Reč ima narodni poslanik Nikola Žutić.

Poštovana gospodo poslanici, uvaženi gospodine ministre, prof. dr Zoran Šami je s pravom ukazao na izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju, da nije politički zakon, ali da ipak ima dva člana koji u sebi imaju elemente političkog. To je član koji govori o dodatnom prenošenju nadležnosti na Vojvodinu i član koji govori o sastavu Nacionalnog saveta, to je njegova opaska na odredbu da Vlada bira trećinu članova Saveta.        
Na razmišljanje kolege Šamija dodao bih i moje zapažanje da postoji jedan član, bolje rečeno famozna tačka 5) koja ima u sebi ideološku karakteristiku, odnosno ideološko-nacionalnu, a i u krajnjoj konsekvenci ideološko-političku, jer može da proizvede nepoželjne nacionalno-državne ili političko-državne posledice.
Izmena tačke 5) zaslužuje da se dodatno razmatra, jer će ona, kao što sam ranije isticao, izazvati kobne posledice po opstanak nacionalnog i tradicionalnog, ali i tradicionalno-evropskog u prosvetnom sistemu Srbije.
Famoznu tačku 5) člana 4. pominjao sam i ranije, u prepisci sa gospodinom ministrom Obradovićem, prilikom postavljanja poslaničkog pitanja o anacionalnom delovanju na pojedinim fakultetima u Srbiji, s naglaskom na Pravni fakultet "Union", to se, koliko se sećam, desilo u maju 2009. godine.
Zbog javnosti hoću ponovo da istaknem neke nove momente vezane za pomenuti član i spornu tačku. Naime, u svom izdvojenom mišljenju govorio sam da nova formulacija člana 1. Predloga zakona ide ka dodatnoj globalizaciji visokog obrazovanja i da ona očito prestavlja dodatno usklađivanje sa antievropskim ''bolonjskim'' modelom studiranja, koji ukida tradicionalne, pedagoške, naučne vrednosti, odnosno govorio sam da se takvom formulacijom ne ugrožava samo nacionalna, prosvetna i šira kulturna tradicija već i stara evropska univerzitetska tradicija.
Srpska nacionalna prosveta je naročito na udaru takozvanih novih univerzalnih vrednosti od vremena ''petooktobarskih'' političkih promena. Na udaru su humanističke nauke, naročito istorija, književnost i lingvistika. Na posebnom udaru su bili udžbenici istorije, koji su na egzaktan naučni način revidirali istoriografiju crvenog pobednika i istinitim činjenicama pobijali nametnute falsifikovane istorijske stereotipe.
Smatram da treba zaštiti tradicionalne, prosvetne, kulturne i verske vrednosti od antievropskih neoliberalnih kretanja. Takva ideologija ide upravo u antievropskom pravcu negiranja suštinskih, evropskih, moralnih, nacionalnih, kulturnih i verskih vrednosti. Ona razara tradicionalne crkve i verske organizacije, razara tradicionalne narode iz kojih stvara nove evropske nacije, stvara subkulturu tobožnjeg avangardnog, modernističkog, novoevropskog, kulturnog značaja. Anacionalne vrednosti se često prezentiraju studentima srpskih univerziteta i prisutne su u nastavi nekolicine anacionalnih fakulteta. I, upravo se zbog njih pokušava izvršiti ova, po meni, ključna izmena tačke 5) člana 4.
U ovom sam uzvišenom domu svojevremeno pominjao anacionalnu strategiju u radu nekolicine fakulteta i naročito anacionalnu i neoliberalnu strategiju Pravnog fakulteta Univerziteta ''Union''. Svojevremeno sam vam, gospodine ministre, postavio pitanje – kako je moguće da Pravni fakultet Univerziteta ''Union'', kao anacionalna prava institucija, koja uništava tradicionalnu srpsku pravnu nauku, legalno deluje u državi Srbiji? Odgovoreno mi je da ta prosvetno-naučna institucija obavlja delatnost u skladu sa zakonom, zagarantovanim principom akademskih sloboda, pod kojim se, u skladu sa članom 5. Zakona, podrazumeva sloboda naučnoistraživačkog rada i umetničkog stvaralaštva, uključujući slobodu istraživanja, javnog predstavljanja naučnih rezultata i umetničkih dostignuća, sloboda izbora metoda, interpretacije nastavnih sadržaja i sloboda izbora studijskih programa.
Dakle, pod principom akademskih sloboda, Zakon o visokom obrazovanju iz 2005. godine ne predviđa slobodno, bolje reći, neodgovorno ugrožavanje državnog i nacionalnog temelja, tradicionalne nauke, tradicionalnog morala. Po mom mišljenju, nekontrolisane akademske slobode mogu doprinositi anarhiji u društvu. Zato je neophodna i povremena intervencija državne uprave, odnosno nadležnog ministra, koji u svom resoru treba da predstavlja najveći državni autoritet, a koji se, postiže, u stvari, da podsetim, strogim pridržavanjem državnih zakona. Ministri bi trebalo da budu isključivo rukovođeni interesima službe, interesima državnog opstanka.
Prosvetni rad može, naročito kod mladih ljudi, da razvija patriotski osećaj, koji preko nacionalnog vaspitanja jača državno i nacionalno jedinstvo. Ova država kao da je zaboravila elementarni nacionalno-prosvetni rad pred naletom univerzalnih neoliberalnih stremljenja. Takozvane akademske slobode u smislu potpune nacionalne i državotvorne neodgovornosti, u potpunosti će se ostvariti izmenom postojeće formulacije iz tačke 5) Zakona o visokom obrazovanju 2005. godine.
Prilikom postavljanja ovog pomenutog poslaničkog pitanja iz maja 2009. godine, u Skupštini sam istakao da pomenuti član zakona, koji govori o principima visokog obrazovanja, u tački 5) zahteva uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije. Ta tačka u zakonu, nažalost, nije detaljnije obrazložena. Upravo neuvažavanje nacionalne tradicije, kako sam istakao u svom tadašnjem poslaničkom pitanju, sprovodi već pomenuti Pravni fakultet ''Union'' i još nekoliko fakulteta, kao, na primer, pojedini profesori Fakulteta političkih nauka, državnog pravnog fakulteta, pojedini profesori Filozofskog fakulteta u Beogradu i drugih.
Gospodine ministre, u svojim prethodnim diskusijama konstatovao sam da je delovanje pomenutih fakulteta u suprotnosti sa pomenutom odredbom tačke 5) člana 4, koja zahteva da se delatnost visokog obrazovanja obavlja uz uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije. Očito je da je posle takvih mojih primedbi, ali i primedbi drugih poslanika, tačka 5) postojećom formulacijom nekome u državi počela smetati. Takozvane akademske slobode, u smislu potpune nacionalne i državotvorne neodgovornosti u univerzitetskoj praksi, u potpunosti će se ostvariti ukidanjem formulacije iz tačke 5) Zakona o visokom obrazovanju a prihvatanjem nove formulacije iz Predloga zakona o izmenama.
Gospodine ministre, na kraju, posle brisanja ovakve formulacije tačke 5) Predlogom zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju nama tradicionalistima, nacional-liberalima, poštovaocima tradicionalne Evrope, Evrope nacija, a protivnicima anacionalne Evrope regiona, izbićete i poslednji pravni argument vezano za uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske, a pogotovo nacionalne tradicije. Mi, tradicionalisti, nećemo imati, dakle, posle svega toga, pravni odnos u slučajevima kad budemo branili osnovnu nacionalnu i državnu politiku u prosveti. Hvala. (Aplauz)

