Na član 3. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 3. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Krasić, Vjerica Radeta i Sreto Perić. Da li neko želi reč? (Da.)

Ovde je situacija vrlo jednostavna. Kada se donosi Zakon o vojsci, Zakon o odbrani, Zakon o službama, materijalnoj, radnoj itd, to ide u "Službeni glasnik".
Mi imamo i ''Vojni službeni glasnik RS". Onda se postavlja pitanje – šta se u njemu objavljuje? Samo smo tražili da se izvrši odgovarajuća terminološka intervencija – ukazi i drugi akti predsednika Republike, pošto je on vrhovni komandant, to mora, propisi i drugi akti Vlade, mora, zato što je podeljena nadležnost između predsednika, ministarstva i Vlade, odnosno ministra nadležnog za odbranu, sve je to u redu. Ovde sada stoji – koji se odnose na Vojsku Srbije.
Mi kažemo – koji se odnose na pripadnike i službu. Želimo da definišemo šta se to tamo objavljuje, jer bi neko mogao da protumači da se tamo objavljuje sve i svašta.
Ima nekih stvari koje se nikad ne objavljuju. To su oni planovi tajni itd, ali unapređenje, podzakonski akti koji se tiču statusa lica u oružanim snagama itd, to treba u tom listu da se objavi, ali po svojoj definiciji, ti opšti akti su uski i primenjuju se na ono što je sektor Vojske i sektor odbrane. Na to se primenjuje. To nema potrebe da ide u Službenom glasniku nego da bude u specijalnom vojnom listu.
Mi smo samo pokušali da definišemo kakav bi bio karakter tih opštih akata, doduše ima tu i pojedinačnih akata koji se objavljuju, ukazi o postavljenju komandanata, načelnika službi itd, i to sve treba da se objavljuje, ali ovako kad se kaže šta se odnosi na vojsku to je preširoko i u tom velikom širokom tumačenju može da se desi da se neke stvari i ne objave, a neophodne su za funkcionisanje vojske i sistema odbrane.
Eto, to je ta bila svrha ovog amandmana. Ništa drugo nije bilo. Svesni smo činjenice da takav list mora da postoji i da on, pre svega, svi akti koji se tu objave direktno se tiču službe i pripadnika vojske. Ne tiču se običnih građana, ne tiču se direktno njih. Mogu biti interesantni. Ono što se tiče svih građana, što je obaveza, to je Zakon o vojsci, Zakon o odbrani, o službama, ono što smo već doneli ovde u Narodnoj skupštini, bezbednosti itd. To ide u Službeni glasnik.
Ovde se govori o aktima vrhovnog komandanta, Vlade i Ministarstva, po pravilu su to sve podzakonski akti i želimo da definišemo da se ti podzakonski akti odnose na pripadnike vojske i na funkcionisanje službi unutar vojske. Samo da pokušamo da definišemo da se ne bi desilo da u tom službenom glasniku vojnom se objave recimo sastav generalnog sekretarijata predsednika Republike. Možda ima neke dodirne tačke sa vojskom, možda ima neke, u istoj zgradi se nalaze, a nema nikakve druge, eto zbog toga.

Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Krasić, Vjerica Radeta, Sreto Perić, Petar Jojić i Mirko Munjić. Gospodin Mirko Munjić ima reč. Izvolite.

        Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, evo sad zarad javnosti da pročitam samo šta piše u članu 4, dakle ono što smo mi tražili amandmanom da se briše.
"O objavljivanju presuda Evropskog suda za ljudska prava koja se odnose na Republiku Srbiju stara se ministarstvo nadležno za ljudska i manjinska prava". Dakle, našim amandmanom mi smo tražili da se ovaj član briše.
Postavlja se pitanje koji je pravni osnov za unošenje ovakve odredbe u jedan ovakav zakon? Kada ste govorili o ustavnom osnovu za donošenje ovog zakona, vi ste kazali da je ustavni osnov sadržan u odredbi člana 97. Ustava Srbije, gde se kaže da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje i druge odnose od interesa za Republiku Srbiju, u skladu sa Ustavom. Mislim da je to poslednja alineja ovog člana 97.
Dakle, ova odredba člana 97. Ustava traži, pod jedan, da se ovi odnosi, pored toga što treba da budu od interesa za Republiku Srbiju, dakle to je prvi uslov, drugi je uslov da moraju biti u skladu sa Ustavom. Obaveza da se jedna presuda objavi u Službenom glasniku mora biti konstituisana samo zakonom.
Tako, na primer, obaveza da se odluka Ustavnog suda objavi uspostavljena je Zakonom o Ustavnom sudu. U Zakonu o Ustavnom sudu jasno stoji da se odluke Ustavnog suda objavljuju u Službenom glasniku i to je sve u redu. Međutim, postavljam pitanje da li je obaveza da se presuda Evropskog suda za ljudska prava, dakle, ijedna presuda Evropskog suda za ljudska prava objavi negde?
Da li je to do sada bilo propisano bilo kojim zakonom? Nije bilo propisano nijednim zakonom. Evropski sud za ljudska prava nije nacionalna institucija, nije institucija nacionalnog karaktera. Vi ne možete upoređivati Evropski sud za ljudska prava sa našim Ustavnim sudom, sa Ustavnim sudom Republike Srbije. Ustavni sud Republike Srbije je najviša pravosudna instanca u Srbiji i presude ovog suda se objavljuju u Službenom glasniku, ali na osnovu Zakona o Ustavnom sudu.
U tom Zakonu o Ustavnom sudu to je i propisano i to je sasvim jasno. Međutim, objavljivati presude Evropskog suda za ljudska prava zajedno sa onim propisima i odlukama kako je to određeno Ustavom i zakonom je na neki način pravno nasilje kako nad Ustavom Republike Srbije, tako i nad zakonima koji to regulišu i upravo zbog tih razloga mi tražimo da se ovaj član Predloga zakona i briše.

Reč ima narodni poslanik Petar Jojić.

Gospođo predsedniče, gospodin Munjić i gospodin Krasić dali su  valjano obrazloženje i istakli i obrazložili određene primedbe, šta treba objavljivati, kako treba objavljivati i da li je to od značaja za Republiku Srbiju.
Gospođo predsedniče, molim vas kao vrsnog stručnjaka iz oblasti medicine da mi dozvolite, objavio bih jednu radosnu vest za građane Pančeva kada je u pitanju zdravstveno stanje i lečenje. Malopre sam obavio razgovor sa direktorom Fonda za zdravstveno osiguranje Autonomne pokrajine Vojvodine, primarijusom gospodinom dr Cimešom Dragomirom i uvažio je sva nastojanja poslanika SRS za šta smo se zalagali, da se stavi van snage jedan pravilnik direktora Fonda republičkog za zdravstvo, a da se poštuje zakon. Koristim priliku da objavim jednu radosnu vest ponovo, uz vaše dopuštenje, da građani Pančeva od sada mogu, i Južnog Banata, Kovina, Kovačice, Bele Crkve, Vršca, Plandišta, Alibunara...

Znate šta, ali to ćete ostaviti za četvrtak.

 Možda neću imati priliku.

Ne mogu vam dozvoliti kada tako decidno tražite da vam dozvolim da kršite Poslovnik.

Ne kršim, samo da objavimo građanima Pančeva, da znaju da mogu da se leče i nema više prepreka zahvaljujući razumevanju dobrih ljudi.