Zahvaljujem. Nema povrede Poslovnika. Gospođa Ljiljak je ovde i izjasniće se u slučaju da prihvata amandman. Dakle, ne može se izjašnjavati i nema potrebe da se izjasni ako ne prihvata amandman. Mislim da se razumemo.
Na član 1. amandman je podneo narodni poslanik Vlajko Senić, koji ima reč.

Hvala. Poštovana predsednice, poštovani narodni poslanici, mislim da je rasprava o izmenama Zakona o DRI zašla u onaj deo koji devalvira vrednost ovog predloga zakona. Naime, prvobitni predlog, koji je podnelo sedam poslanika vladajuće koalicije, bio je izraz, rekao bih, realne mogućnosti da se u ovom trenutku omogući ono što je bio zahtev, pre svega, javnosti, ali i članova Saveta DRI i želja svih nas – da plate u DRI, koje su bile prilično destimulativne, svi zajedno dovedemo na nivo koji će omogućiti motivaciju novih mladih ljudi koji će naći sebi tu mesto i koji će proširiti na taj način potencijal i kapacitet DRI.
Manje važan deo, ali ne potpuno nebitan, u tom predlogu zakona jeste bila i plata članova i predsednika Saveta DRI. Mi smo u Odboru za finansije nekoliko meseci vodili raspravu o tome koliko u ovom trenutku, kao narodni poslanici, možemo da podržimo povećanje plate predsednika i članova Saveta.
Prva varijanta, koja je podrazumevala gotovo dvostruko višu platu od one koja je bila na snazi, dobila je pozitivno mišljenje od Ministarstva finansija. Međutim, kroz raspravu smo videli da ne postoji politički konsenzus da se tako dramatično poveća plata i onda smo imali otprilike dva meseca nekih pokušaja, razgovora, pregovora sa članovima Saveta DRI. Otežavajuća okolnost u svemu tome je bila činjenica da ne postoji nekakav jasan raspon koji bi određivao plate već smo morali taj problem da rešimo ad hok, dakle, kao slučaj za sebe.
Smatrao sam da jedina logika koja može da bude branjena u Skupštini jeste da mi na kraju prihvatimo neki kompromisni predlog članova Saveta DRI. Taj predlog je, u stvari, rezultat onoga što sam ja predložio u svom amandmanu, takođe i kolege iz SRS.
Dakle, zbog javnosti, zbog članova Saveta DRI, zbog stručne javnosti koja sa velikom pažnjom prati ovu raspravu, hoću da kažem da ovaj amandman nije rezultat nikakvog sukoba unutar vladajuće koalicije. Dakle, ako amandman ne prođe, mi ćemo, naravno, podržati ovaj predlog zakona jer ćemo svakako unaprediti uslove rada DRI i bez ovog amandmana. On je samo rezultat jedne logike da ispoštujemo ono što je bio zahtev DRI i potrebe da kažemo da smo u ovom trenutku učinili maksimum i omogućili ljudima da rade pod uslovima koje su praktično oni sami tražili i predupredimo u budućnosti bilo kakvu sumnju članova Saveta, javnosti i svih državnih službenika o tome da ljudi koji rade jedan tako odgovoran posao nemaju odgovarajuće uslove za rad.
Moram da kažem da je odluka Vlade da usvoji jedan od ponuđenih amandmana unela dodatnu konfuziju u ovu raspravu i moram da priznam da mi nije jasno zašto je Vlada donela odluku da, na primer, usvoji amandman kojim se predlaže da se plate povećaju za 40%, a da odbije amandman mojih kolega i moj, koji predlaže da se plate povećaju za 50%. Jer, logika nalaže da se radilo o nekakvom trgovanju, kao na pijaci, gde je neko pošao od logike i rekao – evo, predlog je 30%, ovi najekstremniji traže 50%, mi ćemo kao kompromis da ponudimo 40% i još ćemo da prihvatimo amandman opozicione stranke i da sve to lepo izgleda u javnosti. Mislim da tu je Vlada promašila suštinu i žao mi je što je tako.
