Moram, pre svega, da pohvalim nameru Vlade da promeni strategiju i da politiku subvencionisanja i mekih kredita više ne radi uredbama nego zakonom. U tom smislu, gospodine Duliću, mogu da kažem da ovo jeste pomak napred, bez obzira na to što imam niz primedaba na zakon koji ima svega osam članova i gde mnogo toga ostaje Vladi da kasnije propiše, zaista bez roka, ali svaki početak je vredan pohvale.
Da li zakon koji je najavljivao gospodin Dinkić kao sopstveni projekat kada treba valorizovati uspehe zaslužuje njegovo odsustvo danas, a da vi budete tu i odgovarate na naša pitanja, nije stvar nas opozicionih poslanika. O tome treba da govorite vi u Vladi. Verovatno imate dobru podelu posla, gde ste vi dobili, bojim se, da danas uradite onaj teži deo.
Moram da priznam, pre svega, da se ciljevima iznetim u članu 2. ovog zakona nema šta zameriti. Da se prevaziđu negativni efekti krize, da se podstiče razvoj i zapošljavanje domaćih preduzeća, da se podstakne razvoj svih onih koji se bave proizvodnjom građevinskog materijala, da se zadrži nivo zaposlenosti, da se podstiče privredni razvoj – nije sporno. Ali je sporno što niste, kao što ste rekli, na primer, u raspravi, stavili u zakon.
Rekli ste da nije građevinska industrija investitor, a ja ću to malo srpskije da prevedem i da kažem – u velikom broju slučajeva građevinska industrija, odnosno građevinarstvo je danas sinonim za pranje novca, gde se na jedan uložen dinar dobija još jedan i gde se u sprezi onih koji odrede lokacije, prodaju ih i namene povlašćenima, daju im preko reda dozvolu i omoguće gradnju, to zaista nije građevinska industrija. To su investitori koji su ukaljali ugled onih osvedočenih koje mi u stvari smatramo građevinskom industrijom.
Zašto niste stavili u jedan od ovih članova ovde šta se to zaista podrazumeva pod građevinskom industrijom? Trebalo je, da nemamo sutra problem tumačenja na koga se odnosi i šta znači i ko će u ovome da iskoristi.
Šta imam da zamerim ovom zakonu? Da li su u Vladi vaše kolege razmišljale o tome da ovoj skupštini treba podneti izveštaj prvo o onome koji su efekti već usvojenih i godinama primenjivanih uredbi u smislu zapošljavanja i realizacije dobrih namera?
Samo da pomenem onu vrlo interesantnu Dinkićevu uredbu, po kojoj je on potpisivao i garancije za ulaganje stranih investitora na ovim prostorima, gde se dobijaju subvencije za svako novootvoreno radno mesto ako se pojave investitori koji ulažu 50 miliona evra, koji ulažu 200 miliona evra, gde su uredbe crtane za one koje danas kolokvijalno nazivamo ''nepristojno bogatim'', jer tu vrstu ulaganja nije mogao da ima onaj za koga se danas zalažemo a zovemo ga ''domaći investitor'', ne u pogrdnom i pejorativnom smislu, nego investitori u građevinskoj industriji, na primer, koji imaju novac koji nije dug prema bankama, a pomenuli ste i to ovde kao sporno i zaista jeste sporno.
Govorim o tome da uredba nije dobar način, jer omogućava zloupotrebu budžeta koji punimo svi, a onda iza zavese novac dele ministri i oni koji su neimenovani izvršni direktori kvazibanaka bez saglasnosti Narodne banke, a to su ministri u Vladi Republike Srbije.
Ako već pokušavate da promenite praksu, što je neophodno, i da novac delite zakonom koji bi, u najmanju ruku, morao da propiše kriterijume za pristup, može li neko od vaših kolega ili vi lično da mi objasnite šta to znači da će na ovim konkursima za projekte učestvovati građevinska preduzeća koja zapošljavaju značajan broj radnika? Da li to ''značajan'' može neko da kvantifikuje? Jer, ''značajan'' je atribut, nešto opisno dato, a ovde govorimo o konkretnim ciframa, govorimo o subvencijama, povlašćenim uslovima i o zapošljavanju ljudi, pa to da neko zapošljava značajan broj ljudi, verujte mi, ne znači ništa.
