Naravno da nema povrede Poslovnika.
Ali, ako niste zadovoljni, da li želite da se u danu za glasanje Skupština izjasnite o povredi Poslovnika? (Ne.) Zahvaljujem.
Gospodin ministar ima reč.

Vi ste potpuno u pravu kada kažete da je stanje u Srbiji teško, ali ne treba teško stanje u Srbiji povezivati sa nekulturom, jer jedno je reći istinu da ljudi teško žive, da je svetska kriza uticala na to da se i ovde stvari pogoršaju, a druga stvar je ukoliko to koristite tako što ste nekulturni, tako što ne govorite istinu i tako što vređate porodice vaših političkih neistomišljenika.
Nikada neću vređati porodice ljudi koji ne misle politički isto kao ja. Izbore možete dobiti, a možete ih izgubiti, i jedno i drugo je dobro, ali najvažnije je biti čovek, a čovek govori istinu.
Nisam pretio gospođi Jorgovanki Tabaković, samo sam želeo da joj kažem da laže u vezi sa mojom majkom i u vezi sa ocem gospodina Ćirića, i tražio sam da ostane tu, da bude fer, da čuje da joj to kažem u lice, jer je bilo dva časova kada je predsedavajući prekinuo sednicu Skupštine.
Naravno da ću sve ovo morati privatno da rešim na sudu jer ovo nije stvar, ali kada je vi ponavljate moram i ja, da je ikakav zakon prekršen. Niko ne bi, ponajmanje ja ili ma ko iz moje stranke, štitio i moju rođenu majku, a kamoli nekog drugog. Revizor nikakvu prijavu nije podneo na osnovu onoga što je gospođa Tabaković govorila.
Ponavljam još jednom što sam rekao, za razliku od vas koji ste navikli da od države dobijate otpremnine u vidu stanova od preko sto kvadrata, i vi, gospodine Nikoliću i gospodin Vučić, a čuo sam u pauzi i gospođa Jorgovanka Tabaković je dobila od Pošte stan kao očito neku nagradu na kraju svog mandata, makar su mi tako rekle moje kolege.
Moram da vam kažem na ovo poslednje što ste rekli, ponovio sam, daj bože da vi dobijete izbore, da vas Srbija vidi kako rešavate probleme u Kuršumliji, Boru, kako rešavate druga pitanja, a ja ću ostati tu, nikada se neću pozivati na imunitet. Ničega se u životu ne plašim, ponajmanje vas, bili na vlasti, ne bi li na vlasti, ali ako kažete da je gospođa Tabaković dama, dozvolite - zaista volim svoju majku i ako ona laže vezano za nju, ne mogu ništa drugo da joj kažem nego da je lažljivac.

Molim da koristimo terminologiju u skladu sa potrebom da negujemo dostojanstvo Skupštine.
Gospođa Jorgovanka Tabaković ima reč.

Molim vas, gospođo Đukić-Dejanović, da mi omogućite da dam poslednji put odgovor na to što pokušavate da zloupotrebu vašeg položaja i nepoštovanja zakona preusmerite na priču o majci.
Znači, dali ste mimo Zakona o javnim nabavkama novac ministarstva za izradu neke studije, a bez javne nabavke. Da ste svesni da ste napravili prekršaj govori činjenica da je na zahtev Transparentnosti Agenciji za privredne registre postavljeno pitanje – kada je razrešena dužnosti gospođa Mirosinka Dinkić, vaša majka slučajno u ovom postupku, jer vaša nezakonitost je problem vaše moralnosti kao ministra, i da je svoje akcije prenela drugim članovima. U APR-u nisu hteli da daju odgovor na to pitanje, iako su bili dužni. Zašto ćute ako je sve u redu? Zašto ćute ako je prenela 30% akcija i nije zamenik predsednika upravnog odbora?
Možete hiljadu puta da ponovite vašu tvrdnju, kao u duelu sa Đelićem, da je vaša majka nešto što ne želite da bude pominjano. I moja i svačija majka je dužna da bude zaštićena od neopravdanih napada. Mene zanima vaše nepoštovanje zakona, jer ste ministar koji je ostavio svojim lošim zakonima hiljade ljudi na ulici i to je problem onoga što ne želite da prihvatite.
Želim da građani Srbije čuju, džaba vi prevodite stvar na pet miliona zloupotrebe. Milijardama se meri vaša krivica za Nacionalnu štedionicu, za prodaju Mobi 063, za veliki broj privatizacija kojima ste rukovodili do zadnjeg ''Matroza'' (Predsednik: Vreme.), za koji vas pitam za koliko ste ga prodali i koliko ste para uzeli u roku predviđenom zakonom?

Gospođa Suzana Grubješić ima reč. Izvolite.
Izvinite, imate pravo još minut. Morate ponovo.