Nadam se da ćemo mi imati prilike da kroz ovu raspravu tu grešku Vlade ispravimo, jer se ovde, još jednom ponavljam, ne radi apsolutno ni o kakvom predlogu koji ima nekakvo stranačko opredeljenje ili utemeljenje. Interes svih nas narodnih poslanika je da DRI kao institucija zaživi. Ona će trajati mnogo duže nego što će trajati bilo ko od nas ovde u Skupštini ili u političkom životu. Možda će se nekad, negde, u nekoj istoriji zabeležiti da smo mi kao narodni poslanici izglasavanjem ovog zakona učinili jedan mali napor da Državnoj revizorskoj instituciji obezbedimo uslove da normalno obavlja svoj posao, tim pre što će opseg rada ove godine biti veći, što će prvi put predmet revizije biti i javna preduzeća.
Na ovaj način mi idemo u susret toliko očekivanom upitniku EU, dakle, sa velikom dozom optimizma očekujemo da tokom jeseni Srbija dobije upitnik EU, da počnemo da odgovaramo na ta pitanja, da tokom 2011. godine dobijemo status kandidata za EU i ubrzamo evropske integracije naše zemlje. Mislim da prvi put imamo priliku da uradimo nešto bar za korak ispred onoga što će nam neminovno predstavnici EU u narednom periodu tražiti.
Siguran sam da će za brzinu ulaska Srbije u EU jedan od ključnih elemenata (ako eliminišemo ovo političko, haško pitanje) biti upravo suštinske reforme, koje podrazumevaju i unapređeno upravljanje javnim finansijama. Jedan od elemenata (to možemo pitati sve naše kolege iz okruženja, mislim na zemlje iz okruženja), jedan od osnovnih parametara na koji način jedna zemlja upravlja javnim finansijama, kako kontroliše javne finansije, jeste upravo položaj, uloga i rezultati rada DRI.
Mislim da treba dodatno da budemo zabrinuti zato što smo poslednja zemlja u regionu koja je omogućila rad DRI, zato što smo poslednja zemlja u regionu koja je dobila izveštaj DRI. Danas kada razgovaramo o ovom zakonu i sutra kada budemo glasali treba da razmišljamo o tome da ima nekoliko koraka koje moramo da učinimo ubrzano da bismo sve te zaostatke i nedostatke koje smo imali u prošlosti nadoknadili, da bismo jesen sačekali spremni i da bi 2011. godina bila ta godina kada će Srbija i formalno dobiti status kandidata za članstvo u EU.
Po meni, ova rasprava je, kao što sam rekao i kada je bila rasprava u načelu, izvan bilo kakve stranačke prepirke, izvan bilo kakve stranačke logike i interesa. Ovo je potreba Skupštine da donese jedan zakon koji bi objedinio vlast i opoziciju, a zapravo još jedan pokušaj da damo podršku Državnoj revizorskoj instituciji. Ne predsedniku te institucije, ne članovima Saveta, već instituciji koja u poslednje dve godine funkcioniše u Srbiji.
Zbog toga je važno da javnost ne razume ovu našu raspravu o amandmanima kao nekakvo trkanje u tome da li ćemo dati platu predsedniku 220.000; druge kolege iz vlasti bi mu dale 187.000, a Vlada je oduševljena idejom da ta plata bude 202.000. Upravo to nije suština. Mislim da je suština potpuna drugačija.
Nadam se da ćemo uspeti da iznađemo način da u potpunosti prihvatimo ono što je bio predlog samog Saveta DRI. Neće biti nikakav problem i neću biti razočaran ako ovaj amandman ne bude usvojen. Naravno da ćemo podržati ovaj zakon.
Mislim da je ova rasprava samo doprinela kvalitetu rasprave o suštini uloge Državne revizorske institucije.
Slažem se sa mnogim stvarima koje je rekao kolega Krasić i verujem da će to biti pouka članovima Saveta DRI da nam izveštaj za 2009. godinu prirede na način kako i priliči jednoj tako ozbiljnoj instituciji, da se govori o suštini, a ne da se pravi nekakav medijski performans, koji potpuno odvlači pažnju od suštine. Onda, naravno, imamo velika očekivanja javnosti, a nakon toga, kao i uvek u Srbiji, veliko i još veće razočarenje te iste javnosti.
Još jednom, podrška za izmene Zakona, uverenje da ćemo omogućiti pre svega novim, mladim ljudima da nađu posao u DRI i da će za pet ili nekoliko godina to biti institucija kojom ćemo moći da se ponosimo, a mi ćemo moći da kažemo da smo dali značajan doprinos početku rada te institucije. Hvala.

