Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici,  sa posebnim zadovoljstvom danas učestvujemo u ovoj diskusiji o zakonu o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu.
Danas smo prvi put napravili onako jednu pravu parlamentarnu atmosferu, jednu kvalitetnu diskusiju, gde se praktično iz diskusije svakog govornika može videti da li pripada grupi pušača ili nepušača, i da smo pomalo izašli iz nekih stranačkih okvira i da svi na neki način svojim argumentima i kontraargumentima dajemo pravi parlamentarni kvalitet raspravi zakona koji bi trebalo da bude kao takav primer i za sve ostale rasprave.
Izneću prosto nekoliko istorijskih činjenica i osnovnih pokazatelja koji pokazuju ozbiljnost problema koji proističu iz aktivnog i pasivnog udisanja dima. Duvan je, svi znamo, naziv roda zeljastih biljaka, kao i najpoznatije vrste roda običnog duvana koji se zove "nikotijana tabakum", koji se sadi u celom svetu radi sakupljanja listova koji se koriste za pušenje.
Ime je dobio po prezimenu jednog francuskog poslanika – Žan Nikot, koji je duvan poslao u Francusku, gle paradoksa, za korišćenje u medicini 1560. godine.
Iako legalno prihvaćen duvan, odnosno nikotin u gotovo svim državama sveta spada u jedan od najvećih otrova koji čovek svesno unosi u svoj organizam, ugrožavajući svoje zdravlje i, pri tom, ugrožavajući zdravlje drugih. U duvanskom dimu se nalazi oko 4.000 štetnih i 43 kancerogene materije koje izazivaju 40 različitih oboljenja. Nikotin kao sastavni deo duvanskog dima je visokotoksička droga i stvara ozbiljnu zavisnost. To moramo imati na umu kada razgovaramo o ovom zakonu.
Najveću pozornost ovog zakona treba da nam privuče činjenica koju je naglasio moj kolega Milan Vučković, a to su deca. Istraživanja koja je radila Svetska zdravstvena organizacija pokazuje da je gotovo preko polovine dece sveta izloženo pasivnom unošenju duvanskog dima. Nažalost, Srbija po istraživanju koje je sprovedeno 2008. godine prednjači. Naša deca u uzrastu od 13 do 15 godina su izjavila da preko 77% žive u domaćinstvu gde su izloženi pasivnom pušenju i unošenju dima.
Druga činjenica koja je poražavajuća jeste broj pušača među decom. U uzrastu od 13 do 15 godina tu se, nažalost, poredimo sa svetom – 8,9%, nešto niži postotak je u našoj populaciji. U nekim stvarima smo prosto stigli svet, što u ovom slučaju, nažalost, nije dobro.
Svake godine u svetu četiri miliona ljudi izgubi život zbog pušenja. Svaka popušena cigareta skraćuje život za sedam minuta. Znate, dok sedite sa svojom porodicom ili sa svojim prijateljima, završavajući jednu cigaretu, vi sebi svesno skraćujete život za sedam minuta.
Jedna činjenica je najvažnija u ovom svetlu svih ovih rasprava da je pušenje bolest zavisnosti, nažalost, široko socijalno prihvaćena, zato što ne izaziva neposredne štetne efekte kao zloupotreba droga i alkohola, i na taj način je vrlo opasna.
Iako duvanska industrija obezbeđuje profit i posao za hiljade radnika, uzgred budi rečeno ti radnici i nemaju neke zarade, najveći profit od toga ostvaruje duvanska industrija.
U svim zemljama, na svim nivoima razvoja i dohotka, siromašni najviše puše i najviše su opterećeni bolestima uzrokovanim pušenjem. Svaka država snosi velike ekonomske troškove zbog koštanja zdravstvene zaštite i smanjenja produktivnosti zbog bolesti koje su izazvane pušenjem.
U visoko razvijenim zemljama je procenjeno da od pet do 15% cene koštanja zdravstvenih usluga otpada na bolesti lečenja kao posledice pušenja. Pušenje je glavni razlog i glavni faktor rizika za hronične opstruktivne bolesti, za malignitete pluća, za kardiovaskularne bolesti, infarkt i inzulte, kao i za bronhitis i astmu kod dece.
