Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, pravo na repliku.

Samo da obavestim javnost, ako je neko mogao da stekne dilemu iz onog što je moj kolega govorio, da "Mobi 63" nije prodao Mlađan Dinkić kao član stranke G17 plus, nego kao član Vlade. To jeste problem Vlade i ja imam puno pravo, kao poslanik, da prozivam za nezakonitu radnju, koja ne da nije dobro iskorišćena, nego je nezakonita i za koju ćemo, kakvi god da budu sudovi, jednog dana zaista imati verodostojan izveštaj.
Ono što jeste problem jeste da je "Fijat" bio razlog na kojem su dobijeni izbori. Nakon godinu dana od obećanja da će 700 miliona evra biti uplaćeno, mi imamo najavu uplate 100 miliona evra.
Molila bih gospodina Senića da iznese podatak koliko je iz budžeta Republike Srbije, u koji uplaćuju poreze, takse, neporeske prihode svi građani, uplaćeno u "Zastavu" preko demontiranja opreme, uređenja prostora, onoga čega se grad Kragujevac odriče da bi taj investitor došao, i da li je još neki strani ulagač imao takvo pravo, ili i sada gospodin Dinkić može na uredbama o restrukturiranju, svojim potpisima, bez banke, bez Fonda za razvoj, koji to radi samo komisiono, da deli blizu 50 milijardi dinara. To, gospodine Seniću, nije problem samo moj i građana Srbije, već i Vlade i vaših koalicionih partnera i G17 plus.
Molim vas da činjenice koje iznosim ne prevodite na teren politike. Pričam u kontekstu budžeta, budžetskih rupa i obaveze svih nas da taj budžet punimo, a da ga troše odabrani. Te odabrane vi markirate i dajete im potpis i dokument da su zaista posebni.
Da li na to imate pravo, to će građani proceniti, a ja im omogućavam ovom diskusijom da naprave dobru procenu i zapamte vaše rezultate. To jeste posao opozicionog poslanika i koristim činjenice samo u tom smislu. Hvala.

Gospodin Vlajko Senić, replika. Zamolila bih da završimo s replikama.

Potrudiću se da govorim tako da ne bude više razloga za repliku. Zaista ne želim da s vama vodim nekakvu ličnu polemiku, jer za to nema razloga.
Kada ste već pomenuli taj projekat, mi ne bežimo od odgovornosti i sve se odvija pred očima građana Srbije, za razliku od nekih ranijih projekata, za čije ugovore dugo nismo mogli da saznamo na koji način su napravljeni.
U godini kada, npr. (mogli ste da čujete, to dobro pratite, vrstan ste ekonomski ekspert) "Sab" propadne, kada "Krajsler" propadne, kada nemačka vlada ne zna šta da radi sa 10.000 radnika zaposlenih u "Opelu", Vlada Srbije otvara prostor za jednog posrnulog socijalističkog gubitaša, koji je 500 miliona evra (upravo ono o čemu govorite, poreskih para građana Srbije) trošio samo da bi opstao i fiktivno proizvodio neke automobile koje nisu mogli da prodaju ni na domaćem tržištu.
Ilustracije radi, građani će to lako razumeti, proizvodna cena je bila toliko visoka, da je država morala da subvencioniše razliku da bi to na bilo koji način moglo da se proda na tržištu. Aneks ugovora će biti potpisan sutra. Biće uplaćeno prvih sto miliona evra. Srbija će, kako i stoji u ugovoru, na dva evra uloženih od strane italijanske kompanije uložiti jedan evro, ovoga puta u opremi. I sve je vrlo transparentno, jasno i čisto.
I mi bismo voleli da je "Fijat" došao u Srbiju i rekao - evo milijardu evra grinfild investicije, ne mora država ništa da nam da. Ali, gospođo, to nije bilo moguće. Država je morala da otvori neke subvencije, morala je da da određene povlastice da bi "Fijat" uopšte izrazio interesovanje da dođe u Srbiju. Imali smo pretkvalifikacioni tender, vi to dobro znate – bile su jedna nemačka i jedna kineska kompanija i nisu izrazile interesovanje da ulažu u "Zastavu" Kragujevac.
