Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Filip Stojanović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 4. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Stefan Zankov, Dragan Čolić i Predrag Mijatović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na osnovu člana 142. stav 5. Poslovnika Narodne skupštine Odbor za pravosuđe i upravu podneo je amandman na član 4. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 4. amandman je podnela Vlada. Odbor za pravosuđe i upravu prihvatio je amandman. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 4. amandman je podnela narodni poslanik Gordana Pop-Lazić. Da li neko želi reč? (Ne.)

Narodni poslanik Gordana Pop-Lazić podnela je amandman kojim predlaže da se posle člana 5. doda član 5a. Da li neko želi reč? (Ne.)

Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik Nataša Jovanović. Da li neko želi reč? (Ne.)

Pošto smo završili pretres Predloga zakona u pojedinostima, da li predstavnik predlagača želi završnu reč? (Ne.) Zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Pošto smo obavili pretres Predloga zakona u načelu i u pojedinostima, Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, pojedinostima i u celini.

Prelazimo na 17. tačku dnevnog reda: – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O OBJAVLjIVANjU ZAKONA I DRUGIH PROPISA I OPŠTIH AKATA I O IZDAVANjU "SLUŽBENOG GLASNIKA REPUBLIKE SRBIJE" (pojedinosti)

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: zajedno Tomislav Nikolić, Jorgovanka Tabaković, Zoran Antić, Veroljub Arsić, Zoran Babić, Igor Bečić, Jelena Budimirović, Božidar Delić, Stefan Zankov, Oto Kišmarton, Milan Knežević, Saša Maksimović, Zoran Mašić, Predrag Mijatović, Ljiljana Miladinović, Borislav Pelević, Mileta Poskurica, Gojko Radić, Mićo Rogović, Vučeta Tošković i Dragan Čolić, Vjerica Radeta, Sreto Perić, Mirko Munjić, Zoran Krasić, Jovan Palalić, Miroslav Petković, Dragan Šormaz i Petar Jojić.

Primili ste izveštaj Odbora za pravosuđe i upravu i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 142. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Vjerica Radeta, Sreto Perić i Mirko Munjić. Da li neko želi reč? Gospodin Mirko Munjić. Izvolite.