U Srbiji se svake godine registruje 4.300 novih obolelih ljudi od raka pluća. Izlečenje nije izvesno, a to državu košta jako mnogo. Za jednog obolelog u svetu, u razvijenim zemljama, od raka pluća izdvaja se 25.000 evra, toliko košta njegovo godišnje lečenje. To bi kod nas bilo na godišnjem nivou 107 miliona evra ili negde oko 10 milijardi dinara, a znamo da je budžet Republike Srbije 750 milijardi dinara. Možemo samo da uporedimo koja bi to cifra bila ako bismo mi tu cifru morali da izdvojimo za te bolesnike.
Ono što na neki način predstavlja putokaz šta treba mi da radimo i ono što je moj kolega Simo Vuković rekao, šta je uradila Finska. Finska je pre pola veka 76% muškaraca imala pušača. Kroz edukativni program, kroz različite programe koje je država sprovodila, oni su taj broj smanjili na 26%. Za 50 godina jedan procenat godišnje i to je uspeh. Šta su dobili? Dobili su rezultat. Smanjili su broj obolelih od raka pluća za neverovatnih 63%.
Sve ovo govori u prilog da se mora agresivno ući u bitku protiv pušenja. U svetu je potpisalo 137 zemalja sporazum o kontroli duvana UN. Dve osnovne stvari kao poruka iz tog sporazuma idu, da sve vlade treba da donesu zakone kojima će stanovništvo zaštititi od izloženosti duvanskom dimu, kao i da treba da sprovedu obrazovne kampanje za smanjenje izloženosti dimu u domaćinstvu, zato što je još uvek vrlo visoka.
Koji su razlozi za donošenje ovog zakona? Osnovni razlozi jesu da se sistemski, zakonski uredi zaštita stanovništva od duvanskog dima, što podrazumeva potpuno uklanjanje duvanskog dima iz radnog i javnog prostora, da se stvore bezbedni uslovi za radnu zdravu sredinu i na taj način smanje troškovi zbog zaštite na radu.
Da se preventivnim delovanjem utiče na decu i mlade dane počinju sa pušenjem, a na odraslo stanovništvo koje puši da pušenje ostavi i da se posveti zdravom načinu života.
Na taj način mi sprovodimo obaveze iz Okvirne konvencije o kontroli duvana SZO, koju je ova Narodna skupština donela 9. februara, a stupila na snagu 9. maja 2006. godine. Na kraju, ispunjavamo obavezu države da pojedince zaštiti od duvanskog dima na način donošenjem takvih zakona.
Neću se baviti pitanjima kojima je regulisana zabrana pušenja u zatvorenim javnim prostorijama, u javnom prevozu, o izuzecima, to je nešto što je bilo predmet debate svih poslanika i to je nešto što je jasno da predstavlja realan način da donesemo jedan zakon koji se može ostvariti i biti sprovodljiv u našim uslovima.
Više bih se osvrnuo na drugi deo priče, a to je priča oko primene zakona. Imao sam jednu dilemu, ima jedan deo ovog zakona koji se naziva u samom tekstu – društvena briga za zdravlje stanovništva u Republici Srbiji. U ovom momentu bih rekao – državna briga.
Državna briga iz tog razloga što još uvek mislim da nemamo dovoljno ojačan kapacitet svesti u našem stanovništvu o štetnosti duvanskog dima i da država mora da preduzme određene korake, a mi kao narodni poslanici, koji smo predstavnici građana i koji činimo tu državu treba taj deo posla da iznesemo, da bismo stvorili uslove i sproveli ono što jeste glavni zadatak, a to je da očuvamo zdravlje stanovništva.
Onoga dana kad uspemo da promenom svesti kroz obrazovanje, kroz vaspitanje, dođemo do tog koraka, onda mislim da možemo da kažemo da će to biti društvena briga. U ovom momentu mislim da je to državna briga. Te dve stvari koje moramo da odradimo, možemo da uradimo na sledeći način. Jedno je kaznena politika, koja je deo zakonskih odredbi, a drugo je menjanje svesti kroz obrazovanje, vaspitanje i kroz donošenje određenih programa prevencija za suzbijanje upotrebe duvanskih proizvoda.