Sad ne znam šta je bolje, opet vas to pitam - da imamo kompaniju gde ljudi ne rade, dolaze na posao, država plaća subvencije, proizvodi automobile koje neće niko da kupi ili da otvorimo perspektivu da se iz Srbije izvozi 200.000 automobila godišnje, što (lako ćete izračunati) iznosi dve milijarde evra potencijalnog izvoza, u situaciji kada je celokupni iznos naše privrede šest ili sedam milijardi evra?
Dakle, to su činjenice. Mi ne mašemo time da bi građani glasali za nas, samo govorimo o tome kako stvari stoje. Ako vi mislite da je bolje ono što je bilo pre, to je sasvim okej, ali mi verujemo i siguran sam da će i građani, posebno Kragujevca, i oni koji budu radili i otvorili perspektivu kroz to, ipak militi da je ovo što se sada dešava kvalitetnije i bolje. Hvala.

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović.

Dame i gospodo narodni poslanici, u duhu rasprave o rebalansu budžeta i pratećim zakonima, svakako bih se osvrnuo na jednu konstataciju, koja je danas ovde izneta, a koja, u najmanju ruku, ne odgovara istini. Sasvim je svejedno s čije strane je došla, naravno od poslanika koji su govorili u prilog svim ovim zakonskim projektima koji su danas na dnevnom redu, a to je da Srbija nije, što se iz ovog rebalansa budžeta, kako su rekli, može videti, pretrpela nikakvu štetu zbog jednostrane primene Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju.
Podsetiću vas na raspravu o budžetu za 2009. godinu, kada je jedan od najvećih kamena spoticanja bila upravo jednostrana primena SSP-a. Predstavnici vlasti su tada priznali da će prihodna strana biti uskraćena za 300 miliona evra. To što to ne piše u ovom budžetu, ne znači da Srbija nije štetu pretrpela. Pretrpela je, ali ste vi budžet za 2009. godinu projektovali u skladu sa činjenicom da će ti milioni evra zbog jednostrane primene sporazuma da fale. Prema tome, to je nešto što ne odgovara istini, a indirektna šteta se meri milijardama dinara.
Kada govorimo o indirektnoj šteti, to je sve ono što je na osnovu liberalizacije uvoza išlo na štetu domaćih proizvođača u različitim sektorima. Dokaz za to jeste činjenica da su u strukturi prihoda u budžetu i za 2009. i za 2010. godinu najveći porezi od PDV-a na uvoz, a ne na domaću proizvodnju ili izvoz. Prema tome, to je stvar o kojoj mislim da nije ukusno da se priča na iskrivljen ili neautentičan način.
Kada je reč o budžetu, koliko god su javne finansije komplikovane, one su u ovom smislu jednostavne. Budžet ili rebalans budžeta se radi iz nužde - ili nešto na prihodnoj strani nije bilo u redu ili nešto na rashodnoj strani nije bilo u redu. Kod nas nisu bile u redu ni jedna ni druga strana. I možda je dobro što raspravljamo o ovoj tački dnevnog reda, o rebalansu za 2009. godinu, jer će i poslanici i javnost imati priliku da na potpuno autentičan način steknu sliku o ekonomskim prilikama i ekonomskoj politici koja će biti vođena u narednoj godini.
Evo zašto vam to kažem. U obrazloženju ovog rebalansa budžeta koji je danas pred nama, između ostalog, Vlada je napisala sledeće - u kontekstu efikasnosti upravljanja javnim rashodima, od posebne važnosti je da se poštuju budžetski ciljevi u pripremi i izvršenju budžeta. Koliko ste poštovali ove ciljeve i Zakon o budžetskom sistemu, govore rokovi i redosled kojim se rukovodimo kad govorimo o javnim finansijama i za ovu i za narednu godinu. Pa dalje kažete - poštovanje principa efikasnosti i ekonomičnosti. Tek o tome možemo da raspredamo, ne jedan dan, nego mesec dana.
