Iskorišćeno je pet minuta i 20 sekundi vremena poslaničke grupe. Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 7. amandman je podneo narodni poslanik Boris Aleksić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman je podneo narodni poslanik Dejan Mirović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 18. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jorgovanka Tabaković, Veroljub Arsić i Mićo Rogović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 20. amandman je podneo narodni poslanik Aleksandar Martinović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Amandman kojim se posle člana 20. dodaju novi članovi 20a, 20b i 20v zajedno su podneli narodni poslanici Jorgovanka Tabaković, Veroljub Arsić i Mićo Rogović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na osnovu člana 141. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, Odbora za pravosuđe i upravu podneo je amandman na član 22, koji je Vlada prihvatila. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 22. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jorgovanka Tabaković, Veroljub Arsić i Mićo Rogović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Ovim smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima. Pošto smo završili pretres, pitam - da li predstavnik predlagača želi završnu reč, na osnovu člana 144. Poslovnika Narodne skupštine? (Ne.)
Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.
Prelazimo na 16. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O SLUŽBENOJ UPOTREBI JEZIKA I PISAMA (pojedinosti)
Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Milorad Buha, Zlata Đerić, Milorad Krstin, Jovan Palalić, Željko Tomić, Olena Papuga, Čedomir Jovanović, Judita Popović, Kenan Hajdarević, Nataša Mićić, Vesna Pešić, Oto Kišmarton, Saša Maksimović, Jelena Budimirović, Milica Vojić-Marković, Milica Radović, Dragan Živkov, Miroslav Petković, Aleksandar Pejčić, Filip Stojanović, Stefan Zankov, Dragan Čolić, Predrag Mijatović, Gordana Pop-Lazić, Nataša Jovanović, zatim Vlada Republike Srbije i Odbor za pravosuđe i upravu.
Primili ste izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu i mišljenje Vlade o amandmanima.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Milorad Buha. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman, u istovetnom tekstu, podneli su narodni poslanici Zlata Đerić i Milorad Krstin. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić i Željko Tomić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Jovan Palalić.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, poslanička grupa DSS podnela je amandman u okviru koga želimo da jasno i precizno definišemo ko je to ko može da određuje tradicionalne nazive naseljenih mesta i mi smo smatrali da je to važno da uradi Vlada Republike Srbije na predlog Republičkog saveta za nacionalne manjine.
Naime, mi smo se, naravno, i kada je bio zakon o nacionalnim manjinama protivili rešenju koje je bilo tu definisano, smatrali smo da upravo rešenje kojim se isključivo prepušta nacionalnim savetima da jedno ovako osetljivo pitanje definišu nije dobro i da može da proizvede niz i konfliktnih situacija i nesporazuma, i možemo reći slobodno različitih i etničkih i političkih tenzija u pojedinim sredinama.
Način na koji to pitanje može da se reši, tako što bi to radili samo isključivo nacionalni saveti, može da dovede do ozbiljnih zloupotreba i može čak u paradoksalnim situacijama, kada se čitav ovaj koncept izvede do kraja, da se na području jedne opštine da naziv naseljenom mestu u kome i ne žive nacionalne manjine.
Zato je bitno da Vlada Republike Srbije vodi jedinstvenu politiku i vodi računa o osetljivosti svih ovih pitanja i, naravno, da definiše ona upravo ovu materiju.
U okviru načelne rasprave u okviru ovog seta zakona o kojima danas raspravljamo mi smo se doticali nekoliko pitanja, a naravno, ovde želim da ih ponovim, s obzirom da je danas prisutan gospodin Milan Marković, ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, u tom delu rasprave. Kada se raspravljalo o ovim pitanjima bio je samo gospodin Bradić i nije mogao da da odgovore na neka pitanja koje se tiču upravo ovog seta zakona.
Poći ćemo od prvog pitanja koje se odnosi uopšte na usaglašavanje propisa u Republici Srbiji sa Ustavom Republike Srbije. Mi smo doneli Ustav Republike Srbije, građani na referendumu, Narodna skupština krajem 2006. godine. Doneli smo Zakon za sprovođenje Ustava, definisali rokove u okviru kojih moraju da se svi pozitivno pravni propisi Republike Srbije usaglase sa Ustavom.