Da je to moguće, imamo živi primer iz nedavne prakse, kada smo doneli zakon o saobraćaju koji je drastično promenio navike u vožnji. Bilo je neshvatljivo da ljudi maltene vezuju pojaseve, čak su bile izjave u Narodnoj skupštini da pojedini ministri nisu bili ti koji su to radili. Danas vidimo da svi voze sa upaljenim svetlima i da svi vezuju pojaseve. Znači, nekada moramo da primenimo određene restriktivne mere da bi na taj način uticali na prihvatanje određenih zakonskih normi i da bi svi shvatili da je to ozbiljna stvar kojoj smo posvećeni.
Radi obezbeđivanja društvene brige za zdravlje stanovništva, ministar će doneti program za prevenciju, institucionalno o tome će da se stara Institut za javno zdravlje, a Komisija za prevenciju upotrebe duvana će doneti pripremu predloga programa mera za prevenciju i suzbijanje pušenja.
Pošto često u našoj političkoj praksi bude onako pošalica – ako ne želiš da rešiš problem, onda formiraš komisiju, pa se to razvuče. Nadam se i ubeđen sam da to tako neće biti, jedna mala pošalica. Naime, očekujem upravo od te komisije i od gospodina ministra da taj predlog programa mera za prevenciju i ovaj drugi deo što komisija treba da uradi, a to je da prati i procenjuje godišnje aktivnosti i postignute rezultate u sprovođenju programa čujemo u nekom izveštaju za godinu dana. Da vidimo šta smo uradili, da vidimo koliko je kazni naplaćeno, koliko je ustanova obiđeno i koliko je stvarno posle izvesnog vremena nešto konkretno učinjeno.
Ogromna je obaveza pred svima nama, najveća u ovom momentu leži oficijelno na gospodinu ministru zato što je predlagač zakona, ali mi svi moramo da znamo da ne može jedan čovek da sprovodi zakon. U tome moramo da mu pomognemo svi, da damo svoj doprinos. Ono što očekujemo svi od njega, i tu ima apsolutnu moju podršku, da bude krajnje restriktivan i krajnje, maksimalno, koliko god može, dosledan u primeni ovog zakona.
U tome očekujem pomoć svih narodnih poslanika, jer ako mi, kao narodni poslanici, zakon koji donesemo ne poštujemo, kako možemo da očekujemo od građana da ga poštuju? Velika je odgovornost na nama.
Želeo bih da naglasim još jednu stvar. Lekar sam po profesiji. Iz današnje diskusije se videlo ko je pušač, a ko je nepušač. Imali smo jednu kvalitetnu diskusiju koja je izašla iz stranačkih okvira. Videli smo kontra i argumente za, ali iz svega ovoga ja bih izvukao jednu rečenicu koju su me učili prvo u medicini, prvo pravilo – primum non nocere, prvenstveno nemoj da naškodiš.
Hajde da učinimo svi jedan korak. Mislim da bi lekari, kao najodgovorniji ljudi koji vode i sprovode zdravstvenu zaštitu, morali biti primer svima drugima da pokažu da je pušenje nešto što je štetno za zdravlje i da svojim ličnim primerom pokažu da to ne treba da se radi i da se treba od toga odvići.
Ja sam bivši pušač, uspeo sam da se izborim s tim. Pozivam i sve ostale kolege da svojim primerom to urade. Pozivam gospodina ministra da bude dosledan u primeni ovog zakona i u ovome će imati sigurno podršku svih poslanika, ona je jasna, očigledna iz svih diskusija koje su bile u toku današnje rasprave izložene.
Možda neće svi poslanici glasati za ovaj zakona, čak uveren sam, iako neki poslanici iz pozicije ne bi glasali za ovaj zakon, da ćemo imati podršku iz redova opozicije. Hvala najlepše.