Dalje kažete da se javna potrošnja u 2009. godini nalazi u situaciji u kakvoj jeste kao posledica, pre svega, svetske ekonomske krize. Znači, javna potrošnja, rasipništvo, posledica je svetske ekonomske krize. A u nizu neukusnih konstatacija stoji i ova - poslednje dve godine suočavamo se sa neplaniranim rashodima, poput nabavke vakcine i slično. Milijarde nam fale, deficit je u stotinama milijardi, a mi pričamo o nabavci vakcina i efikasnosti i ekonomičnosti.
Zašto sam to rekao? Kada smo raspravljali o budžetu za 2009. godinu, pogledajte šta su bile mere Vlade i šta nam je obećala ministar finansija gospođa Diana Dragutinović.
''Radi ublažavanja posledica globalne ekonomske finansijske krize, Vlada i Narodna banka Srbije...'', između ostalog – ''planirano je smanjenje budžetskog deficita''. Ovo je stenogram njenog izlaganja u postupku usvajanja budžeta, za koji danas radimo drugi rebalans. „Ovaj budžet je odraz spremnosti Vlade Republike Srbije da odgovori na izazove.“
Pa kažete: „Podsetiću da budžet za 2009. godinu nije striktno restriktivan, jer podrazumeva deficit od 1,5% društvenog proizvoda. Smatram da je reč o optimalnom rešenju, kompromisu koji usaglašava sve ciljeve Vlade“.
Na kraju, ono što je mnogo značajnije, članom 2. ovaj budžet, u suštini, zakucava deficit. Dakle, deficit ne može biti veći od 1,5%. Ministarka sama sebi postavlja pitanje - „šta ako prihodi padnu?“ i daje odgovor - „moraće pasti i rashodi, jer je deficit nešto što je zakucano“.
Taj deficit, koji ste u decembru 2008. godine predvideli i projektovali na 50 milijardi, godinu dana kasnije ''zakucavate'' na 105 milijardi dinara. Još idete toliko daleko da nas kroz obrazloženje ovog zakona uveravate u efikasnost, ekonomičnost i pozitivne principe tretiranja javnih finansija. To je nešto što zaista predstavlja neukus.
Mogli bismo da razumemo uticaj i refleksiju svetske ekonomske krize da je ovo prvi rebalans budžeta, ali Vlada Republike Srbije radi drugi rebalans budžeta i to definitivno ukazuje na to da ne ume, ne zna ili ne želi da na adekvatan način projektuje prihode javnih finansija, odnosno rashode budžeta Republike Srbije.
O ciframa koje su ovde navedene zaista je deplasirano pričati. Na kraju krajeva, neke kolege će verovatno i toga da se dotaknu, ali šta je sa ovim pratećim zakonima, koji se odnose na smanjenje poreskih stopa, odnosno na porez na dobit preduzeća i dohodak građana?
Samo da vidite dve-tri rečenice, kako se u obrazloženjima predstavljaju mere koje se predviđaju izmenama i dopunama ova dva zakona - to je nastavak procesa izgradnje podsticajnog i olakšanog za primenu sistema oporezivanja pravnih lica; pa kažete - omogućiće se stimulativna poreska stopa i ciljno investiciono razvojno podsticanje na proširenje ekonomske uloge ovog poreskog oblika na privredne subjekte.
U ovim zakonima postoje i stvari koje su, istina, manje značajne. Neko je danas pomenuo, čini mi se da je rekao da su ''kozmetičke prirode''. I zaista jesu takve, ali one su beznačajne u odnosu na ono što se u godini ekonomskih problema od Vlade očekuje. Ministarka je danas rekla da ćemo na osnovu upravo tih i takvih promena koje zakoni donose uštedeti možda oko 100 miliona dinara. Ali, na godišnjem nivou. Kada to stavite u paralelu sa stotinama milijardi deficita, pogledajte koliko je to ono što Srbiji danas zaista treba i što Vlada treba da ponudi kao odgovor na sve ekonomske izazove koji će doći u 2010. godini. A, po svemu sudeći, ako ne bude ista, biće gora nego 2009. godina.