Mi, evo, danas činimo upravo jedan takav slučaj, premašujući rok koji je bio određen za 31. decembar, danas usaglašavamo Zakon o opštem upravnom postupku sa Ustavom Republike Srbije. Tu se onda otvara niz pitanja koji se tiču ustavnosti i zakonitosti u Republici Srbiji i institucija koje primenjuju i Ustav i zakone koji su doneti na osnovu Ustava. Želim, naravno, da neka pitanja koja su se javnosti otvorila kao sporna ovde iznesem.
Pitanje sprovođenja zakona je nešto što, sasvim sigurno, jeste stvar koja se tiče svih građana, svih institucija i na Ustavu zajamčena prava definisana zakonima su nešto što građani sa nestrpljenjem očekuju da se ona realizuju. U krajnjoj liniji, to je pitanje i političkih sloboda i opšte političkog sistema.
Ali, mi se danas suočavamo sa pitanjima primene zakona i pitanjima opstrukcije primene zakona od strane različitih institucija ili pojedinaca. Onda u tu opstrukciju ili odsustvo primene zakona uključuju se razne institucije, kako bi se to na najbolji mogući način izbeglo.
Navešću jedan primer koji je zaista karakterističan. Mi smo svi ovde u Narodnoj skupštini, prvenstveno vladajuća većina, 2008. godine doneli Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, gde su definisana pitanja sukoba interesa. Taj zakon je počeo da se primenjuje od 1. januara ove godine, sa rokom od 1. aprila, u okviru koga su sva lica koja su bila u obavezi, jer su se našla u sukobu interesa početkom primene zakona, da izađu iz tog sukoba interesa, povlačeći se sa funkcija, prvo, imajući pravo slobode da izaberu koje će se funkcije odreći, a nakon 1. aprila, videli smo nakon rešenja koja je Agencija dostavila, da se povuku sa tih funkcija.
Šta se događa? Pojedinci koji su se zatekli u sukobu interesa, koji žele da zadrže funkcije kreću da uključuju sve moguće institucije u Srbiji kako bi te funkcije zadržali. Uključuje se Ministarstvo pravde koje daje jedno tumačenje, pa se uključuje Agencija koja tumači zakon, jer je jedina vlasna, pa se sada uključuje i Ustavni sud, sve da bi se izvrgao zakon i da bi pojedinci bili na pozicijama na kojima su se našli i definitivno ostali u sukobu interesa.
Sada jedan zakon koji je trebalo da podstakne pravila u okviru političkog sistema, odsustvo gomilanja funkcija i u krajnjoj liniji spreči korupciju, nalazi se u situaciji da se različite institucije uključuju kako da odbrane one koji žele da zadrže više funkcija. Postavlja se pitanje – kako će se taj zakon primeniti?
Druga stvar, vrlo bitna, većina tih funkcionera su gradonačelnici i predsednici opština. Po Zakonu o Agenciji za borbu protiv korupcije tim licima je formalno posle 1. aprila trebalo da prestaje funkcija koju su kasnije stekli.
U krajnjoj liniji, po rešenju koje su dobili od Agencije, ta lica su trebalo ovih dana, ističe taj rok prekosutra, da se povuku sa nekih funkcija, ili će im, u krajnjoj liniji, prestati funkcija koju su kasnije stekli. Postavlja se pitanje – da li su ti ljudi i dalje posle ovih rokova na položaju gradonačelnika i predsednika opština?
Ovo govorim s obzirom da je gospodin Milan Marković ministar za lokalnu samoupravu. Na koji način će funkcionisati sistem lokalne samouprave sa licima koja de fakto po zakonu više nisu predsednici opština ili gradonačelnici, a ne žele da primene zakon i da se povuku? Vrlo ozbiljno pitanje, jer se kroz institucije pokušava da se spreče efekti zakona koji treba da doprinese borbi protiv korupcije.
S druge strane, imamo drugu vrstu problema. Odsustvo koordinacije prilikom tumačenje i primene zakona, koje će moći da proizvede nesagledive posledice, u ovom slučaju opet, po sistem lokalne samouprave. Uopšte ne ulazeći u odluku Ustavnog suda, ne želim da je komentarišem, niti bi trebalo.