Iskorišćeno je 14 minuta i 40 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Nikola Lazić, a posle njega narodni poslanik Srđan Milivojević.

Na raspolaganju poslaničke grupe DSS je devet minuta i 10 sekundi.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kolega Mučenski je u prethodnoj diskusiji spomenuo određene zabrinjavajuće činjenice.
Izrazio bih ovom prilikom zabrinutost činjenicom da od dosadašnjeg spiska govornika, čini mi se da je do sada govorilo 13 kolega, samo jedan poslanik se fokusirao na analizu Zakona o lekovima i medicinskim sredstvima. Ovo samo ukazuje u prilog tome da će ova rasprava izgleda proći bez temeljne analize ovog zakonskog predloga i da je trebalo odvojiti rasprave o ove dve teme.
Fokusiraću se na Zakon o lekovima i medicinskim sredstvima. Inače, ovaj predlog predstavlja dobrim delom usklađivanje sa Direktivom EU 2001/83, odnosno regulativom o lekovima. Ovaj zakonski predlog je dobrim delom plod saradnje, odnosno tzv. tvining projekta sa francuskom agencijom za lekove, tokom kojeg je rađena procena pravilnika o lekovima i ostalih relevantnih dokumenata iz ove oblasti.
Koliko sam upoznat, ovaj zakonski predlog su komentarisali i predstavnici Agencije za lekove, i Farmaceutskog fakulteta i Republička sekcija za farmaciju, odnosno predstavnici struke, a takođe i Asocijacija privatnih proizvođača, uvoznici itd. Čini mi se da su zakonopisci bili prilično kruti na stručne primedbi iz raznih krugova i da je prilikom pisanja ovog zakona dominirala pravnička logika na uštrb stručne, odnosno medicinske.
Želeo bih da se osvrnemo na neke konkretne primere koji ovo potkrepljuju, kao što je pitanje generičkih lekova. Kao što svi dobro znaju, Srbija je uglavnom generičko tržište, odnosno 70% lekova koji se proizvode u Srbiji su generički. Da pojednostavim, to podrazumeva da se ti lekovi prave zapravo kao jedna vrsta kopije po uzoru na lekove koji su tzv. referentni i koji već dugo postoje i koriste se. Kako bi ti generički lekovi bili stavljeni u promet, mora da bude dokazano da su oni podjednako i efikasni i bezbedni kao sami referentni, odnosno originalni lekovi.
Čini mi se da je jedan od nedostataka ovog zakonskog predloga upravo neadekvatno definisanje referentnog leka i mislim da to za efekat može da ima da se efikasnost leka koji se generiše upoređuje sa lekom koji suštinski nije referentan. Samo lek koji ima sopstvena ispitivanja, kako pretklinička tako i klinička, može imati status referentnog i može poslužiti kao poredbeni u ispitivanju generičkih lekova.
Važan segment je takođe kontrola i inspekcija lekova. Kontrola koju sprovodi ministarstvo bi morala da bude mnogo kvalitetnija i intenzivnija, posebno kada se analizira da li lekovi tokom vremena ispunjavaju uslove i standarde kao na samom početku, prilikom prvog stavljanja u promet.
Takođe, postavlja se pitanje kvaliteta nadzora nad prometom lekova koje vrše inspekcijske službe ministarstva. Kada se uzme u obzir da se u ministarstvu samo osam inspektora bavi ovim pitanjem i imaju zadatak da kontrolišu i proizvođače, i veledrogerije i apoteke, sam proces i distribuciju, vidi se da kapaciteti nisu dovoljni da bi se to kvalitetno činilo.
U Francuskoj je na primer inspekcijski posao u nadležnosti agencije za lekove, a ovde postoji otpor da se taj posao makar delimično izmesti iz delokruga rada ministarstva. Zašto to nije u zakonu i zašto ne postoji raspoloženje da se to prenese na agenciju, koja daje dozvole i sertifikate za lekove i medicinska sredstva, nije jasno. Mislim da o efikasnosti inspekcije govori i to da kod nas ne postoji razvijen sistem za otkrivanje falsifikovanih lekova, a ilustracije radi je podatak da tokom 2009. godine nije otkriven nijedan plagijat.
Inače, podaci Svetske zdravstvene organizacije govore da je učešće sivog tržišta u prometu lekova u razvijenim državama negde oko 1%, a u nerazvijenim dolazi do 10%. Svetsko tržište falsifikovanih lekova će ove godine vredeti 75 milijardi dolara. Takođe 62% lekova kupljenih preko interneta ili ne ispunjava standarde ili je lažno. Falsifikovani lekovi mogu da imaju ozbiljne posledice po zdravlje ljudi.
Rekao bih nešto o praćenju neželjenih dejstava lekova. Da bi neki lek bio registrovan po našem zakonu neophodan je dokaz da je on u prometu u zemlji proizvođača. Ovo se praktično radi iz razloga što kod nas vigilanca ne može da se prati efikasno, pa se traži nečije iskustvo, ali to može da znači da ako je npr. neki lek registrovan u nekoj drugoj državi samo tri meseca onda može da se upotrebljava kod nas, a kako pratiti neželjena dejstva odnosno vigilancu to je pitanje.
Ukoliko bi Srbija sutra ušla u EU to bi praktično značilo da se lek iz neke druge zemlje članice može pustiti prvo u promet u Srbiji, a postoji problem, kao što svi dobro znamo, nerazvijenosti sistema praćenja bezbednosti lekova.
Inače, interesantno je da se ovim zakonskim predlogom ponovo uvode regionalni centri za farmakovigilancu, odnosno praćenje neželjenih dejstava lekova. Ovo rešenje je postojalo do samog nastanka Agencije za lekove, do kada su postojale te institucije pri kliničkim centrima u Novom Sadu, Kragujevcu i Nišu, a centralni je bio u Beogradu.
Onda su oni ukinuti i Agencija se bavila tim poslom kroz Nacionalni centar za farmakovigilancu. Ipak, pokazalo se da kvalitet i broj neželjenih reakcija je takav da ne može adekvatno da se prati bezbednost lekova, a i kroz tvining programe je zaključeno da su neophodni regionalni centri.
Postavlja se pitanje – da li je onda bila pogrešna procena Ministarstva zdravlja koje je sugerisalo ukidanje regionalnih centara, a sada ovaj posao mora da se radi ispočetka? Može se konstatovati da do sada Ministarstvo nije pružilo dovoljno podrške agenciji u poslu unapređenja farmakovigilance.
Zaključio bih da ovako predviđen način registracije generičkih lekova svakako ne garantuje da će ti lekovi biti zadovoljavajuće efikasnosti i bezbednosti kada dođu do pacijenta. Ovom prilikom ne bih komentarisao loš kvalitet neodgovarajuće sistematizacije u Agenciji za lekove, koja je trebalo da ide u susret ovom zakonskom rešenju, a nije pratila sugestije struke. Čini mi se da su u ovom procesu čelni ljudi agencije više vodili računa o politici, a manje o struci.

