Zahvaljujem. Narodni poslanik Milorad Buha ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo, uvaženi građani Srbije, govoriti ću o tri zakonska predloga. Prvi će biti zakon o ratifikaciji sporazuma između Vlade Republike Hrvatske i Vlade Republike Srbije o slobodnoj plovidbi i održavanju putnih pravaca.
Naime, Vlada Republike Srbije po inerciji već nekoliko godina potpisuje sporazume sa Republikom Hrvatskom, koje republički organi i Vlada Republike Hrvatske ne sprovode. U više navrata sam govorio i predstavnici SRS su u više navrata govorili o propustima Vlade Republike Srbije koja dozvoljava da hrvatski republički organi i Vlada Republike Hrvatske ne sprovode sve one sporazume, ugovore, sve ono što je potpisano između dve države.
Prvi sporazum na koji ću ukazati, gde je enormno prekršena odredba, jeste Sporazum o normalizaciji odnosa iz 1996. godine, kojim su se dve države međusobno priznale u granicama, nažalost, avnojevskim granicama. Time je Republika Hrvatska, koja je genocidnom politikom i etničkim čišćenjem očistila srpski narod sa prostora Banije, Like, Dalmacije, Korduna, Slavonije, Baranje, gotovo većeg dela Hrvatske... S druge strane, republički organi Republike Hrvatske tada su priznali Hrvatsku u tim granicama, premda je ona etnički očišćena.
Šta je učinila hrvatska vlast pre dve godine? Bez obzira na to što je prihvatila Srbiju u integralnim granicama sa Kosovom i Metohijom, ona je jednostrano priznala otcepljenje Kosova i Metohije. Šta je učinila vlast u Republici Srbiji? Proglasila personom non grata ambasadore, diplomatske predstavnike Crne Gore i Makedonije, a isto to nije učinila sa Hrvatskom, bez obzira na to što je Hrvatska učinila isto ono što su učinile Makedonija i Crna Gora.
Prema odredbama toga sporazuma, zadatak vlasti u Republici Srbiji je bio da diplomatskim putem proglasi ambasadora Republike Hrvatske personom non grata. Zašto? Zato što je, suprotno odredbama Sporazuma o normalizaciji odnosa kojim je predviđeno poštovanje suvereniteta, teritorijalnog integriteta Republike Srbije, druga država ugrozila taj suverenitet i teritorijalni integritet.
S druge strane, Hrvatska ne poštuje socijalni sporazum kojim su definisani odnosi u oblasti socijalnog osiguranja, Sporazum o sukcesiji, pitanje državne imovine, pitanje državnih granica. Da li su između dve države rešeni odnosi što se tiče granica? Ne. Kad će biti rešeni odnosi u određivanju državnih granica, to je pitanje. Srpska diplomatija i srpska vlast moraju insistirati da se razreši odnos državne granice.
Šta je sa državnom svojinom? Republika Srbija i privredni subjekti Republike Srbije poseduju imovinu u Republici Hrvatskoj u iznosu od sedamsto do osamsto miliona evra. Kolika je imovina preduzeća iz Republike Hrvatske? Duplo manja. Šta čini diplomatija Republike Srbije da se razreši pitanje imovine? To su odredbe Sporazuma o sukcesiji.
Nadalje, šta čini vlast Republike Srbije da pomogne Srbima u fizičkom, bezbednom povratku na njihova ognjišta? Na prostoru Republike Srbije ima između 350.000 i 450.000 Srba koji su genocidnom politikom hrvatske države proterani sa svojih ognjišta i završili u Republici Srbiji. Šta je sa njihovom imovinom? Šta je sa njihovim imovinskim pravima? Da li aktuelna vlast čini pomake u smislu obezbeđenja njihovog fizičkog povratka tamo i povratka njihove imovine i njihovih imovinskih prava? Ne čini ništa.
