Gospodine ministre, dame i gospodo poslanici, približava se polako kraj ovim amandmanima iz ove oblasti. Ne mogu da propustim a da ne kažem nekoliko vrlo važnih stvari koje se tiču Veterinarske komore Srbije.
Prosto da prokomentarišem da smo očekivali, kada smo videli da postoje izmene i dopune Zakona, da će se ovaj zakon tzv. Krnjaićev zakon promeniti u pravcu da se popravi položaj Veterinarske komore, jer je taj Krnjaićev zakon Veterinarsku komoru potcenio i stavio pod patronat države. I ona koja treba da bude strukovno udruženje nije mogla da podrži ni struku ni nauku u tom položaju, nego jednostavno morala je da sluša ministra.
Svaka država koja drži do ozbiljnosti zaista vodi računa o tome da se ne meša tamo gde joj nije posao, a posao koji treba da radi komora, strukovno udruženje, taj posao ona i radi.
Imala sam prilike da čujem na nekoliko mesta kada su govorili ministar ili njegovi pomoćnici da oni Komoru doživljavaju kao partnersku ustanovu, kao instituciju partnerstva pominju stalno, ali Komora ne može da bude ni po definiciji partner jer ona nije ni državni ni paradržavni organ, nego je strukovno udruženje koje brani načela struke.
To je ono u čemu mogu da podržim gospodina Milivojevića, struka je to što treba da kaže šta je moguće, a šta nije i zbog toga ove stvari koje sam čitala, ove odluke i ostale stvari su upravo komentari struke.
Kao narodni poslanik sam bila u situaciji samo da govorim ono što je struka od mene zahtevala, dakle, veterinarska struka od mene zahtevala. Izmene i dopune ovog zakona nisu išle u pravcu da poprave položaj Komore, nego su još više ponizile Komoru i veterinarsku struku. Takav položaj državi odgovara.
Razni lobiji, farmaceutski, stočarski, progurali su svoje ljude u Komoru i sada oni sa te pozicije donose određene odluke koje nikako nisu u pravcu poboljšanja kvaliteta javnog zdravlja građana Srbije, nikako u pravcu poboljšanja kvaliteta rada struke, uslova rada struke i svega ostalog, nego su jednostavno tu da slušaju državu i da na sajtu eventualno kažu da se ne slažu sa nekom odlukom koja mora da bude bespredmetna.
Pominjala sam ovu odluku malopre ministra Dragina, o kojoj zaista ne treba diskutovati da smo ozbiljni ljudi. Nažalost, mi u srpskom parlamentu moramo da razgovaramo o odluci koju je potpisao srpski ministar koji mirno kaže – da li ste krivi, da li niste krivi, šta to koga briga, postoji prijava protiv vas, pa ću na osnovu toga imati mogućnost da odlučujem kako hoću.
Dakle, cela priča se svodi na to da se izmene i dopune Zakona bave pričom da li ćemo praćenje zameniti sledljivošću, a ne da li ćemo vratiti položaj koji treba Komora da ima, da ona ne bude državni organ kakav je ovde u ovom zakonu. Izvinite, ona je državni organ, a ona to ne može da bude, po definiciji ne može da bude Komora državni organ.
To je suština ove priče i volela bih da neko, ne znam ko, prokomentariše to što kažem.

Na član 61. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević, Donka Banović i Zoran Nikolić. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 62. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević, Donka Banović, koja želi reč, i Zoran Nikolić.

Ovo je jedan od amandmana, a imamo nekoliko sličnih, gde mi predlažemo da ostane sadašnji izraz, odnosno da ne bude službena kontrola, nego da ostane veterinarsko-sanitarna kontrola hrane životinjskog porekla, zato što se ovaj član 106. upravo odnosi na to.
U sadašnjem važećem zakonu stoji veterinarsko-sanitarna kontrola, a ne službena kontrola, zato što smatramo da je službena kontrola i suviše širok pojam i da može da znači svašta, da tu treba da ostane veterinarsko-sanitarna kontrola. Ovo se pojavljuje u nekoliko članova. Mi smo amandmanima praktično od vas tražili da ostane kako jeste.

Na član 63. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević, Donka Banović i Zoran Nikolić. Da li neko želi reč? (Da.) Gospodin Dimitrijević.