Iskorišćeno je sedam minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Srđan Milivojević. Posle njega narodna poslanica Dušanka Plećević.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Srbije, svakako spadam u okorele nepušače. Nikada nisam koristio cigarete i svakako da se veoma radujem donošenju ovog zakona, ali ću probati da ne budem ličan kada govorim o ovom zakonu koji je već među građanima kršten kao zakon o zabrani pušenja, iako ima mnogo lepo ime zakon o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu.
Mi volimo da sve ono što nam zadire u nešto što smatramo ličnim doživljavamo kao zabranu. Danas smo čuli, na kraju današnjeg dana možda nije loše napraviti jednu rekapitulaciju šta smo sve čuli danas u sali i kakve sve asocijacije kod narodnih poslanika budi ovaj zakon, koji su ga krstili kao zakon o zabrani pušenja.
Bilo je poređenja sa zakonom o prohibiciji, bilo je poređenja sa ljudskim pravima pušača i nepušača. Govorilo se o onima koji su zainteresovane grupe i pojedinci. Pored pušača i nepušača, govorilo se i o ugostiteljima kao vrlo zainteresovanoj kategoriji za ovaj zakon. Naravno da su ugostitelji zainteresovani za sprovođenje ovog zakona.
Izražavam svoje lično nezadovoljstvo jednom odredbom ovog zakona koja nije usaglašena sa evropskim iskustvima i evropskom praksom, a koja podrazumeva izričitu zabranu korišćenja cigareta u svim ugostiteljskim objektima u Holandiji. Mislim da bi to bilo mnogo bolje, ali glasaću za ovaj zakon, jer ne mogu da budem nepravedan prema ljudima koji uživaju u korišćenju cigareta.
Neki kažu da nepušači šikaniraju pušače. Samo ću kazati da u Srbiji fabrike smrti dnevno prodaju 72 miliona komada cigareta. Niko ko koristi cigarete nije dobio orden, ali je dobio karcinom, koronarnu bolest, arteriosklerozu i mnoge druge bolesti. Nisam čuo za nekoga ko je koristio cigarete u svetu da je dobio neku benefit ili korist od toga, ali sam čuo za grdne probleme s kojima se suočavaju.
Poređenja radi, lečenje jedne osobe obolele od karcinoma pluća košta državu Srbiju između 15.000 i 30.000 evra. Faktor rizika za nastanak karcinoma pluća je pre svega korišćenje cigareta.
Naravno, bilo je ovde sugestija da nije dobra ni odrednica koja kaže da u ovom zakonu moramo voditi računa o površini koja se koristi kao ugostiteljski objekat, a bilo je primedbi da se govori o zapremini.
Pogledajte ovu prostoriju gde sedimo i zamislite da je ovaj svod niži nego što jeste i setite se vremena kada je Skupština napravljena. U to vreme su narodni poslanici mogli da konzumiraju cigarete u ovoj sali. Zamislite na šta bi danas ta sala ličila. Neki će kazati – šta im je falilo, dočekali su određene godine, doneli kvalitetne zakone. Možda njima ništa nije falilo, ali nepušačima u toj sali je mnogo toga falilo.
S druge strane, imali smo raspravu u kojoj je jedan od bivših ministara kazao da zakon nije dobar zato što prvo moramo da rešimo problem aerozagađenja, pa tek onda da se bavimo problemom ovog zakona i bilo je grdnih kritika na račun zakona s njegove strane, da zakon nije dobar, da ga ne treba donositi.
On je takođe nepušač, ali što sada donosimo taj zakon kada nismo mnogo važnije stvari rešili i to je ona čuvena teorija – ajde da ništa ne radimo, ni da oremo, ni da kopamo, ni da sejemo, samo da kukamo kako ništa ne valja, a pogotovo ne valjaju zakoni i zakonski predlozi koje donosi vladajuća većina.
Moram da dam još jednu primedbu na zakon. U kaznenim odredbama, molio bih vas da pronađete način da to ispravite, nije navedena sankcija za lica koja uklanjaju znak zabrane pušenja. Mislim da bi to trebalo da bude predmet kaznenih odredbi u ovom zakonu, jer samo ću podsetiti da sam video kada je Ministarstvo zdravlja krenulo u kampanju o sprečavanju korišćenja duvana – pušenje skraćuje život. Tako piše jedna parola u jednoj zdravstvenoj instituciji. Neko od duhovitih naših sugrađana je napisao "Pušenje skraćuje cigaretu". E pa, takav duhoviti grafit i uklanjanje ovog znaka takođe skraćuje i platežnu moć, a povećava budžet Republike Srbije ako se adekvatno sankcioniše.
Na kraju, moram da kažem da su pušenje, droga, alkoholizam i gojaznost veliki problemi.
Svakome je dato pravo da se opredeli da li želi da koristi cigarete i da vrši tiho samoubistvo ili ne. Svakome je dato pravo da ne konzumira cigarete i živi zdravo.
Kada su mog pokojnog dedu pitali zašto ne puši, on je kazao – ne pušim, hoću da umrem zdrav. Ali, kod nas u Srbiji ludim najčešće smatraju onoga čija se ludost ne poklapa sa ludošću većine. Kod nas su nepušači u Srbiji u velikoj manjini, ali imaju pravo da žive zdravim životom i to pravo ne treba niko da im uzurpira.