Ili, čak, u sledećoj rečenici – da imaju odgovarajuće iskustvo i tehnološke kapacitete da mogu da zaposle značajan broj radnika. Koliki je to značajan broj? Dvadeset, pedeset, sto, dvesta, hiljadu? Zaista bi bilo nužno napraviti makar neke okvire, da znamo na koga će se ovaj zakon odnositi.
Ono što ste u članu 3, po meni vrlo spornom, napisali - da se u skladu sa ovim zakonom Vlada pojavljuje kao investitor i na predlog nadležnih ministarstava može da finansira neke projekte - ona to može da radi samo za Republiku Srbiju, ali nikako i za lokalne samouprave i pokrajine.
Gospodine Duliću, Ustav nije lepo ukoričena plava knjižica koju svi nosimo zajedno sa Poslovnikom i zakonom koji je na dnevnom redu. Ustavno pravo lokalnih samouprava i pokrajina da odlučuju gde će i kako ulagati, koji su im prioriteti i kako da finansiraju, delimično sami ili u celosti ili će pronalaziti suinvestitore, ne može da bude pravdano centralizacijom da o tome odlučuje Vlada, ma koliko se vi upinjali, zato što to Ustav zabranjuje.
Dalje, napisali ste da pomažemo domaćoj proizvodnji. Da li zaista verujete da pod ''domaćom proizvodnjom'' podrazumevamo preduzeća čije je sedište na teritoriji Republike Srbije? Nisu to sinonimi.
Znači, s jedne strane kažete da finansiramo samo domaće proizvođače, što ne mislim da je dobro u trenutku kada svi govorimo a neki od nas zaista i misle da Evropu treba prvo u Srbiji stvoriti, ne bušeći čamac kojim treba da odemo u Evropu, ne nezakonitim i neustavnim, nego naprotiv, neevropskim standardima, time što onemogućavamo i ostalima da učestvuju ovde, ali samo na papiru. U praksi zaista strano preduzeće, a samo jedan čovek dođe ovde i osnuje preduzeće sa sedištem u državi, može da se nazove učesnikom u domaćem pravnom prometu. Ne možete mi to sporiti.
Kad ja pogrešim, napravim lapsus pa kažem ''strane banke'', one nisu strane, one su domaći učesnici na ovom tržištu, a to što su im matice u inostranstvu i što njih, kao što i vi kažete, zanima da li države iz kojih dolaze pomažu svojim radnicima, i tu ste u pravu, to nije relevantno za konkurisanje za ove projekte.
A šta kaže praksa? Svi mi imamo iskustvo da se pojavi neki veliki zvučni ''ovaj'' sa referencama ili da ne kažem s političkim pobočnim vezama da dobije posao, a da onda, u stvari, angažuje one male, one kojima nije povezivan radni staž, kojima nisu uplaćivani doprinosi itd.
I ne možete mi reći da vi ne znate da se iza ovih dobrih namera i nespornih ciljeva ne krije prav put bez prepreka da domaća građevinska industrija zaista dobije podsticaj, zadrži postojeći broj zaposlenih ili zaposli nove. Sigurna sam da vi znate da ovde postoji niz prepreka koje neće omogućiti pravima da dođu do sredstava.
To što Vlada bliže propisuje uslove i načine finansiranja za svaki pojedinačni projekat, ja ne mogu da sporim. Po Ustavu, po dobrim običajima pisanja zakona, Vlada jeste izvršni organ i ima pravo da ovo uradi. Ali bih vas molila, već sad u načelnoj raspravi, da ovom stavu 4. člana 3. dodate amandman SNS-a. Očekujemo da u tom stavu dodate - ali prema dobrim iskustvima međunarodne prakse, kada primamo međunarodnu pomoć, kredite, da finansiramo ovakve projekte.