Pred nama je sporazum o slobodnoj plovidbi. Ne može se govoriti o slobodnoj plovidbi, ne može se govoriti o održavanju dok ne znamo koja je čija granica. Gde su granice ove države? Gde su granice hrvatske države? Sve je ovo nula, bez adekvatnih poteza koje mora učiniti aktuelna vlast u određivanju prioriteta. Prioritet ove države prema Hrvatskoj jeste regulisanje imovine Srba koji su proterani iz Hrvatske i obezbeđenje njihovog povratka tamo, regulisanje pitanja državne svojine Republike Srbije koja je u Hrvatskoj. To mora što pre da se razreši. Šta čini aktuelna vlast da se razreši ovo pitanje? Gotovo ništa. Ulazi u nove sporazume, koje Hrvati znalački izbegavaju.
Sledeći sporazum o kome hoću da govorim je sporazum sa asocijacijom EFTA. Iz obrazloženja ovog zakona vidimo da će država Srbija iz ovog sporazuma, iz ove ratifikacije izvući ekonomske koristi. Međutim, ekonomski pokazatelji koje ste naveli u obrazloženju govore o ogromnom deficitu u spoljnotrgovinskom poslovanju između Republike Srbije i članica EFTA, pa se kaže da je u 2008. godini ukupan izvoz 77.000.000 evra, a ukupan uvoz 137.000.000 evra. Nažalost, i u 2009. i 2010. godini te ekonomske tendencije su takođe vrlo loše.
Kada govorim o ovom sporazumu moram da ukažem kroz određene ekonomske, finansijske, fiskalne pokazatelje na određene probleme koje ima Republika Srbija u spoljnotrgovinskom poslovanju. Evo jednog ekonomsko-finansijskog pokazatelja: učešće izvoza u BDP 1989. godine bilo je 51%, 1998. godine 47%, 2001. godine 41%, 20009. godine svega 18%. Rapidan pad učešća izvoza u BDP. Šta čine državni organi? Šta čini aktuelna Vlada? Šta čini Ministarstvo finansija? Šta čini Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja da bi se ovi negativni tokovi zaustavili? Što reče kolega Krasić, zaduživanje, da namirimo sve ono što nam nedostaje.
Evo još jednog pokazatelja: izvoz je u 2009. godini bio oko devet milijardi dolara. Koliki je izvoz bio u Bugarskoj, koja otprilike odgovora po broju stanovnika i ekonomskom razvoju nama? Bio je šesnaest milijardi. U Hrvatskoj 37 milijardi, u Slovačkoj 45 milijardi, u Češkoj 106 milijardi. To su otprilike zemlje sa istim ekonomskim potencijalom, brojem ljudi. Gotovo deset i više puta izvoze više nego mi. Da li to brine vlast? Ne brine. Da li preduzima ekonomsko-finansijske i fiskalne mere da se smanji uvoz i poveća izvoz? Ne čini ništa.
Evo još jednog pokazatelja, koji možda najbolje govori o problemima u oblasti izvoza: Srbija po glavi stanovnika izvozi 1.100 dolara, Makedonija 1.500 …

Gospodine Buha, izvinite, samo na trenutak da vas prekinem.
Želim da vas obavestim da sednici prisustvuju studenti Beogradskog univerziteta u sledećem sastavu: Olivera Stojković, Maja Kovačević, Jelena Jerković, Marko Stričević, Lidija Milosavljević, Uroš Urošević i Aleksandra Studen. Pozdravimo ih.
Nastavite, uzećemo u obzir ovaj prekid vremena.

Koliko SRS ima još vremena?
(Predsednik: Vaša poslanička grupa ima još sedamnaest minuta.)
Evo nam još jednog pokazatelja koji možda najcelovitije govori o problemima u oblasti izvoza. Koliko Srbija izvozi po glavi stanovnika? Izvozi 1.100 dolara, a Makedonija 1.500, Bugarska 2.100, Hrvatska 2.300, odnosno duplo više od nas, Češka 10.000, Slovenija 11.500. Ovi podaci moraju da zabrinu. Ako smo na začelju u izvozu, ako smo u sredini i u pogledu uvoza po glavi stanovnika, onda to mora da zabrine. Nažalost, aktuelna vlast ne čini ništa da se ovi parametri, negativni, katastrofalni parametri, poboljšaju.
