Stvarno je tema da se zaštiti dostojanstvo ovog doma i suverenitet države Republike Srbije.
Gospodine Đeliću, do pre nekoliko meseci za vas je Narodna skupština bila crna rupa, a sada vam je lepa rasprava u crnoj rupi, kada ste se uhvatili vaše omiljene teme, da teoretski razmatrate šta je dug a šta nije dug.
Nego, zbog javnosti, da kažemo o čemu se radi. Država je zadužena. Perspektiva slaba. Godine 2008. Tadić je rekao u izbornoj kampanji da će zaposliti 200.000 novih radnika. U međuvremenu je otpustio 250.000. Ne on, nego njegovi saučesnici. Onda kažu – 200.000 ima da se zaposli na kraju mandata. U međuvremenu, 500.000 ima da se otpusti. Broj preduzeća koja su pred stečajem, likvidacijom raste.
Niko neće da priča o unutrašnjim dugovima. Trećina unutrašnjih dugova su dugovi privrednih društava i pravnih lica prema državi po osnovu poreza i doprinosa. Trećina. Pobeže mi Đelić, nemam sreće sa ovim ministrima. Hteo sam da ti pročitam Jovinu pesmicu, ali hajde, šta da radim. Dok si bio u Francuskoj nisi čitao pesme Jovana Jovanovića Zmaja iz političkog ciklusa, a pošto si tu, dok mi ne pobegneš, da ti pročitam: Kroz vekove, kroz maglinu, ded unuku, otac sinu, borac borcu dovikivo – gde ja stadoh, ti ćeš poći, što ne mogoh, ti ćeš moći, kud ja nisam, ti ćeš doći, što ja počeh, ti produži, Božidare, još smo dužni, ti oduži.
To je Jovan Jovanović Zmaj pevao Obrenovićima sa Svetozarom Miletićem. Ista situacija, ista meta, isto rastojanje. „Jututunska juhahaha“ je ova Vlada Republike Srbije, „juhahaha“ Evropska unija. Ali, da ne gubim vreme, pobeže. Šta da radim, nemam sreće.
Vidite, poštovani građani, po jednom od ovih sporazuma Srbija treba da dobije donaciju šest miliona evra, vrlo značajnu. Zakon o potvrđivanju je najdeblji od ovih ovde, do tančina je razrađeno kroz anekse i šta se potpisuje, i kako se potpisuje i kako se pravda donacija. Ne veruju oni ovima ovde.
Taj zakon i to zaduženje objašnjava Đelić, koji je za vreme opozicionog delovanja od dve godine bio marljiv i jako se trudio, kako je rekao, i dobio jedanaest i po miliona evra. Mi razmatramo sporazum o pomoći, poklonu od šest miliona evra. Pazite, jedanaest i po miliona je mnogo više nego šest miliona. Mi ni dan-danas ne znamo kako je to, ispod kog kreveta, gospodin Đelić bio tako uspešan. Znao sam da će da pobegne. Evo, nema ga, neće da sedi.
Vidite kakav apsurd, priča se o mogućnostima, o našim zaduživanjima i o našoj perspektivi. Aman, ljudi, to je obična priča. Rokovi dvadeset godina, kamate povoljne, veliki periodi čekanja sa otplatama. Gde se dedoše tolike pare, ljudi?
Da vas podsetim, 24. septembra 2000. godine ste pričali o šest i po milijardi maraka koje čekaju na granici, samo da nestanu ovi Slavičini sa vlasti, sa Miloševićem na čelu. Nikako da dođu te pare. Onda krenu sa ovim zaduživanjima. Pa, prodadoste čoveka. U sve moguće kombinacije ste ušli, po sistemu – daj, zgrabi pare. I gde završiše te pare? Gde su ti krediti? Nacija će da plaća. Gde su se potrošile tolike pare? Ima li nekog izveštaja? Šta je to bolje od kada su došli krediti? Sve su banke iz inostranstva. Po Bečkom sporazumu garantujete im da odnesu dobit iz naše zemlje. Prošle godine su 450 miliona evra odneli.