Prosto je neverovatno da kada se da jedan amandman koji treba da reši problem koji je ovaj zakon napravio, odnosno pisac ovog zakona, da se ovi amandmani odbiju.
Gospodine ministre, hajte ovako logično da razmišljamo. Šta je za vas uži a šta širi pojam: službena kontrola ili veterinarska kontrola kada govorimo o Zakonu o veterinarstvu? Možete li mi dati taj odgovor? Ne možete. Logično je da je veterinarska kontrola uži pojam i da to bliže objašnjava.
S druge strane, gospodine ministre, šta je svrha donošenja zakona? Da reguliše jednu oblast, ali i da reguliše i ograniči volju i samovolju pojedinca. Kako jedan zakon ne može da ograniči samovolju pojedinca. Kada je ministar vlastan da u ovoj službenoj belešci koju je on potpisao, a za koju pojedinci tvrde da je to tabloidna stvar, evo javnost Srbije da vidi kako izgleda jedan tabloid koji potpiše ministar, onda imate samovolju pojedinca.
Šta će nam onda zakon? Kakva je svrha donošenja zakona, ako je volja pojedinca jača od zakona? Šta će nam uopšte onda i Skupština? Postoji ministar koji je vlastan za sve i svašta, bez obzira na zakon. Što mi uopšte raspravljamo onda o ovakvim zakonima, ako je volja pojedinca tako jaka?
Zbog čega onda uopšte taj trud? Hoćemo li staviti pojedince u okvir zakona? Hoće li doći to vreme u Srbiji ili će volja pojedinca i dalje da bude zakon? To se pokazuje i ovakvim odlukama koje imamo pred sobom, sa potpisom vlastodršca koji je iznad zakona. Takve vi zakone donosite.

Na član 65. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Milan Dimitrijević, Donka Banović i Zoran Nikolić. Da li neko želi reč? (Da.) Gospođa Vojić-Marković.

Predsedavajuća, vrlo je važno zato što mislim da građani Srbije treba da znaju da postoje poslaničke grupe koje zakone vrlo ozbiljno spremaju, amandmane vrlo ozbiljno pišu i treba da se izborimo sa tim jer ni jedan od naših amandmana nije prihvaćen.
Pošto se ovo polako privodi kraju, ja bih da dam jednu opštu sliku, zato što je važno da se to čuje. Mi imamo situacije da u ovoj zemlji u ovom trenutku negde oko 2.700 veterinara obavlja posao koji treba da obavlja preko 25.000 ljudi.
Imamo situaciju da su privatizovane veterinarske stanice i da je privatizacija potpuno neuspešna jer konzorcijumi koji su kupili veterinarske stanice vode stanice samo u pravcu zarade, gole zarade, kako bi opstali, a ne u korist javnog zdravlja građana Srbije.
Usput sam pitala i u načelu, a pitaću i opet, pošto mi niko nije odgovorio, vi u članu 53. pominjete javne veterinarske stanice, pa me baš zanima koliko imate tih javnih veterinarskih stanica, s obzirom da je bila obavezna privatizacija? Kako su one opstale? Koji su kriterijumi bili da baš one opstanu?
Bilo bi lepo da neko odgovori, ali opet, eto, nema niko da odgovori, pa ću morati ja da odgovorim. Jedina od tih velikih stanica koja je ostala, ostala je u Kruševcu, kažu veterinari da ima moćne zaštitnike. Jedna jedina je ostala velika veterinarska stanica koja nije privatizovana.
Dalje, imamo promet veterinarskih lekova koji je potpuno u zoni sive ekonomije. Nije bolje ni u zoni humane medicine, ali je činjenica da su ovo takvi uslovi jer govorimo o tom zakonu.
U Ministarstvu poljoprivrede imamo neku afericu. Govoriću u domenu veterine. Imate tu čuvenu priču o 500 virtuelnih markica koje postoje u bazi, ali ne postoje među životinjama. Nešto od tih vam govore i veterinari javno, pa im vi kažete da ćete im ukinuti pravo da prežive, što im i radite.
Interesantan je konkurs za obnovu genetičkih resursa. To je jako zanimljiva stvar jer jeste dobra i poželjna i zaista treba da sačuvamo svoje biljne sorte i svoje životinjske vrste koje su tipične za naše podneblje. Tako je zanimljivo da je, recimo, za genetički resurs naših autohtonih goveda buša dobio sredstva gospodin iz Vojvodine.
Bilo bi zanimljivo da objasnim onima koji ne znaju da je buša autohtono goveče sa područja Raške, planinsko-brdski predeo, pa je malo čudno da jako dobro uspeva baš u Vojvodini. I na to neko treba da odgovori, a nema ko. Javno sam postavila to pitanje, da mi se tačno kaže ko je za šta dobio sredstva, a nisam nikada dobila odgovor.
Znači, u tome se danas nalazi veterina, iako je veterinarska praksa strateška osovina proizvodnje hrane. Svaka ozbiljna zemlja izmene i dopune zakona treba da upravo krene u pravcu u kome je predložila poslanička grupa DSS.
Dakle, jeste regulativa EU nešto čemu treba da težimo, visoki standardi su nam poželjni i potrebni, ali oni moraju da budu primenjivi kod nas. Znači, vodite računa o tome, jer će to unaprediti našu praksu, ali vodite računa o tome da sačuvate visoku školu koja školuje veterinare i sačuvajte veterinare da rade svoj posao, dozvolite im da rade svoj posao zakonom propisan, da bi moglo nešto da se uradi u ovoj zemlji, jer mi smo poljoprivredna zemlja i naša budućnost jeste u izvozu organske hrane. Svi se slažu u tome.
Nećete ih sačuvati ako poslove koje treba da rade veterinari, vi kažete da treba da rade veterinarski tehničari, tako što će ih veterinar sa licencom, koji je na neki način taj koji je odgovorno lice, priučiti da rade neke poslove, pa iznad napišete koje poslove itd. Ne može da bude u zakonu nijedno itd, jer ono nikome ništa ne znači sem prostor za vrlo široku manipulaciju.
Te izmene i dopune zakona koje ste stavili pred nas su zaista ispod svakog nivoa i pokazuju samo jednu stvar – želite da kaznite veterinare koji su se odgovorno pobunili i rekli javnosti Srbije da nisu slepi poslušnici vlasti nego su ljudi od struke koji poštuju načela profesionalne etike i rade u korist građana Srbije.