Reč ima gospodin Slobodan Maraš.

Poštovano predsedništvo, gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, kao ovlašćeni predstavnik mislim da je veoma dobro što o ovoj temi ovako pričamo i da je veoma dobro da javnost vidi da u Skupštini Republike Srbije postoje teme o kojima narodni poslanici mogu da razgovaraju na način gde faktički svi vidimo isti cilj, svi imamo isti cilj i svi tom cilju težimo, a to je da jednu od najvažnijih nezavisnih institucija u ovoj državi učinimo efikasnijom.
Zbog čega to kažem? Srbija je verovatno jedina zemlja u okruženju, da ne govorim o Evropi, koja je tek ove godine dobila izveštaj DRI. Javnost treba da zna zbog čega je on značajan. Značajan je zbog toga što narodni poslanici i javnost jedino na taj način mogu da sude o završnom računu budžeta Republike Srbije.
Nažalost, završni račun budžeta Republike Srbije, iako je predat za 2008. godinu, još uvek nije bio tema u ovoj skupštini. Prethodnih godina, tačnije od 2002. godine, nije ni predavan, i to samo govori o izvršnoj vlasti. Izvršna vlast je izbegavala da uradi ono što je obaveza svakog pravnog lica u ovoj državi, a to je da podnese završni račun za prethodnu godinu. Svako ko se bavi bilo kakvim poslom zna kakvu sankciju snosi ukoliko ne preda završni račun.
Vrhovni poslodavac u ovoj zemlji, država, tačnije Vlada, ne podnosi završni račun budžeta od 2004, 2005, 2006, 2007, predala je za 2008, ali nažalost, nismo mogli o njemu da raspravljamo. Mogli smo da raspravljamo o izveštaju DRI o završnom računu, tačnije o nekih 25% koliko je kontrolisano budžetskih korisnika, odnosno ministarstava. Na osnovu toga smo mogli videti da postoje određeni propusti. O tim propustima ne želimo sada da pričamo. To je bila sada tema i verovatno će biti tema i u budućem periodu.
Ono što je za nas bitno je da povećavajući primanja u DRI jačamo tu instituciju. Koliko god to nekom možda zvučalo paradoksalno, to je istina. Sa primanjima koja su do sada imali predviđeni revizori bilo je nemoguće da se bilo ko ozbiljno prijavi na konkurs i da se zaposli u DRI. Ono što je dobro jeste da je Narodna skupština, odnosno da su poslanici Narodne skupštine koji se nalaze u Odboru za finansije preuzeli odgovornost da naprave izmenu i dopunu Zakona, odnosno da se poveća plata državnim revizorima.
Na Odboru za finansije smo o tome zaista više meseci razgovarali. Zbog čega Liberalno-demokratska partija nije potpisala, odnosno ja kao član Odbora za finansije nisam potpisao ovaj predlog vladajuće većine? Mislim da se to najbolje vidi iz onoga šta se desilo na poslednjem Odboru za finansije.
Mislim da moramo javnost upoznati s tim da se trenutno u proceduri nalazi veoma mali broj zakona. Sigurno će u narednom periodu, ukoliko Skupština ne bude radila, neki, u ime izvršne vlasti, krenuti opet u obračun sa Narodnom skupštinom govoreći kako ovde sede neradnici. Da bismo mogli bilo šta da radimo, moramo da imamo zakone o kojima ćemo da raspravljamo.
Moram da kažem da sam siguran da su svi poslanici u ovoj Narodnoj skupštini zadovoljni što je ovaj zakon sada na dnevnom redu. Mislim da oni koji sede u izvršnoj vlasti, odnosno Vladi, nisu zadovoljni. Nisu zadovoljni ni što postoji DRI. Sada ću da vam objasnim zbog čega je to tako.
Oni su dali mišljenje, odnosno izjasnili su se o amandmanima koji su podneti na ovaj predlog zakona i, kao što je rekao moj prethodnik, gospodin Vlajko Senić, u pitanju je bila očita trgovina. Podneti su predlozi da se za određen procenat (30, 40, 50) poveća plata državnim revizorima. Onda je neko u Vladi, ne verujem da je neko ko je birokrata, nego da je neko ko donosi ozbiljnije odluke u Vladi, doneo odluku da se prihvati neko srednje rešenje.