H        Pročitaću član 2. zakona o izmenama i dopunama Zakona o objavljivanju zakona i drugih propisa i opštih akata i o izdavanju "Službenog glasnika Republike Srbije". Taj član 2. kaže: Ukazi o proglašenju zakona, ukazi o dodeli odlikovanja i drugi akti predsednika Republike, za koje je to određeno zakonom ili za koje  predsednik Republike odluči da se objave u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Ovim amandmanom smo tražili da se brišu reči "ili za koje predsednik Republike odluči da se objave u "Službenom glasniku Republike Srbije"."
Malo ću se fokusirati na ovome što smo tražili ovim amandmanom. Krenuću najpre od obrazloženja Vlade, koje kaže da se ukazi objavljuju u "Službenom glasniku Republike Srbije", izuzev ukaza kojima se postavljaju, unapređuju i razrešavaju oficiri Vojske Srbije. To je u redu i to niko ne spori.
Ono što takođe niko ne spori jeste i sledeći deo vašeg objašnjenja, obrazloženja Vlade o neprihvatanju amandmana, a to je da se u "Službenom glasniku Republike Srbije" objavljuju i druge odluke kojima predsednik Republike npr. raspisuje izbore za narodne poslanike, predlaže Narodnoj skupštini kandidate za predsednika Vlade, imenuje generalnog sekretara predsednika Republike, imenuje svog šefa Kabineta i druge funkcionera u Generalnom sekretarijatu. I to je u redu, zbog toga što je to predviđeno Zakonom o predsedniku Republike.
Međutim, ovde se ostavlja mogućnost da predsednik Republike može da odluči da se i drugi pravni akti koje on donosi objave pored akata koji se obavezno objavljuju po zakonu. Vi kažete da to čak predstavlja dodatnu mogućnost da se građani obaveste o donetim odlukama iz nadležnosti predsednika Republike kada on oceni da je javnost za njih zainteresovana.
"Službeni glasnik" je, kao što znamo, sredstvo obaveštavanja javnosti, koje u velikom procentu tačno obaveštava javnost, kažem u velikom procentu, mogu se desiti čak i u "Službenom glasniku" određene, ali tehničke greške, koje mogu i da se isprave. To je sredstvo obaveštavanja javnosti da nešto postoji, da je nešto doneto i da nešto obavezuje. Da nešto postoji i da je doneto u formi Ustava, zakona i nekih podzakonskih akata, to se objavljuje u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Postoje i akti koji se objavljuju u službenom glasilu AP, kao i akti koji se objavljuju u službenom glasilu lokalnih samouprava. Pored toga što se to objavljuje da nešto postoji, da je doneto u formi Ustava, zakona ili podzakonskog akta, da nešto postoji, pored toga i da nešto obavezuje.
Ovaj obavezujući karakter zakona, kao i podzakonskih opštih akta je nešto što je veoma važno, jer u stvari, svi ovi zakoni i podzakonski akti su objedinjeni na jednom mestu, dakle, u "Službenom glasniku". Onaj ko želi da sazna, to može da sazna na jednom mestu - šta je doneto, kada je to doneto, od kada ga obavezuje to što je doneto, bilo to Ustav, zakon ili neki podzakonski akt, kao i sankcije kojima će, eventualno, on biti podvrgnut, ukoliko ne poštuje to što je doneto i što je objavljeno u "Službenom glasniku".
Dakle, sve to on može saznati i videti na jednom mestu, a to je u "Službenom glasniku". Da li će nešto da bude objavljeno, kada će da bude objavljeno, u kojoj formi će da bude objavljeno, određeno je Ustavom i zakonom i to, po našem mišljenju, apsolutno ne može da bude zavisno od pojedinačne volje, od pojedinačne volje jednog čoveka, pa makar on bio i predsednik Republike.
Mi smatramo da apsolutno nije dobro da se jednom čoveku imputira neko pravo koje mu po Ustavu i koje mu po zakonu ne pripada. Ustav reguliše nadležnost predsednika Republike članom 112, da ne čitam nadležnosti predsednika Republike. Međutim, ima jedna fina konstatacija i fina jedna izreka, koja datira još iz davnih vremena i koja kaže, otprilike, da svaki čovek u sebi nosi želje kraljeva, on bi da može sve protiv drugoga, a da taj drugi ne može ništa protiv njega.
Međutim, možda se tu u stvari i krije neka iskonska želja da se jednom čoveku, predsedniku Republike, imputira više prava nego što mu pripada i po Ustavu i po zakonu.
Postavlja se pitanje - da li je neko konsultovao ili predsednika ili kabinet predsednika o ovome, da će se ovim aktom predsedniku Republike imputirati nešto, odnosno dati u nadležnost nešto što on do sada nije imao, nešto što do sada nije predviđeno ni Ustavom, niti zakonom?
Zaista, posle ove i ovakve izmene ovog zakona, predsedniku se ostavlja na volju da on odluči da li će nešto biti objavljeno u "Službenom glasniku" ili ne. Smatramo da je to apsolutno neprimereno i da treba prihvatiti ovaj amandman SRS.

Na član 4. amandman je podneo narodni poslanik Zoran Krasić. Da li neko želi reč? (Da.) Izvolite.