O kakvim se poreskim prihodima, koje menjate danas, radi? O poreskim prihodima koji u ukupnom prihodu budžeta iz poreskih prihoda najmanje učestvuju. Jedan učestvuje sa 4,8%, to je porez na dobit preduzeća, a porez na dohodak građana je svega 11,7%. Kakva je tendencija ova dva poreza? Imali su tendenciju pada u 2009. godini i umanjeno su projektovani za 2010. godinu, a mi ih ovako glorifikujemo i predstavljamo kao ne znam ni ja šta i koliko će doprineti investicionom ambijentu - olakšaće poslovanje u Srbiji.
Nama promene i poreskog sistema i javnih finansija zaista trebaju, ali pitanje koje se postavlja jeste da li je ovo to o čemu u ovom trenutku treba da razgovaramo, a odgovor je - svakako da nije.
Mi danas ne možemo govoriti o ozbiljnim ekonomskim merama i efektima, a da ne govorimo o PDV-u, jer je to najveći poreski prihod u okviru budžeta Republike Srbije. Ali, ne možete priču o PDV-u da započnete i završite s time - pa, znate, postoji deo Vlade koji je rekao da nećemo menjati PDV i, dok je ova vlada, PDV će da stoji tako.
Nije priča o PDV-u samo priča o visini stope PDV-a, nije popularno podizati ga nikad, ali o PDV-u danas suštinski treba da se priča u smeru i pravcu - kako ga naplaćujemo. Država treba da prizna da i ovako oronula i posrnula privreda kreditira ovaj budžet i suštinska priča jeste, kada je PDV u pitanju, dan, odnosno datum naplaćivanja PDV-a.
Vi danas imate obavezu da platite PDV u državi u kojoj je prisutna opšta nelikvidnost, u državi u kojoj posao ne možete da naplatite mesecima, ali ste u obavezi da platite PDV i da njime finansirate nesrazmernu, nerazumnu javnu potrošnju.
Šta je sa sivom ekonomijom? O tome niko ne priča. Da li neko ozbiljno razmišlja da sve one koji se ekonomijom bave u sivom prostoru uvede u legalne tokove? Da li neko razmišlja o eventualnim merama koje će ih uvesti u legalne poreske okvire?
U postupcima javnih nabavki danas u Srbiji, ako ih je na godišnjem nivou oko 4 milijarde evra ukupno, 2 milijarde su u sivoj zoni. Vi o tome naredao pričate, zato što su nosioci tog sivila upravo ljudi koji su politički vezani za vas. Nemate hrabrosti, nemate volje i nemate političkog opredeljenja da se s njima obračunate, zato što kalkulišete izbornim rezultatima. Ali kako vreme teče, uporište u tom svom stavu i političkom opredeljenju ćete imati sve manje.
Država mora da prestane da prodaje zapise. Mora da natera banke da se bave svojim poslom, da guraju kredite u privredu, a ne da trguju tim zapisima i prave zaradu bez ikakvog posla, a da nam privreda, srednja i mala preduzeća, oni koji suštinski nose i to malo privrednog života kojeg ovde ima, grcaju u problemima i nelikvidnosti, bez mogućnosti za obrtna sredstva, za osnovna sredstva, za ulaganja, za nove tehnološke postupke itd., kako bi svojim unapređenjem unapredili i izvozni sektor, odnosno strukturu izvoza ove države, a da devize opet omoguće priliv, odnosno vraćanje kredita koje ste namakli ne samo nama na vrat, nego i generacijama posle nas. To smo rekli stotinu puta i ponovićemo.
Dominantna otplata kredita tek treba da nam počne. U ovoj godini ste istrošili 13 milijardi dinara samo za otplatu glavnice i još 35 milijardi za otplatu kamata, a za narednu godinu se planira 17 milijardi. Vi nam pričate priče o poreskim stopama sa 20% na 10%, koje će na godišnjem nivou, ko zna da li, obezbediti uštedu par stotina miliona dinara.