Reč ima narodni poslanik Milan Knežević, izvolite. Imate još pet minuta.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sada da se uklopim u ovih pet minuta i probaću da kažem o nekim segmentima o kojima moje kolege iz Poslaničkog kluba Napred Srbijo nisu rekle, da popunim taj deo i da u celini pokrijem ove izmene i dopune Zakona. Eto, mi, kao Srpska napredna stranka, isto imamo generalnu primedbu na ovu izmenu zakona, gde se sada tačka 5) formuliše na novi način, pri čemu se izbacuje iz prethodne definicije ''nacionalna tradicija'', tako da mislimo da je prethodno rešenje mnogo bolje. Ne treba da brišemo u ovim uslovima u visokom obrazovanju u našoj državi ovu kvalifikaciju ''nacionalne tradicije'', naravno, uz uvažavanje svih humanističkih i demokratskih vrednosti, koje, uopšte, postoje u društvu. Prema tome, saglasni smo da to treba da ostane.
Što se tiče Nacionalnog saveta, takođe, imamo primedbu, jer smatramo da je nepotrebno povećan broj članova, sada se predlaže da ovo telo ima 21 člana. Vlada u obrazloženju kaže da ovo povećanje daje mnogo veći dignitet i stručnu kvalifikaciju Nacionalnog saveta. Isto i mi, kao stranka, imamo bojazan zbog ovog povećanja; kaže, Vlada predlaže šest članova, s tim da je jedan predstavnik AP Kosovo i Metohija, sa Univerziteta u Prištini sa sedištem u Kosovskoj Mitrovici, a jednog člana predlaže nadležni organ AP Vojvodine, to je sedmi, tako da od 21, sedam članova ima Vlada. To sigurno sada treba da jedan veći uticaj da, jednu nezavisnost Nacionalnog saveta i da smanji bojazan. Jer, ionako imamo primedbe odgovarajućih evropskih komisija da naš nacionalni savet nije dovoljno nezavisan. A, ako država finansira, daje novac, pogotovo za ove državne univerzitete i treba da ima uticaja, ali u smislu doktrinarnog, stručne kontrole kvaliteta, bez političke obojenosti.
Ono što dodatno malo pobuđuje sumnju, a nisam video da je neko od prethodnih poslanika prokomentarisao, jeste da sada ovde u članu 14, a stari je član 52, Vlada kada određuje članove saveta visokoškolskih ustanova, čiji je ona osnivač, u kriterijumima za imenovanje tih članova saveta kaže da ostaje samo jedan uslov da – član saveta ne može biti lice zaposleno u toj visokoškolskoj ustanovi ili organu uprave nadležnom za oblast obrazovanja. Sada se briše nekoliko elemenata, ranije je postojao kriterijum da ne može član saveta da bude lice koje je izabrano, postavljeno ili imenovano na funkciju u državnom organu, organu teritorijalne autonomije ili lokalne samouprave, ili izabrano u organ političke stranke. Da li brisanje ovih uslova podrazumeva, a sigurno podrazumeva, da će Vlada moći da imenuje i člana saveta visokoškolske ustanove koji pripada predsedništvu neke stranke.
Mislim da treba svi da budemo saglasni da je obrazovanje i prosveta nešto i, rečeno je, što nije partijski segment i element. To su doktrinarni stavovi obrazovanja koji su univerzalni i tu, praktično, ne treba da bude političke obojenosti. Ali, ovi kriterijumi koji su ovde obrisani ostali su za Nacionalni savet. Čim se ovo briše kao kriterijum za imenovanje pobuđuje razmišljanje da će možda član saveta biti imenovan iz lokalne samouprave, iz neke političke stranke, što nije dobro. U istom ovom članu, ako je u školstvu ravnopravno, visokoškolske ustanove, bilo da su osnovane od strane države ili od strane privatnih lica, trebalo bi i za sastav saveta da bude uniformno rešenje. Ovde je samo stav da – broj članova i sastav saveta visokoškolske ustanove čiji osnivač nije Republika, uređuje se statutom visokoškolske ustanove.
Lično mislimo da to nije dobro. Zašto? Može ta visokoškolska ustanova da kaže tri člana, što nije dobro. Samo još, na kraju, čuli ste mnogo kritika na račun privatnih fakulteta. Nepotrebno je. Treba ipak usvojiti osnovne principe kao i za državni. I na privatnom postoje tri zainteresovane strane …
(Predsednik: Gospodine Kneževiću, privedite kraju.)
…samo da završim: osnivač, studenti i zaposleni. Treba isti sastav (saveta) da bude i ovde. Neće biti ugrožena bilo kakva finansijska i vlasnička prava privatnih fakulteta. Time činimo korak ka suzbijanju nekog negativnog odnosa prema privatnim fakultetima. Hvala. (Aplauz)