Ovim amandmanom sam samo tražio da se iz člana 2. stav 2. izbriše i da objasnim o čemu se u stvari radi.
Gospodin Munjić je lepo pokrenuo ovu temu. Nije dobro kada se u Predlogu zakona u okviru jednog člana kaže da se objavljuju i druge odluke za čije objavljivanje zaključi da je neophodno predsednik Republike.
"Službeni glasnik RS" je zvanični službeni list u kome se objavljuju zakoni, ukazi, pojedinačni opšti akti itd, sve ono što deluje i što obavezuje građane. "Službeni glasnik" je vrlo važan instrument, ne samo obaveštavanja ljudi o tome koje norme u budućnosti važe, nego je i sredstvo preko koga se i meri da li je neki pravni akt stupio na snagu ili nije stupio, bez obzira u kom roku stupa od dana objavljivanja. Tu je neophodna preciznost. Ne može da se kaže – i ono što zaključi predsednik Republike.
Uzeo sam naziv, zato što je u tom prvom stavu bilo govora o predsedniku Republike kao o državnom organu. Slična je situacija i sa drugim organima. Ovim amandmanom koji sam podneo samo tražim da se izbaci ova stvar. Zašto bi mi morali da objavljujemo presude Evropskog suda za ljudska prava koje se odnose na Republiku Srbiju, kako je to navedeno u ovom stavu?
Mi nismo protiv toga da se one ključne presude, fundamentalne, značajne presude objave, kako bi se obavestili svi oni koji primenjuju propise šta su neki standardi. Ali, ako bi se sve odluke, sve presude Evropskog suda za ljudska prava objavljivale u našem "Službenom glasniku", onda bi naš "Službeni glasnik" postao sredstvo za nešto što je iz inostranstva, a ne naše sredstvo.
Šta da radimo ako bude nekoliko hiljada sporova pred Evropskim sudom za ljudska prava? Onda treba da angažujemo posebne brojeve "Službenog glasnika" za te presude. Nepotrebno. Imamo obavezu da objavljujemo odluke Ustavnog suda. Zahvaljujući i SRS, i ustavna žalba je dobila svoj pravi značaj u Zakonu o Ustavnom sudu i Ustavu Republike Srbije, s ciljem da se preduprede sporovi pred Evropskim sudom za ljudska prava. Tako smo pričali i pre pet-šest godina, nemamo razloga da sad ne podsetimo na to.
Protiv toga smo da se sve te presude Evropskog suda za ljudska prava koja se odnose na Srbiju objavljuju. To ne znači da smo protiv tih presuda. Ne, ali one ključne, fundamentalne za neke oblasti, morale bi da se objave, da bi jednostavno i naši sudovi saznali o čemu se radi.
Naš Ustavni sud se uključio i razmatra mnoge ustavne žalbe – suđenje u razumnom roku, pravično suđenje itd. Uzeli su u razmatranje sve one sporove gde 20 godina sud nije doneo presudu i na taj način predupredili da ta bruka ne izlazi pred Strazbur. Ali, to je potpuno druga dimenzija. To je naš Ustavni sud, bez obzira kakav je i šta odlučuje, ima i on kontradiktornih odluka.
Pre neki dan su doneli odluku koja je potpuno kontradiktorna odluci iz 2003. godine, čak je bio isti predsednik suda. Ali, o tom potom, doći će vreme kada ćemo i o tome da pričamo.
Protiv toga smo da se objavljuju sve presude Evropskog suda za ljudska prava koja se tiču Srbije. Zašto? Važne su one ključne, temeljne za pojedine oblasti. I bez objavljivanja tih presuda, naš Ustavni sud je počeo da tumači čl. 5. i 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, poprilično na dobar način to tumači.