I to nije samo lepo reći kako se to radi u svetu i u skladu s međunarodnim iskustvima, odnosno kako realizujemo projekte finansirane međunarodnim zajmovima. To znači, kad nekog angažujete po ovom projektu i dodelite mu posao da radi, da mu omogućite da prvi avans dobije od vas i da krene da radi, a da posle prvog avansa dostavlja okončane situacije za koje će vaša jedinica za implementaciju projekta (tako se to zove u međunarodnim projektima) izvršiti proveru da li je zaista urađeno ono za šta ste dali novac kao Vlada i za šta ste dužni da pratite namensku kontrolu.
Ako već jeste kvazibanka, vi morate da se ponašate kao banka, odnosno da svakom građaninu Srbije, koji mora da bude pojedinačni državni revizor, podnosite izveštaj da teško i s mukom napunjen budžet ne trošite olako, ne kontrolišući gde ide, nego da preko te jedinice za implementaciju omogućite građanima uvid, a naučite one koji primaju pare da ih troše tamo gde su one namenjene.
Šta ćemo još time omogućiti? Nećemo dozvoliti da nam se ikada ponove putevi koji su radili za državu, nije bitno da li u nekim kampanjima, nije bitno koliko je para oticalo pored, a koliko u asfalt, ali je bitno da se ne suočimo sa činjenicom da država naručuje, deluje kao ozbiljan investitor, a onda ne plati onima koji rade za nju, uvedu ta i takva preduzeća, vrlo uspešna ili sa velikim brojem zaposlenih, u ono što je napisano u Zakonu o stečaju, u stanje nelikvidnosti, gde onda mogu, po čl. 151-154. Zakona o stečaju, kada država odluči da joj se dopadaju mašine, zemljište, kamenolom ili šta već, da otvori i zatvori stečaj u jednom danu i trenutku ako niko ne uplati predujam za takav predstečajni postupak i da postane vlasnik celokupne imovine kojom takvo preduzeće raspolaže.
Zato insistiram da odabir projekata i finansiranje ide u skladu sa dobrom međunarodnom praksom, da ne bi oni koji vide nadu u poslovanju sa državom bili sutra oni koji će videti ime svog preduzeća na oglasnoj tabli stečajnog suda gde ostaju bez imovine i gde je država ostavila niz nerešenih pitanja – ko odgovara dok se preduzeće ne izbriše iz pravnog prometa, šta se dešava sa radnicima, sa njihovim neuplaćivanim stažom itd. Uvek put popločan dobrim namerama vodi u pakao.
Znači, kad uplatite avans da treba nekome da organizuje tu proizvodnju, svaka sledeća situacija mora da bude kontrolisana, do one okončane, jer država mora ne samo da dobije pravo od poslanika u Skupštini Srbije da deli novac, nego i da odgovara za namensku kontrolu sredstava koja će deliti.
Član 4. (po članovima govorim o ovom zakonu) mi je vrlo interesantan, gde kažete da ćete graditi škole i obdaništa, bolnice, stanove, auto-puteve, sportske objekte... Da li bi iko dobronameran smeo išta da zameri kad ovde pročita spisak od jedan do sedam? Ne, niko. Ali se postavlja pitanje – a gde ćemo to da gradimo škole ako pristajemo na onu vrlo neobičnu racionalizaciju, gde smanjujemo broj odeljenja zbog sve manjeg broja učenika, pogotovo u onim delovima Srbije koje nazivamo najnižim u smislu regionalnog razvoja, gde je najniža stopa rasta u smislu razvijenosti?
Govorimo o bolnicama i drugim zdravstvenim ustanovama, a govorimo o racionalizaciji gde lekar ima za pacijenta svega deset minuta, da ga primi, porazgovara, prepiše lek, a uz to mora i sve hitne slučajeve koji se dese da primi. Za koje i kakve bolnice? Ovih dana slušamo o uglednoj turskoj ustanovi "Gorki badem", tako se zove bolnica, gde naši pacijenti odlaze da se operišu zato što kod nas nema mesta. I sama gradnja spomenika vašim namerama da izgradite bolnice u kojima lekar nema vremena da se posveti pacijentu treba da bude namena sa kojom ćemo mi da se saglasimo? Tu je nesklad i u tome je problem.