Zahvaljujem. Narodni poslanik Marina Raguš ima reč. Izvolite.

Gospođo Đukić-Dejanović, gospodine ministre, dame i gospodo, ovde se postavlja suštinsko pitanje – čemu reforme visokog obrazovanja i školstva u Srbiji, ukoliko mi ne možemo da stavimo studenta na centralnu poziciju, kada je reč o edukativnom procesu?
Nekoliko puta sam nailazila, gospodine ministre, na vaše izjave povodom svega ovoga što Ministarstvo pokušava da uradi, što je vredno pažnje i vredno svake pohvale, ali se, zaista, pridružujem ostalim kolegama kada govore o formalnim promenama, a ne suštinskim. Da li znate kako izgleda iznutra život jednog studenta? Dakle, on nema internu mobilnost i ne može da razmišlja o eksternoj mobilnosti. On ne može da unapredi znanja. On ima svakodnevne egzistencijalne probleme. Ono što je još problematičnije, studenti koji nemaju izvorna sredstva, a jesu stipendisti, njihove stipendije su oporezovane.
Dakle, zaista se postavlja suštinsko pitanje – šta će nama reforme, ukoliko reforme kreću od onog poslednjeg stadijuma, a ne početnog? Dakle, mi definitivno samo obraćamo pažnju na formu, a ne na suštinu. Ako je suština da studentima treba da bude sve podređeno i da mi danas-sutra očekujemo da generacije koje izlaze sa univerziteta u Srbiji jesu u perspektivi intelektualna elita, onda je ova reforma zaista čist promašaj.
Vi nemate dogovore među fakultetima kada je reč o ''bolonjskom procesu'' o internoj mobilnosti. Dakle, ukoliko jedan student hoće da postane stručnjak, recimo, na doktorskim studijama u određenoj oblasti, na primer, ljudskih prava, matični fakultet mu je možda filozofski, trebalo bi, naravno, da polaže neke ispite na pravnom fakultetu. On to ne može zato što ne postoji memorandum o sporazumevanju između dva fakulteta. On to ne može zato što se sapliće, nažalost, gospodine ministre, o birokratske probleme, o samostalne interpretacije fakulteta kako sprovoditi ''bolonjski proces''.
Dakle, ukoliko student jeste centar pažnje Ministarstva prosvete, što jeste za svaku pohvalu, kažem vam da u stvarnom, realnom životu student uglavnom jeste žrtva pogrešnih interpretacija, loših studijskih programa, preopterećenih programa i vi na kraju imate nisku prolaznost, imate studente koji se najpre opredeljuju, ukoliko to mogu, za privatne univerzitete, zato što su tamo kriterijumi mnogo blaži, mnogo niži, ali u perspektivi, na kraju, imate mastere, doktore, dakle, pripadnike prave intelektualne elite u perspektivi srpskog društva koji, nažalost, na kraju ne mogu ni da ostvare svoj radno-pravni status u okviru institucija ovog sistema.
Recite mi – ko je, sa kog profila, da li Ministarstvo uopšte ima podatak koliko se studenata zapošljava u svojoj oblasti? Koliko studenata sa našeg univerziteta može da odgovori kriterijumima, recimo, razvijenih evropskih i svetskih univerziteta? Recite mi – da li Nacionalna služba zapošljavanja prepoznaje status master? Da li se raspisuje konkurs, recimo, za mastera u određenoj oblasti? Recite mi – na koji način se ostvaruje interna ili eksterna mobilnost, kada mi imamo slučaj da se uvaženi profesori Beogradskog univerziteta, kada se zauzmu da neki naši studenti odu napolje i neki strani studenti dođu kod nas, takođe, sapliću o užasne birokratske probleme?
Pet godina kasnije od uspostavljanja ''bolonjske atmosfere'' u srpskom akademskom prostoru vi imate nekoliko uništenih akademskih generacija. Vi imate diplomirane studente koji su preopterećeni, vi imate mastere koji ne znaju šta će sa svojim master titulama i imate doktore nauka koji, očigledno, ne mogu da pronađu svoje zaposlenje u okviru ovog prostora. Kako dolaze do tih zvanja? Kako završavaju fakultete i na koji način studiraju, trebalo bi možda više da konsultujete studente i ''studentski parlament'' i da, recimo, pratite ankete koje se redovno ostvaruju u okviru Beogradskog i ostalih univerziteta u okviru intelektualnog prostora države Srbije. A, onda ćete naći ovo o čemu vam ja govorim.
Sticajem okolnosti, vrlo često kontaktiram sa pripadnicima akademske populacije i ono što moram da vam kažem, ako sve treba da bude u sklopu toga da jedan akademski građanin ostvari što bolje znanje koje treba da bude sprovodivo u praksi, on na master studijama i doktorskim studijama najčešće uči i polaže sve ono što u suštini vrlo malo ima veze sa njegovom tezom. A to govori o studentskim programima. To, takođe, govori o tome da oni koji su i prihvatili standard koji vi prihvatate, a jeste Bolonjska deklaracija, ne mogu da ga sprovedu u okviru našeg akademskog prostora.
Mi govorimo o eksternoj mobilnosti, mi nemamo internu mobilnost, opet ponavljam, zbog toga što se najčešće saplićemo o birokratske probleme koji se tiču posebnih interpretacija sprovođenja ''bolonjskog procesa'' unutar samih fakulteta.
Volela bih da čujem da li vi imate i evaluaciju ''bolonjskog procesa'', evo, posle pet godina implementacije, u smislu kako to funkcioniše u praksi. Baš me interesuje, recimo, interna mobilnost. Da li je interdisciplinarno to uspelo da se sprovede jer sistem Bolonjske deklaracije, odnosno proces, ukoliko ga ja dobro razumem, jeste da vi u odnosu na ono što želite da postignete kao vrhunsko znanje možete interdisciplinarno da, pošto su usklađeni studijski programi, prikupljate ta znanja i da sve ide u korist onoga što jeste vaša teza ili što jeste odbrana vašeg master rada? Kažem vam da to ne funkcioniše u oblasti srpskog akademskog prostora, to, posebno u oblasti društvenih nauka apsolutno ne funkcioniše.