Mada, i nije teško da se pogreši, ako je 15 godina vođena parnica, pa nije doneta presuda, ili sedam godina čeka na izvršenje. Baš je bilo teško da pogodi da je prekršeno neko pravo pojedinca. Jeste, to se iz satelita vidi, a kamoli da gospođa Nenadić to prizna.
Šta stoji kao odgovor Vlade? Oni ne kažu – imamo obavezu itd. Ne, Vlada se otvoreno poziva, zamislite na šta? Na član 6. stav 1. Uredbe o zastupniku Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava. Sada je uredba, praktično, ustavni osnov za nešto što se piše u zakonu. Kako sad to čovek da protumači?
Jutros smo slušali jednog ideologa koji kaže da je stočar i da, jednostavno, mora da se uključi u razmatranje nekog predloga zakona, da zaštiti struku. Evo, ja sam u ovoj pravnoj struci i moram da se javim da zaštitim struku. Nikada uredba nije bila pravni osnov za zakon. To je samo kod Gaše Kneževića nacrt zakona mogao da bude pravni osnov za jedno pojedinačno rešenje.
Ali, ovo nije prvi put. Imamo sada, verovatno sutra ili prekosutra, ovaj zakon o centralnom registru. Ta materija je bila regulisana kompletno uredbom, a sada to prelazi na zakon. Postavlja se onda pitanje – u čemu je razlika između zakona i uredbe? Oni će da kažu ko je doneo. Uredbu je donela Vlada, a zakon treba da donese Narodna skupština. Nije to osnovna poenta. Poenta zašto se nešto donosi kao zakon, a nešto kao uredba je u mesu, u sadržini. Kako je moguće da sadržina bude ista jednog akta, i kada ga donese u formi podzakonskog i zakonskog akta?
Mislim i da pitanje ovog našeg agenta treba da regulišemo zakonom, a ne uredbom, bez obzira što on zastupa interese Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava, ali treba da donesemo i zakon o njemu, da ne bi on pričao bajke na sednicama Administrativnog odbora ili da predlaže nešto, kao neku svoju improvizaciju, stavio prst na čelo.
Znači, nema adekvatnog odgovora što se ne prihvata amandman. Amandman se ne prihvata zbog toga što je nekada neko uredbom nešto propisao. Da se sada nasmejem na to, a svi bi se smejali na to, dobio bih opomenu, a vi se ponosite nečim što izaziva smeh, koliko je strašna nebuloza.
Je l' vi znate da, evo, sada je ova naša delegacija u Strazburu, da već tri-četiri godine veliki problem pred Parlamentarnom skupštinom Saveta Evrope je kako obavezati države da poštuju odluke Evropskog suda za ljudska prava? Na čelu liste država koje ne poštuju odluke Evropskog suda za ljudska prava su Velika Britanija-Ujedinjeno Kraljevstvo, Rusija, Belorusija, Nemačka itd. Ali, to može da se čuje samo ovako, inače, od strane zvaničnih predstavnika naše vlasti ne, to ne može da se čuje.
Nađite mi neku državu gde se odluke Evropskog suda za ljudska prava obavezno objavljuju u njihovom službenom listu. Da ste mi to napisali u odgovoru na ovaj amandman, pa da sagnem ramena i da prihvatim, ali vi se pozivate na uredbu o agentu Republike Srbije pred Evropskim sudom za ljudska prava. Šta da vam više pričam?