Šta je sa potraživanjima na unutrašnjoj sceni? Gospodin Buha je malopre rekao koliki su ukupni dugovi na tržištu u Srbiji. Šta je sa dugovima države prema privredi? Šta je sa naplaćivanjem nespornih potraživanja? Sve to je potrebno jednoj državi sa atraktivnim pozitivnim poslovnim ambijentom.
Koliko meseci vam treba da naplatite u sudskom postupku neki dug? Država je neumoljiva kad naplaćuje PDV, sa njom nema šale. Država je neumoljiva kada jedan dan zakasnite sa prijavom za PDV ili kada jedan dan privatni sektor ne plati poreze i doprinose svojim radnicima, ali oni veliki, nećete mi zameriti na izrazu - bumbari, oni sebi mogu sve da priušte, da godinama ne plaćaju poreze i doprinose, da godinama duguju dobavljačima. Država nema mehanizme i, ponavljam, političku volju elite da se sa njima obračuna.
Na kraju, šta je sa privatizacijom javnih preduzeća? Šta ćemo sa njima? Do kad ćemo da čekamo strategiju i kako će se privatizacija javnih preduzeća odvijati i okončati? Da li će i privatizacija javnih preduzeća biti žrtva vaše političke servilnosti, pa ćemo Elektroprivredu Srbije, recimo, u narednoj godini prodati Nemcima za tri i po milijarde evra, a ne Rusima za šest, zato što su vam dali podršku za viznu liberalizaciju?
Ili će Italijani dobiti prioritet u koncesijama za hidroelektrane, za termoelektrane ili će vam obećati milijardu i po kredita zato što su vam dali podršku za taj vaš evropski put? Da li ćemo ponovo žrtvovati ekonomski interes radi vaše ideologije i vaših sitnih političkih interesa i opredeljenja?
Dame i gospodo narodni poslanici, SRS ovakav ekonomski koncept, koji po svojoj suštini predstavlja ekonomski sunovrat, ne može i ne želi da podrži. Zahvaljujem.

 Gospodin Miloš Radulović ima reč.

Zahvaljujem, gospođo Dejanović. Mi danas ovde imamo zajednički načelni pretres o četiri tačke: Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o budžetu Republike Srbije za 2009. godinu, o računovodstvu i reviziji, Agenciji za privredne registre i, između ostalog, tu je i Sporazum između Republike Srbije i Republike Slovenije o socijalnom osiguranju.
Gospođo Dejanović, sramota je, pre svega vladajuće većine, a i vas, da dozvolite da se o ovako značajnoj tački vodi rasprava u objedinjenom pretresu. Građani Srbije zaslužuju mnogo više poštovanja, kao i da se ovde polože računi za ono što je trošeno u toku 2009. godine.
Ono što je takođe velika sramota, poštovani građani Srbije, jeste da je predlog rebalansa budžeta za 2009. godinu, koji smo dobili u aprilu, izgledao ovako, a predlog rebalansa budžeta koji sada dobijamo, sa ogromnim zakašnjenjem, izgleda ovako - nepuna jedna i po stranica. To je odnos koji ova vlast pokazuje prema građanima Srbije.
Neodgovorno je da u predlogu rebalansa budžeta, koji smo sada dobili, nemamo stavke po izvršenjima, kao što je neodgovorno uopšte vaše ponašanje. Poslanička grupa DSS je još u oktobru ove godine, 7. oktobra, dostavila pismo vama, gospođo Dejanović, gde smo tražili obrazloženje za prekoračenje deficita, dozvoljenog i planiranog. U Prvom redovnom zasedanju, tačnije 15. oktobra, takođe smo ovde postavili poslaničko pitanje za budžetski deficit, koji je samo za period januar-septembar iznosio 74,2 milijarde, a dozvoljeni budžetski deficit je bio 70 milijardi i 400 miliona dinara.
Vi ste već tada prekoračili dozvoljeni budžetski deficit, ne snoseći pri tome nikakvu odgovornost za to što ste uradili, jer demonstrirate ovde politiku sile i pokazujete kako se radi. To je loš primer, pre svega, za građane Srbije. Pokazujete da niste domaćini, da niste odgovorni i da se ne ponašate onako kako ste građanima obećali. Onda nije ni čudno da u Kruševcu odbornici Skupštine grada u oktobru dobiju rebalans budžeta za 2009. godinu, na jednom listu.