Mene veoma interesuje da li bi neko mogao, u ime vladajuće većine, da nam kaže zbog čega je Vlada odabrala predlog SNS da se poveća za 40%, a ne predlog vladajuće većine ili jednog od članova Odbora za finansije iz vladajuće većine, koji je, pretpostavljam u ime svoje poslaničke grupe, podneo predlog za 50%; ili jedne poslaničke grupe koja je podnela predlog takođe za 50%; ili poslanika koji je podneo predlog za 30%? Šta je to što je u Vladi presudilo da se prihvati predlog da se poveća za 40%?
Duboko smo ubeđeni da ne postoji spremnost Vlade da podrži rad... Ne da podrži, čak mislimo da postoji spremnost Vlade da opstruira rad Državne revizorske institucije, jer ono što dobijamo kao izveštaj DRI ide uz završni račun Vlade.
Da bismo ikako mogli sledeće godine pričati o budžetu za 2011. godinu, mi moramo raspravljati i o tome kako su trošene pare 2008. i 2009. godine, moramo dobiti izveštaj DRI o tome, moramo dobiti završni račun od strane Vlade. Vladi to, naravno, ne odgovara. Možda sam u zabludi, ali iskustvo nas uči poslednjih godina da je lakše iščupati povećanje plata za bilo koju delatnost u ovoj zemlji, nego dobiti izveštaj završnog računa budžeta Republike Srbije.
Još jednom molim, ako ima nekog da u ime vladajuće većine kaže da li imaju saznanja o tome šta je one koje je vladajuća većina birala da vode ovu državu, odnosno izvršnu vlast, šta je inspirisalo Vladu da prihvati po nekima kompromisno rešenje, po nekima da trguje oko ovoga? Po meni, u pitanju je krajnja neozbiljnost, neodgovornost i nespremnost da se zaista i suštinski posvetimo kontroli budžeta.
Jedini ko može da kontroliše na pravi način kako se troše pare iz budžeta Republike Srbije to je ovaj parlament. Da bi taj parlament to mogao da radi, mora da ima završni račun, mora da ima izveštaj Državne revizorske institucije. Ukoliko DRI ima četiri zaposlena, ili pet, ne možemo ni očekivati potpuniji izveštaj nego što je onaj koji smo dobili za 2008. godinu. Da bi bio bolji u 2009. godini, moraju da se prime novi zaposleni. Da bi se primili novi zaposleni, preduslov je da se podignu plate.
Mi smo sada u ime Narodne skupštine ovde učinili sve i zaista su sve poslaničke grupe saglasne da mora da se podigne plata onima koji tamo rade zato što je to, podvlačim, jedna od najvažnijih institucija u ovoj državi. Ali, ako ima nekog ko bi mogao dati odgovor, u ime vladajuće većine, šta je to presudilo da se prihvati amandman, koji je mogao bilo ko da podnese, ali igrom slučaja podnela ga je Srpska napredna stranka...? Naravno, nemam ništa protiv, ali me interesuje šta je to inspirisalo Vladu da prihvati njihov amandman, a ne amandman člana Odbora za finansije koji je ispred svoje poslaničke grupe podneo predlog ili nekih drugih poslaničkih grupa? Hvala.

Zahvaljujem. Gospođa Gordana Čomić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, nekoliko minuta koje ću iskoristiti od vremena koje je na raspolaganju Poslaničkoj grupi ZES biće iskorišćeno zahvaljujući razgovorima, konsultacijama i ovde izrečenom od strane kolega narodnih poslanika Nikole Novakovića, Zorana Krasića, Radeta Obradovića i Slobodana Maraša. Zahvalna sam svoj četvorici na izrečenom o trenutnoj proceduralnoj i sadržajnoj fazi u kojoj se nalazi i DRI i direktno predlog dopuna i izmena zakona koji je pred nama.
Šta je srž moje primedbe koju hoću da podelim sa vama? Ovlašćeni predlagač Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji bila je Narodna skupština. Nakon mnogo rada radne grupe, narodni poslanici su imali dogovor, i to međupartijski i između vladajuće većine i opozicije, da je neophodno da država dobije nezavisnu instituciju koja će kontrolisati javne prihode, način na koji se troše, taman toliko u iznosima koliko i u zakonitosti, odnosno u procedurama, na koji način prikupljamo javne prihode od svih da bismo ih dali samo nekima, da li to radimo poštujući pravu vrednost dinara. To je bilo 2003. godine, pa 2005, 2007. godine i taj zakon je donet. Današnji akt koji je pred nama... predlagač je ponovo grupa narodnih poslanika i ovlašćeni predlagač u ime te grupe narodnih poslanika je narodna poslanica Branka Ljiljak.
