Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, poštovana gospođo ministre, očigledno je da se u raspravi u pojedinostima nad predlogom zakona o izmenama i dopunama Zakona o ravnomernom regionalnom razvoju pojavljuju upravo one neuralgične tačke na koje sam pokušavao da ukažem u raspravi, u pretresu u načelu, sa ambicijom da se preduprede nesporazumi i otklone zabune koje se mogu potom neosnovano širiti u javnosti.
Izgleda da je jedna takva neuralgična tačka upravo vezana za dešavanja u Zlatiborskom okrugu i polemiku koju upravo čujemo između narodnih poslanika koji dolaze iz Užica ili su na određen način za tu temu vezani.
Podsetiću vas na tu rečenicu iz rasprave u načelu, da ovo nije zakon o regionalizaciji. Ovaj zakon, uprkos tome što moja stranka "Zajedno za Šumadiju", zajedno sa poslaničkom grupom G17 plus u celini, želi i regionalizaciju Srbije, ne smatra da taj problem rešava strategijom donošenja ovog zakona na mala vrata, niti je to moguće izvesti. Ovaj zakon ima primarno ekonomski karakter, jer se primarno i tiče teme ravnomernog regionalnog razvoja.
Da bi se došlo do teme političke regionalizacije Srbije, ta tema bi morala prvo da ima matični zakon o regionima. Verovatno bi dirala u temu teritorijalne organizacije Srbije, a još verovatnije zahtevala i prethodne ustavne promene, mada među stručnjacima na tu temu još uvek ima otvorenih pitanja.
Ovo je zakon koji ne narušava koherentnost postojećeg pravnog sistema i otuda on nema konotacije regionalizma kakve mu se žele pripisati. Kažem nažalost nema, jer ih ne može ni imati. Zbog čega se ta tema spinuje u jednom smeru ka značenju koje zakon objektivno nema? To je možda prava tema za razmišljanje.
Kada je reč o užičkom "problemu", naglasio bih jednu specifičnost. Decentralizacija kao proces i regionalizacija kao segment tog široko shvaćenog procesa sigurno podrazumevaju i afirmaciju kulture urbaniteta. Pazite, nema sumnje da urbanitet podrazumeva jednu civilizacijsku relevantnu, finu, plemenitu nijansu zavičajnosti, ali kultura urbaniteta je nešto što se suštinski razlikuje od lokalističkog provincijalizma.
Provincijalizmi kada budu u procesu decentralizacije ustali da paniče, sa ambicijom za posezanjem atributa regionalnog centra, zapravo samo mogu dovesti u priliku još dublje srozavanje urbanog duha na svom području, ako ne shvate suštinu urbanog centra koja leži u otvaranju i povezivanju, ne sa sličnima i različitima u okruženju, nego sa civilizacijskim nasleđem čovečanstva u celini.
Gradovi, zapravo, gutaju, proždiru i hrane se civilizacijskim nasleđem čovečanstva. Koliko jedno mesto može da se otvori za takvu kulturnu dimenziju, toliko ima više prerogativa i relevantnih uporišta da postane i regionalni centar.
Nijedan grad, pa ni moj Kragujevac, nije postao niti će postati regionalnim centrom zato što je njegova lokalna politička opcija ušla u koaliciju sa G17 plus ili zato što je ministar Mlađan Dinkić, ili ministarka Kalanović ili bilo koja vlada to dekretom proglasila.
Činjenica da lideri mišljenja u Kragujevcu, ličnosti iz sporta, kulture, umetnosti, za koje znate, žive u Kragujevcu, ne dolaze u Beograd. Činjenica je da se Kragujevac pojavljuje, recimo, 2008. godine u Kanu na Međunarodnom sajmu investicionih destinacija. Činjenica je da veliki planetarno relevantni investitori i poslovni subjekti, kao recimo "Plaza", kao recimo "Fijat", kao recimo "Remington", svoje poslovne šanse traže u Kragujevcu. To Kragujevac čini centrom.
Zbog toga se meni ova užička, potpuno lokalpatriotski opravdana tendencija za pozicijom centra, legitimna u jednom kulturnom nasleđu, čini kao jedan antikulturni krik koji malo treba i da zabrine. O čemu se tu radi? O potrebi za izolacijom i nadgornjavanjem.
Kako može da se tvrdi u raspravi u kojoj se čulo – kakve ima veze Užice sa Kragujevcem? Nikakve, osim što je fakultet u Užicu fakultet kragujevačkog univerziteta. Kako može zapadna Srbija da bude zajedno sa Šumadijom, kad nema nikakve kulturno-istorijske, etnografske, privredne veza? Nemojmo činjenice falsifikovati.
Etnologija i etnografija upravo zlatiborski tip smatraju ulaznom kapijom šumadijskog kulturnog tipa. Ljudi po Zlatiboru nose šajkače i čakšire, zar to nije elementarno prepoznatljiv znak šumadijskog podneblja.
Kaže – zapadna Srbija je voćarski kraj i stočarski, a Šumadija ne. Pa ko poznaje upravo poljoprivredne kulture i njihovu regionalnu rasprostranjenost u Srbiji zna da je upravo voćarstvo i stočarstvo osnovna poljoprivredna grana u Šumadiji i ono po čemu treba graditi perspektivu na tom prostoru.
Nemojmo izmišljotinama, falsifikovanjem naučnih, kulturnih činjenica prikrivati potrebu da se otvaramo ka susedima, ka porodicama koje treba dozivati da svoju šansu, bez obzira na poreklo, bez obzira na veroispovest, bez obzira na etničku pripadnost, traže u našoj sredini. Tako se neguje civilizacijsko nasleđe urbaniteta, tako jedna varoš postaje gradom, a grad regionalnim centrom.
U tom smislu nijednim svojim gestom Kragujevac ne osporava činjenicu da statistički region Šumadije i Zapadne Srbije nema administrativni centar, nijednim gestom ne želi da ospori ambiciju, recimo, Zlatiborcima, Užičanima, da se bore u političkoj regionalizaciji, ako žele i za svoj region, mi u Šumadiji nemamo ništa protiv toga.
Nemojmo samo zaboravljati jednu stvar da provincijalizam i regionalizam nisu kompatibilni, sasvim suprotno, uzajamno se isključuju. Proces regionalizacije i decentralizacije, pre svega, uvažavajući kulturu zavičajnosti, neguje urbani potencijal jednog podneblja i njegovu otvorenost za široke veze sa svetom, a ne samo neposrednim okruženjem.