Narodni poslanik Vlajko Senić.

Mislim da smo se gospodin Stevanović i ja odlično razumeli. Nisam rekao da smo mi pobedili apsolutno i formirali Vladu, jer da je tako bilo ne bi bilo potrebe da pravimo koaliciju sa koalicijom SPS-PUPS-JS.
Što se tiče SPS-a, oni će vam dati odgovor na pitanje kakvu su kampanju vodili, šta su radili, šta su govorili. Lično, hoću da im odam priznanje za odluku koju su doneli. Da li su bili pod pritiscima EU, ne znam.
Da su bili pod pritiscima nekih ovde, to dobro znam, i da im nije bilo lako da donesu odluku, to takođe dobro znam. Uvek sam o toj stranci govorio otvoreno šta sam mislio, ali hoću i sada da kažem da je odluka koju su tada doneli, posle majskih izbora, što se mene tiče, za Srbiju dobra. Što se njih tiče, njima će politička budućnost pokazati da li jeste ili nije dobra za njih.
Poštovali smo volju građana i uvek ćemo poštovati volju građana Srbije, kakva bude na izborima. Još uvek nismo u situaciji i nadam se da ako budemo brzo radili nećemo biti u situaciji da građane na izborima pitamo – da li hoćete u EU, a da moramo da priznamo Kosovo i Metohiju ili hoćete da zauvek ostanemo crna rupa na Balkanu zato što nećemo priznati Kosovo i Metohiju, a nažalost, došli smo u situaciju da nam je to uslov da uđemo u EU.
Krajnje iskreno vam kažem, to nije uslov danas da uđemo u EU i nadam se da to neće biti uslov ni tada, 2017 – 2018, kada je, slažem se, realan rok da Srbija, ako bude brzo išla, uđe u EU. Mislim da svi zajedno možemo da doprinesemo da to ne bude uslov ni tada. Možda ćete vi tada biti u situaciji da donosite takvu odluku i ne bih se radovao vašoj tadašnjoj poziciji.
Mislim da, bez obzira na ogromne razlike koje postoje između nas, postoje neke stvari koje možemo da uradimo zajednički. Verujem da bi i vama i nama sigurno odgovaralo da odluku o ulasku u EU donesemo tako što nećemo biti opterećeni temom priznanja, odnosno nepriznanja Kosova. Kažem vam da to sad tako nije, da određena saradnja mora da postoji. Nemam ništa protiv toga. Sve što će ljudima koji žive na Kosovu i Metohiji da pomogne da žive bolje, ako je cena toga saradnja sa nekim ljudima koji vode vlast na Kosovu i Metohiji, ako je ljudima na terenu bolje, nemam ništa protiv toga.
Postoji ta tačka koja se zove priznanje nezavisne države Kosovo i Metohija. To mi nećemo, to od nas niko ne traži. Ali, sve što može država da uradi da bi ljudi živeli bolje... Da li će Srbi na Kosovu i Metohiji živeti bolje od našeg nacionalizma ovde iz Skupštine Srbije ili će živeti bolje od toga ako uspemo da im omogućimo da u svakodnevnom i realnom životu žive bolje? Verujem da građani daju podršku takvoj politici i da će na narednim izborima dati. Ako smatraju da je bolje ovo što vi predlažete, oni će dati vama podršku.
Ali, i vi treba da se zapitate, jer je deo građana koji je glasao za vas... Evo, vaše kolege sede danas ovde, pa se zalažu za EU. Ipak su promenili mišljenje, i to je to, dešava se, to su normalne stvari u životu. Zato verujem da Vlada ima podršku građana za politiku koju vodi i da ako budemo išli brzo napred nećemo doći u situaciju o kojoj vi pričate, a ako dođemo, onda će se o tome neka vlada i neki parlament izjašnjavati na pravi način. Hvala.

Ovo je sve bilo u okviru vremena poslaničke grupe, i gospođa Kolundžija, i gospodin Vlajko i gospodin Dragan Stevanović, kome dajem reč.

(Dragan Stevanović, s mesta: Koliko imamo vremena, izvinjavam se?)

Imate još trideset minuta i pet sekundi.