Zašto ovoliki uvod? Zato što su podneti amandmani. Dešava nam se nešto što je paradigma kada gradite institucije, kada uređujete državu i kada pokušavate da na najbrži mogući način, korišćenjem najviše znanja koje imate, posao uradite dobro.
Ovaj akt je podnela grupa narodnih poslanika. Na osnovu odredaba Poslovnika Narodne skupštine, mi tražimo mišljenje Vlade, bez obzira na to ko je predlagač, i to je do ovog trenutka u redu.
Šta je diskutabilno i šta nam se dešava prvi put? Izveštaj koji nam je Vlada poslala, da je ona prihvatila amandman. Ako tumačite obavezu da Vlada da mišljenje, ona može da da mišljenje kada je ona predlagač, tako što amandman prihvata ili ne prihvata, ali ako Vlada daje mišljenje o nekom amandmanu na predlog zakona čiji je predlagač neko drugi, mi prvi put imamo dilemu da li Vlada može da prihvati taj amandman ili može samo da kaže da ima lepo mišljenje o tom amandmanu ili nema lepo mišljenje o tom amandmanu.
Malo karikiram, ali razumete zašto je važan trenutak. Zato što je ovo prvi put da imamo takvu situaciju u parlamentu, što znači da postoji zrelost međupartijskog dogovora i dovoljno znanja o tome koliko je važna revizorska institucija, ali da postoji i osvajanje prostora koji parlament, Narodna skupština mora da ima, a to je da neke teme mi hoćemo da predložimo kao narodni poslanici, bez obzira na to da li to radimo kao članovi odbora, da li to radimo kao članovi radne grupe, kao što je bio slučaj sa Zakonom o Narodnoj skupštini, ili to radimo tako što će nas sedam, osam, tri, dvoje narodnih poslanika, bez obzira na to gde smo, kazati – vidi, ovaj deo u našem društvu je bez dobre regulacije, mi imamo predlog.
Ne sporim, naravno, poslovničko pravo Vlade Republike Srbije da prihvata amandman, jedino smatram dovoljno važnim sam događaj da bi nam svima bilo jasno šta ćemo raditi u sledećim slučajevima kada ponovo bude u Skupštini predlog akta kome Vlada nije predlagač i na koji način ćemo tražiti, možda preciznije u sledećem tekstu Poslovnika koji radi radna grupa, kakva prava ima Vlada u tom slučaju.
Dakle, ne ulazim ni u sadržaj amandmana, ne ulazim ni u sadržaj samog predloga akta koji je pred nama. Smatram da je događaj dovoljno važan i vidim to iz diskusija kolega narodnih poslanika, kao i da ga treba osvetliti i na način na koji ja to činim koristeći vreme svoje poslaničke grupe.
Zašto je još ovaj događaj paradigma? Zato što nam pokazuje da smo mi u jednoj fazi temeljenja institucija i uređivanja države, kada svi znamo šta hoćemo. Hoćemo nezavisnog državnog revizora, hoćemo poverenika za informacije koji će obezbeđivati pravo na slobodan pristup informacijama, ali istovremeno i štititi podatke o ličnosti, hoćemo zaštitnika građana, hoćemo RATEL (znači, hoćemo nekog ko vodi računa o telekomunikacijama), hoćemo Savet Radiodifuzne agencije, koji će voditi računa o zaštiti.
Sve to hoćemo, da ne ređam dalje, i tu se slažemo, čini mi se. Ali, ono oko čega se sporimo, ono o čemu nam možda nedostaje znanja je kako mi hoćemo da sve to što želimo poboljša kvalitet usluge ili uredi državu u nekom sektoru, kako da to radi i kako mi to da kontrolišemo, jer nam je to ustavna nadležnost.
Sada se pojavljuje jedna isprekidana linija, a to je kako Vlada Republike Srbije učestvuje u tom procesu, kada smo se usaglasili da nam trebaju regulatorna tela, kada smo se usaglasili da nam trebaju institucije poput državnog revizora i kada treba regulacijama intervenisati u tom delu.