To je odluka Ustavnog suda, ali govorimo o mogućim posledicama u situaciji kada imamo proporcionalni izborni sistem i kada se ta odluka donosi sada kada se već uspostavio sistem lokalne samouprave. Kako će izgledati i kakve će biti posledice te odluke možemo samo da zamislimo.
Dobio sam niz dopisa sa velikim brojem nedoumica iz raznih lokalnih samouprava koje postavljaju takvo pitanje. Ozbiljan je strah i ozbiljna nedoumica u velikom broju opština. Navešću samo jedan primer koji sam dobio juče.
Pokušaću da ga prepričam. Dva odbornika su podnela ostavku pisanom izjavom. Skupština im je konstatovala prestanak mandata. Donosi se odluka Ustavnog suda. Dan posle opštinski odbor te stranke je izabrao nove odbornike. Nisu izabrani po redosledu sa liste. Verifikacija mandata novih odbornika biće odmah posle stupanja na snagu odluke Ustavnog suda.
U vreme kada je doneta odluka i izabrani kandidati, odluka Ustavnog suda nije stupila na snagu, ali će stupiti na snagu kada budu bili verifikovani mandati. Postupak zamene odbornika počeo je dok odluka nije stupila na snagu, a završiće se kada odluka stupi na snagu.
Još veći problem je slučaj sa velikim brojem svih stranaka: liste su pravljene po azbučnom redosledu. Možete zamisliti kakav će to haos da nastane kada odluka stupi na snagu. Naravno, videćemo kako će Ustavni sud doneti odluku, kako da sanira posledice.
(Predsedavajuća: Narodni poslaničke, koliko god tema bila interesantna i ministar bio zadužen, molim vas da se setimo člana 103. i obaveze da se govori o onome što je na dnevnom redu. Nastavite.)
Uz uvažavanje ovoga što ste rekli, želeo sam prosto da sagledamo celinu primene zakona, jer je gospodin ministar takođe zadužen za ceo sistem državne uprave i smatrao sam da je ovo prilika, njegovo prisustvo u Narodnoj skupštini, da se ova pitanja funkcionisanja i primene zakona razmatraju, jer će u krajnjoj liniji doći u pitanje primena i ovog zakona o kome danas razmatramo, gde smo izneli primedbe kroz amandman.
U svakom slučaju, ovo su neka pitanja koja su se otvorila u javnosti povodom primene zakona. Posledica donošenja odluka od strane pojedinih institucija i sasvim sigurno vrlo je važno da se jedan ozbiljan sistem kao što je lokalna samouprava ne naruši.

Iskorišćeno je sedam minuta vremena ovlašćenog predstavnika.
Na član 4. amandman je podnela narodna poslanica Olena Papuga. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite.

Gospodine ministre, samo hoću da obrazložim svoj amandman. Pošto amandman koji sam uložila nije bio prihvaćen od strane Vlade, Vlada je dala svoj razlog zašto ga nije prihvatila. U međuvremenu je Odbor za upravu i pravosuđe dao isti takav amandman i taj amandman je prihvaćen od strane Odbora za upravu i pravosuđe. Naravno, bila sam na tom Odboru za upravu i pravosuđe i rečeno je da je amandman koji su oni uložili isti kao i moj.
Ne znam zašto meni Vlada i ministarstvo nisu dali mogućnost da ispravim svoj amandman.
Drago mi je što je amandman prihvaćen sada. Možda je moja ideja preuzeta i prihvaćena od nekog drugog, ali drago mi je što je amandman prihvaćen, bez obzira što to nije došlo na moje ime i što nije moj amandman.

Da li još neko želi reč?
Ako ne, na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Čedomir Jovanović, Judita Popović, Kenan Hajdarević, Nataša Mičić i Vesna Pešić. Da li neko želi reč? (Da.) Reč ima narodni poslanik Kenan Hajdarević.

Poštovana predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, LDP je uputila amandman na član 4. zakona o izmenama i dopunama Zakona o službenoj upotrebi jezika i pisama i ovim amandmanom želeli smo da ukinemo limit, odnosno cenzus koji bi ograničavao pravo narodnih poslanika da se u Skupštini Srbije obraćaju na svom maternjem jeziku.