Imamo i drugi problem. Ono što jeste predmet mnogih rasprava jesu državni ''versus'' privatni univerziteti. Ako je dozvoljeno da se osnivaju privatni univerziteti, ako je opet student i znanje centar svega, gajimo intelektualnu elitu u perspektivi, onda bi zaista trebalo da odgovorite i na pitanje, mi smo skoro dobili informaciju – kako je moguće, recimo, da zahtev za akreditaciju Visoke medicinske škole traje dve godine? Je li to uobičajeno? Nije. E, sada ću da vam kažem kako izgleda istorijat zahteva. Dakle, oni se nalaze u Beogradu na adresi Ustanička br. 66. Pretpostavljam da vi ne možete da znate za sve ove detalje, pa vas sada obaveštavam, zato što su neki mladi ljudi upisali tu Visoku medicinsku školu i očekuju, naravno, da iskoriste znanje stečeno tokom procesa učenja.
Dakle, 6. juna 2008. godine podneli su zahtev za akreditaciju. Taksa za akreditaciju uplaćena je Ministarstvu prosvete 8. septembra 2008. godine, u iznosu, tada, blizu 11.000 evra. Urgirano je više puta u Ministarstvu obrazovanja, u smislu raspitivanja kod sektora za visoku školu. Pravni zastupnik, advokat Visoke škole, više puta se raspitivao kod Akreditacione komisije bez uspeha. Onda su se pisanim putem, vidite i vama, obratili 8. oktobra 2008. godine, odnosno ministru prosvete. Obratili su se Nacionalnom savetu u pisanoj formi, aprila 2010. godine, Inspekciji Ministarstva prosvete, Glavnog inspektora i, konačno, nikakvog odgovora nije bilo više od dve godine, niti ima izgleda da Komisija ikada dođe, mada se troškovi zakupa nagomilavaju. Više od 30 nastavnika koji su dostavili radne knjižice čeka na posao.
Dakle, nema obrazloženja, ne poštuje se ni Zakon o visokom obrazovanju, ni Zakon o opštem upravnom postupku, ni rokovi predviđeni zakonima. Hoćete da govorimo o šteti koja je nastala ovom prilikom?
Vidite, ja najčešće, pošto smo imali prilike ovde da čujemo uvažene kolege koji su ovaj predlog, koji ste vi doneli, pred nama, zaista vrlo detaljno obrazložili, moj stil je malo drukčiji, volim da pričam o konkretnim problemima i konkretnim primerima smislenosti donošenja zakona koji se ili ne sprovode, ili se loše interpretiraju, a onda se postavlja i smisao tako značajnog procesa kao što je reforma obrazovanja.
Da se razumemo da ne bude loše interpretacije – mi jesmo kao stranka za reformu koja će unaprediti svaku oblast društvenog angažmana, posebno unaprediti svakodnevni život svih građana Srbije. Ali, stiče se utisak, gospodine ministre, pretpostavljam da ćete se složiti sa tim, da se nekako sve naopako radi. Za ovako nešto su potrebne određene pretpostavke, prvo materijalne, tehničke, postojanje institucija nadzora i kontrole, i reforme, zaista, vrlo pažljivo treba sprovoditi s obzirom na to da se one odnose na neke ljude, na neko ime, prezime i na nečije sudbine. I tu moramo da budemo vrlo obazrivi, a svaki put Vlada, nažalost, pada na jednom osnovnom ispitu.
Mi samo tek nekoliko dana, i to nije evropska praksa, s obzirom na to da ste odabrali evropski put, pred ovako značajnu raspravu mi dobijemo paket zakonskih predloga. Da li vi možete da zamislite koliko muke mi sad treba da uložimo, rada i napora, da propratimo sve vaše izjave, radnu grupu, javnu raspravu i da sve to složimo, da se konsultujemo sa studentskim organizacijama, jer vrlo ozbiljno ulazimo u ovakvu vrstu rasprave i da ta rasprava bude kvalitetna i na korist studenata, što nam je pretpostavljam obostrani cilj?
Naravno, ova priča može da ima i široki i mnogi širi kontekst i da, recimo, zaključim sa tim, sve ovo, nažalost, ne iznenađuje i mislimo da to, zaista, jeste predvorje, ako se u ovom trendu nastavi uvođenje, kako je to predsednik Srbije juče rekao, prosvećenog apsolutizma.
Ali, evo, u kontekstu baš intelektualne zajednice ono što, takođe, frapira i mislim da će javnost Srbije tek sada da čuje, a mislim da ste i vi jedan od prozvanih da reagujete u tom smislu, pretpostavljam da znate ko je akademik Vasilije Krestić, intervju akademika Krestića je zabranjen na Radio televiziji Vojvodine. Dakle, ono što je nečuveno u današnjem okruženju, a mi smo to dobili kroz otvoreno pismo novinara Milijane Baletić, koja je radila intervju sa njim i planirala, pretpostavljam da znate o kojoj se gospođi radi, da radi portrete istaknutih, dakle, intelektualnih radnika ove zemlje, veličina, kakav je, recimo, i profesor Smilja Avramov, to neće moći da uradi zato što je početni intervju sa akademikom Vasilijem Krestićem, zbog toga što je izneo svoje stavove, zabranjen na jednoj medijskoj kući, a urednik tog programa dobio je momentalno otkaz.
Dakle, ono što smo juče čuli kao najavu zahteva, koji se postavljaju pred, očigledno, sve manje obaveštenim predsednikom Srbije, koji tek sada saznaje za of-šor kompanije i ''nepristojno bogate ljude'', jeste da mi, izgleda, polako ali sigurno, ulazimo u predvorje, kako on kaže, ''prosvećenog apsolutizma''. Rekla bih da ste čovek od profesionalne časti i da ovako nešto što se desilo na Radio televiziji Vojvodine zaslužuje vaš komentar i određenu reakciju, ukoliko živimo u demokratskom društvu i ukoliko svako, zaista, ima pravo na slobodnu reč. A, naravno, očekujem i komentar za onaj deo koji se odnosi na direktno nepoštovanje zakona i na direktno nepostojanje reakcije od strane vašeg ministarstva. Hvala vam na pažnji. (Aplauz)