S nadom da ćemo naći zajedničko rešenje i da se razumemo oko toga šta je to što nam se, mislim, dešava prvi put, želim da naglasim da, i lično i u okviru poslaničke grupe i kao pripadnica Demokratske stranke, podržavam instituciju državnog revizora, kao i svaku drugu kontrolu koja bi se bavila javnim finansijama, jer je to ključ dobrog upravljanja.
Upravljanje državom vrlo često se najbolje i jedino vidi kroz upravljanje budžetom. Još je bolje ako postoji neko ko je nezavisan i stručan, ko može da vas oceni nekom ocenom od jedan do pet, od jedan do deset, koliko dobro upravljate novcem koji prikupljate od svih a svojom politikom opredeljujete da se da samo nekima.
Sa željom da potpuno razjasnimo na koji način će Vlada ubuduće imati ulogu u našem poslovniku u davanju mišljenja, i uz ponovljenu zahvalnost kolegama koji su se bavili sličnim stvarima, nadam se da će na kraju u danu za glasanje biti doneta odluka iza koje će stajati cela Skupština, jer je to jednako važno kao i izgradnja nezavisnih institucija. Hvala vam.

Zahvaljujem gospođi Čomić. Reč ima narodni poslanik Zoran Kasalović.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, može se reći da je rasprava koja je bila u načelu i danas u pojedinostima dobrim delom vanstranačka i da predstavlja izraz podrške radu Državne revizorske institucije. Naravno da zabrinutost koja se izražava zbog činjenice da je Srbija među poslednjim državama gde je državna revizorska institucija počela da radi i koje su dobile izveštaj o završnom računu delom bledi pred tom činjenicom i ohrabrenjem da je ovo prva Vlada Republike Srbije koja je učinila sve da DRI profunkcioniše, a pristupom problemima koje je sama DRI istakla potpuno dokazuje da je apsolutno zainteresovana i da želi da da svaku vrstu podrške radu Državne revizorske institucije.
Naravno da značaj DRI u sistemu državnih organa, koji je ovde više puta istican, prouzrokuje i činjenicu da se Republika Srbija mora u kontinuitetu baviti radom DRI i činiti da se on svakako pospešuje, i organizaciono i u smislu ovlašćenja i u smislu ojačavanja njene nezavisnosti, jer činjenica da ovakve institucije u okruženju i u EU postoje više desetina godina ide u prilog tome.
U načelnoj raspravi sam to rekao a i ovoga puta želim da ponovim, uvažavajući raspravu koja danas teče, da je bilo i drugih predloga da se u ovom trenutku Zakon o DRI izmeni. Pre svega, bila je inicijativa da se članovima Saveta produži mandat, sa idejom jačanja nezavisnosti u odnosu na narodne poslanike, odnosno Vladu, odnosno da taj mandat bude čak i devet godina, na osnovu iskustava u nekim drugim državama.
Međutim, cilj i osnovna ideja koja se ovih dana predloženim izmenama želi postići jeste da se pre svega neutrališe prvo ograničenje koje je izneto u izveštaju, a to je nedostatak državnih revizora. Hitnost proističe u tom smislu da mi... Koliko sam shvatio, svi smo se složili da želimo da imamo rad DRI u punom kapacitetu i da izveštaj o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2009. godinu bude mišljenje u potpunosti, a ne izraz, kao u ovom slučaju koji smo imali, dakle, da se faktički ne izražava mišljenje.
Naravno, ta osnovna ideja, kao inicijativa koja je potekla iz same DRI, iskazana je činjenicom da konkurs koji je Državna revizorska institucija više puta raspisivala nije dao rezultate, činjenicom da su zarade zaista bile male i da nisu mogle da motivišu ljude sa posebnim sposobnostima, znanjem da rade taj posao. One su bile: za državnog revizora 50.715 i za ovlašćenog državnog revizora 63.554 dinara. To je zaista iznos koji je znatno iznad onoga što postoji na tržištu Republike Srbije za revizore ovog kvaliteta.