Kažete gradićemo sportske objekte. A s kojom će platom i gde zarađenom (i ovo nije demagogija, ovo je praktično pitanje) neki roditelj moći da pošalje svoje dete na bazen i na vežbanje u sportski objekat ili halu koju izgradite? Mnogo je takvih spomenika. Kojim će sredstvima lokalne samouprave iz oskudno prebačenih transfernih sredstava moći da održavaju te i takve sportske objekte? Dužni ste, gospodine Duliću, da jedini vi danas ovde prisutni kao Vlada, posmatrajući i ono što je bilo i ono što treba da bude, razmislite da li će biti ikog da ide u ove sportske objekte.
Da li auto-puteve i druge državne puteve koje treba da gradimo, treba da gradimo samo mi, ili u spajanju Zapadne Evrope i Istoka treba da animiramo i one koji će tim putevima prenositi svoju robu u ovoj liberalizovanoj privredi, potpuno otvorenoj na onoj relaciji npr. Minhen-Istanbul? Da li je neko trebalo da nam pomogne i da animiramo neke investitore koji će imati koristi, ne zato što nas vole, nego zato što je i njihov interes da putevi prelaze ovom teritorijom, ili ćemo u ovakvim najtežim vremenima krize, koju smo do juče previđali i nismo priznavali, da se pravdamo ciljevima iz člana 2. i projektima iz člana 4. i da kažemo – dajte nam odobrenje da ulažemo?
Gospodine Duliću, vi ste mlad čovek. Znate kako se u moje vreme zvala proizvodnja sportskih objekata, bolnica u kojima ljudi ne mogu da se leče jer nemaju para, kako se zovu obdaništa za koja ne može da se plati mesečna naknada? Proizvodnja za zalihe. Znači, graditi objekte koje neće imati ko da koristi, zove se proizvodnja za zalihe, koja je prevaziđena zato što društvo i država, država u opštem smislu reči, nema sredstava da ih rasipa na ono što se ne koristi.
Da li ste svedoci kada uđete u radnju, u prodavnicu nameštaja, pa pogledate neki komad, može to da bude i neki najjednostavniji sto, koji košta sedam hiljada, ima i takvih, a oni vam kažu - ''ne, to je samo eksponat; ako ste pravi kupac, naručićemo za vas'', jer danas niko nema novca da drži robu na zalihama? Vreme konsignacije, da roba postoji i može odmah da se ponese a plati kasnije je za nama, zato što su istrošeni resursi u svetu da se proizvodi ono za šta nema kupaca.
Ovom pričom dolazim do vašeg obrazloženja u kome kažete šta je osnovni problem – gradićemo stanove, ali imamo nedostatak tražnje u privatnom sektoru. Istina je, gospodine Duliću, imamo nedostatak tražnje u privatnom sektoru za stanovima i onim što treba da radi građevinska industrija, ali ne zato što ljudi nisu zainteresovani da žive sami ili da ih ne živi po tri generacije u jednom stanu od po 60-ak kvadrata. Ne, nego zato što ljudi ne rade i zato što ne slušate i ne čujete kad vam kažemo – prvi cilj Narodne banke, kao vrhovne
institucije, mora da bude stvaranje uslova za zaposlenost i privredni razvoj i napredak.
Jer, ako ljudi rade i primaju platu, imaće gde i kod koga i čime da se zaduže i da vraćaju kredite, stambene, što su jedini pravi i opravdani krediti ne samo u ovo vreme krize, nego u vreme odgovornih ljudi koji uzimaju kredite ne za letovanja, ne za svadbe, ne za školovanja, što jesu opravdani razlozi ali nisu naša praksa, jer se treba pružiti onoliko koliko guber dozvoljava i kako i filozofija utvrđuje da i država i pojedinac može da troši samo onoliko koliko ima, nego zato što mi moramo, govoreći o štednji kao jedinom pravom osnovu za razvoj, da kažemo ljudima istinu – ne može da se živi u nedogled na kredit i ne može država u nedogled da živi na kredit.