Treći zakon o kome ću vrlo kratko reći nekoliko rečenica jeste ratifikacija Finansijskog ugovora (Istraživanje i razvoj u javnom sektoru) između Republike Srbije i Evropske investicione banke. Možda samo na prvi pogled ovo izgleda pozitivno. Dobićemo novčana sredstva koja ćemo uložiti u nauku, u tehnološki razvoj i imaćemo određene efekte, ali kada se pogleda u suštini sadržaj ovog ugovora, ako se govori o jednom zaduživanju države koja iza sebe nema sve analize, nema sve ekonomske finansijske pokazatelje koji će biti rezultat ovog ulaganja, onda znamo da će to biti bačena sredstva.
Zašto bačena sredstva? Zbog toga što u obrazloženju vidimo za koje namene će se to trošiti. Niti je ova skupština bila dostojna određenih pokazatelja koji će jasno pokazati u koju namenu i koliko će se izdvojiti, niti imamo određenu elaboraciju svega toga. Poznato nam je da se ova vlast zadužuje bez ikakvog rezona, a iza toga ne postoje ekonomske kalkulacije i računice šta su prioriteti, zašto ne ulagati u određenu oblast koja će nam vratiti to za tri do pet godina ili u neku drugu oblast koja će to vratiti za sedam-osam godina ili neće vratiti.
Između ostalog, zbog vremena ne mogu dugo, ovom kreditnom linijom uložiće se finansijska sredstva u program ljudskih resursa sa ciljem da se privuče oko 1400 srpskih naučnika na radu u inostranstvu. Kojom ekonomsko-finansijskom merom ćete privući 1400 naučnika iz inostranstva? Koje su to mere? Zašto ih niste izložili? Naučnici u inostranstvu, znate i sami, primaju od pet do pedeset pet i petsto pedeset pet hiljada evra. Kako ćemo mi privući te naučnike da rade u našim institutima? Ovo je mrtvo slovo na papiru. Nećete privući ni 14, a ne 1400. Vreme je pred vama, ali je i pred nama. Moraćete položiti račun za tri meseca, šest meseci itd., dati dinamiku povratka tih kadrova, pa ćemo onda videti, svesti račun i onda ćete reći – bili ste u pravu.
Nažalost, vozovi prolaze, finansijska sredstva se razbacuju, a efekat tih ulaganja, posebno kod kreditnih linija koje su na kratak rok, pokazuje da ih ova država i ovaj narod neće moći vraćati. Hvala vam.

Narodni poslanik Vladan Jeremić ima reč. Preostalo vreme je trinaest minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, u kontekstu priče o Predlogu zakona o potvrđivanju Sporazuma o slobodnoj trgovini između Republike Srbije i država EFTA, želeo bih da ukažem na neke nelogičnosti, koje se tiču, pre svega, pojave jačanja protekcionizma kao posledice svetske ekonomske krize.
S druge strane, ono čemu ću posvetiti više pažnje je odnos ekonomskog dela vlasti, odnosno Republičke vlade prema srpskoj privredi, pogotovo ako se ima u vidu da je pre izvesnog vremena, kada je potpisan ugovor o slobodnoj trgovini to istaknuto kao još jedan važan korak ka boljem pozicioniranju Srbije u režimu slobodne trgovine. To je tada ocenjeno kao velika šansa, ne samo za srpske proizvođače i izvoznike, već i šansa za privlačenje novih stranih investicija. Spominju se čak i konkretni podaci koliko ta trgovina sa EFTA regionom iznosi i koliko će nakon potpisivanja doći do povećanja obima razmene.
Takođe, smatralo se da bi pristupanje Srbije Svetskoj trgovinskoj organizaciji omogućilo njenoj privredi mnoge pogodnosti, a krajnji cilj svega toga jeste, kako su nas uveravali predstavnici Vlade, da se poveća pre svega sigurnost Srbije za strana ulaganja.
