Poštovano predsedništvo, poštovana gospođo ministre, na član 22. podneli smo amandman kojim se ovaj član briše.
Obrazloženje za to je sledeće: potreba za prebijanjem kapitalnih gubitaka kapitalnim dobicima, kao vid podsticaja preduzećima da se izbore sa trenutnom krizom, mnogo je izraženija danas nego prethodnih godina, s obzirom na to da su svi pokazatelji uspešnosti poslovanja preduzeća u ranijem periodu bili mnogo izraženiji nego što su danas.
Smatramo da je skraćivanje roka prebijanja kapitalnih gubitaka na račun budućih kapitalnih dobitaka za pet godina neprimerena fiskalna mera, jer će mnoga preduzeća u godinama krize nagomilati gubitke, ne svojom krivicom ili krivicom menadžmenta, već pre svega zbog pada tražnje, državnih investicija i uopšte zbog globalne svetske ekonomske krize.
Prihvatanjem ovog amandmana omogućilo bi se preduzećima koja ponovo dostignu pozitivno poslovanje da uštede koje bi ostvarila na ovaj način usmere na investiranje i otvaranje novih radnih mesta, što je mnogo značajniji cilj od kratkotrajnog punjenja budžeta države.
Mislimo da ovaj amandman ima smisla i da treba da bude prihvaćen iz prostog razloga što obaveza države jeste da na sve moguće načine, naročito kroz zakonodavnu aktivnost, pomogne najviše onima koji su glavni punioci državnog budžeta, a to je pre svega privreda.
U godinama koje su obeležile svetsku ekonomsku krizu u Srbiji svedoci smo da je privredni pad značajan i da su mnoge firme u blokadi, da skoro da nema investicija ili ih ima u vrlo malom obimu, što se direktno odrazilo i na budžet Republike Srbije, ali se odrazilo drastično i na standard stanovništva.
U svakoj normalnoj zemlji zakonodavna aktivnost treba da bude usmerena pre svega na to da smanji unutrašnje protivrečnosti koje vladaju u jednoj državi. Ovi zakoni iz oblasti poreske politike moraju da budu takvi da te protivrečnosti smanjuju, odnosno da podstiču najviše one koji su najuspešniji i koji u najvećem obimu pune budžet jedne države.
U tom smislu smo očekivali da će Zakon o porezu na dobit preduzeća imati niz mera koje će značajnije uticati na to da se takve nelogičnosti i ekonomske razlike u razvoju pojedinih delova Srbije prevaziđu, odnosno da se vremenom smanje.
Nažalost, kao ni u Zakonu o regionalnom razvoju, nismo dobili skoro nikakvu konkretnu meru ili imamo vrlo simbolične mere kojima će biti podsticani oni koji ulažu u nedovoljno razvijena područja, tako da je danas potpuno sumorna slika u Srbiji na strani siromašnih, koji pre svega žive na teritoriji jugoistočne Srbije i opština u kojima je prosečno primanje od 13.000 do 15.000, poput Kuršumlije, Bele Palanke, Vlasotinca, Blaca i drugih opština u kojima je broj penzionera i nezaposlenih daleko veći od onih koji su zaposleni, i to uglavnom u nekim državnim institucijama, što je očigledan pokazatelj drastičnog siromaštva.
S druge strane, u delovima koji su najrazvijeniji, pre svega u glavnom gradu i njegovoj okolini (za poslednje dve-tri godine skoro 80% investicija u ovoj državi bilo je baš na toj teritoriji) podaci o primanjima, o broju zaposlenih, o broju nezaposlenih lica drastično su bolji; i do četiri puta su veća primanja u Beogradu i u okolini nego u najnerazvijenijim delovima Srbije. To direktno implicira posledicu da se svake godine u ovaj deo Srbije, odnosno glavni grad i njegovu okolinu, doseli preko 50.000 hiljada ljudi, a isto toliko ili čak i više se iseli iz najugroženijih delova Srbije, pre svega mislim na jugoistočnu Srbiju.
Vlada je preko svojih zakonskih predloga, ako želi da spreči dalje taj negativan tok koji je zadesio Srbiju, pre svega preko poreskih zakona, morala da podstiče ulaganja u najnerazvijenija područja, jer je to način da se tamo ljudi uposle. Kada imate investiciju u nekom nerazvijenom području, ako se ljudi uposle, onda će tamo ostati da žive. Ovako, osnovna posledica takvog stanja je potraga za radnim mestom i ekonomska migracija, koja potpuno menja demografsku sliku Srbije.
