Poslanička grupa LDP ima na raspolaganju još sedam minuta i 40 sekundi, a vi ste, kao predsednik, iskoristili svoje vreme. Prostor za raspravu ne da nije iscrpljen, nego reč ima ministar Oliver Dulić.

Koji, naravno, podstiče raspravu jer mislim da je jako važno da kažemo sve što imamo. Ovo je sjajan govor jedne poslaničke grupe i jednog čoveka koji su rasterećeni bremena odgovornosti da daju konkretne odgovore na konkretne probleme.
Vi ste rekli nekoliko stvari koje apsolutno stoje i koje su vrlo lepo teoretski obrađene – neka propadne sve što ne valja, doći će neki drugi, pa će doneti nešto novo. Ali u ovom trenutku mi imamo objektivan problem da nama građevinski sektor vuče inače posrnulu ekonomiju i, ukoliko ne delujemo i ne reagujemo danas, u 2010. godini, mi ćemo imati nešto što će biti ozbiljna posledica po ekonomiju cele zemlje. Dakle, mi moramo da reagujemo.
Procena je svih da građevina mora da se spase. Kada pogledamo statistiku koja pokazuje ekonomska kretanja, u aprilu smo imali 11% rast industrijske proizvodnje u odnosu na april 2009. godine. Građevinski sektor je u potpunom haosu, ima pad od 23%, s tim što je sektor visokogradnje negde oko 50%.
Voleo bih da se složimo oko jedne stvari. Čak i da ne valja Zakon o planiranju i izgradnji, kao što to vi tvrdite, grad Novi Sad je za mene isto tako važan što se tiče investicija kao i grad Beograd, a u Novom Sadu se građevinska dozvola dobija za manje od dva meseca zahvaljujući Zakonu o planiranju i izgradnji, ali zahvaljujući takođe i tome što su tamo ljudi uradili na vreme sve neophodne prostorne planove i sve neophodne urbanističke planove i što tamo radi administracija koja je mnogo brža i mnogo efikasnija i koja razume suštinu zakona. Mogu vam pričati o još nekoliko gradova u kojima takođe postoji aktivnost građevinske operative, u kojima može da se dobije dozvola, kao što može da se dobije dozvola i u Ministarstvu.
Dakle, mi ovde pričamo o tome da je potrebno pomoći gradu Beogradu da izda dozvole brže i na tome treba zajednički da radimo, ali to ne može da se uradi tako što ćete vi da kažete – treba da se menja Zakon o planiranju i izgradnji i onda pošaljete predloge.
Neki od njih apsolutno stoje. Tu postoji jako mnogo stvari koje još mogu da se poprave, slažem se, i rekao sam – hajde da o tome pričamo. Ali gro vaših primedbi je vezano za konverziju. Recite mi kako će uklanjanje mogućnosti da se konverzija zemljišta naplati rešiti problem građevinskog sektora. Izvinite to nije tačno. Dakle, mi imamo ogromne probleme koji su mnogo manje vezani za administriranje procesa u građevinarstvu, a mnogo su više vezani za odsustvo investicija.
Da kažem i jedan podatak koji sam danas dobio iz Beograda. Izdato je 250 pravosnažnih odobrenja za izgradnju po starom zakonu, ljudi nisu izašli na gradilište. Zašto nisu izašli? Zato što nema tražnje za poslovnim prostorima i, nažalost, nema tražnje za stanovima.
Dakle, imamo ogroman problem da naši građani, s jedne strane, trebaju stanove, a sa druge strane, cene su neodgovarajuće i oni ne mogu kreditno da se zaduže, imaju strah da se zaduže u trenutku globalne neizvesnosti koja vlada celim svetom. Moramo da reagujemo na neki način, da spasimo stvar. Jedna od mera, između ostalog, jeste da država kao investitor kreće da gradi stanove koji će biti konkurentni i koji će dovesti do nivelacije tržišta. To je jedna od mera koju ćemo da radimo i radićemo ne samo u Beogradu, nego i u drugim gradovima.
Postavili ste pitanje – šta smo do sada radili i šta smo čekali? Kao prvo, suočili smo se sa ogromnim dugovanjima koje je ostavio neko pre nas. Ova vlada je samo u putarstvu morala da vrati 340 miliona evra duga koje je ostavila prethodna vlada. Pored ekonomske krize, pored ogromnih problema sa kojima se suočava naša ekonomija, mi smo prvo morali da vraćamo dugove putarima da bismo spasli putarski sektor. To je proverljiva činjenica i svako od vas može da vidi da li je tačna ili nije.