Gospodin Srđan Milivojević, po amandmanu.

Poštovana gospođo predsednice, uvaženi gospodine ministre, i dalje ću biti na poziciji struke jer, podvlačim, diplomirani sam inženjer poljoprivrede za stočarstvo i pažljivo čitam predmete koje ovde dobijamo i pažljivo čitam sav materijal koji dobijamo za sednicu Skupštine, a pažljivo slušam i šta govore kolege i koleginice. Put koji ova reformska Vlada ima, koji je zacrtan i koji trasiramo ovim zakonima, ne služi da bi se mi hvalili i busali u grudi da smo doneli ovoliko ili onoliko zakona. Zakon je donet tek onog trenutka kada zaživi u praksi.
Vlada Republike Srbije ne predlaže zakone, ovaj parlament te zakone ne usvaja da bismo mi zadovoljili formu i da bismo kazali – eto, ako neko broji na nekoj spravi koja se zove računaljka koliko ima glasova u Aranđelovcu, a koliko je zakona doneto u srpskom parlamentu, neka kaže da smo mi te zakone doneli ne da bismo zadovoljili broj, formu, već da bismo zadovoljili suštinu, da bismo unapredili kvalitet života u ovoj zemlji.
S druge strane, čujemo da se nekima ne sviđa pravac kojim ide Republika Srbija i da oni imaju neki svoj pravac. Taj pravac koji oni nude je dobar, jer to je pravac, ako ga sledimo kao država i kao narod, mi ne možemo da zalutamo, on nigde ne vodi.
Ali, pravac reformi, pravac promena, pravac usklađivanja našeg zakonodavstva sa evropskim zakonodavstvom ima za cilj, ne da maltretira građane ove zemlje, ne da maltretira seljake i poljoprivredne proizvođače, ne da maltretira čak ni ono što ti ljudi proizvode, ima za cilj da nas pripremi za tržišnu utakmicu koja je u toj Evropi bespoštedna.
Možemo da ostanemo izolovano ostrvo i da gajimo našu mangulicu i našu bušu samo za nas, ali onaj ko je danas kupio novine video je da su i Englezi iz Srbije uvezli mangulicu i gaje je u londonskom zoološkom vrtu. Oni nisu kazali – ne, to ne treba da se gaji u Londonu, to je iz Srbije, nego su kazali – to je izgleda nešto dobro kod tih Srba i hajde da mi uzmemo ono što je dobro od njih i da dovedemo ovde u Englesku. Ako se Englezi ne stide da nešto najbolje iz Srbije, što mi imamo kao prepoznatljiv brend, uvezu na to ostrvo, što se mi sami stidimo sebe i toga što pokušavamo da zaštitimo i sačuvamo?

Nema osnova za repliku, ali imate minut i po. Gospođa Vojić-Marković ima reč. Izvolite.