Na član 20. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Zoran Nikolić i Milan Dimitrijević. Gospodin Dimitrijević želi reč. Izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Sačekaću da gospodin ministar završi razgovor, da bi mogli da komuniciramo. Zahvaljujem, gospodine ministre.
Dakle, šta je cilj donošenja izmena ovog zakona? To lepo piše u obrazloženju, dakle, da mi neke svoje standarde uskladimo sa standardima EU. To je u redu.
Ali, postavlja se pitanje šta ste napisali u članu 20, odnosno članu 46? Napisali ste nešto što zbunjuje elementarnu logiku. U prvom delu ste obavezali lokalnu samoupravu oko izgradnje objekata za prikupljanje leševa životinja, a u drugom delu tog člana u drugom stavu ta obaveza ne postoji. Dakle, umesto da poboljšate zakon, vi ste napisali jedan član koji potpuno zbunjuje onoga ko treba da ga primenjuje.
Da ste pažljivo slušali gospođu Donku Banović, videli biste zbog čega je važno to, ali vi niste slušali, imali ste preča posla. Ali, gospodine ministre i gospođo predsednice, zadnjih dana se dešava jedna vrlo čudna stvar prilikom obrazlaganja zakona u pojedinostima i u načelu.
Počne jedan zakon da se raspravlja, onda imate jednog ministra, kako je bilo kod prošle tačke dnevnog reda, tema su bili zakoni iz oblasti zdravstva, pa počne ministar zdravlja, pa nastavi ministar kulture, posle njega ministar za NIP, a završi ministar za sport i omladinu. Dakle, divota. Čini mi se da ta praksa nastavlja i dalje da teče.
Juče smo imali gospodina Sašu Dragina, ministra poljoprivrede, vezano za ove zakone iz poljoprivrede, danas imamo vas kao ministra trgovine, sutra verovatno ministra finansija ili nekog drugog i postavlja se jedno osnovno pitanje – kad krene ovakva vrsta rasprave, da li vi, u stvari, čitate ove zakone i da li vidite šta piše u tim zakonima?
Juče, recimo, u zakonu o vodama i o vodnim dozvolama se na mala vrata uvode nuklearni objekti u Srbiji. Niko ne reaguje, ni ministar poljoprivrede, ni ministar ekologije, verovatno ni vi ne znate šta to piše u tom zakonu.
Vidite, kada je takvo stanje, kada se zakoni ne čitaju, onda prođe ovakva nelogičnosti da nešto nekoga obavezuje u jednom stavu, a u drugom stavu ga ne obavezuje ni na šta.
Da li su takvi zakoni uopšte potrebni? Kako se može primenjivati jedan zakon koji sadrži dve protivrečne odredbe u istom članu? Dajte neko objašnjenje. To se kosi sa elementarnom logikom i osnovno je pitanje – da li uopšte čitate zakon?

Na član 22. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Zoran Nikolić i Donka Banović. Gospođa Banović.

Ovo je jedan u nizu amandmana koje je DSS podnela, zato što se ova izmišljena i nepostojeća reč "sledljivost" pojavljuje u nekoliko članova u ovom zakonu, naročito na početku Predloga zakona, čini mi se, u članu 1, 4. i 2. itd. Evo, pojavljuje se i u članu 22, gde predlagač smatra da treba da promeni izraz "praćenje životinja" ili "praćenjem životinja" izrazom ili rečima "sledljivost životinja".
Verujte, da pitate bilo koga, ne mora da bude nikakav jezički stručnjak, niti profesor, šta za nekog običnog građanina znači reč sledljivost, mislim da to niko živi ne bi znao.
U obrazloženju zašto odbijate ove naše amandmane kažete – to je zbog toga što se taj izraz, reč sledljivost, pojavljuje u prevodima evropskih direktiva koje smo do sada prevodili. Išla sam i po Internetu i videla sam da je to tako prevedeno.
Vi smatrate da takva greška i ta smešna reč treba da uđe i u zakone zato što su tamo neki prevodioci odlučili da evropske direktive prevode tako i tako i to urade pogrešno.
Zašto ne može "praćenje" umesto reči "sledljivost"? Hvala.

Na član 28. amandman je podnela narodni poslanik Aleksandra Janković. Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 30. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Zoran Nikolić, Milan Dimitrijević, Nikola Lazić i Donka Banović.
Gospođa Milica Vojić-Marković najpre ili Milan Dimitrijević? Gospođa Vojić-Marković.