Ideja je da se ovlašćeni državni revizor i državni revizori stimulišu na način da se stave u rang državnih službenika, u prvu i drugu grupu, sa koeficijentima 9 i 8, s tim što predlog ide u smeru da bazična osnovica bude zarada ovlašćenog državnog revizora sa koeficijentom devet, koja bi uz osnovicu od 16.049 dinara iznosila 144.411 dinara. Namerno spominjem ove iznose jer sam shvatio više puta da se u javnosti uglavnom govori o osnovicama, koeficijentima i uopštenim stvarima, a da se cifre koje predstavljaju zaradu uopšte ne iznose i u tom smislu stvorena je mala pometnja. Dakle, ta bazična zarada je i osnovica od koje se dalje grade osnovne zarade predsednika Saveta, članova Saveta, vrhovnog državnog revizora.
Dakle, zarada državnih revizora u iznosu od 128.000, dakle, revizora koji faktički treba da urade kontrolu, sada je po ovom predlogu zakona vrlo stimulativna i vrlo konkurentna na tržištu ljudi obučenih da obavljaju ovaj posao. Za zaradu predsednika Saveta, kada se uzme osnovica ovlašćenog državnog revizora, Predlogom zakona je predviđeno uvećanje od 30% i ona bi po tom predlogu iznosila 177.773 dinara. Zarada člana Saveta bi bila 90% procenata od te zarade, dakle 168.996, i vrhovnog državnog revizora - 152.096 dinara.
Naravno da zarade državnog revizora i ovlašćenih državnih revizora uopšte nisu bile predmet spora ni u jednom trenutku, ni na Odboru za finansije, nijednog poslanika, nijedne poslaničke grupe, odnosno političke partije. Predmet rasprave su bile zarade koje polaze od ove osnovice i prvog predloga, o kojem je ovde bilo reči, da se zarada predsednika Saveta uveća za 100%, dakle, da bude duplo veća od plate vrhovnog državnog revizora, dakle, 288.000 dinara.
Poslanički klub SPS-JS je smatrao da je takav iznos zarade neprimeren, odnosno nije spojiv sa trenutnom ekonomskom situacijom u Republici Srbiji. On je možda uporediv sa predsednicima saveta državnih revizorskih institucija u zemljama u okruženju i možda će jednog dana i biti u RS, voleo bih da bude, jer ćemo tada imati DRI u punom kapacitetu, ali u ovom trenutku nismo želeli da podržimo takav predlog jer smo smatrali da on nije primeren.
Uvažavajući tu činjenicu i sled ideje zakona i hijerarhiju koja treba da se uspostavi, a ceneći trenutnu ekonomsku situaciju i potencijal naše države, predlog je bio da se ta zarada uveća za 30%, što bi zaista dalo jednu pristojnu zaradu u ovom trenutku. Činjenica da se ta zarada zadržava u procentima od 90%, kao što sam rekao, omogućiće da se hijerarhija u tom nizu i nivou zarada zadrži. Neki drugi predlog, niže zarade, narušio bi tu hijerarhiju i nismo želeli takav predlog, a cenim da smo na ovaj način, sa ovom pristojnom zaradom, uspostavili i tu ideju i trend da se, iako je Ministarstvo finansija odobrilo dodatnih 25 miliona dinara, ovim predlogom zakona uštedi i nekoliko miliona dinara.
Naravno da je Državna revizorska institucija vrlo značajna. Želim da kažem da njena nezavisnost neće biti izazvana samo materijalnim položajem, koji mi želimo da popravimo. Naprotiv, više puta smo čuli predsednika DRI i same državne revizore da su i ovoga puta potpuno nezavisno, bez pritisaka obavili taj posao, što znači da i ta vrsta materijalnog položaja i zarade nije opredeljujući faktor u tom smislu da DRI zadrži potrebnu nezavisnost. To ne znači da, prateći rad u DRI u kontinuitetu i mogućim izmenama i dopunama ovog zakona u nekom narednom periodu i drugih zakona koje očekujemo, da DRI, kada profunkcioniše u punom kapacitetu, prokomentariše, predloži ono što bi bilo u interesu boljeg rada same Državne revizorske institucije...
Ceneći upravo sve ovo što sam izrekao smatram da je predlog optimalno rešenje. Predlagač je, rukovodeći se ovim idejama, bez ikakve namere da se sa nečim licitira ili pogađa, utvrdio u ovom trenutku dobar predlog, koji će omogućiti rad Državne revizorske institucije u punom kapacitetu, sa željom da i u narednom periodu ona ima potpunu podršku i Odbora za finansije, a nadam se i Narodne skupštine.