Gospođo Dragutinović (koja nije ovde, ali ja joj se obraćam i nadam se da čuje ovo što pričam), šta je sa završnim računom za 2009. godinu? Zašto ova skupština nije o tome raspravljala? Šta je sa izveštajem Državne revizorske institucije, koji je isto morao da bude u procesu razmatranja u ovoj skupštini?
Ono na šta nam ukazuje ovaj budžet i ovaj rebalans, to je da od onih silnih obećanja koje ste dali, a podsetiću građane jer se pre svega i samo njima obraćam, poreskim obveznicima od kojih se puni budžet, u decembru ste projektovali budžet na rastu BDP-a od 4,5% i tada ste planirali prihode od 698 milijardi dinara. Rebalansom budžeta u aprilu ste planirali te prihode u iznosu od 649 milijardi dinara, a sada vidimo da su 614 milijardi dinara.
Još tada smo pričali, mi, poslanici DSS-a, da je taj budžet nerealan, da nije razvojni, da je i suviše optimistički i da će sasvim drugačiju sliku o trošenju para da da u odnosu na ono što ste vi projektovali. A to je da su troškovi ostali isti, izuzev transfera sredstva za lokalnu samoupravu, koji su smanjeni sa 40 milijardi na 25 milijardi i znamo kako vape lokalne samouprave svih opština u Srbiji za tim sredstvima jer imaju ogromne budžetske rupe, da su investicije u budžetu svega 4,3%.
Pri tome ste samo smanjili izdvajanja za plate, zamrzli ih, ali ste zato javne nabavke ispunili u punom iznosu. Rasipnički se ponašate i kada su u pitanju reprezentacije, kada pozajmljujete pare javnim preduzećima i činjenica je da je javna potrošnja ogromna u odnosu na prihode.
Loša politika ove vlade, koja je obećala razvojni budžet, vidi se i u tome da je pad industrijske proizvodnje 14%, izvoz beleži pad od čitavih 24%, a uvoz 30%. Ali, zabrinjava i struktura uvezene robe, gde je 53% roba široke potrošnje, a svega 7,8% oprema i sredstva za rad.
Budžetski deficit, gospođo Dejanović i poštovani građani, bio je planiran 49,9 milijardi u decembru, u aprilu - 70 milijardi i 513 miliona dinara, a sada je čitave 104 milijarde i 867 miliona. To je prava slika za svakog građanina kakvi ste vi koji vršite vlast i kako se ponašate prema narodnim parama.
Kako pokrivate taj budžetski deficit? Uzimanjem kredita od komercijalnih banaka, pod komercijalnim uslovima. Ovde smo ratifikovali kredite od tri komercijalne banke, u iznosu od 90 miliona evra. Najava je da imamo i ruski kredit u iznosu od 200 miliona dolara.
Diana Dragutinović, ministar finansija, u „Upitniku“ je sinoć rekla da u 2008. godini praktično nismo imali nikakvih ino obaveza po osnovu kredita. To je potvrda dobre politike Vlade Vojislava Koštunice, a sada dolazimo u situaciju da ćemo i iduće godine da imamo dve milijarde i 600 miliona evra obaveza po osnovu kredita. To je, ako računate po danu, sedam miliona evra dnevno.
Na kraju, pitanje za sve vas – od čega će i ko to da vraća? Poreski obveznici, narod.

Gospodin Vladan Jeremić ima reč. Izvolite.

Zahvaljujem. Dame i gospodo narodni poslanici, nešto više vremena ću posvetiti Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o računovodstvu i reviziji jer, ako se složimo da poverenje u finansijske izveštaje podrazumeva obrazovane računovođe, standardizovane osnove, harmonizovane principe, transparentne i poštene podatke finansijskog izveštavanja, onda ćemo, nažalost, morati da se složimo i u sledećoj konstataciji - da je finansijsko izveštavanje u Srbiji palo na ne baš zavidan nivo kvaliteta, sa izraženom stopom nepouzdanosti finansijskih izveštaja i izveštaja revizora.