Dame i gospodo poslanici, gospodine ministre, u jednom od amandmana smo napisali da lice sa veterinarskom licencom koje nije u radnom odnosu može da osnuje, vi kažete veterinarsku ambulantu, veterinarsku apoteku, naravno pod uslovom da ispunjava i druge uslove.
Mi kažemo da može da osnuje i veterinarsku stanicu, ako ispunjava uslove u pogledu objekata, prostorija i opreme za osnivanje veterinarske stanice iz člana 17. ovog zakona i veterinarsku kliniku, ako ispunjava dalje uslove.
Zbog čega to ponavljam? Zbog toga što sam otvorila pitanje baze podataka i ne gledam slučajno u pravcu gospodina koji je doneo odgovore koje gospodin ministar treba da pročita.
Zaista smatramo da registar obeleženih životinja jeste jedan virtuelni registar jer nema realnog razduživanja markica i vrlo bi normalno bilo da ako date mogućnost veterinarima sa licencom, koji nisu zaposleni, da imaju mogućnost da osnivaju veterinarske stanice i veterinarske klinike, da onda ovaj registar obeleženih životinja zaživi na pravi način.
Potrebno je da se umesto dosadašnje prakse samo upisivanja životinja uvede i razduživanje markica, sa ciljem postojanja realne evidencije o broju i vrsti obeleženih životinja i njihovom prometu, naročito imajući na umu da to isto tražite u članovima 101. stav 3. i 102. stav 3.
Naši amandmani imaju svoju logiku i svaka stvar koju smo ovde podneli ima svoje razloge zbog čega je to i oni su potpuno koherentni jedan sa drugim, ali sa duhom zakona su koherentni. Hoćemo da popravimo ovaj zakon i zbog toga su nam amandmani ovakvi.
Naša ideja, kada je u pitanju bilo kakva baza podataka, jeste da ta baza podataka ima smisla ako služi javnom zdravlju građana Srbije. Tome treba da služi i struka veterinara, tome treba da služi i uprava za veterinu.
Ali, nažalost, sve pokazuje da je upravo obrnuto, da su registri potpuno neuredni, da se dešavaju ovakve gluposti da vam se životinje koje su već zaklane tretiraju programom zaštitnih mera, što je, morate priznati, stvarno nečuveno, a onda imate i to da vaše baze podataka padaju bar 4 do 5 godišnje i potpuno su neupotrebljive za struku, a onda stradaju veterinari, jer oni ne unesu neki podatak i kako ih nosi posao dalje, taj podatak se posle pojavljuje kao problematičan.
Dalje, kažete da vlasnici životinja treba da budu zainteresovani da prijave svaku promenu stanja na broju životinja ili na neki drugi način. Onda mi objasnite – kako se dešava da "Delta agrar", koja recimo godišnje u tovu ima 7.000 grla, a tamo veterinari sa strane ne ulaze, samo njihova veterinarska služba radi taj posao, za poslednjih pet godina nisu prijavili ni jedno jedino uginuće, što je slučaj za Ginisa? Normalno i prirodno je da 1,5% otprilike u prirastu strada.
Ima li odgovora na to pitanje? Napišite, kolega, ako nećete vi da se javite.

Gospodin Milan Dimitrijević.

Na ovaj član 30, a u starom zakonu član 63. stav 5. da se promeni i da glasi: "Način prijave i odjave zarazne bolesti, kao i način obaveštavanja o preduzetim merama donosi ovlašćena stručna institucija".
Smatramo da je to bolje rešenje, ali u obrazloženju koje smo dobili ovde govori se da će se to regulisati podzakonskim aktom, a da je ministar nadležan za poslove veterine to lice koje donosi te podzakonske akte.
Malopre sam govorio o tome i postavio pitanje – da li se ti zakoni čitaju? Potpuno sam ubeđen da se to ne čita, potpuno mi je jasno. Da se to prevede onako kako to glasi, sa nekim terminima koji su uvedeni verovatno u novosrpski jezik i potpuno je jasno da donošenje podzakonskih akata spada u nadležnost ministra.
Gospodine ministre, nije samo ova oblast opterećena nedonošenjem podzakonskih akata. Mnogi zakoni koji su doneti, koji protrče kroz ovu skupštinu, o kojima se ne raspravlja na valjan način, vape za podzakonskim aktima.
Ako imate malo vremena, pogledajte šta je zakona prošlo proceduru, a koliko je podzakonskih akata doneseno u vezi tih zakona, koji bi trebalo bliže da regulišu te zakone? Vrlo malo, jedan broj.
Onda se postavlja pitanje – kako taj zakon primeniti? Ne može se primeniti, zato što ministarstva ne rade svoj posao, zato što se bave suvom politikom, trče po lokalnim izborima, obećavaju sve i svašta, a ono što treba da rade, to ne rade. To rade ministarstva.

Na član 33. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić-Marković, Zoran Nikolić, Milan Dimitrijević, Nikola Lazić i Donka Banović. Da li neko želi reč? Milica Vojić-Marković.

Došli smo na teren obeležavanja životinja i potpuno je jasno ko sve prema ovom zakonu može da vrši obeležavanje goveda, svinja, ovaca, koza i kopitara.
Predlog zakona već kaže da obeležavanje životinja vrše veterinarske ambulante, veterinarske stanice i veterinarske službe ovlašćene za taj posao od strane Ministarstva, pa ne vidim razlog zbog čega Ministarstvo daje ekskluzivna prava za taj posao drugim pravnim ili fizičkim licima koje angažuje?
Prosto, ceo zakon koji treba da se bavi jednom oblašću kao što je veterinarstvo i kao što je zaštita zdravlja, ova oblast ima svoj cilj u zaštiti javnog zdravlja građana Srbije, zbog čega se sada ovde ubacuju razna druga pravna i fizička lica ako već postoje škole koje školuju kadrove koji će se tim poslom baviti, ako već postoje komore, licenca, ministarstva i slične institucije?
Zašto se sada širi krug tih, naravno, opet sad kažem, ne naročito stručnih za taj posao? Jer, ovde sad već dolazimo u sivu zonu ove oblasti, a svi znamo da postoje takve zone i prosto nećemo da se otvaramo u tom pravcu da saznamo šta se dešava.
Znači, ko su sad ta druga pravna ili fizička lica koja će se baviti obeležavanjem goveda, svinja, ovaca, koza i kopitara?