Gospođo Raguš, ceneći vašu poslovničku privrženost, htela bih, javnosti radi, da kažem da je tema Predlog izmena i dopuna ovog zakona. Dakle, ne radi se o setu zakona iz oblasti obrazovanja. Bio je dostupan i vama lično, i svima nama od četvrtka uveče. Imali smo sedam dana za te izmene. Prosto, vaš potencijal jeste takav i naš, nas poslanika, da se možemo u tom vremenu upoznati sa predlozima izmena i dopuna, a ne setom zakona. Samo, javnosti radi, informacija.
Dajem reč narodnom poslaniku Nikoli Saviću.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas razmatramo izmene i dopune Zakona o visokom obrazovanju. Ovo je još jedan u nizu zakona čije izmene i dopune vršimo. Ako bismo imali pred sobom neku statistiku videli bismo da se ovaj parlament mnogo više bavio izmenama zakona nego što je u suštini donosio nove zakone. Naravno, znamo da smo imali izmene zakona koje smo svake godine menjali. Imali smo nedavno zakon koji smo menjali posle nepunih šest meseci.
Osnovna verzija ovog zakona je doneta 2005. godine. Imali smo jednu izmenu, doduše kozmetičku, negde, oktobra 2008. godine i to sa jednim obrazloženjem da je cilj ovih izmena poboljšanje u efikasnosti sistema. Ovim neću da kažem da ne treba vršiti izmene zakona. To je i te kako potrebno, jer praksa je ta koja ukazuje na određene slabosti kod nekih zakona i to se radi zbog toga.
Mogu da verujem i želim da verujem da je bila iskrena namera predlagača da se poboljša efikasnost sistema. Pogotovo hoću da verujem zato što gospodina Žarka Obradovića doživljavam kao jednog ozbiljnog čoveka, a da li će zaista efikasnost sistema biti poboljšana ostaje da se vidi.
Uverenja sam da, kao i kod mnogih drugih zakona koje smo donosili i čije smo izmene i dopune vršili, neće biti stvarnog poboljšanja. Evo zbog čega to kažem – ako se pogleda ovaj zakon, prvi član ovih izmena i dopuna, odnosno to je 4. član, ako se ne varam, osnovne verzije, vidimo da se menja nešto što ne treba da se menja. Prvo, baš, menjate ono što ne treba da se menja. SRS je intervenisala svojim amandmanom u ovoj oblasti.
Naime, ovde se radi o tome da se izostavljaju reči – nacionalne tradicije, i govori se o ''univerzalnim vrednostima kulturnog nasleđa''. Naravno, svi znamo da univerzalne vrednosti proizilaze iz nacionalnih vrednosti. Mislim da svaka država na svetu neće tako lako da se odrekne svog nacionalnog kulturnog nasleđa, takođe, mislim da to ni država Srbija ne bi trebalo da radi. Zato bi trebalo u ovom predlogu izmena i dopuna zakona usvojiti amandman SRS i da ostane staro rešenje kada se radi o ovome.
Dalje, vidljivo je da u ovom zakonu imamo određene izmene i određene novine. Recimo, jedna od takvih novina je, o tome su govorile i neke moje kolege, ali moram i ja nešto da kažem, povećanje broja članova Nacionalnog saveta sa 16 na 21. Videli smo da su članovi Nacionalnog saveta iz tri asocijacije: iz reda profesora univerziteta, iz reda istaknutih ličnosti i iz redova profesora strukovnih studija. Ovaj broj od pet, za koliko se povećava broj članova Nacionalnog saveta deli se samo na dve asocijacije, a za asocijaciju iz reda profesora strukovnih studija, koja je i do sada imala najmanji broj zastupljenih, ne povećava se taj broj. Ovde je SRS, takođe, svojim amandmanom intervenisala. Pogotovo što znamo da je velika zastupljenost visokih strukovnih škola u Srbiji, više od 70 takvih škola, i ako bi se to prevelo po jedinici studenta, po broju studenata i broju profesora, to je sigurno najveća asocijacija.
Kod ovog zakona je primetno kada se govori o početnoj akreditaciji, govori se o potrebnom kvalitetu studiranja i taj početni kvalitet studiranja ovde se tretira kao neka izvesna stvar. Ne možemo mi govoriti o nečemu kao o izvesnoj stvari koja je tek na samom startu, na samom početku. Tom kvalitetu studiranja naravno treba da se teži, da on bude što veći i što bolji, ali o njemu se može govoriti tek kada jedan vremenski period prođe i kada dođemo do određenog iskustva.