Ovo je svakako rezultat, ili bolje rečeno posledica, primene dosadašnjih, dakle još uvek aktuelnih propisa o računovodstvu, na čiji kvalitet je još u fazi pripreme i donošenja ukazivano od strane mnogih analitičara, koji su pri tom upozoravali da zakonodavstvo koje reguliše finansijsko izveštavanje doprinosi stvaranju jednog ne baš uređenog stanja u ovoj oblasti, sa svim mogućim posledicama.
Između ostalog, zakonom je uređeno i da mala pravna lica i preduzetnici mogu, ali ne moraju da primenjuju Međunarodni računovodstveni standard i Međunarodni standard finansijskih izveštaja, a da će za one koji se odluče da ih ne primenjuju, ministar finansija propisati način priznavanja, merenje i procenjivanje imovine i obaveza, prihoda i rashoda, u skladu sa zakonskom i profesionalnom regulativom.
U skladu sa tom odredbom je ministar, uz pomoć Nacionalne komisije za računovodstvo, doneo pravilnik koji je u mnogim delovima neprimenjiv, a u nekim delovima i potpuno nejasan. Ne zna se da li i ko primenjuje taj i takav pravilnik, i na koji način, jer to niko nije obelodanio, niti ko evidentira i kontroliše.
Ono na šta takođe želim da ukažem pažnju jeste problem prevođenja, objavljivanja i usklađivanja malopre pomenutih standarda. Prema Zakonu o računovodstvu i reviziji, pravna lica i organi koji od međunarodnih regulatornih tela dobiju pravo za prevod i objavljivanje, vrše prevod i objavljuju ovu regulativu.
Radi javnosti ću istaći da Savez računovođa i revizora Srbije kod nas jedini ima to pravo, po osnovu članstva u Međunarodnoj asocijaciji i u drugim globalnim profesionalnim telima. Logično bi bilo da i u rešenju ministra finansija, kao što to zakon i nalaže, bude upisano da je Savez pravno lice, da zakon koji on prevodi, objavljuje i usklađuje profesionalnu regulativu, pa bi se posle toga verovatno znalo koja, kakva i kako se sve profesionalna regulativa primenjuje u Srbiji.
Problem je i činjenica da se odustalo od primene nacionalnih računovodstvenih standarda vezanih za obrazovanje računovođa i računovodstveni softver, što je bilo jedna od najboljih tekovina u razvoju računovodstva u Srbiji. Neprimenjivanje kodeksa je prilično uticalo na gubljenje kvaliteta i pouzdanosti finansijskih izveštaja u Srbiji.
Iako kodeks zahteva profesionalnog računovođu, obrazovanog, dakle edukovanog za poslove računovodstva, sam čin odustajanja od tih nacionalnih standarda je odmah i shvaćen, zahvaljujući pre svega tumačenju pojedinih činovnika Ministarstva finansija, povezanih sa pojedinim privatnim, komercijalnim i revizorskim preduzećima, a to je evidentno veliki problem u ovoj sferi, da finansijski izveštaj može da sastavlja bilo ko, bez obzira na profesionalna znanja ili zvanja.
Ovo je dovelo do toga da u Srbiji finansijske izveštaje, u većini slučajeva, sastavljaju praktično lica koja ne poseduju baš potrebno znanje iz računovodstva, često koristeći i tuđe finansijske izveštaje ili svoje iz nekih ranijih godina, i koristeći pri tom vrlo sumnjive softvere iz ove sfere.
Zakonom je utvrđeno, takođe, da pravna lica i preduzetnici moraju da koriste standardan računovodstveni softver, ali nigde nije rečeno koji standard to reguliše.