Na član 2. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Jovan Palalić, Miroslav Petković i Dragan Šormaz. Gospodin Palalić ima reč.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, zaista sa više strana posmatrano ovaj zakon je vrlo problematičan. Evo, sada je kolega Krasić pomenuo jednu stvar, da uredba predstavlja ustavni osnov. Kada se pogleda sam ustavni osnov donošenja ovog zakona, onda je jasno zašto sva ova rešenja koja su ovde sadržana, koja su krajnje problematična, krajnje restriktivna, treba videti šta su krajnje namere bile predlagača, koje postaju vrlo jasne.
Pazite, ustavni osnov je član 97. tačka 17., koja kaže da Srbija, između ostalog, uređuje i druge odnose u interesu Republike Srbije. To je osnov za donošenje ovog zakona. To jednostavno apsolutno ne stoji. Zašto je u stvari izabran ovakav pravni osnov, ustavni osnov? Zato što drugi ne postoji, da bi se ugradilo u ovaj zakon nešto što predstavlja sasvim sigurno restrikciju u odnosu na dosadašnje stanje koje se odnosilo na objavljivanje zakona i drugih propisa i opštih akata u "Službenom glasniku Republike Srbije".
Mi ovde dobijamo niz ograničenja kada je u pitanju pravo građana da znaju koje su propise, odluke ili, u krajnjoj liniji čime se bavi ovaj naš amandman, međunarodne ugovore i sporazume doneli ili ih je potvrdila Narodna skupština Republike Srbije. S jedne strane, imali smo restrikciju od strane mogućnosti, diskreciono pravo od strane predsednika Republike da odluči da se neki akti koje on donosi ne objavljuju.
Sada ulazimo u drugi problem, da međunarodni ugovori i sporazumi koje je ratifikovala ova Narodna skupština, mogu doći u situaciju da ne budu nikada objavljeni, da ih nikada ne vidi nijedan građanin. Još veći problem je da sporazumi koje su zaključili predstavnici Vlade, koji nisu ni bili na ratifikaciji ovde, takođe nikad niko ne vidi.
To je tek dodatni problem, a mi smo takav jedan slučaj imali i otvorio se u javnosti kao problem, a to je ovaj famozni sporazum koji su zaključili predstavnici ove vlade sa Misijom Euleks, kako piše u Sporazumu, o granici sa Kosovom. Pazite, ne zna se ko je taj sporazum zaključio, nigde nije objavljen, niko ne zna ni šta piše u njemu, a tiče se državnog suvereniteta i teritorijalnog integriteta Republike Srbije.
Sada pogledajte šta vi predviđate ovim predlogom zakona u ovom konkretnom stavu, da potvrđeni međunarodni ugovori i drugi međunarodni sporazumi, znači, oni koji nisu potvrđeni u Narodnoj skupštini, objavljuju se, za koje je to određeno zakonom ili drugim propisom. Šta ovo pravo praktično znači? Ovo praktično znači upravo ovaj sporazum sa Euleksom. Vlada ga je zaključila, nikad nije objavljen.
Sada dolazimo do ključnog problema. Na osnovu čega? Kaže se – na osnovu nekog zakona koji će regulisati koji su to međunarodni ugovori ili sporazumi ti koji se neće objaviti.
Hajde da posmatramo stvar krajnje praktično. Ovaj zakon stupi na snagu. Vlada zaključi neki međunarodni sporazum, mi taj zakon nemamo koji određuje koji se ugovori ili međunarodni sporazumi neće objaviti. Ili još goru stvar, Narodna skupština ratifikuje jedan međunarodni sporazum i on se ne objavi. Na osnovu čije odluke? Na osnovu uredbe Vlade.
Znači, mi možemo doći na osnovu rešenja ovog zakona u sledeću situaciju, da najviši državni organ Republike Srbije, Narodna skupština, potvrdi jedan međunarodni sporazum koji se tiče države Republike Srbije i građana, a da Vlada donese uredbu, jer je to propis, kojom kaže – mi to nećemo da objavimo, to građani nemaju prava da znaju. Vrlo veliki problem.
U krajnjem slučaju, postavlja se načelno pitanje – zašto se ne bi svaki međunarodni sporazum, a pogotovo međunarodni ugovor koji je ratifikovala Narodna skupština, objavio u "Službenom glasniku"? U čemu je problem? Mi ne dobijamo obrazloženje za takvu odluku. Da ne govorim da mi iz zakona niti iz namera Vlade vidimo da će u nekoj doglednoj budućnosti uopšte biti donet zakon koji u krajnjoj liniji nema ni ustavni osnov da isključi mogućnost da se neki međunarodni sporazumi i ugovori objavljuju. Šta se krije? Šta se taji? U čemu je problem?
Mi ne vidimo ni jedan jedini razlog da građani imaju saznanja o tome šta radi Narodna skupština, u krajnjoj liniji, šta radi Vlada Republike Srbije, jer građani od toga imaju konkretnu korist ili se upoznaju sa svojim pravima i obavezama ili se u krajnjoj liniji upoznaju sa tim da li Vlada Republike Srbije štiti Ustav Republike Srbije?
Prema tome, vrlo ozbiljan i opasan zakon, ova odredba pogotovo, jer nas uvodi u jedan krajnje veliki pravni voluntarizam, u jedno ogromno diskreciono pravo Vlade da derogira odluke Narodne skupštine u tom smislu što smo se mi ovde skupili, ko je gledao – gledao prenos, šta smo odlučili, posle toga pao mrak, niko ne zna.
Nismo dobili nijedan ozbiljan argument za ovaj koncept koji se ovde uvodi, a ovo je koncept restrikcije. Predsednik Republike ima pravo da ograničava koji će se akti objavljivati, u krajnjoj liniji, Vlada Republike Srbije svojim propisom, pošto zakon nemamo, ona odlučuje da se međunarodni akti usvojeni u Narodnoj skupštini neće objavljivati.
Jedino što možemo da predložimo posle ovakvog jednog predloga zakona je da se ovaj zakon povuče ili u krajnjoj liniji da dobijemo suvislo obrazloženje zašto se ovo radi. Mi ga nismo dobili.