Za sprovođenje ovog zakona potrebna su i dodatna finansijska sredstva, i to, za rad ovih pet novih članova Nacionalnog saveta, o kojima sam govorio, za rad Konferencije univerziteta i za rad Konferencije akademije strukovnih studija. Kaže se da ova sredstva neće zahtevati dodatna izdvajanja iz budžeta Republike Srbije, nego će se uraditi preraspodela iz budžeta Ministarstva prosvete, i to u okviru razdela 60.
Ako znamo, a znamo da je Ministarstvo prosvete, ako se ne varam, najglomaznije ministarstvo, ima najveći broj zaposlenih i kada se uporedi vidimo da je to ministarstvo gde su najmanje plate. Da uprostim, to je najsiromašnije ministarstvo zbog svoje glomaznosti. Ako se još unutar tog ministarstva predvide dodatni troškovi, bez obzira koliki oni bili, neću da kažem da su u pitanju velika sredstva, ali će to stvoriti još određene probleme, jer svi treba da znamo da se plate prosvetnih radnika nisu povećavale i nisu menjale u poslednje dve godine.
Dalje, u zakonu se govori o zaštiti socijalne sigurnosti građana i onda navodi da se visina školarine utvrđuje nakon pribavljenog mišljenja Ministarstva prosvete. Principijelno tome nema šta da se prigovori, međutim, želim da kažem jednu drugu stvar. Ministarstvo prosvete trebalo bi da propiše i maksimalan iznos školarina za određene fakultete i za određene univerzitete, pa onda ostaje na fakultetima, odnosno univerzitetima i visokim školama da usklađuju iznose svojih školarina onako kako oni to žele, držeći se odrednice kolika ona može da bude, odnosno najvećeg limita od strane Ministarstva.
Znamo da danas različiti fakulteta imaju različite školarine. To, pre svega, zavisi od interesovanja studenata za određene fakultete. Praktično, mogli bismo da kažemo da određeni fakulteti imaju monopol zato što je interesovanje studenata uvek najveće za njih, ali oni to zloupotrebljavaju, pa propisuju enormno visoke školarine. Onda, imajući u vidu socijalni momenat i stanje u kome se nalazi naše društvo, oni najsiromašniji nisu u situaciji da studiraju, recimo, medicinu, pravni fakultet, arhitektonski fakultet ili neke slične fakultete gde su te školarine najveće.
Hoću da kažem još nešto, a odnosi se na član 21. ovog zakona. Moram da kažem da je ovaj zakon dosta pažnje posvetio uslovima za sticanje stručnih zvanja, ali i dalje kod velikog broja stručne javnosti i ljudi kojih se na neki način tiče ova problematika javlja se velika nedoumica. Ovo se pogotovo odnosi na diplome na engleskom jeziku, koje se odnose u međunarodnom prometu, a slično je i kada su u pitanju zvanja na srpskom jeziku. Samo ću da pomenem da se pominje: bachelor, bachelor with honours, bchelr (appl.), master, Ph. D, odnosno odgovarajući naziv na jeziku na koji se diploma prevodi itd.
Tu je gospodin ministar i ja bih ga pitao, da li, recimo, ovih pet zvanja na engleskom jeziku, odnosno praktično imamo, ako uzmemo i specijalizaciju koja se pominje u članu 21, sedam zvanja u okviru ovoga, dakle, da li to znači da imamo sedam različitih stepena zvanja i da li je u odnosu na broj bodova izvršena njihova gradacija?
Šta će se desiti ako se, recimo, za jedno radno mesto jave sve ove kategorije ljudi, a svi oni u uslovima konkursa ispunjavaju uslove da budu primljeni, da li će biti obaveza onoga ko vrši prijem tih radnika da postupi prema najvišem stepenu zvanja ili će to biti prepušteno da se radi na drugi način?
Pošto vreme prolazi, ostaviću vreme i mojim kolegama. Otprilike, toliko sam imao da pitam ministra. Hvala. (Aplauz)