Šest minuta i pet sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Zoran Šami, replika. Izvolite.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo poslanici, moj uvaženi kolega je uglavnom navodio ono što sam pričao. Vidim da on od toga što sam pričao ništa razumeo nije, ali iskreno rečeno nisam to ni očekivao.
Izvinjavam se, ima jedna lepa pesmica Ljubivoja Ršumovića, prikladna je. Kaže: "Oni koji mnogo pušu, ispuštaju brzo dušu, ali da smo s tim načisto, ko ne puši umre isto."

Reč ima poslanica Dušanka Plećević.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o dva predloga zakona koji su izuzetno značajni za zdravlje stanovništva, o zakonu o zaštiti stanovništva o izloženosti duvanskom dimu i o zakonu o lekovima i medicinskim sredstvima.

Pušenje duvana se nekada u medicini nazivalo lošom navikom, međutim mnogobrojna naučna istraživanja su pokazala i dokazala štetnost duvanskog dima po zdravlje stanovništva.

Štetnost duvanskog dima po zdravlje se ogleda u postojanju preko 250 toksičnih materija koje duvanski dim sadrži, od kojih su najmanje 50 sa kancerogenim svojstvom. Uzrokuju mnogo oboljenja i poremećaja, a najviše su pogođeni kardiovaskularni sistem i sistem organa za disanje.

Aktivno unošenje duvanskog dima kao lični izbor pojedinca je svesno zadovoljenje, nekad uz kafu, nekad zbog nervoze, nekad iz navike, to su najčešći izgovori, ali se suštinski radi o vrsti zavisnosti koja je razložno tome i odvikavanju od pušenja, uz lakši ili teži napor, stvar discipline volje.

Da je tako, dokaz su mnogobrojni slučajevi naglog prestanka pušenja i strah od bliske smrti kod srčanog udara, na primer. S druge strane, pasivno pušenje, tj. udisanje duvanskog dima nepušača iz okruženja, po međunarodnim pravnim dokumentima, jeste ugrožavanje osnovnih ljudskih prava, prava na život i slobodu.

Po statističkim podacima, u Srbiji je izloženost duvanskom dimu koji potiče od drugih osoba je jako velika, čak polovina stanovništva je ugrožena na poslu, a više od 60% njih kod kuća. Najgore od svega i poražavajuće je da su deca u skoro 80% slučajeva izložena duvanskom dimu svojih roditelja. Ništa bolja situacija nije ni u školama.