Drago nam je, iako je naš amandman odbijen, što je Vlada Srbije prepoznala našu nameru i sličan amandman uputila i samim tim tu nameru o kojoj smo govorili ovim amandmanom prihvatila i makla odredbu ovog člana 4. koji govori o tom limitu, jer taj limit ne postoji u Zakonu o izboru narodnih poslanika, koji po nama treba da bude krovni zakon kada se govori o ulozi narodnih poslanika.
Takođe želim da iskoristim priliku i govorim o mogućnosti, odnosno o potrebi da mi ipak u narednom periodu dobijemo nov zakon o službenoj upotrebi jezika, iako su ove odredbe zakona o kojima danas raspravljamo odredbe koje usaglašavaju ovaj zakon sa Ustavom RS, sa Zakonom o zaštiti nacionalnih manjina i etničkih zajednica. Mislim da je važno da dobijemo novi zakon, ali moramo insistirati da u novom zakonu dođe do izmena kaznenih odredbi, jer danas imamo na teritoriji RS lokalne samouprave koje ne primenjuju odredbe Zakona o zaštiti nacionalnih manjina i etničkih zajednica i Ustava RS, koji govori o službenoj upotrebi manjinskog jezika.
Dolazimo u situaciju da čak sumnjamo i u mogućnost sprovođenja člana 4. ovog zakona, jer kao što je gospodin Palalić maloprije govorio, postoji mogućnost opstrukcije pojedinih lokalnih samouprava da se manjinski jezik uvede u službenu upotrebu u onim lokalnim samoupravama gde procenat pripadnika nacionalnih manjina iznosi preko 15%.
O ovom problemu sam već obavestio Ministarstvo za zaštitu ljudskih prava, koje je uputilo pismo vašem ministarstvu sa zahtevom da reagujete konkretno u opštini Priboj, gde se ne primenjuje ova odredba zakona i moramo da budemo svesni da samo kaznene odredbe mogu da omoguće tačno sprovođenje zakona, jer ne smemo dozvoliti da bilo koje odredbe zakona, bilo koji zakon zavisi od dobre volje ili jednog pojedinca ili institucije. Zakoni moraju da se sprovode i zakoni zato postoje i moramo da radimo u skladu sa Ustavom i zakonima RS.

Iskorišćeno je 45 sekundi vremena poslaničke grupe.
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Oto Kišmarton, Saša Maksimović i Jelena Budimirović. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković i Milica Radović.
Da li neko želi reč? (Da.)
Reč ima narodna poslanica Milica Vojić-Marković.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, gospođa Milica Radović i ja smo podnele amandman na član 4, zapravo član 11. koji se menja, na stav 2. gde kaže – jedinice lokalne samouprave će obavezno svojim statutom uvesti u ravnopravnu službenu upotrebu jezik i pismo nacionalne manjine, ukoliko procenat pripadnika nacionalne manjine u ukupnom broju stanovnika na njenoj teritoriji dostiže 15%, prema rezultatima poslednjeg popisa stanovništva.
Nama je zasmetala reč – dostiže, ne zato što smo kako ste u obrazloženju napisali vrlo sumnjičave, nego zato što mislimo da nije precizna. Šta znači dostižemo? Da li je to 3%, 11%, 13% ili ne znam koji procenat? Smatrali smo da reč – dostiže treba zameniti rečju – premašuje i da je to ono što ste želeli da ovim stavom 2. postignete.
S druge strane, u istom članu 11. imate i stav 5. gde kažete – jezici nacionalnih manjina koji su u službenoj upotrebi u radu organa autonomne pokrajine utvrđuju se njenim statutom, koji je direktno kršenje Ustava, jer se ne može Statutom Vojvodine govoriti i određivati ovo, jer Ustav u članu 10. stav 2. izričito propisuje da se službena upotreba drugih jezika i pisama uređuje zakonom, a na osnovu Ustava. Ne može se to pitanje određivati Statutom Vojvodine.
