Gospođa Suzana Grubješić ima reč.
(Tomislav Nikolić, sa mesta: Replika.)
Imate repliku na Suzanino izlaganje?
Dali ste njoj povod za repliku. Evo još sada i onda završavamo. Izvolite. Morate se prijaviti.

Ja vas ne razumem. Ja sam dao gospođi povod za repliku, ona je govorila, onda sam ja tražio, a vi njoj dajete ponovo reč. Čime sam je sad izazvao?

Ja vas molim da se vratimo na dnevni red. Vi ste jedno drugom razjasnili šta ste imali. Izvolite.

Ako ste mogli da protumačite da sam uputio ružne reči gospodinu Dinkiću, ja se izvinjavam, ali da je dama, ne bih ni pomislio da mu izgovorim tako ružne reči. Dakle, ponovio sam ono što je on rekao gospođi Tabaković, vas to vređa, u redu je, to prihvatam.
Kažete da smo najveća opoziciona stranka i da smo nastali tako što smo oteli mandate Srpskoj radikalnoj stranci. Mi imamo 21 poslanički mandat, slobodni. Svaki taj mandat pripada svakome od nas. Ta stranka je tamo ostala sa mnogo većim brojem mandata. Nemojte da ih vređate. Oni su najveća opoziciona stranka, imaju najviše poslaničkih mandata.
Ili smo možda mi najuticajniji među građanima Srbije? Trebalo je tako da kažete. Da, mi jesmo najveća opoziciona stranka zato što najviše građana Srbije veruje u nas.
Vama, gospodine Dinkiću, samo da odgovorim: da, u teškoj situaciji ćemo zateći Srbiju kad pobedimo. Ali, to ste vi ostavili. Nemojte da nas prozivate kako ćemo mi to da rešavamo. Mi vas prozivamo što ste Srbiju doveli u ovu situaciju.
Godine 2001. nije bilo svetska ekonomska kriza, nego širom otvorena vrata za Srbiju da sve povoljnosti, sve benefite, zgrabi od Evropske unije i da krene odlučno napred. Nije vaš problem i ne morate uopšte da dokazujete ljubav prema Zapadu. Vaša stranka nema taj problem što sabotira ruske poslove u Srbiji da bi se dokazala Zapadu.
Vi ne možete na Zapad, pošto su mito, korupcija i kriminal proželi Srbiju i potiče od vaše stranke. Vi ste predali finansijski sektor u ruke drugima. Vi, gospodine Dinkiću. Vi ste odgovorni za stotine hiljada nezaposlenih.
Vi ste odgovorni za seljake koji ove godine nemaju šta da poseju, šta da požanju a da imaju od toga profit. Koju stoku da uhrane u štali a da imaju od toga profit? Čime da se bavi danas seljak u Srbiji da ima profit? Vi ste krivi za ovih 800 hiljada nezaposlenih.
Koliko vam ljudi radi u sivoj ekonomiji? Preko 700 hiljada. Vi lično u Ministarstvu otpuštate trudnice i porodilje. Sačekate da dođe s porodiljskog i date joj otkaz. Vi dajete uzor tzv. industrijalcima i kapitalistima kako da se ponašaju prema damama.
Vi ste krivi što nema nataliteta u Srbiji. Koja devojka sme da se uda? Koja majka sme da ostane u drugom stanju i da sačuva svoj posao? To je sve na vašim leđima. Na vama ostaje istorijska odgovornost. Sačekajte da pobedimo, a onda nas kritikujte kako vladamo.

Tri minuta. Gospodin Vlajko Senić i onda je kraj replika. Izvolite.