Na član 2. amandman je podneo narodni poslanik Petar Jojić. Izvolite.

Podneo sam amandman u odnosu na član 2. da se u stavu 3. reči "ili drugim propisom" briše. Zašto? Vidite, ovo je jedna mogućnost gde će doći do brojnih zloupotreba, a s druge strane, ovim putem se unosi pravna nesigurnost.
SRS jeste za to da se međunarodni ugovori, čak i presude o kojima je govorio gospodin Zoran Krasić moraju objavljivati, ali kako? Te presude, kako je rekao Krasić, mi ne prihvatamo da budu objavljene u "Službenom glasniku". Da li ima retroaktivnosti? Da li uporedno ima da je ijedna država u Evropi ijednu presudu koja se odnosi na ljudska prava doneta u Srbiji da je bila objavljena i u jednoj članici EU?
Nemam ta saznanja i mislim da nije. Ovim se unosi pravna nesigurnost. Reći ću vam na jednom primeru – objavljivanje ili drugim propisom. Ovi drugi propisi mogu biti i propisi mesne zajednice ili opštine, ili lovačkog društva, ili da ne nabrajam.
Dakle, u "Službenom glasniku Republike Srbije" mogu biti objavljeni međunarodni ugovori, oni koji su utvrđeni zakonom, a ovo drugi propisi mislim da unosi pravnu nesigurnost. Ovi drugi propisi i podzakonski akti ugrožavaju pravni poredak Republike Srbije.
Oni često derogiraju i osnovne zakone. To vam je slučaj recimo – ministar zdravlja ili direktor zdravstvenog i penzionog fonda Republike Srbije donese pravilnik i tim pravilnikom stavi van snage Zakon o zdravstvu i Zakon o osiguranju. To vam je bio primer do sada da građani južnog Banata i Pančeva nisu imali pravo, niti su imali mogućnosti da se izbore da dođu da se leče u Beograd.
Prema tome, ovo je veliki problem ako se da nekome da uredbom ili na neki drugi način, nekim drugim podzakonskim aktom reguliše neku materiju koja spada isključivo u zakonodavnu regulativu. Ostajem kod ovog amandmana, ne bih oduzimao vreme mojim kolegama, ali smatram da je ovako rešenje apsolutno neprihvatljivo i ostajem kod amandmana i predlažem da ga usvojite.

Gospodin Zoran Krasić ima reč.