Međutim, ono o čemu danas raspravljamo ovde, odnosno jedan ovakav predlog zakona i to obećanje koje su srpski privrednici dobili od strane predstavnika vlasti, po kojem su te domaće firme na tenderima praktično bile povlašćene sve do pre nekih 15-20 dana, tačnije do 1. maja, kada je zapravo i došlo do liberalizovanja tržišta javnih nabavki, očigledno ne ide jedno sa drugim.
Dakle, predstavnici vlasti su na neki način obećali prednost domaćim preduzećima u javnim nabavkama i takva obećanja čak pretočili u dela formiranjem raznoraznih mešovitih radnih tela. Jasno je da u praksi to neće moći da se realizuje iz prostog razloga što izgleda da je zaboravljena činjenica da je Srbija još decembra 2008. godine u Bukureštu potpisala CEFTA sporazum kojim je u regionu uspostavljena zona slobodne trgovine. Po slovu tog dogovora, Srbija je morala da liberalizuje tržište javnih nabavki najkasnije do 1. maja ove godine.
To što je zapisano u Sporazumu očigledno je u suprotnosti sa onim što je Vlada obećala domaćim preduzećima. Naime, oni koji su imali mogućnosti da se upoznaju sa tim mogli su da primete da će, u skladu sa CEFTA sporazumom, država Srbija na tenderima morati da obezbedi iste uslove za sve firme iz regiona. Za domaća preduzeća to praktično znači da će ista pravila igre važiti i za njihove kolege iz Hrvatske, BiH, Moldavije, Crne Gore, Albanije i Makedonije.
U članu 35. Aneks 1. navodi se da će zemlje potpisnice od dana stupanja Sporazuma na snagu obezbediti da se nabavke obavljaju na transparentan i razuman način, da će obezbediti jednak tretman svim ponuđačima drugih strana i da će one biti zasnovane na principima otvorene i delotvorne konkurencije.
Pitanje je kako vlast misli da ispuni obećanje koje je dala privrednicima, a da pri tom ne prekrši CEFTA sporazum, jer to znači da su domaće firme na povlašćen položaj na tenderima mogle da računaju do početka ovog meseca.
U istom tom članu se dodaje da će svaka strana najkasnije do 1. maja 2010. godine obezbediti progresivno i efikasno otvaranje tržišta javnih nabavki, tako da, u skladu sa svim odgovarajućim zakonima, propisima, procedurama i praksom, roba, usluge i ponuđači usluga drugih strana imaju obezbeđen tretman koji nije manje povoljan od tretmana koji imaju domaći proizvodi, usluge i proizvođači.
Dakle, i prema dosadašnjem Zakonu o javnim nabavkama u Srbiji za domaće firme koje su imale tu povlasticu od 20% u ceni u odnosu na sva strana preduzeća to pravilo početkom maja je prestalo da važi, jer će imati apsolutno iste uslove kao i sva preduzeća iz CEFTA.
Interesantno je da se upravo kao posledica svetske ekonomske krize sve češće javlja jačanje protekcionizma u državama koje se trude da zaštite svoja tržišta, da podstaknu domaću proizvodnju i sačuvaju radna mesta. Nedavno je organizovan jedan sastanak u Rimu kojem su prisustvovali ministri finansija sedam najrazvijenijih zemalja sveta, gde je izražena bojazan od rasta protekcionizma. Zaključak je da napori vlade ne smeju dovoditi do gušenja slobodne konkurencije i trgovine, otvorenosti nacionalnih tržišta, koja je sve češće ugrožena. Čak je i Svetska trgovinska organizacija zaključila da je pojava protekcionizma u svetu u porastu i da je neophodno izbegavati mere za blokiranje uvoza.