Očekivali smo da će u ovom zakonu da budu mnogo konkretnije mere podsticaja, odnosno smanjenja poreza na dobit ili potpunog ukidanja za najnerazvijenija područja i da ta skala poreza na dobit bude klizna u odnosu na stepen razvoja određenog područja. Nije normalno da u jednoj državi ista stopa poreza na dobit bude u gradu koji ima jedva 6% (za Srbiju je to jedva 6%) nezaposlenih, u kome su prosečna primanja preko 50.000 dinara, i u najnerazvijenijem području, gde imate najveći broj nezaposlenih i gde je prosečno primanje oko 15.000 dinara.
Takođe, i drugim podsticajnim merama Vlada može preko svojih uredaba i zakonskih propisa da značajnije podstiče iz državnog budžeta investicije u određena područja, pre svega nerazvijena područja, tako što bi, na primer, dodaci za otvaranje novog radnog mesta u najnerazvijenijem području bili proporcionalno veći u odnosu na ona mesta gde tih investicija ima najviše, gde su parametri razvijenosti daleko povoljniji.
Svaka država bi trebalo da bude, pre svega, servis svojih građana, odnosno državni organi bi trebalo da budu servis građana, da im omoguće da na najefikasniji način ostvare svoja prava. Da li je tako u praksi? Naravno da nije. Takvih primera imate na pretek.
Malopre pomenuti, završeni zakon o carinama će, nadam se, tu praksu, koja se u prethodnom periodu pokazala kao vrlo loša, promeniti, ali evo jednog od primera kako državni organi, kako državna birokratija maltretira svoje građane.
Privatni preduzetnik koji se bavi špedicijom je pre izvesnog vremena bio blokiran od strane carine, na osnovu sumnje koju je carina izrazila da određena roba koju je ocarinio taj privatni preduzetnik nije izašla iz zemlje. Blokirala je firmu, skinula je sa računa skoro milion dinara, na zaprepašćenje ljudi koji se tim poslom bave. Na osnovu podnetih dokaza koji su dobijeni od carinskih ispostava gde je roba izašla, carina je odblokirala račun, ali nije vratila novac koji je skinula sa računa; uputila je firmu da tuži državu, odnosno da tuži carinu i da u postupku pred sudovima povrati taj novac. Naravno, pošto su naši sudovi toliko efikasni, firma je već tri godine u potpunom rasulu, ne može da povrati svoj novac, ne može dalje da posluje. To je jedan od drastičnih primera kako država može potpuno da uništi pre svega one od kojih živi.
Drugi primer se odnosi takođe na maltretiranje ljudi koji se bave biznisom, od strane države. U oktobru mesecu prošle godine jednom preduzetniku iz Niša je došla opomena da uplati doprinose za zdravstveno i socijalno osiguranje koje nije uplatio prethodnih meseci. Čovek je odmah po dobijanju opomene sva zaostala dugovanja platio, i platio je unapred do kraja godine sve što je trebalo da izmiri za sebe i za svoje radnike. Krajem godine se promenio referent koji je vodio tu firmu i početkom ove godine je čovek dobio rešenje da u roku od tri dana uplati sva dugovanja ili će mu biti blokiran račun. On je odmah narednog dana otišao u Poresku upravu sa dokazima da je uplatio unapred, sa izvodima da je to skinuto sa njegovog računa i uplaćeno na račun Poreske uprave, a oni su ga uputili da može da ne bude blokiran, ali zato mora da piše žalbu nadležnom poreskom organu i da za to plati taksu 15.000.
Evo, vidite kako država može da maltretira svoje građane, odnosno poreske obveznike i kako ona destimuliše one koji treba da privređuju i da ostvaruju dohodak u svojoj državi.
Još jedan od načina kako država odnosno poreski organi bez potrebe maltretiraju svoje građane jeste upravo aktuelni, juče završeni rok da se prijavi porez na dohodak građana. Svi građani koji imaju primanja oko 1.500.000 dinara treba da prijave, na vrlo komplikovanim obrascima, sva svoja primanja, da popune silne podatke; ako to ne urade, Poreska uprava će podneti prekršajne prijave. Na osnovu kojih podataka to Poreska uprava radi? Na osnovu onih podataka koje ima. To u prevodu znači da poreski organi imaju podatke o svakom građaninu na osnovu matičnog broja i o svim njegovim primanjima.