Gospođo Đukić, potpuno razumem vašu potrebu da budete na strani vladajuće većine. Davno smo se naučili da u ovoj skupštini postoji pozicija i opozicija i da u opoziciji postoji stranka koja raste i samim tim nema mnogo onih koji bi bili na njenoj strani, čak i kada je ugroženo osnovno ljudsko pravo da se dostojanstveno izriču primedbe.
Molim vas da goste u ovoj skupštini, ministre i bilo koga upozorite da smo mi ovde zaslužili makar uzvratno rečnik argumentima onako kako ga ja iznosim. Ako niste znali, gospodine Dinkiću, zaposlena sam u Telekomu već 11 godina i kao i svi drugi zaposleni dobila stan, ali jedina, neka čuju građani, jedina već 10 godina ne mogu da otkupim 30% svog stana zato što je ekipa G17 u upravnom odboru.
Apsolutno me ne zanima neodgovornost države. Savesni sam držalac koji je nudio kao zaposleni da otkupi deo svog stana, a vi čime i kako se služite neka vama služi na čast, ali da znate da iza mene stoji troje dece, a šta vi možete iza sebe da ostavite kao ministar izvolite i položite ovim građanima.

Vreme. Gospođa Suzana Grubješić ima reč.

Hvala, gospođo predsednice. Član 104. Poslovnika je povređen onog trenutka kada ste prekinuli sednicu i kada ste pozvali šefove poslaničkih klubova na konsultacije. Međutim, mikrofon je čudo i kamere su čudo, pa je ostalo zabeleženo kako je predsednik najveće opozicione stranke, to mesto najveće opozicione stranke nije osvojio na izborima već uzimanjem mandata od SRS, šta je izgovorio u mikrofon.
Sada ne bi mogla kao dama da ponovim šta je to gospodin Nikolić izgovorio, ali postoji snimak. Uzela sam i DVD. Taj snimak, ukoliko ga RTS ne pusti, nadam se da hoće, pošto je to javni servis, kamermani su tu, DVD je uzet, pa ćete videti kako jedan domaćin razgovara i kako jedan domaćin poručuje ministru i predsedniku jedne male parlamentarne stranke.
Što se tiče vas, gospođo Tabaković, i vas gospodine Nikoliću, pošto kažete da će G17 plus od Telekoma dobiti 600 miliona evra, unapred se odričemo tih para kako bi vi mogli konačno da otkupite tih 30% svog stana.

Narodni poslanik Slobodan Samardžić.

Javio sam se pre ovog kruga polemike, tako da možda poslanici ne znaju o čemu je reč. Naime, javio sam se posle reakcije ministra Dinkića na moj govor. Ova polemika i situacija u parlamentu me ograničava da govorimo ozbiljno o ovoj stvari, jer ona je od početka stavljena u jedan neozbiljan kontekst.
Najpre, možda se moglo o ovom zakonu razgovarati i mirno. Možda je moglo, ali Vlada to nije htela. Nije htela ni vladajuća većina. Kada pogledamo amandmane sa julske rasprave u parlamentu, nijedan nije usvojen.
Vratili ste se posle devet meseci sa nekim novim zakonom i ovde u jednoj incidentnoj i stresnoj situaciji razgovaramo o tome. Na kraju, napravljen je jedinstveni neuobičajeni incident. Dugo smo u ovom parlamentu. Ne mislim da tolerišem teške reči, bilo čije. Padale su reči vrlo dugo, mesecima i godinama iz većine prema manjini i obratno i prema predsedništvu.
Ali, jedinstven je slučaj da jedan ministar verbalno napravi agresiju prema jednom poslaniku. To je zaista jedinstven slučaj i to je deo atmosfere rasprave o ovom papiru. Moram da posvedočim, jer sam čuo šta je rekao i moram da protestujem, iako mi nije bila namera da govorim o tome sada, nego da odgovorim na njegove primedbe. Nije atmosfera za racionalan razgovor.
Meni je to krivo, što smo možda mogli o ovom zakonu, koji je jako važan za Srbiju, on nosi naziv – zakon o regionalnom razvoju, da razgovaramo u jednoj potpuno mirnoj i otvorenoj atmosferi i da možda opozicija doprinese da on bude bolji.
Ponovo se vraćam na juli. Uzmite amandmane pa ih malo pogledajte. Nije vas uopšte interesovalo. Ovde je bilo uvodno slovo o projektu regionalizacije Srbije, a ne o zakonu o regionalnom razvoju. Napravljena je jedna atmosfera koja je bila prvo politički naelektrisana, a onda je postala, tako da kažem, ljudski naelektrisana, neuobičajenim razmenama teških reči, koje ne opravdavam, nego jedinstvenim incidentom koji se ovde ipak nikada nije dogodio da ministar izvređa jednog poslanika.
Prema tome, nema svrhe više da govorim o onome što je Dinkić govorio. Bilo bi svrhe da je drugačija atmosfera i da možemo da razmenjujemo argumente i prihvatamo jedni od drugih ono što je racionalno za ovaj zakon, pa bi ga izglasala većina ili možda još neko. U ovoj atmosferi ne.