Gospodine Seniću, samo vrlo kratko, te promene koje su se desile posle pokušaja puča u SRS najmanje veze imaju sa ideološkim opredeljenjima ili evolucijom, ali to ne treba da bude stvar razgovora. Uopšte nije bitno. U ime Srpske radikalne stranke govorim ovde kako mi vidimo taj put kojim Vlada Republike Srbije vodi Srbiju u Evropu. Za nas je neprihvatljivo sa aspekta Kosova i Metohije, ali to nema veze sa standardima.
Apstrakcija je ono što je govorila gospođa Kolundžija, to je apstrakcija, to je priča za pamflet u predizbornoj kampanji, ali kada se okrenete i izađete iz ove zgrade odmah se sapletete o svakodnevni život.
Idite u Klinički centar danas, kao običan građanin iz Surdulice, a ne kao šef poslaničke grupe u parlamentu Republike Srbije, pa ćete da vidite kako ćete da prođete. Da li su to evropski standardi?
Idite danas kao običan građanin u sud. Pa, ovde smo poludeli pričajući, optužujući jedni druge, šta će se desiti sa reformom u pravosuđu za koju glasate. Danas čovek iz Bosilegrada, da bi overio ugovor o doživotnom izdržavanju, biću slobodan da kažem, treba da rodi majmuna da to uradi, 200 km treba da prođe, pa da li će naći nekog ili neće! Vi ste to radili u ime evropskih standarda. Ali, to je život.
To je život, ono što svaki dan susrećete na ulici, na prugama, gospodine Seniću, u vranjskom „Zamberu“, u Trgovištu. Da vam ne pokazujem parametre po kojim kriterijumima se na jugu Srbije deli socijalna pomoć (to ću vam posle pokazati), da vidite ko može da dobije, i to opet u ime evropske perspektive i evropske budućnosti Srbije.
Pohvalite se investicijama u 2008. i 2009. godini. Ne možemo da se hvalimo. Evropske institucije nas kvalifikuju da smo na dnu, maltene. Nismo stvorili preduslove. Poslovni ambijent nije takav kakav treba. Znate li zašto? Zato što su kreatori haosa sedeli pet dana na Kopaoniku i definisali nam put kako ćemo sutra. Oni koji upravljaju Srbijom.
Pri tom ne mislim, naravno, na gospođu Dragutinović ili nekog drugog predstavnika Vlade. Vrlo dobro znate na koga mislim. Recimo, mislim na vlasnika firme koji duguje 150.000.000 radnicima, ima sudska izvršna rešenja i neće to da plaća. Jednostavno, neće, šta ga briga! Neće, baš ga briga, neće da plaća.
Ministarstvo trgovine i usluga jednom javnom preduzeću na lokalnom nivou dva puta piše rešenje i traži da vrati cene komunalnih usluga, a na konto tih komunalnih usluga građani su obespravljeni za dvadeset miliona dinara. Neće. Znate li šta kažu? Nisu nadležni da kontrolišu cene, to rade opštinske inspekcije.
To je država, to je stvarnost u kojoj živimo i to nema veze sa evropskim putem. Ovo je život, a ovo što se priča iz Demokratske stranke, to je apstrakcija. Niko nije protiv toga da Srbija ide napred i da uvodi red, ponajmanje mi u Srpskoj radikalnoj stranci.
Ne možemo da se stavljamo u istu ravan kada je u pitanju odgovornost. Kada vlast treba da se uzme i kada treba da se formira Vlada, onda je sve dozvoljeno, a kada osetimo posledice političkog silovanja i nastajanja vlada, od lokalnih do državnih, u atmosferi političkog silovanja, onda ćemo svi da delimo odgovornost, onda smo i mi krivi za to. To tako ne može. Tu se razlikujemo.
Još jednom ponavljam, Evropska unija, u čije članstvo želite, neće vam dati podršku da sačuvate Kosovo u okviru ustavnog poretka i teritorijalnog integriteta Republike Srbije. Slažem se da dole žive Srbi i da im treba pomoći na svaki način, ali podsećam vas da je dole i naša imovina, naše tapije, naše crkve i sve ono što se kroz vekove i godine unazad stvaralo. To je naše, to nam pripada i to niko ne može da nam ospori i da nam uzme. Nažalost, Evropska unija, gde nas vodite, prava na tako nešto nam ne priznaje. Hvala.