Još mislite da u Srbiji može da bude ono – ne možeš ti mene tako malo da platiš koliko ja mogu malo da radim. Prošlo je to vreme, ljudi. Znate, neki vide šta se dešava, pa vrlo često potenciraju neke reči, poput „nacionalizacija“ i „konfiskacija“. Zar je moguće da mafija toliko vodi ovu državu? Nauka u Srbiji ima da procveta posle ovog zakona o potvrđivanju ovog sporazuma, jer će Srbija da dobije superkompjuter. To je poruka. Verovatno postoje neki prioriteti, verovatno postoji i neka potreba, ali ko vama veruje, ljudi, u ovom vašem zaduživanju? Ko veruje?
Poklon je šest miliona za Beograd. Za koju ulicu? Za ovu gde treba da se posade platani. Kakvi ste, ima da prikažete da ste šest miliona potrošili za platane, da biste smirili ove što kukaju zbog posečenih platana. Vi ste u mogućnosti sve da uradite, apsolutno sve.
Sećate li se kako je prošle godine, ili pretprošle, Đelić vikao u ovoj sali – hajmo, hajte, Evropa za 15 minuta. Rekao sam vam, častim vas dva minuta da što pre stignemo u tu Evropu. Nikako. Nema ništa. Zaboravite na tu „juhahaha“, nema od toga „juhahaha“ ništa.
Promovišite rad ovde malo, da ljudi rade. Promovišete samo finansijske transakcije. Promovišete zaduživanja. Vidite da vam je budžet pukao skroz. Devizne rezerve... Zamislite, Đelić kaže – devizne rezerve nisu dug Republike Srbije. Čija je Narodna banka Srbije? Nije valjda privatna prćija Jelašića? Gde se drže devizne rezerve? Kaže Jelašić – jedanaest milijardi. Verovatno se 90% tih deviznih rezervi nalazi u tri države: SAD, Velikoj Britaniji i Nemačkoj. Zašto? Da bi se obezbedila stabilnost, navodno, našeg dinara. Baš je jaka stabilnost dinara. Kako stabilnost dinara ne obezbediste većim radom, većom količinom robe, većom količinom usluga, većom zaposlenošću?
Prelepa predsednica Argentine sinoć na televiziji reče – gospodo Grci, ne verujte MMF-u; koga dohvati MMF, taj više ne može da stane na noge.
Nas vodate ovde na po tri meseca. Veliki pregovori. Sada je glavna tema da li će da se povećaju plate u javnim preduzećima. Sada ćete vi natčovečanskim naporima da omogućite da se povećaju. One nisu ni bile zamrznute, to svi znamo, jer su se selektivno delile. Ali, treba velika galama da se digne, velika očekivanja. Evo, i sa nadom nešto nije u redu, ne samo sa Nadom Kolundžijom, nego uopšte nada nestaje u Srbiji, jer se vidi da se sve vrti u nekom krugu. Dokle će ljudi da trpe ovo?
Ovi predlozi zakona, možda su neki od ovih sporazuma i potrebni, verovatno su neka sredstva potrebna da se zakrpe neke rupe, pošto je Srbija jedan veliki točak koji ima hiljadu i nešto flekni, pa svakog trenutka može da pukne još negde, pa hajde još neku fleknu da stavimo. Takvu ste Srbiju napravili.
Suvereni dug. Gde mu je suverena Srbija? Pričate o statističkim regionima. Sad ne krijete, sad kažete da su to politički regioni, a ovde ste se kleli da je to samo statistika. Statistika, naša dika.
Pa, ljudi prosto ne smeju da pročitaju šta piše u statistici, kakvi su podaci o zaposlenosti, školstvu, godinama starosti, zdravstvenom stanju itd. itd. Mrsko mi je da čitam te podatke. Zašto? Pa, svaki građanin to oseća na svojoj koži. Najsiromašniji smo, a plaćamo najskuplje gorivo. Milijardu i trista pedeset miliona oprala mafija kroz… Kroz šta je oprala? Pa, nije kroz mašinu za veš, nego kroz institucije države.
A država? Država ćuti, vodi medijski rat. Ne sme da uđe u svoje strukture. Nekada su se ovde hapsili ministri, znate, Mihajlović, Vlajkov, kako beše? Ovde? Danas? Nema šanse. Nema šanse, to je sve na feude, na parcele.