Dalje, ono što je naročito meni bilo neprihvatljivo jeste obrazloženje koje ste napisali ovde i kažete – amandman se ne prihvata, rešenje iz Predloga zakona u skladu je sa odredbom člana 11. stava 2. Zakona o zaštiti prava i sloboda nacionalnih manjina, navodite da je to "Službeni list" br. 11/2, pa bi prihvatanje amandmana dovelo do nesklada u pravnom sistemu Republike Srbije. Ima nesklada, ali nesklad se odnosi na to kako se vi ponašate i kako ove zakone nove koje menjate usklađujete sa Ustavom. Tu je taj nesklad.
Ponovo vas podsećam, pročitajte član 10. Ustava Republike Srbije, i spremna sam da podnesem sve ono što ste mojoj koleginici Milici Radović rekli u načelu, na način na koji je to neprimereno jeziku demokratije, ali ću nastaviti dalje.
Posebno kažete dalje: treba imati u vidu odredbu člana 20. stav 2. Ustava Republike Srbije prema kojoj se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati niti je to bila namera nas koji smo amandman podneli. Naša namera je bila jedino u tome da uskladite zakon sa Ustavom Republike Srbije. To je jedina stvar koju smo želeli da postignemo. Dakle, niti smo smatrali da treba nivo dostignutih ljudskih i manjinskih prava smanjivati, niti smo imali neke druge namere..

Iskorišćen je minut vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Milan Marković.

Već u nekoliko diskusija se u stvari polemiše sa zakonima koji su ranije doneti. To nije pitanje ovog zakona, niz stvari koje se ovde pominju već su utvrđene prethodnim zakonima, između ostalog i zakon koji je donet pre osam godina, a to je Zakon o zaštiti prava nacionalnih manjina. Jedna od tih stvari jeste i ova.
Prema tome, ta terminologija i ta definicija je utvrđena još 2002. godine i nema nikakve dileme da je dostiže manje nego premašuje, odnosno da je za nacionalnu manjinu bolje nego ovo drugo. U tom pravcu zaista mogu da kažem, čekajte, 15 je manje od 15,1, tako da smo mi u pravu. To je vezano za to.
Ovo drugo, vi loše tumačite Ustav, tu nema nikakve dileme. Ne kaže Ustav da će se zakonom odrediti koji su jezici u upotrebi i gde, Ustav kaže da će se zakonom utvrditi način na koji će se to odrediti. Prema tome, jedinica lokalne samouprave utvrđuje upotrebu službenog jezika, ne utvrđujemo mi zakonom.
Za kolegu Hajdarevića, ovo je sada u stvari osnov kada se usvoji zakon da se pokrene postupak pred Ustavnim sudom za ocenu ustavnosti statuta zbog toga što taj statut očigledno će biti nezakonit, odnosno neće biti u saglasnosti sa ovim zakonom, tako da znam za taj problem. Decentralizacija nosi sa sobom i neke efekte, pojave koje nam nisu uvek drage, a jedna od tih pojava je da imate jedinicu lokalne samouprave koja to ne želi da uradi, nešto što treba da uradi. Obzirom da je do sada to bilo da može da se uvede, sada da mora, imamo osnov da pokrenemo postupak pred Ustavnim sudom. Rešiće se taj problem i žao mi je što uopšte tamo neko nije bio dovoljno svestan i uradio ono što je trebalo da uradi.
Tako da, što se tiče koleginice Papuge, nisam učestvovao, zvao me je jedan narodni poslanik, razgovarao sam sa Đurom Mučenskim, razgovarali smo o amandmanu, pošto je najpre bio jedan amandman koji se odnosi na obraćanje pripadnika nacionalnih manjina direktno republičkim organima, pa smo utvrdili da uz najbolju volju ne možemo da prihvatimo takav amandman. Kod vašeg amandmana nam je problem bio ovo što ste sami rekli, a to je pitanje standarda.
Šta znači "tradicionalno" teško je utvrditi i onda bismo morali da dođemo u situaciju, pa smo na kraju odlučili, 15% je obavezno i mislim da je to prava mera i to u praksi nema nikakvih problema, daje dobre rezultate. SO gde živi manje od 15% iako su već to utvrdile kao nivo dostojnih prava, naravno, ne mogu to da menjaju.
Žao mi je, nisam znao da ste se i vi trudili takođe, ali mislim da je važno to da je konačno rešenje u skladu sa našim željama i intencijama i standardima koje kao država gajimo u oblasti zaštite prava nacionalnih manjina.