Ima i konkretnih primera kako se pojedine zemlje... Tu se spominje Francuska, koja je, na primer, dala povlašćene kredite proizvođačima automobila, ali uz uslov da kupuju delove u Francuskoj i da fabrike ne sele u inostranstvo. Rusija, Kina, Indonezija i Egipat su podigli carinu. Najveću pažnju javnosti izazvao je poziv američkog predsednika Baraka Obame – kupujmo američko. Iako je taj moto kasnije ublažen, protekcionizam u SAD nije zaustavljen, povećane su carine na raznu kinesku robu.
O regionalnom putu ka liberalizaciji, kako vole da nazivaju ovaj regionalni pakt o slobodnoj trgovini CEFTA, u čijem su sadašnjem sastavu zemlje kao što su Albanija, Bosna i Hercegovina, Hrvatska, Makedonija, Moldavija, Crna Gora itd., o odnosu koji Srbija i Hrvatska imaju najbolje može da govori podatak da Srbija kao izvoznik hrane beleži deficit u razmeni sa Hrvatskom od čak 117,3 miliona dolara. Problem je za srpsku stranu i to što hrvatski carinici traže da prateća dokumentacija bude isključivo na latinici, kao i da se u proizvođačku specifikaciju tačno unesu normativi utroška materijala, što zapravo zadire u pravilo zaštite poslovne tajne.
Mnogo je takvih primera, ali živimo u trenutku kada se čeka realizacija predsednikovog plana izlaska iz krize do 2020. i kada verujemo pojedinim ministrima da je kriza iza nas, a u principu sve se svodi na to – ko preživi, pričaće.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Lidija Dimitrijević, šest minuta.

Gospodo narodni poslanici, na trenutak ću se samo vratiti na prethodnu sednicu Narodne skupštine Republike Srbije. Naime, prethodna sednica je imala dnevni red sa 94 tačke, a među njima nije bilo nijednog predloga zakona o potvrđivanju nekog ugovora o zaduživanju. Taman smo pomislili da je možda Vlada odlučila da prestane sa svojom lošom praksom zaduživanja, kad na ovoj sednici opet po starom.
Kada se na kraju ove sednice potvrdi Finansijski ugovor (Istraživanje i razvoj u javnom sektoru) između Republike Srbije i Evropske investicione banke stvoriće se mogućnost da se Srbija zadužuje za iznos od dvesta miliona evra. Rok otplate je dvadeset godina, a period počeka šest godina. Interesantno je da se duži period počeka tretira kao povoljnost i kao izvanredan uslov, kako smo imali priliku da danas čujemo od gospodina Đelića. Ali, s obzirom na to da se krenulo sa uzimanjem mnogobrojnih kredita, kada dođe vreme da se otplaćuju onima koji treba da ih otplaćuju neće biti nimalo lako.
Nesporno je da projekat revitalizacije, istraživanja i razvoja u javnom sektoru treba realizovati. Svi smo svesni toga kakvi su uslovi za bavljenje naukom u Srbiji. Međutim, stav je SRS da je vlast zaista preterala sa kreditima.
Kada govorimo o ovakvim temama nikada ne možemo da se usaglasimo sa ministrom finansija, koja kaže da Srbija nije dovoljno zadužena, a čuli smo danas i od prisutnog gospodina Đelića da je i njegov stav takav, dok mi predstavnici opozicije, s druge strane, upozoravamo da ovoliki krediti predstavljaju opasnost, posebno za ono vreme kada će stići na naplatu.
Tačno je da je javni dug Srbije ispod evropskog proseka i trenutno iznosi oko 32% BDP. Međutim, brzina kojom dug raste je to što izaziva zabrinutost, pogotovo kad znamo da je pre početka krize iznosio oko 26% BDP. Kada govorimo o ovome, važno je istaći i to da se deo manjka u budžetu konstantno pokriva kreditima. Ekonomski stručnjaci upozoravaju da ukoliko nastavimo da se ovim tempom zadužujemo, postoji rizik da za nekoliko godina samo za vraćanje kamata izdvajamo više nego za neke važne sektore, kao što su obrazovanje ili odbrana. Inače, sada na otplatu kamata godišnje izdvajamo oko 1% BDP.