Narodni poslanik Dušan Marić ima reč.

Dame i gospodo, najvažnija promena koju donosi ovaj predlog zakona jeste smanjenje bodova koje će studenti morati da imaju da bi sledeće godine nastavili studiranje na teret budžeta, sa 54 na 48. To je u stvari osnovni razlog zbog kojeg mi usvajamo ovaj zakon.

Mi iz SRS nemamo ništa protiv, nemamo ništa protiv da se taj broj bodova prepolovi. Naš stav je da država treba da obezbedi besplatno studiranje svim onim studentima koji redovno i na vreme daju ispite i školske godine. Međutim, problem je u tome što se ovo pitanje koristi u političke svrhe, što je već godinama predmet trgovine između Vlade Srbije, između vladajućih stranaka i različitih studentskih organizacija.

Iz tih čisto političkih razloga izmene Zakona o visokom obrazovanju su postale redovna pojava, sezonska pojava kao sezonski grip. Na kraju jedne ili početkom druge školske godine Vlada i Skupština popuštaju pred zahtevima studenata, smanjuju kriterijume koji su im potrebni za nastavak studiranja.

Suštinsko pitanje jeste – da li se na ovaj način poboljšava stanje u visokom obrazovanju? Jasno je da se ne poboljšava, naprotiv, snižavanje kriterijuma studiranja dovodi do toga da se snižava i kriterijum znanja, da se snižava nivo znanja koje studenti nose sa sobom kada završe fakultet i kada odu na svoja radna mesta.

Ova država se ponaša neodgovorno zato što čini medveđu uslugu studentima, kao da joj nije važno da ima dobre studente, da ima dobar univerzitet, nego da ima mirne studente i miran univerzitet. Vladi je važnije da nema demonstracije studenata ispred zgrade Vlade i parlamenta, nego da li će sutra ti studenti postati dobri stručnjaci i biti od koristi ovom društvu.

Nikada u životu nisam igrao loto ili sportsku prognozu, ali nudim opkladu da ćemo dogodine, negde, u ovo doba na dnevnom redu Skupštine ponovo imati predlog zakona o izmenama Zakona o visokom obrazovanju.

Ubeđen sam da će tada kvota od 48 bodova biti oborena na 45 ili 40 bodova, sve zavisi od toga šta studenti budu tražili. Zbog čega ovo tvrdim? Zbog toga što su u proleće 2012. godine redovni parlamentarni i lokalni izbori i vladajuće stranke će ispuniti sve zahteve da bi dobile podršku studenata i članova njihovih porodica.

Umesto što predlaže ova ad hok rešenja, Vlada bi trebalo da predloži dugoročna rešenja koja će zaista poboljšati kvalitet visokog obrazovanja u Srbiji. Jedno od tih rešenja trebalo bi da bude i pooštravanje kriterijuma za otvaranje privatnih visokoškolskih ustanova. Svedoci smo činjenice da u poslednjih nekoliko godina fakulteti i više škole u Srbiji niču bukvalno kao pečurke posle kiše. Mislim da nema u Srbiji opštine u kojoj ne postoji jedan fakultet, viša škola ili istureno odeljenje fakulteta ili više škole, a već imamo nekoliko slučajeva da su i seoske sredine postali rasadnici akademskih građana.