Član 104. Čini mi se da se prvi put javljam, ali ovo što je rekao gospodin Nikolić ne može da ostane tako nezapaženo. Dakle, eksplicitno je rekao da opstruiramo ruske poslove u Srbiji.
Rusija je velika država. Rusija je ozbiljna svetska sila. Bez obzira na to što je ovo dnevno-politička rasprava, ne možemo se tako neodgovorno ponašati prema našoj međunarodnoj poziciji.
Za razliku od vas, gospodine Nikoliću, mi smo prema svima, pa i prema Rusima, uvek imali iskren stav, i kada je bilo pitanje NIS jedina razlika između nas i vas je ta što smo mi tada Rusima, ne zato što ne volimo Rusiju ili imamo bilo kakav problem s njima, otvoreno rekli šta mislimo o tom poslu.
Na Odboru za energetiku, gospodine Nikoliću, rekao sam, i sada ću to da ponovim, da sam ubeđen da će Sporazum koji smo potpisali sa NIS odnosno sa "Gaspromom" uzrokovati u narednom periodu pogoršanje srpsko-ruskih odnosa.
Evo, pazite šta vam kažem, umesto cilja koji je bio postavljen, da takvim jednim sporazumom gde smo našu najveću naftnu kompaniju praktično bez tendera dali "Gaspromu", uspostavimo bolje odnose sa Rusijom koja nam daje značajnu međunarodnu podršku, vreme koje je ispred nas pokazaće da će to biti jedan od većih faktora spoticanja između Srbije i Rusije. O tome se radi.
Nemamo mi problem ni sa Rusijom, ni sa ruskim investicijama. Što se nas tiče, svako je dobrodošao, ali uvek hoćemo da igramo otvoreno, po jasnim pravilima, baš zbog toga što ne želimo kratkoročne dobitke, a dugoročne gubitke.
Važno je to da se kaže. Nemojte uvlačiti sada u naš sukob i Rusiju. Nema razloga. Ima i nekih drugih argumenata, ali je važno da se ovo čuje. Dakle, nemamo ni mi ništa kao stranka, niti bilo ko od nas pojedinačno protiv Rusije, protiv ruskih interesa. Za razliku od vas, kažemo šta mislimo i kažem vam da je Srbiji mesto u evroatlantskim integracijama, poštujemo Rusiju i nismo licemerni i dvolični, a vreme ispred nas će pokazati ko je govorio istinu, a ko je kupio trenutne političke poene.

I pored toga što ste pojasnili kroz povredu Poslovnika, argumentacija za povredu Poslovnika ne može biti osnov za nove replike, prema tome nema uslova dalje za replike. Gospođa Suzana Grubješić ima reč. Izvolite.

        Poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, gospodine ministre i gospodo iz Vlade, pokušaću da se vratimo temi, ako me neko prekine opet ću se vratiti na ovo što je bilo pre razgovora o samom zakonu, ali nadam se da neće.
Govorimo danas mnogo više o Zakonu o regionalnom razvoju, a očekivala sam da će pažnja biti usmerena na Zakon o besplatnim akcijama, na izmene i dopune, pošto je to uglavnom meta napada ali kad ministar Dinkić nije tu, pa sad mi kako se ko snađe da odgovori na taj napad i šta je sa mojih 1000 evra i duguješ mi, Dinkiću, toliko i toliko, ali danas se o tome ne govori upravo zato što je ova tema i ovi statistički regioni pobudila te neke stare težnje da samo jaka, centralizovana Srbija treba da opstane i da samo jaka, centralizovana država treba da postoji na ovom prostoru.
Mene ova današnja debata mnogo podseća na debatu koju smo vodili o Statutu Vojvodine jer prepoznajem, kako bi rekla uvažena koleginica Čomić, iste strahove, a strahovi se javljaju čim se pojave glasovi koji traže prenos nadležnosti, koji traže malo manje vlasti na centralnom nivou, a malo više na regionalnom nivou ili na nivou lokalnih zajednica.
Oni koji su ovako govorili o Statutu Vojvodini onda, danas na isti način govore i o Zakonu o regionalnom razvoju i o statističkim regionima. U strahu su velike oči, pa se mnogima priviđa i separatizam, kao da u državama koje nemaju regione nema separatizma. To naprosto nije tačno.
Upravo regioni predstavljaju demokratski odgovor na bilo kakvu vrstu separatizma koja bi se možda mogla pojaviti u Srbiji, a Srbiju ne dele regioni, Srbiju deli siromaštvo. Toga smo svi svesni. Ogromne su regionalne razlike između delova Srbije i svi se slažemo u tome da je Srbija zemlja sa najvećim regionalnim razlikama u Evropi.
Između najrazvijenijeg i najnerazvijenijeg dela ta razlika je 7:1. Između opština ta razlika biva još veća. Dolazi do na 15:1, a nekad statistika i ne zabeleži baš sve trendove, pa se te razlike vremenom povećavaju, a mi ostajemo pri onim brojkama koje smo pronašli pre godinu-dve dana iz Republičkog zavoda za statistiku.
Pojedini krajevi Srbije, i to nije ništa novo što ću reći, polako odumiru. Najpre ostaju bez dece, bez mladih i na kraju ostaju bez stanovništva uopšte. Prosečan prihod građana Beograda je 19 puta veći od prihoda građana Bora. Jedan Novosađanin zarađuje 15 puta više od jednog Leskovčanina, pa upravo zbog tih i takvih razlika danas govorimo o ovom zakonu koji te razlike neće anulirati, ali koji će pokušati da ih smanji.
Mislim da je svima u interesu, svakom građaninu ove zemlje, da se te razlike smanje i da postanu podnošljive. Velike razlike su postojale i među zemljama članica EU onog trenutka kada su ulazile u EU, pa je tako između najrazvijenijeg regiona Londona i najnerazvijenijeg Kluža ta razlika bila 170:1, ali za onih nekoliko godina koliko je Rumunija članica EU ta razlika se smanjila. Nije više toliko drastična jer EU ima mehanizme da te razlike smanji.
Nažalost, upravo zbog ovih razlika u dohotku, a one postoje i u zaposlenosti i u svemu ostalom između Beograda i ostalih krajeva Srbije, neki često nazivaju Srbiju kao grad Beograd sa malo većim predgrađem ili kao veliku glavu sa slabim telom.
Ukoliko želimo da tu sliku promenimo, mi moramo da se posvetimo ne samo ovom zakonu, koji je neki prvi korak ali nedovoljan, nego onome što se zove suštinska decentralizacija, a čiji deo može, ali i ne mora da bude regionalizacija, pošto vidim da regionalizacija izaziva najviše polemike.
Sadašnji sistem je naprosto neodrživ i to nije ništa novo, niti ja izmišljam toplu vodu kada ovo kažem. Bogate opštine postaju sve bogatije, siromašne sve siromašnije i te regionalne razlike ne utiču samo na životni standard stanovništva, već i na demografske pokazatelje u mnogim oblastima.
Tako recimo u Vojvodini u svih sedam okruga ime negativan prirodni priraštaj. U centralnoj Srbiji samo dva okruga imaju pozitivan priraštaj, to su Raški i Pčinjski, znači gde je broj novorođene dece veći od broja umrlih. Tokom tranzicije ove razlike su još više porasle. Najveće razlike se odnose na demografske karakteristike, ljudski i obrazovni potencijal, privrednu strukturu i efikasnost, kao i uslove socijalne i ekonomske infrastrukture.
Uprkos ovakvim alarmantnim pokazateljima nijedna vlast se od 2000. nije usudila da sprovede tu suštinsku decentralizaciju. Delom zbog objektivnih okolnosti, a delom upravo zbog ovakvih strahova i ovakve diskusije koja se vodi danas, koja se vodila i dok smo govorili o Statutu Vojvodine i o prenosu nadležnosti.
To je taj strah da bi decentralizacija, da bi regionalizacija mogla da izazove separatizam. Baš kao što sam rekla, regionalizacija predstavlja demokratski odgovor na bilo kakav oblik separatizma koji bi se mogao pojaviti u Srbiji. Da ponovim još jednom, Srbiju neće podeliti regioni, makar oni bili statistički, Srbiju će podeliti siromaštvo, ako nešto ne preduzmemo.
Od kandidata za članstvo u Evropsku uniju, a Srbija se to većinski opredelila da postane, podnošenjem kandidature krajem prošle godine, očekuje se da u roku od dve godine od potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju uradi baš ovakvu statističku regionalizaciju, unutrašnju podelu na regione uskladi sa regionalizacijom Evropske unije.
Jer danas Evropska unija počiva na filozofiji evroregionalizma, kao obliku međugraničnog povezivanja susednih oblasti, okruga i regiona. Mnoge države su na putu ka Evropskoj uniji prošle kroz proces strukturnih reformi i prilagođavanja, ostvarujući različite modele regionalizacije.
Mi ne treba da se sporimo oko toga koliko ima modela regionalizacije unutar zemalja članica Evropske unije, niti treba da kopiramo te modele. Treba da učinimo ono što je najbolje za Srbiju. Moguće je da su ti neki modeli dobri, moguće je da su neki loši, ali samo ćemo sami moći da se opredelimo šta je najbolje za Srbiju, bez pukog kopiranja nečijih tuđih iskustava.
Brisel podržava stvaranje regiona, jer oni jesu preduslov za korišćenje fondova koji stoje na raspolaganju, kako državama članicama, a to su strukturni fondovi, tako i državama kandidatima, to su pretpristupni fondovi.