Što se tiče ukupnog duga Srbije, situacija nije ohrabrujuća. Mnoga preduzeća su prezadužena, na njihovu imovinu je već stavljena hipoteka i nemaju čime da garantuju kako bi se iznova kreditno zadužila. Skoro 97% srpskih kompanija nema šta da da kao zalog da bi dobile kredit, a pitanje je i da li će moći da odgovore obavezama koje već imaju po preuzetim kreditima.
Što se tiče stanovništva, oni koji su u prilici da se zadužuju, tj. oni koji imaju nekih prihoda, u velikoj meri to i rade; 75% njih koristi kreditne kartice i dozvoljeni minus. Razlog za to što stanovništvo Srbije nije više zaduženo jeste velika nezaposlenost i to što građani nemaju nikakvih primanja.
Što se tiče samog projekta koji će se finansirati delom iz kredita o kome danas govorimo, ovaj projekat sastoji se od deset potprojekata. Napominjem da SRS razume potrebe za mnogo većim ulaganjem u oblast nauke, jer je i u ovoj oblasti, kao i mnogim drugim, stanje izuzetno loše. Ponavljam da se mi suprotstavljamo prevelikom zaduživanju za sve projekte, jer se godinama unazad ono čime Srbija raspolaže ne koristi na ispravan način.
Kada ovo kažem mislim na katastrofalno sproveden proces privatizacije, u kome su preduzeća koja su uspešno poslovala prodavana u bescenje i na taj način Srbija ostala bez mnogo sredstava koja su mogla biti značajna i uložena u sve ono za šta se danas uzimaju krediti, pa i da pretekne. Pored ovoga, imali smo prilike i da se upoznamo sa nenamenskim trošenjem sredstava iz budžeta od strane rukovodilaca, sa čime nas je upoznao državni revizor.
Inače, jedan od pomenutih projekata jeste program ljudskih resursa sa ciljem da se privuče oko 1400 srpskih naučnika na radu u inostranstvu. Konstantna je pojava da najtalentovaniji naučnici odlaze iz Srbije. Nesporno da je povratak takvih ljudi potreban, i to nasušno potreban Srbiji, jer učen čovek uvek u sebi bogatstvo nosi. Još jedno pitanje je jako važno: čija je odgovornost što u Srbiji najbolji studenti, čiji roditelji nisu bogati, imaju svega 400 dinara dnevno na raspolaganju? Srbija sa takvim uslovima sigurno nije država u kojoj oni vide svoju budućnost, nažalost.
Što se tiče povratka 1400 srpskih naučnika iz inostranstva, očekivanja su da se vrate oni koji su se napolju već dokazali i koji mogu da privuku razne privatne i evropske fondove za svoja istraživanja. Prema rečima gospodina Đelića, naučna zajednica je definisala spisak od 50 takvih ljudi i sa njima su već počeli pregovori. Sada se opravdano nameće pitanje – da li je realno očekivati da će se u Srbiju zaista vratiti 1400 naučnika ili će taj broj biti daleko manji i koliko će, s druge strane, onih najboljih studenata otići? Sem bogatstva koje nose u sebi, nemaju drugog da ponude da bi na taj način bili u prilici da iskažu svoje znanje. Znači li ovo da će se šansa dati onima koji pored znanja imaju još nešto da ponude, a to je novac koji su zaradili u inostranstvu i ugled koji su stekli takođe van Srbije?
(Predsednik: Vreme.)
Hvala.

Gospodine ministre, izvolite.

Gospođo predsednice, poštovani narodni poslanici, dame i gospodo, želim da vam se zahvalim na ovoj diskusiji.
Danas je rasprava vođena, čini mi se, o sedam veoma pozitivnih zakona, koji će nedvosmisleno, svaki u svom domenu, obezbediti da naša zemlja napreduje: tri zakona koja se tiču znanja, intelektualne svojine, tri zakona koja se tiču izgradnje infrastrukture u našoj zemlji i jedan koji nas povezuje sa najuspešnijim zemljama u Evropi i svetu.