U vreme kada je postojalo mnogo više para, kada su postojale privatizacije, kada su postojala strana ulaganja koja su bila mnogo veća, kada je postojao jedan ekonomski bum u Srbiji, i to nije bio ekonomski bum zahvaljujući tome što je Vojislav Koštunica bio premijer, naprotiv, to je bio ekonomski bum koji je bio vezan za procese koji su se u ovom društvu dešavali, nama je ta vlada ostavila dugove. Mi smo morali da vraćamo te dugove, a ostali su i mnogi drugi dugovi.
Kada kažete da država duguje, a tačno je da duguje, većina dugova je vezana za javna preduzeća i, što je mnogo veći problem, lokalne samouprave. Lokalne samouprave su morale da krešu svoje budžete zbog posledica svetske ekonomske krize i zbog toga što smo mi morali da, zbog mera koje smo potpisali sa MMF-om, redefinišemo naš budžet, lokalne samouprave takođe moraju da snose deo tog tereta i nisu u stanju da servisiraju svoje dugovanje.
To je tačno, ali na koji način to sada možete da rešite? U ovom trenutku je nemoguće upumpati pare u lokalne samouprave da vrate prethodna dugovanja. U ovom trenutku razmišljamo samo kako da omogućimo građevincima novac da bi krenuli da rade i da bi u ovoj i sledećoj godini angažovali svoju operativu. Nama je to sada ideja.
Kada pričate o nekoj komisiji, to nije komisija, to je radna grupa za pomoć građevini. Mi smo se, naravno, sastajali i mislim da imate krivu informaciju. Nekoliko meseci gotovo svake nedelje imam kontakt sa građevinskom operativom. Odmah da vam kažem, to nije moj posao. Građevinski sektor je jedan od sektora ekonomije. Ja sam svesno prihvatio da se bavim građevinom kao ekonomskom granom zbog toga što hoću da budem otvoren da pomognem našim preduzećima.
Definisane su tri grupe problema. Prvo je poreska politika. Tu treba da se razgovara, između ostalog i sa ministrom finansija, oko toga zbog čega se PDV plaća unapred, a ne po okončanim situacijama. To je ogroman problem koji opterećuje danas građevinski sektor.
Drugo je problem dugovanja koje građevinski sektor danas ima prema bankama. Tu takođe država mora da reaguje i da interveniše preko neke vrste fonda, koji će biti garancijski fond za građevinska preduzeća koja su se u uslovima građevinskog buma 2006, 2007, 2008. godine, kada su postojale velike investicije, zaduživala za kupovinu građevinske operative i materijala.
Na koji način sada ta hipertrofisana građevinska industrija da preživi ovaj težak period? Između ostalog i tako što će im država pomoći da te kredite koje su uzimali reprogramira. Ali, to je opet proces koji podrazumeva razgovor države, sa jedne strane, privatnih građevinskih preduzeća, sa druge strane, i privatnih banaka, sa treće strane. Vrlo dobro znate koliki država može da ima uticaj na banke. On je vrlo mali. To je jedan set problema koji hoćemo i moramo da rešimo.
Treći problem je dugovanje države. Sva ta tri problema nemaju nikakve veze s ovom merom koju danas radimo. Mi imamo još gomilu problema koje moramo da rešavamo. Ovaj zakon danas je samo jedna od mera koja mora da pomogne građevinskoj industriji. Pričao sam o tri velika seta mera o kojima takođe moramo da vodimo računa.
Pitali ste gde smo bili do sada i zašto nismo reagovali. Ova vlada je u zadnjih godinu i po dana nekoliko puta pokušala da interveniše, verujući da će ta svetska ekonomska kriza trajati mnogo kraće. Niko nije mogao da proceni efekte svetske ekonomske krize od oktobra 2008. godine, kada je krenula, do danas, do 2010. godine, kada još uvek traje i nažalost tek sad ostavlja posledice na neke od naših sektora.