Na član 144. amandman je podneo narodni poslanik Sreto Perić. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi uvek (žao mi je što gospođa Kolundžija nije tu, ali to nije toliko ni bitno za potrebno vreme da obrazložim ovaj amandman) amandmane podnosimo da bismo popravili tekst zakona. Sada, da li su amandmani upućeni na suštinske izmene, da li na pravno-tehničke, to toliko nije ni bitno.
Ovo je najbolji način kako se otvaraju neka zagonetna pitanja. Zbog čega se vi, gospodo, plašite reči Srbija? U dva amandmana, jedan iza drugog, govorio sam da posle reči „Vlada“ ubacimo reči „Republike Srbije“. Onda su nastupile bezbrojne polemike, replike i neke političke priče.
Ne znam da li je kolega Vlatko Ratković sada tu, on je objašnjavao da ubacivanje reči „Republika Srbija“ posle reči „Vlada“ nema smisla, nepotrebno je, biće prenormirano. Kada dobijam saziv ili materijal za sednicu Skupštine ovde piše moje ime kao narodnog poslanika i kaže – narodni poslanik u Narodnoj skupštini, a piše i – Republike Srbije. Ako je to prenormirano, zbog čega to uopšte stavljate? Hajde da počnemo od ovoga, da ovde pokažemo svu svoju praktičnost.
Gospodo, vi putujete na dva koloseka. Vozite se sa neka dva vozila; jedno je kada ste izvan Srbije, a jedno je u Srbiji. Kolega Seniću, čini mi se da ste vi spremni da kažete čiki iz NATO pakta i ovima iz EU – nemojte samo od nas tražiti da mi priznamo Kosovo i Metohiju, a vi radite šta god hoćete, samo nemojte od nas tražiti, ne smemo to zbog onih građana.
Sada, da vam kažem šta je nama na prvom mestu. Nama je teritorijalni integritet i celovitost države uvek na prvom mestu, nama u Srpskoj radikalnoj stranci. Zbog čega? Pretpostavljamo da se delimično životni standard može popraviti i samo voljom jednog čoveka, aktivnostima, njegovom upornošću, njegovim veštinama, znanjem i svim onim što je vezano za karakteristike jedne ličnosti. Teritorijalni integritet i celovitost jedne države može samo da sprovodi Vlada, ovaj parlament, iako imamo još nekih državnika, to bi oni mogli, zbog toga uostalom, građani i izlaze na izbore. Zbog toga, uostalom, i daju nekim političkim strankama poverenje. Mi se borimo za standard građana, ali svih.
Na ovom primeru ću, pošto je ovo carinski zakon, pokazati kako vi samo kada su izbori, da li ovde ili u Republici Srpskoj, lepo pozivate u goste premijera Republike Srpske, pa se sa njim slikate i kažete – mi smo sada unapredili odnose, a najbolji primer (koleginice, je li tako) jeste da u dužini od oko 200 kilometara na reci Drini nemamo drumske prelaze, nego imamo samo saobraćajni prelaz. Znate li zbog čega je to, kolega Seniću? Zato što međudržavne komisije ne sarađuju na najbolji način.
Ne tvrdim da komisija Republike Srbije ne želi da svojim građanima, Srbima i drugim državljanima Srbije, i sa jedne i sa druge strane Drine, popravi ionako težak život, ali vlasti iz Sarajeva verovatno žele nešto drugo. Ne dozvoljavaju da se stanovništvo koje je vezano za Srebrenicu, Bratunac, Zvornik, Višegrad integriše na jedan kvalitetniji način sa građanima Srbije. Zbog toga nema prelaza.
Otvorili smo to pitanje i pre nekoliko dana, kada je ovde bio gospodin Dačić, ali ne kao ministar policije, nego kao prvi zamenik predsednika Vlade. Vi od takvih stvari, od konkretnih stvari, bežite.
Još jedna stvar, nemojte se vi nikada brinuti za cenzus Srpske radikalne stranke. Ovi ljudi koji su ovde i oni koji širom Srbije podržavaju politiku i ideologiju SRS neće menjati političku stranku, bez obzira na cenzus.
Nekako se danas poklopilo da je govorilo nekoliko vas koji kada osetite da vam političke stranke kojima trenutno pripadate neće proći taj cenzus, nađete okrilje u nekoj drugoj političkoj stranci.
Ovde smo zbog sprovođenja programa, zbog potreba građana Srbije, da im mi kao učesnici u vlasti omogućimo bolji život, a ne zbog toga i prioritetno nismo opterećeni nikakvim cenzusom. Uvek smo poštovali volju građana Srbije. Hvala vam.