Dakle, ovo je bila inicijativa. Dobro je što se na ovaj način raspravlja i u plenumu i na sednicama Odbora za finansije; naravno, Narodna skupština je ta koja će dati svoju konačnu reč i podržati ili ovaj predlog u osnovnom tekstu ili nešto drugo. Smatram da je ovaj osnovni predlog optimalan u ovom trenutku i da ga treba podržati. Zahvaljujem.

Gospodin Radojko Obradović ima reč.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što trenutno nije tu koleginica Čomić, pošto je otvorila vrlo interesantnu temu i njena diskusija je bila interesantna, jer se ticala i te kako procedure, koja je posebno važna.
Raspravljamo o tome kako da omogućimo jednoj od najvažnijih državnih institucija da radi, a u stvari raspravljamo o proceduri i na kraju se sve svelo na procente ili na dinare, kako je to taksativno naveo kolega Kasalović.
Ono što možemo da zaključimo... Ili, neko ko prati ovu raspravu može da zaključi da je očigledno da procedura nije dovoljno jasna u Skupštini; s druge strane, bez obzira na to što običan građanin misli da postoje vrlo stroge procedure oko donošenja nekih važnih stvari, očigledno je da, na primer, oko plate državnog revizora ne postoje neki jasni reperi kako bi se utvrdila ta i brojne druge plate.
Prvo o proceduri. Činjenica je da ovaj poslovnik, o tome je gospođa Čomić najviše govorila, odražava realno stanje u ovom parlamentu, a to je da 99,9% akata jesu akti Vlade. Ovaj poslovnik, u stvari, tretira donošenje svih akata, ali uvek u prvo lice stavlja Vladu i onda dođete u situaciju da, pošto ovaj poslovnik nije usklađen sa novim Ustavom… Drago mi je što je došla gospođa Čomić, pošto sam insistirao nekoliko puta. Ovaj poslovnik nije usklađen sa Ustavom, izmene pre godinu dana su promenile samo nekoliko članova, ali novi poslovnik mora da definiše to da Vlada nije ekskluzivni predlagač zakona.
Na primer, novi Ustav kaže da, pored toga što građani mogu da predlože, mogu i narodni poslanici, ali može i Narodna banka da bude ovlašćeni predlagač zakona. Narodna banka je nezavisna institucija. Prema tome, ako Narodna banka predloži neki svoj akt, Skupština, odnosno Vlada bi mogla da da mišljenje samo o nekim aspektima, i to da mišljenje ne bude obavezujuće, o nekim aspektima koji možda zadiru u poslove Vlade i pri tom da mišljenje bude samo vezano za eventualnu pomoć Zakonodavnom odboru i proceduri u okviru same Skupštine.
Slična stvar je sa državnim revizorom. Osnovni zadatak državne revizije je da kontroliše Vladu i bilo bi nelogično da se Vlada meša u procedure prilikom donošenja zakona o državnoj reviziji. Treba napraviti telo koje će tu Vladu da kontroliše.
Ovde se postavlja pitanje: Vlada je predložila da se neki amandmani prihvate, da li je to mišljenje obavezujuće? Druga stvar, na koji način, a to nije jasno u našem poslovniku, može da se izbegne glasanje o nekom amandmanu? Zašto? Ako nadležni odbori prihvate određeni amandman i ako ga Vlada prihvati, onda taj amandman postaje sastavni deo teksta, u slučaju da je Vlada predlagač.
Šta se dešava u slučaju da, recimo, Vlada ne prihvati amandman, a ovlašćeni predlagač (to je u ovom slučaju grupa narodnih poslanika, sa predstavnikom Brankom Ljiljak) i nadležni odbori prihvate amandman? Da li se o tom amandmanu glasa ili ne?
Što se tiče procedure, ukazao sam na povredu Poslovnika, ne zato da bih dokazao da je neko u pravu ili ne, to mi nije bio cilj u toku ove rasprave. Jedini način da ukažete da ima manjkavosti u proceduri je da reklamirate povredu Poslovnika. Ne postoji druga mogućnost da dobijemo reč.
Gospođo Đukić, ako možete samo da... pošto niste dobro citirali onaj član koji sam rekao da je povređen. To je član 149. Dali ste mi objašnjenje da ovlašćeni predstavnik predlagača treba da se izjasni samo o amandmanima koje prihvata. Tako ste mi rekli. Da li sam u pravu?