Kada je reč o regulisanju revizije na način kako je to regulisano, bez potrebne kontrole kvaliteta, jasno je da to samo dodatno doprinosi smanjenju pouzdanosti finansijskih izveštaja. Formiranjem Komore ovlašćenih revizora i donošenjem određenih pravila od strane njenih organa, revizija je praktično pretvorena u, da tako kažem, biznis zatvorenog tipa, u kojem je 30-ak tih firmi ostvarilo (podatak je iz 2008. godine) prihod od preko 40 miliona evra, bez potrebne odgovornosti, pa revizija finansijskih izveštaja i nema neki poseban značaj za javnost, osim tog, opet kažem, unosnog i dobrog posla za revizorske firme i svakako nezanemarljivog troška za klijente obavezne revizije.
Posebno je problematično pitanje broja ovlašćenih revizora, njihove stručne i starosne kvalifikacije, programa edukacije, sticanja kvalifikacije za obavljanje ovog posla itd. Očigledno je da u Srbiji nema dovoljno ovlašćenih revizora, imajući u vidu broj pravnih lica koja imaju, inače, obavezu revizije, a od kojih je veliki broj čak i u statusu penzionera, iako ima hiljade profesionalno stručnih računovođa koji su na neki način onemogućeni da obavljaju ovaj posao.
Tek neznatan broj lica je stekao određene kvalifikacije od trenutka formiranja malopre pominjane komore, ali većina njih je još uvek bez mogućnosti dobijanja adekvatne licence, s obzirom na propisani radni staž u reviziji, koji je utvrđen pravilima. Ako se zna da oko 100 ovlašćenih revizora vrši reviziju oko 5.000 finansijskih izveštaja, onda je jasno kakav može biti kvalitet tih izveštaja, uz posebno pitanje kome zapravo trebaju revizorski izveštaji koji se dostavljaju u određenom delu godine, odnosno do kraja devetog meseca.
Rešenja o reviziji, ali i rad revizorskih firmi su, čini mi se, dobar primer kako ne treba da se radi, čime se samo potvrđuje konstatacija SRS-a da se lošim propisima, koji se nalaze u funkciji jednog monopolskog biznisa, apsolutno ništa dobro ne može očekivati.
Takođe bih želeo da istaknem da nema nikakvih značajnih suštinskih pomaka u odnosu na postojeći zakon u ovom što je predloženo izmenama i dopunama Zakona o računovodstvu i reviziji, i sve to, rekoh, kao posledicu ima prilično unazađeno finansijsko izveštavanje u Srbiji, sa velikim brojem nepouzdanih finansijskih izveštaja, a koji bi u principu trebalo da posluže mnogim i eksternim korisnicima u donošenju značajnih poslovnih odluka vezano za rad privrednih subjekata.
Takođe moramo da konstatujemo da je izuzetno jak pritisak finansijske moći privatnih komercijalnih izdavača i pojedinih revizorskih preduzeća koji, očigledno, već duže vreme imaju veliki uticaj na Ministarstvo finansija prilikom izrade propisa u računovodstvu, a očigledno je taj uticaj bio presudan i prilikom predlaganja i donošenja svih dosadašnjih predloga zakona i podzakonskih akata vezanih za pomenuti Zakon o računovodstvu i reviziji.
Naravno, ukoliko bismo želeli da budemo dobronamerni, treba svima da bude apsolutno prihvatljivo to da, ukoliko želimo kvalitetne i pouzdane finansijske izveštaje, onda zaista sva preduzeća moraju svoju profitabilnost graditi na dobrim zakonskim rešenjima i onda će sigurno i trenutna situacija u ovoj oblasti biti, na neki način, prevaziđena. Jasno je, ukoliko se želi uhvatiti priključak sa međunarodnim sistemima, odnosno međunarodnim zakonskim rešenjima, da je neophodno izgraditi jedan znatno kvalitetniji institucionalni okvir za izgradnju pouzdanog sistema finansijskog izveštavanja.
Takođe, neophodno je da i računovođe, kao kreatori kvaliteta finansijskog izveštaja, dobiju status i ulogu koju imaju računovođe u razvijenim zemljama, a dok ne budemo imali kvalitetan zakon, u Srbiji će i za činjenicu da se nenamenski troše budžetska sredstva krivci biti računovođe. Zahvaljujem.