Podsetiću sve nas da je Skupština evropskih regiona jedno važno telo, da je osnovana još 1985. godine i da do sada ima preko 270 predstavnika, odnosno 270 regiona je uključeno u nju.
Što se tiče Srbije, takva mogućnost je data samo Vojvodini. Vojvodina je članica Skupštine evropskih regiona, dok ostatak Srbije, ružno zvuči, ali u ovom trenutku to se zove "ostatak Srbije", mora prethodno da se teritorijalno i administrativno reorganizuje da bi stekao to pravo.
Činjenica da dve trećine sredstava iz evropskog budžeta odlazi na regionalne programe pokazuje da su regioni veoma važan činilac razvoja u EU. U prvoj fazi su sredstva Evropskog fonda za obnovu i razvoj bila donirana kao dopuna nacionalnim davanjima i bila raspoređivana kao subvencije ili kao direktna davanja fiksnih kvota.
Međutim, kako mnogi regioni nisu uspevali da ostvare održivi razvoj, Unija je promenila način davanja sredstava, uvela projektni način finansiranja koji usmerava sredstva neposredno korisnicima, građanima.
Taj princip projektnog finansiranja postaje pravilo. Njime se podstiče autonomni i aktivni, održivi razvoj određenog regiona, pa će tako i ovi naši budući statistički regioni, kroz svoje nacionalne razvojne agencije, morati da se nauče da se takmiče projektima, ne bi li dobili i povukli sredstva iz pretpristupnih fondova koji će im biti na raspolaganju. To će podstaći konkurenciju, a iz konkurencije može izaći samo kvalitet.
Sada dok mi čekamo da nam EU finansira ravnomerni regionalni razvoj, trebalo bi da se zapitamo šta možemo sami da učinimo i da li smo spremni da cela Srbija postane istinski decentralizovana zemlja? Evo, za početak, kako bi bilo da se lokalnim samoupravama vrati imovina, koja im bez objašnjenja i bez obeštećenja oduzeta još davne 1995. godine.
Ja sve mogu da razumem, i naše političke razlike i borbu za birače, ali u ovoj skupštini sede predstavnici svih opština iz Srbije, pa retko kada imam priliku koga da čujem – da zatraži od Ministarstva finansija da se na dnevni red stavi Predlog zakona o javnoj svojini.
Ne mora da podrži Predlog zakona koji je poslanička grupa G17 plus stavila u proceduru, niko to od vas ne traži, ali tražite od Ministarstva finansija da zakon o javnoj svojini što pre dođe u proceduru, kako bi se opštinama vratila imovina. Da li je moguće da nikome nije stalo da se to što pre uradi?
Inače, ovaj zakon koji smo mi podneli u proceduru nije naša tvorevina, nego je to zakon koji je uradila Stalna konferencija gradova i opština, koji je godinu dana bio na javnoj raspravi, a koji je nakon toga još godinu dana stajao na sajtu Ministarstva. Ono što smo mi uradili je da ga skinemo sa sajta i stavimo u proceduru. Sada su se javila mišljenja da je zakon u nekim delovima protivustavan, upravo zbog Zakona o prenosu nadležnosti Vojvodini.
Nisam stručnjak za ustavno pravo, niti mogu da komentarišem primedbe koje su date, ali ono što mogu i što ću učiniti u ime svih onih koji ćute, a dolaze iz mnogih opština u Srbiju, dolazim iz grada Beograda, to je da se što pre stavi u proceduru zakon o javnoj svojini, koji bi opštinama u Srbiji vratio imovinu – jer bez imovine nema razvoja, a bez razvoja ova sumorna slika Srbije o zemlji najvećih regionalnih razlika u Evropi postaće još sumornija.
Kada govorimo o regionalizaciji i decentralizaciji, one treba da učvrste demokratiju i da donesu korist i državi i društvu u celini. Pa upravo je centralizovana država ocenjena kao leglo korupcije, kao glavni izvor korupcije, dok je korupcija na nižim nivoima vlasti ne samo podnošljivija, nego se sa njom lakše izlazi na kraj.
Svi delovi Srbije treba da dostignu nivo razvoja koji je neophodan za ulazak u EU. Jedini način da to učinimo jeste upravo kroz široku javnu raspravu o tome kakav nam je model decentralizacije i kakav nam je model regionalizacije potreban. Jer sve analize ukazuju da su ekonomske funkcije države moraju decentralizovati, da su argumenti za decentralizaciju ubedljivi, a da je efekat – bolji kvalitet javnih usluga i veća efikasnost.
Građani Srbije i njihove lokalne zajednice treba da prestanu da budu samo pasivni posmatrači akcija centralne države, oni treba aktivno da se uključe u sve procese odlučivanja. Opet mislim možda naivno da je to cilj svih nas koji sedimo u ovoj sali u ime građana ove države.
Ovaj zakon ide u tom pravcu, ali naravno da je za suštinsku decentralizaciju nedovoljno doneti zakon o regionalnom razvoju, uvesti statističke regione, iznad svega potrebna je politička volja. Iznad svega potreban je konsenzus.
Stranka G17 plus je spremna da sa svim parlamentarnim strankama radi, razgovara, debatuje na ovakav normalan, kulturan i civilizovan način o tome kakav model decentralizacije i regionalizacije odgovara Srbiji ili da saslušamo argumente onih koji su protiv, pa makar i onih koji su do 2006. godine bili za regionalizaciju, za političku i administrativnu regionalizaciju, ali koji su iz svojih sopstvenih razloga od tog koncepta odustali.
Sami regioni u EU, koja je inače isto sama po sebi jedno decentralizovano demokratsko društvo, imaju pravo da sklapaju međunarodne ili međuregionalne ugovore. U Srbiji je to pravo samo dato Vojvodini, pa je i ta stavka, kada smo govorili o Statutu, izazvala velike polemike ovde – kako to Vojvodina može da sklapa međunarodne ugovore, pa smo ih u Statutu nazivali "međuregionalnim", da bi bilo možda jasnije svima na šta se odnosi.
Ako to pravo ima Vojvodina, mislim da to pravo treba da imaju i ostali regioni u Srbiji, jer upravo kroz tu međunarodnu saradnju mi ćemo podići kapacitet naših regiona, naučiće se nešto novo, a ono što je još bitnije kroz tu saradnje, kroz te projekte smanjiće se nezaposlenost i smanjiće se siromaštvo.
To treba da nam bude osnovni cilj i osnovna misija u daljem periodu rada, jer samo jedna takva moderna decentralizovana Srbija moći će da smanji ove neverovatne regionalne razlike i depopulaciju stanovništva i činjenicu da nam mnogi gradovi, varoši i sela ostaju bez stanovnika.