U suštini, amandman gospodina Palalića i ovaj amandman Petra Jojića (Predsednik: SRS-u je ostalo 43 minuta.), u suštini to je sličan amandman, da ne kažem identičan i otvara pored ovog pitanja o kome je gospodin Palalić pričao – da li postoje (Predsednik: Izvinite, 41 minut.)... Dobro. Hvala vam.
Pored ovog pitanja o kome je gospodin Palalić pričao – da li postoje tajni i javni sporazumi, verovatno je jasno, ako je neki tajni sporazum onda se on ne objavljuje, jer ako bi se objavio ne bi više bio tajni sporazum. U istoriji postoji mnogo tih tzv. tajnih sporazuma. Nažalost, i na ovim našim prostorima ovde, kako su to nekada pričali, bilo je i previše tajnih međunarodnih sporazuma.
Da se vratimo onome što je glavna tema. Skoro svakodnevno se u ovoj skupštini suočavamo sa nečim što se zove ratifikacija, odnosno potvrđivanje međunarodnog sporazuma. To je neki put memorandum, deklaracija, konvencija, ugovor, protokol itd. To je sve u rangu međunarodnog ugovora, ukoliko je jedna od strana ugovornica RS, a druga da li neka država, pa se radi o bilateralnom sporazumu, ili neka međunarodna organizacija ili skup država, koje su multilateralni sporazumi.
Od kada je veka, od Bečke konvencije naovamo zna se da se čin ratifikacije obavlja u formi zakona. U Srbiji je to oduvek tako bilo. Donosi se zakon o ratifikaciji, zakon o potvrđivanju. Član 3. tog zakona je uvek nalog da se međunarodni ugovor objavi u "Službenom glasniku".
Dok je bila Savezna Republika Jugoslavija, to je bilo u saveznoj nadležnosti, pa je bilo u "Službenom listu". Od kada je stvorena ova konstelacija onda je "Službeni glasnik RS", posebno izdanje "Međunarodni ugovori", gde se objavljuju svi potvrđeni i ratifikovani međunarodni ugovori.
Ne postoji drugi propis u kome bi bio nalog o objavljivanju. Ne postoji. Znači, postoji Ustav, postoji svaki konkretni zakon o potvrđivanju nekog sporazuma i po pravilu član 3. i član 4. Neki put član 3. može da bude ograničenje, isključenje primene određene konvencije, određenog ugovora na određenoj teritoriji u pogledu nekih pitanja, jer u zavisnosti od nivoa pregovora dozvoljava se državama članicama, potpisnicama neke međunarodne konvencije da ograniče primenu konvencije na delu svoje teritorije ili da proberu šta hoće iz nomenklature ponuđenih rešenja da tu državu obavezuje.
Uvek u tom zakonu o potvrđivanju stoji nalog o objavljivanju u "Službenom glasniku". Zašto? Zato što se vezuje sa stupanjem na snagu.
U praksi i na ovoj sednici imamo nekoliko takvih zakona o potvrđivanju nekih međunarodnih ugovora. Imamo situaciju da se u samom tekstu međunarodnog ugovora navodi prevremena i privremena primena tog ugovora pre nego što se izvrši ratifikacija, što ne sme da se dešava.
Sećate se čuvenog sporazuma koji je Vuk Drašković zaključio sa Amerikancima o prolasku njihovih trupa itd. Počelo je da se primenjuje odmah čim je potpisano, a na ratifikaciju je čekalo nekoliko godina. Tako je bilo.
Danas imamo u pravnom prometu nekoliko sporazuma koji su svakako u rangu međunarodnih, gde je naše tužilaštvo zaključilo sa nekim tužilaštvima. To nikada nije došlo u Narodnu skupštinu na potvrđivanje. To je ono Vukčević u Zagrebu, Vukčević u Sarajevu itd.
Sada da se vratim na samu suštinu ovog amandmana. Znači, nalog o potrebi objavljivanja ili o obavezi objavljivanja može da stoji samo u zakonu o potvrđivanju odgovarajućeg međunarodnog ugovora. Zato su ove reči – ili drugim propisom, nema taj drugi propis.
Taj drugi propis bi mogao da bude Zakon o inostranim poslovima. Taj drugi propis bi mogao da bude o spoljnim poslovima, kako bi trebalo sada pravilno da se zove i tim zakonom da se predvidi čitava procedura kako se dolazi do međunarodnog ugovora, koje su faze, kako se pravi platforma, ko pregovara, ko platformu odobrava, prvi krug razgovora, drugi krug razgovora, šta Vlada odobrava, šta Vlada ne odobrava, ko zastupa, ko potpisuje.
U ovoj zemlji sad svako potpisuje međunarodni ugovor. I državni sekretari su počeli da potpisuju međunarodne ugovore u ime države. Naravno, imaju uvek zaključak Vlade da ih ona ovlašćuje da u ime države potpišu. Tu stoji ta glavna opasnost u ovih nekoliko reči, tri reči – ili drugim propisom. Nema tog drugog propisa. To je Ustav i zakon o potvrđivanju nekog međunarodnog sporazuma.
Kada se stavi ovako nešto, pa se još slepo brani taj stav, onda s pravom Palalić može da sumnja. S pravom svi možemo da sumnjamo. Da li ima nekih tajnih sporazuma? Ima sigurno, ali su tajni zato što nisu objavljeni i oni nikada neće ni biti objavljeni i to nije tema ovog amandmana.
Tema amandmana je da nema tog propisa kojim se daje nalog ili propisuje obaveza objavljivanja u "Službenom glasniku", osim zakona o potvrđivanju određenog međunarodnog ugovora.