Kada imamo ovako poražavajuće podatke, nameće se pitanje kako zaštititi od tog poroka zadovoljstva onaj deo stanovništva kojima je ugroženo pravo na zdravlje, pravo na život? Kolika je pušačka strast videli smo za vreme bombardovanja Srbije od strane NATO pakta, kada su i, pored toga što su im životi bili izloženi NATO bombama, čekali u dugim redovima pred trafikama da kupe cigarete. Sada imamo zakon o zabrani pušenja na radnom mestu, na sportskim priredbama i na drugim javnim skupovima koji je još na snazi, a koji retko ko poštuje i pridržava ga se.

S obzirom na pušačku sujetu i našu sklonost ka individualističkom tumačenju zakona protiv diskriminacije, svakodnevno čujem reagovanje pušača u smislu da se prema njima vrši diskriminacija.

Kao društvo moramo se opredeliti za one civilizacijske vrednosti koje daju novi kvalitet životu kada je zdravlje u pitanju, kao kada se opredeljujemo za bolji posao, bolji nov stan, auto i slično. Smisao takvih vrednosti treba da daje ovaj zakon.

U razlozima za donošenje ovog zakona, između ostalog, navodi se da se njime želi sistemski urediti zaštita stanovništva od izlaganja duvanskom dimu, kao i potpuno uklanjanje duvanskog dima iz prostora, imajući u vidu činjenicu da ne postoji bezbedan nivo izloženosti duvanskom dimu.

Međutim, nema tih efikasnih mera niti zakona koje može u potpunosti da reši ovaj problem, dok postoje oni koji govore o štetnosti duvanskog dima, a sami puše, dok se selektivno toleriše pušenje na radnom mestu, dok je duvanska industrija najprofitabilnija, a da na duvanskim proizvodima istovremeno piše da pušenje ubija.

Ne postoji nijedan proizvod na tržištu na kome piše da njegovo konzumiranje ubija, a da je dobio dozvolu za promet, osim duvana i duvanskih prerađevina. Menjanje i podizanje zdravstvene svesti, kao i striktna primena zakona i adekvatna kaznena politika mogu nešto dati što se tiče traženog rezultata, ali najbolji rezultat bi dala potpuna zabrana proizvodnje i prometa duvana, što je, svesni smo toga, utopija, jer se od prodaje duvanskih proizvoda puni državni budžet.

Da li je država spremna da se odrekne budžetskih sredstava od prometa cigareta za račun zdravlja svojih građana? Naravno da nije. Ne ulazim u namere Vlade po pitanju ovog zakona. Smatram da su dobre i kao nepušač ih podržavam, ali ne podržavam ovaj predlog zakona kao kompromis određenim zahtevima, a da će u drugom koraku koji sledi 2011. godine Vlada doneti zakon, kako su nam na Odboru za zdravlje rekli ljudi iz Ministarstva. Zakon će zbog toga u najvećoj meri biti neprimenljiv iz više razloga.

Kao poslanička grupa podneli smo određen broj amandmana kako bismo poboljšali ovaj zakon u onoj meri u kojoj je to moguće. Što se tiče drugog Predloga zakona o lekovima i o medicinskim sredstvima, on je veoma opširan i kao takav nije mogao detaljno da bude proučen za vreme koje su poslanici imali na raspolaganju.

Glavna primedba u odnosu na ovaj zakon, a to smo čuli i na Odboru za zdravlje od stručnih ljudi, jeste da nije bilo javne rasprave već se rasprava vodila samo u stručnoj javnosti.

Odbor za zdravlje i porodicu na sednici od 29. marta nije doneo zaključke ni odluke kada se raspravljalo o ovom zakonu, kao i o zaštiti stanovništva od izloženosti duvanskom dimu, zato što su poslanici vladajuće većine napustili sednicu i time pokazali šta misle o ovom zakonu i koliko su im oni važni. Tako su poslanici pred ovu raspravu ostali uskraćeni za mišljenje nadležnog odbora.

Postojeći zakon je u celosti menjan uz izgovor da se radi o usaglašavanju sa direktivama i drugim propisima EU iz oblasti lekova i medicinskih sredstava. Međutim, zbog toga nije morao da se menja ceo zakon, moglo se to postići donošenjem podzakonskih akata. Ovako svaka nova direktiva EU će značiti donošenje novog zakona iz ove oblasti.

U Predlogu zakona poslovi iz oblasti izdavanja dozvola za lek, izdavanje dozvola za uvoz i izvoz lekova i drugih poslovi koji su pobrojani u članu 3. vrši javna agencija za lekove i medicinska sredstva kao poverene poslove i na nju se primenjuje zakon kojim se uređuju javne agencije.