Gospodine Nikoliću koji je osnov javljanja?

Povredili ste član 101. kada mi niste dali pravo na repliku. Zaista je nepodnošljivo da vi ignorišete upozorenje da narodni poslanik traži pravo na repliku i da dajete reč govorniku koji govori normalno po tački dnevnog reda i to traje 20 minuta. Čak ste povredili Poslovnik kad ste rekli da onaj ko obrazlaže povredu Poslovnika ne može da izazove repliku. Zamislite šta bih sve sad mogao da vam izgovorim obrazlažući povredu Poslovnika, a da vi nemate pravo na repliku.
Gospodin Senić se lično meni obraćao bar deset puta po imenu i prezimenu. Ne mogu da verujem da niste pročitali taj član Poslovnika u kome piše moje pravo da dobijem pravo na repliku. Zašto to radite, uopšte mi nije jasno. Zašto podižete atmosferu u ovoj sali? Dovoljno je što tu sedi G17 plus.
To je već dovoljno za lošu atmosferu, a vi sad još koristite, zloupotrebljavate to mesto na kome sedite da me diskriminišete, da mi ne date pravo da govorim, da načinim neku grubost, kako biste dokazali da sam to ja baš takav, pa će oni možda reći da se nisam ni promenio.
Čuli ste koliko puta sam pomenut i kažete – nemate pravo na repliku, gospodin je obrazlagao povredu Poslovnika. Nemojte to, ako hoćete da nam ne date reč, recite – ne dam vam više reč, nećemo ni da ulazimo u salu. Imamo posla na terenu, mi radimo sa građanima Srbije. Mi ne menjamo zakone svaka tri meseca, dokazujući da je onaj prethodni bio najbolji, a ovaj sad još bolji od njega, samo što je onaj bio neprimenjiv.
Što se tiče vašeg odnosa prema Ruskoj Federaciji, ne mogu da verujem da vi priznajete da ste bili protiv tog ugovora a da jednu jedinu reč niste rekli jer ste ostali u Vladi, ostali da delite te ministarske fotelje i taj kolač koji se zove budžet. Zaduži se, prodaj, pozajmi, potroši, ostali iako ste najveću srpsku… (isključen mikrofon).