Zašto onda, ako već imaju podatke o tim istim građanima, ne izdaju automatski rešenje o poreskoj obavezi, da plate ljudi, a ne da ih maltretiraju, da svi popunjavaju poreske prijave, da čekaju u redovima, da gube svoje vreme, da radnici tamo bez potrebe budu maltretirani od istih sugrađana jer su besni dok čekaju u redovima, a da onda sila birokratije tu silnu papirologiju pregleda i naknadno šalje obaveštenje da li neko podleže poreskoj obavezi ili ne? Da li je to normalna procedura za jednu normalnu državu? Mislim da nije.
Mislim da Ministarstvo finansija, da Vlada u celini služi upravo za to da organizuje državnu birokratiju, da ne maltretira svoje građane, već da donese takve zakone i takve procedure koje će na najefikasniji način organizovati život jedne države i omogućiti svakom njenom građaninu, koji svojim porezima izdržava tu državu, tu birokratiju, da to radi na najefikasniji način, bez gubljenja vremena i bez maltretiranja. Ovako je državna birokratija iznad građana.
Jedan od klasičnih primera jeste tzv. nacionalni javni servis. Svi građani ove države, po zakonu koji je donela Skupština, u obavezi su da plaćaju RTS. Svaka porodica u ovoj zemlji odvaja 434 dinara za televizijsku pretplatu. Zauzvrat dobija „objektivno informisanje“ o javnom životu, treba da dobije kvalitetan naučni, obrazovni, kulturni program, koji druge komercijalne TV stanice nemaju obavezu da emituju. Po meni, to je apsolutno normalno i ima takvih primera svuda u svetu.
Šta imamo od ta 434 dinara, što svakog meseca izdvajamo? Pored onoga što se zove „objektivno informisanje“, imamo jedan vrlo oskudan kulturno-obrazovni program, naučni da ne pominjem, ali zato obavezno imamo na svakih sat vremena obaveštavanje građana da još sat vremena, još pola sata, još deset minuta traje licitacija za nagradnu igru – licitirajte za „punto“ iz Kragujevca.
Dakle, mi finansiramo nacionalni servis da bi nas terali da se kockamo sa državom i da bismo gubili novac šaljući SMS poruke. Da li je to normalno? Da li je normalno da nacionalni servis, koji izdržavaju svi građani Srbije, treba da navodi svoje građane da se bave kockom? To je u prevodu kocka.
Mislim da jedna odgovorna vlast sve ove protivurečnosti, a takvih ima na pretek, poput čuvene priče o plaćanju unapred PDV-a, za svakog preduzetnika, treba da eliminiše što pre. Mi smo prošle godine podneli predlog za izmenu Zakona o porezu na dodatu vrednost, po kome bi se taj porez plaćao onda kada se izvrši transakcija, a ne onda kada se fakturiše.
U vremenima ekonomske krize, kada je jedini poslodavac država, terati firme koje rade za državu da onog trenutka kada ispostave fakturu određenom ministarstvu, na primer za NIP, Ministarstvu prosvete ili bilo kom drugom, za izvršene radove, a te firme su morale da se zaduže kod banaka, da plaćaju ljude unapred, da plaćaju robu, da istog trenutka plate PDV toj istoj državi, a onda će naplatiti ta svoja potraživanja za nekoliko meseci, s obzirom na to da nam je država tako likvidna da su plaćanja za dva, tri, pet, šest meseci, pa i duže... Naravno, onaj ko ima ta potraživanja, i za nekoliko meseci i po osnovu kursa izgubi određenu vrednost, nema prava da tuži tu istu državu za kamatu ili da traži kamatu od te iste države na osnovu toga što je izgubio od svog potraživanja i na osnovu toga što je platio bankama kamate, s obzirom na to da je morao da uzme kredit.
To su stvari koje nisu dobre u ovoj državi i zbog toga i vama, gospođo ministarka, još jedna napomena i sugestija – takve stvari, koje su čista životna praksa, kroz zakone i kroz uredbe morate da menjate, da bismo dobili državu u kojoj građani neće biti maltretirani od svoje državne birokratije koju izdržavaju, nego će ona biti pravi servis tih građana. Hvala.