Držimo medije, uhahaha, lepa pričica, proći će to. Vidite kako je u poljoprivredi, vidite kako je u svim drugim oblastima. Izlazak, ne može se izaći sa organizovanim kriminalom, verujte. Nijednu državu nije spasio organizovani kriminal. Ne može preko organizovanog kriminala toliko para da se propere da bi se zadovoljile potrebe u Republici Srbiji, a vi takve poruke šaljete. Takve poruke šaljete. Krupne investicije. Gde su te krupne investicije?
Ne bih smeo da glasam ni za jedan zakon gde se radi o nekom zaduženju. Ne zbog toga da li je to opravdano ili nije opravdano, nego ko sme da vam da pare u ruke bre, ljudi? Ko sme da vam da pare u ruke? Odmah postajete eksperti, preko noći. Odmah krenete sa nekim pričama. Da vas podsetim, beše ono sa šećerom, dozvoljen uvoz, izvoz i – afera odmah; drumska, pa đubretarska. Samo mi i Italijani imamo đubretarsku mafiju.
Da li je zatvorena neka priča? Nije. Ni Ustavni sud još nije formiran. Ni ovi saveti još nisu formirani. Ni Komisija za hartije od vrednosti nije izabrana. Guverner u ostavci, ispada da je on prva žrtva organizovanog kriminala u Srbiji.
Nema odgovora. Tajkuni vedre i oblače. U stanju su i da spreče da se primenjuju zakoni dok se ne prodaju stanovi. To svi znaju u Srbiji. Zna se ko je vlasnik kog medija, zašto koji medij forsira ovo… Mafijašima i tajkunima uopšte nije važno ko je na vlasti, ko je u opoziciji, njima je važno da svako bude na platnom spisku kod mafijaša, kao što se dešava na ovim lokalnim izborima. Neki posle izbora kažu – ma, šta me interesuje vlast u nekom Aranđelovcu.
Koja je poruka građanima? Koja je poruka ovoj deci što dolaze ovde na galeriju da nas slušaju i gledaju? Oni su pobegli sa časa, pa im aplaudiramo ovde. Sve je moguće kod vas, jer ovo treba da završi samo onu sličicu na cvokotalu i u pisanim medijima i idemo dalje, teramo dalje. Gde? Evropska unija. Ljudi, nema ništa od te Evropske unije. Ne možemo bez inostranih kredita, kako reče Mlađan Dinkić.
A ovaj vaš predsednik Vlade kaže – statistički smo izašli iz krize. Kada je već to rekao, neka ode u Niš, pa neka se pojavi na ulici i neka kaže – poštovane Nišlije, izašli smo iz krize. Ima da ga pojedu, da znate. Kome on to priča? Ko još u to veruje? Tako se ne vodi država. Zato nemate podršku.
Kažem vam, možda ovde ima i nekih dobrih predloga, ali izgubili ste poverenje. Niko ne sme da da to ovlašćenje ovoj vladi i nekim ministrima iz ove vlade. Ne sme da se da. Zašto ne sme da se da? Jer od ovoga što je napisano neće biti ništa.
Zamislite, pomoć od šest miliona, a malecki ima jedanaest i po, možda je sada i povećao! Kada je kao opozicija uzeo jedanaest i po, koliko je uzeo sada kada je došao na vlast? Ne sme da se priča.
Ovde verovatno ima 150 pitanja od javnog interesa koja su aktuelizovana ovde u Skupštini i tražen je odgovor od Vlade, ali nema odgovora. Crveni tepih, obezbeđenje, garda, muzika, velike zastave, male zastave... Nema „posle Tita Tito“, ljudi. Zapamtite, mora da se radi. Vi ne promovišete rad, vi kažnjavate rad u ovoj zemlji. Ko radi u ovoj zemlji, vi njega kažnjavate, uzmete mu poreze, uzmete mu doprinose, dovedete ga maltene do bankrotstva, a onda sa budžeta otvarate pa kažete selektivno ćemo da pratimo privredu. Smanjite procenat poreza, pa ćete linearno svima da pomognete. Ne, nećete to da radite, jer onda nemate mogućnost da vršite kontrolu.
Mi nećemo da glasamo za ove zakone jer ne vidimo šta bi bilo dobro za Srbiju. Hvala.