Uvažena gospođo Čomić, poštovani ministre, još jedanput, pre nego što kažem o ovom amandmanu nešto, želim da ukažem na sveobuhvatnost i važnost reforme koju Evropa sprovodi u sferi obrazovanja.
Još od srednjeg veka nije postojalo tako nešto. U srednjem veku je Evropa bila povezanija nego ikada kasnije zbog toga što su od Dablina do Jerusalima, od Helsinkija do Lisabona jedni isti učeni ljudi, oni najučeniji, govorili jedan isti izvrsni jezik, latinski.
Od tada pa do danas nije postojao sveobuhvatniji pokušaj da se ona poveže, da se evropski kulturni i obrazovni prostor poveže na jedan bolji način nego što je to do sada, i mislim da i ova rasprava pokazuje da mi nismo često svesni koliko je važno, ako želimo sledećih nekoliko vekova da se smestimo udobno u evropski kulturni i obrazovni prostor, geografski, politički i na svaki drugi način, da moramo ovim najvažnijim aspektom povezivanja obrazovanjem da se u njega uključimo što pre možemo.
U tom smislu sam podneo jedan amandman, a to je tenier, njega poznaju institucije visokog obrazovanja mnogih zemalja. On je neki put i kontradiktoran, ali koja to stvar nije kontradiktorna u svetu demokratije, pa i ova može biti zloupotrebljena.
Reč je o tome da vrhunski naučni radnici dobiju stoprocentu ili barem približnu garanciju svojih mogućnosti intelektualnih da bi širili svoje nove ideje. U krajnjem slučaju, i evroskeptici na taj način, kada jednog dana postanemo EU, moći će da sagledavaju loše strane EU zbog toga što će biti u prilici i biti zaštićeni od administracije da bi mogli verovatno, to ne kažem sa ironijom, zato što su skeptični, zbog toga što imaju polemički ton i polemički pogled, da budu zaštićeni od eventualnih pritisaka administracije na svoja delovanja.
Mislim da bi bilo veoma važno da, ukoliko to ne može odmah, da vidimo kako se to predlaže, ko ga predlaže, na koji način se dobija, u svakom slučaju, reč je o iznimnim naučnim radnicima, vrhunskim stručnjacima u svojoj oblasti.