Zbog toga, želim samo da kažem, pred nama su ogromni izazovi, koji znače da moramo da se mobilišemo. Kada govorimo o našim talentima, kao što smo i raspravljali pre koju nedelju kada smo ovde debatovali o matičnim zakonima iz naučnoistraživačke delatnosti u Srbiji, pomenuli smo i ono što će biti veliki rat u godinama koje dolaze, jer najsnažnije zemlje neće smanjiti, naprotiv, povećaće napor da privuku najtalentovanije ljude iz sveta, ma gde se oni danas nalazili.
Zbog toga ovaj sporazum sa Evropskom investicionom bankom, mogu vam reći, u neposrednim kontaktima sa našim naučnicima... Hteo bih da pozovem sve narodne poslanike da dođu 23. maja u 11.00 časova u Sava centar, imaćemo predstavljanje novog poziva za finansiranje projekata u domenu nauke i tehnologije. Imaćemo isto tako, nadajmo se, posle uspešne rasprave ovde, mogućnost da onima koji drže taj deo naše budućnosti u rukama saopštimo činjenicu da je Narodna skupština glasala za ovakav sporazum.
Moramo da shvatimo da će bogatstvo određene nacije u 21. veku biti u njenom kapacitetu da na najbolji mogući način usmeri znanje onih koji znaju više od drugih. Kada kažemo više od drugih, to nije samo u datom društvu, nego i u poređenju sa drugim nacijama, da možemo da proizvedemo i da plasiramo u svetu nešto što neko drugi nema, jer ukoliko plasiramo samo ono što nam je priroda dala, od običnih poljoprivrednih proizvoda, delimično metala, to će biti jedan život koji će imati veoma uske okvire.
Ukoliko uspemo da mobilišemo talenat naših naučnika, inženjera, visokoobrazovanih radnika, jer ne treba definisati inovaciju i znanje samo po tome da li neko ima određenu akademsku titulu, to bi bila velika greška... Naravno, ne bi trebalo to definisati u našem slučaju sa onima koji su u ovom momentu unutar naših granica, nego se u potpunosti otvoriti sa onima koji su iz raznih razloga otišli napolje.
Zbog toga apelujem da prihvatite i ove zakone o inovaciji, nauci, intelektualnoj svojini, kao i one zakone koji se tiču obezbeđivanja, veoma brzo, šest miliona evra donacija, besplatnih sredstava EU, da u Beogradu bude popravljeno sve od Vukovog spomenika do Zvezdare, Voždovca i da Karađorđeva ulica bude popravljena; da možemo napokon da radimo sa Republikom Hrvatskom na unapređenju plovidbe na Dunavu, naročito u onom delu oko Apatina koji je veoma problematičan dobrim delom godine; da budemo u stanju da stolica Srbije bude ispunjena kada se sreću naše kolege iz jugoistočne Evrope da bi raspravljali o mehanizmima za suočavanje sa vanrednim situacijama; napokon, da budemo u mogućnosti da ponudimo investitorima iz Švajcarske, Norveške i drugih zemalja iz EFTA da nađu pravnu sigurnost po meri jedne uspešne zemlje.
Ovo su, čini mi se, predlozi koje bi svaka politička grupacija mogla da podrži. Nadam se da će takvu poruku poslati svima, a naročito onima koji nas danas gledaju, a to su oni naši građani koji ili završavaju doktorat ili će videti preko satelita ovu raspravu negde u Torontu, Americi ili Stokholmu i videće ovde neki odraz odnosa i naših prioriteta. Ovaj sporazum sa Evropskom investicionom bankom u tom domenu ima potencijal da bude prekretnica, istorijski momenat kada je Srbija decidno odlučila da više nikad ne bude poznata po tome da izvozi pametne ljude, nego da će te pametne ljude čuvati kod kuće i da će izvoziti pametne proizvode. Hvala puno.