Naš stav je da te poslove ne treba da radi javna već državna agencija, kao posebna upravna organizacija u sastavu državne uprave.

Jedno od osnovnih načela u radu javnih agencija je da su one nezavisne u funkcionalnom smislu, tako da ni osnivač ni korisnici usluga ne mogu ostvarivati pretežni uticaj na odlučivanje rada agencija, ali što se tiče inspekcijskih poslova to vrši Ministarstvo, što po našem mišljenju ne bi trebalo, već organ uprave u Ministarstvu.

U članu 208, koji se odnosi na nadzor u oblasti lekova i medicinskih sredstava, kažete da nadzor vrši ministarstvo nadležno za poslove zdravlja preko inspektora za lekove i medicinska sredstva. U skladu sa našim stavom, nadzor i inspekcijske poslove treba da vrši organ uprave u ministarstvu, odnosno državna agencija za lekove.

U tom smislu smo i podneli amandman, da se inspekcija locira u agenciji za lekove, čime Ministarstvo i ministar ne donose odluke, nego ih Agencija za lekove samo obaveštava o donetim odlukama i rešenjima.

U delu Predloga zakona koji govori o prometu lekova na veliko u članu 120. kažete da pravno lice koje je dobilo dozvolu od Ministarstva zdravlja može da obavlja promet lekova na veliko itd. Takođe smatramo da Ministarstvo treba da donese podzakonska akta kojima se reguliše ova oblast. Ovako se Ministarstvu, odnosno ministru daju velika ovlašćenja jer sve što se nalazi u prometu kontroliše ministar. Zato smatramo da se korupcija u zdravstvu krije u tom segmentu.

Nejasno je definisan upravni odbor i njegove nadležnosti. Izostavljen je iz Predloga zakona i nadzorni odbor.

Promet lekova nije sam sebi svrha, već njihova primena kod pacijenata jeste glavni društveni interes. Mi smo odavno svesni da je promet lekova postao veliki i unosni biznis. Farmaceutske kuće su spremne na sve da dođu do svog cilja, a to je prodaja leka. Ogroman novac je u igri, a farmaceutski lobi je veoma jak.

Tako na primer u nekim slučajevima kada opadne promet nekog leka, da bi se podigla njegova prodaja, menjaju se parametri gornje granice, na primer, masnoće u krvi, kao što se to desilo u Americi.

Imali smo i slučajeve svinjskog i ptičjeg gripa. U oba ova slučaja, kada su u pitanju ptičji i svinjski grip, pokrenuta je mašinerija i sprega, farmaceutske kompanije, izvesni stručnjaci, mediji – da se proizvede opšta panika i proglasi pandemija. Postavlja se jasno pitanje – da li se tu radi u službi stranih farmaceutskih kompanija? Odgovor na ovo pitanje se sam nameće.

Lek se tretira više kao roba, nego kao sredstvo u interesu pacijenta. Takvu mi konotaciju daje i ovaj zakon. Potvrde ove konstatacije su vidljive svakodnevno u našim ordinacijama, gde se lekari primoravaju, od strane Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, da pacijentima propisuju određeni lek, bez obzira na to što mu neki drugi lek sasvim odgovara. To naravno nije u interesu pacijenta, ali je u interesu farmaceutskih kompanija.

Stručna javnost koja se svakodnevno u svojoj praksi sreće sa problemima u vezi sa izdavanjem lekova pacijentima, ima ozbiljne primedbe na ovaj zakon, počev od toga da pojedini uvozni lekovi nemaju preskripciju na srpskom jeziku, pa do toga da su se apoteke pretvorile u obične pijace gde bukvalno može da se kupi sve od lekova, sa retkim izuzecima. Inspekcijski nadzor nad apotekama se ne vrši dovoljno dobro, mada to nije predmet ovog zakona, ali smatram da je mesto prodaje predmet ovog zakona tj. leka i sam lek nedeljivom celinom.

Iz svega navedenog u vezi sa ovim zakonom nameće se zaključak da se radi o smišljenoj nameri da se kroz obiman zakon od 232 člana, koji ne osporavam u njegovom stručnom delu, provuče dominantan uticaj ministarstva, odnosno ministra – na kompletan posao u vezi lekova i medicinskih sredstava.

Deset minuta i pet sekundi je iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Janko Veselinović, a posle njega narodni poslanik Zoran Ostojić.