Na član 146. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 148. amandman je podnela narodni poslanik Marina Raguš. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 158. amandman je podnela narodni poslanik Marina Raguš. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 168. amandman je podneo narodni poslanik Srboljub Živanović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 169. amandman je podneo narodni poslanik Srboljub Živanović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 173. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 175. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 188. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 188. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 201. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 208. amandman je podneo narodni poslanik Paja Momčilov. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 216. amandman, sa ispravkom, podnela je narodni poslanik Gordana Rajkov. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika, na član 216. amandman je podneo Odbor za razvoj i ekonomske odnose sa inostranstvom.

Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 219. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 225. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 227. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 236. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 236. amandman je podneo narodni poslanik Bojan Mladenović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 260. amandman je podneo narodni poslanik Momir Marković, koji želi reč. Izvolite. Samo se prijavite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo opet pitanja gde se predlagači ovog zakona stide da kažu – Republika Srbija. Amandmanom sam tražio da se u članu 260. Predloga zakona iza reči „Vlada“ upiše „Republike Srbije“. S ponosom bi trebalo da pripišete to, nije višak, a jasno ocrtava i vaše opredeljenje da ste za Republiku Srbiju.
Gospodin Sreto Perić je rekao da u obrazloženju kažete da će biti višak reči. Podsetite se koliko ste predloga zakona doneli ovde sa gomilom reči koje ništa ne znače i zahvaljujući vaših 126 usvojili te zakone, pa ste posle mesec, dva, tri donosili predloge za izmenu i dopunu tih zakona.
Smatram da ovaj amandman treba usvojiti i da svuda gde se u ovom zakonu i svim budućim zakonima pojavljuje reč „Vlada“ treba da stoji „Vlada Republike Srbije“. Hvala.

Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč. Izvolite.

Poštovana gospođo predsednice, uvažena gospođo ministarka, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, čuli smo ovde jedno interesantno izlaganje. Ovde zaista ne vidim želju da se popravi zakon, jer zakon je jedan funkcionalan i razuman akt i u zakonu nije dovoljna samo volja države, potrebna je i volja naroda. Mislim da je u ovako egzaktno napisanom zakonu, kristalno jasnom, jasno da se zakon odnosi na Republiku Srbiju.
Ovaj amandman, kao i prethodni amandmani, nema za cilj da popravi kvalitet zakona, već da popravi rejting onih stranaka koje su posustale. Nama su spočitali ovde da se plašimo reči Srbija. Ja Srbiju volim, ali ljubav prema Srbiji se ne dokazuje busanjem u grudi i stalnim ponavljam – ja volim Srbiju. Ljubav prema Srbiji se dokazuje tako što se radi u interesu države Srbije.
Da li treba neko da se plaši danas Srbije? Srbije ne treba da se plaši ni onaj ko živi u Srbiji, ni onaj ko živi u njenom okruženju. Srbiju treba poštovati i treba je zaista voleti.
Da li neko od nas oseća reč strah kada se pomene reč Srbija? Šta je uopšte strah? Kao čovek koji je bio u „Otporu“, jako dobro znam šta je strah. Strah je ono što vidim u očima naših političkih protivnika, koji nisu u stanju da pređu cenzus, kada Boris Tadić kaže da će se u ovoj zemlji održati izbori tek 2012. godine. Neko ko cenzus ne prelazi 2010. godine, svakako je u strahu za cenzus 2012. godine. Ali, ja se zaista ne plašim ni Srbije, ni zakona, ni primene zakona.
Podvlačim, ko ne želi da sluša zakon, neka pogleda knjige koje se koriste kao udžbenici na pravnom fakultetu. Profesor Ljubomir Jović napisao je „Parlamentarno procesno pravo“. Tu kaže – zakon je funkcionalan i razuman akt. Slobodan Jovanović, naš veliki, istaknuti pravnik, takođe kaže – u zakonu nije dovoljna volja države, potrebna je i volja naroda.
Mi imamo volju i građana i države i Republike Srbije da se ovaj zakon donese i da se sprovodi u praksi, da bude živ zakon, da ne bude mrtvo slovo na papiru. Svaka suvišna pravna norma opterećuje ovaj zakon, ali ne govori o pokušaju da se popravi zakon, govori o propalom i neuspelom pokušaju da se popravi rejting. Hvala.