Ako se otvaranje fakulteta i viših škola nastavi ovim tempom, za nekoliko godina ćemo imati situaciju da u ovo doba kada se objavljuju konkursi imamo javne pozive studentima da upisuju muzičku akademiju "Slavica Ćukteraš" u Četerežu, ekonomski fakultet "Tihomir Stojković Tika – Špic" u Stajkovcu i slično.

Zagovornici otvaranja fakulteta i njihovih isturenih odeljenja tvrde kako je to dobro rešenje zato što se na taj način omogućuje studentima da jeftinije studiraju. Tvrdim da to nije tačno. Sav onaj novac koji studenti uštede na ishrani, putovanju, smeštaju, oni kasnije potroše na skupe školarine i na kupovinu ispita. Čitava Srbija zna jednu činjenicu – da se na većini tih fakulteta i viših škola ispiti ne polažu znanjem, već parama. Svako od nas pojedinačno zna bar neki slučaj i na Beogradskom, i na Novosadskom, i na Niškom univerzitetu da je neko položio ispit tako što ga je kupio.

Cela Srbija je već dve godine svedok ovoga što se događa na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, organizovana prodaja ispita u kojoj je učestvovalo nekoliko desetina profesora. Sada se postavlja pitanje – ako se ispiti masovno prodaju na najprestižnijem fakultetu, jednom od četiri državna univerziteta, šta se onda događa na fakultetima u Varvarinu, Smederevskoj Palanci ili Lešku? Nije teško pretpostaviti.

Ono što je mene zaprepastilo, osim načina na koji je materijal dostavljen, jeste činjenica da se u akciju dodvoravanje vlasti uključio i rektor Beogradskog univerziteta prof Branko Kovačević. U izjavi koju je objavio B92, pre nego što je ova sednica i zakazana, dakle, pre nego što se znalo da će se ova tema naći na dnevnom redu, rektor apeluje na poslanike "da se uozbilje i što pre usvoje zakon". Ovde je rektor, prvo, zaboravio svoje nadležnosti a, drugo, promašio adresu. On je svoj apel trebalo da uputi Vladi Srbije. To je prvo. Drugo, njegov posao nije da uozbiljuje parlament nego da uozbiljuje studente, da malo više uče a manje mitinguju.

Predlog zakona još nije stigao u skupštinsku proceduru, poslanici ga još nisu ni videli, a rektor univerziteta, koji na valjan način obavlja svoj posao, ne obezbeđuje da mu studenti uče, drži lekcije Skupštini i poslanicima.

Na kraju, da se osvrnem i na određene primedbe koje se odnose na primenu ili nepotpunu primenu odredaba Bolonjske deklaracije. Stav SRS jeste da je ''bolonjski sistem'' jedna velika podvala, a njegovo prihvatanje jedna velika greška koja će imati pogubne posledice po srpsko društvo, posebno po naše buduće generacije. Mi smo imali sistem obrazovanja koji nije bio idealan, ali je, u svakom slučaju, bio bolji od ovoga što sada imamo. Napustili smo taj sistem, zaputili se prema toj famoznoj ''Bolonji'', zastali negde na pola puta i sada se nalazimo kao guske u magli, ni tamo – ni ovamo, negde na stranputici. Ovo što sada imamo najviše podseća na jedan eksperiment koji je pre 30 godina sprovodio Stipe Šuvar. Stariji poslanici se sećaju čuvenih škola koje su po njemu dobile naziv "Šuvarice".

Kakva konfuzija je stvorena ovim reformama, kako ih vi nazivate, govori i činjenica da ima ljudi koji su završili fakultete i više škole, a budite ubeđeni, neki dan sam prisustvovao jednom razgovoru gde sam video jedan takav slučaj, ne znaju koje zvanje imaju. Uspeju ljudi da završe fakultet, smatraju da imaju jednu diplomu i prisustvovao sam razgovoru gde dvojica ljudi koji su završili visoku školu raspravljaju između sebe koje zvanje trenutno imaju.

Iz ove situacije postoji samo jedan izlaz – da Ministarstvo prosvete okupi sve umne ljude sa ciljem da na osnovu naših i tuđih iskustava osmisle jedan dobar sistem obrazovanja, sistem visokog obrazovanja i obrazovanja uopšte, koji će omogućiti da imamo dobre studente, dobre učenike koji će se ponovo sa najvećih i najprestižnijih svetskih takmičenja vraćati kao pobednici i da naši stručnjaci ponovo budu cenjeni i traženi širom sveta. Ako nam sistem obrazovanja bude dobar, ako bude proizvodio dobre stručnjake, niko u svetu neće pitati kako se taj sistem zove.

Na kraju, da još jednom podvučem, SRS nema ništa protiv toga da se smanji broj bodova koji je studentima potreban da bi sledeću godinu studirali na teret budžeta, nemamo ništa protiv da studiranje bude besplatno, ali smo protiv toga da se to koristi u političke svrhe, kao politička trgovina i da to radimo svake godine. Hvala. (Aplauz)