Da bismo povećali tražnju za stanovima, doneli smo državne subvencije za kupovinu stanova, koje su omogućile građanima koji su iskoristili te subvencije da zaista kupe stanove po vrlo povoljnim uslovima, da smanjimo kamatnu stopu u bankama. Doneli smo program mera koji je podrazumevao subvencionisanje projektnog finansiranja od 7% od strane države. Taj projekat, hvala bogu, funkcioniše i ono što se u ovom trenutku radi, uglavnom se radi zahvaljujući tom projektu. Doneli smo subvencije za kupovinu domaćeg građevinskog materijala.
Pokušali smo da intervenišemo na strani tražnje i na strani ponude, verujući da ćemo i tim intervencijama, ali i oporavkom, pre svega, evropske ekonomije, imati efekte i da će neko tu doći da gradi i da investira. Imamo prve naznake, jer se pojavljuju prvi veliki investitori koji dolaze da grade, i to je dobra vest, ali to svakako nije dovoljno da bismo spasli celokupan sektor naše građevinske operative na teritoriji cele zemlje.
Imamo jedan apsurd, a to je ono što je realna opasnost ovog zakona i o tome bih voleo da pričamo, da ćemo imati veliku nesrazmeru u broju projekata koji će dolaziti od strane gradova koji danas imaju novac i gradova koji danas nemaju novac. Nećemo uspeti možda da pomognemo celokupnoj građevinskoj operativi zbog toga što će ona operativa koja funkcioniše na teritoriji malih siromašnih opština opet ostati uskraćena. I to je jedan od problema koji pokušavamo da sagledamo, kako da pomognemo regionima koji u svojim budžetima nisu planirali bilo kakva sredstva za investicije. Dakle, to su problemi.
Ovo što sam rekao jesu mere koje smo uradili. Sve ostalo što ste govorili, gospodine Jovanoviću, zaista je priča za premijera i ministra ekonomije. Vi imate generalno primedbe na ekonomsku politiku. Molim vas da iskoristite priliku kada ovde dođu premijer i ministar ekonomije da vam oni daju konkretne odgovore. Mene možete da teretite i da insistirate na mojoj odgovornosti samo u onim sferama u kojima radim.
Drago mi je da ćemo posle da pričamo i o Zakonu o planiranju i izgradnji. Jedva čekam da čujem šta je to u Zakonu o planiranju i izgradnji dovelo do toga da građevinski sektor padne u probleme u kakve je pao, a počeo je da pada od oktobra 2008. godine. Voleo bih da vidim šta je to u Zakonu o planiranju i izgradnji, koji je stupio na snagu u septembru 2009. godine, dovelo do toga da mi sad imamo situaciju kakvu imamo. Ajde recite mi jedan slučaj gde je zakon zakočio neku inače planiranu investiciju, koja bi donela vrhunske rezultate. Tvrdim vam da nije.
Naravno, možemo da pričamo o izmenama i dopunama, možemo da pričamo o problemima koje smo zatekli, ali vas molim, pažljivo sam čitao vaše predloge, nemojte nikada dopustiti da sistem gradimo omeravajući se prema lošijima. Ne smemo da se omeravamo prema lošijima.
Vi predlažete da promenimo one stvari koje su upravo revolucionarne – da ne budemo tako striktni kada je u pitanju donošenje prostornih lokalnih planova, da ne budemo tako striktni kada je u pitanju donošenje regulacionih planova... Pa, oni su zaista preduslov za brzo izdavanje građevinskih dozvola kada ti planovi budu doneti. Žao mi je što ti planovi (evo, tu je gospodin Ilić) nisu doneti kada je trebalo, jer je 2003. godine postojala obaveznost i trebalo je iskontrolisati lokalne samouprave da ih donesu. U to zašto nisu doneti, neću da ulazim. Mi ćemo ih sada ohrabriti i finansijski pomoći da se taj posao završi.
Takođe treba da sredimo stanje u Katastru. Postoji ogroman broj problema koji nisu posledica toga što smo sad mi došli pa napravili previše moderan zakon, kao što nam se zamera, koji je neprimenjiv u Srbiji. Ne, upravo treba da nateramo Srbiju da ga primenjuje. Moramo da pomognemo Srbiji da ga primeni, jer je to jedini način da izađemo iz kolopleta tih problema koji danas postoje u sektoru građevine i urbanizma, koji su stavljani sa strane ili su gurani pod tepih decenijama unazad.
Siguran sam da imamo isti cilj. Možda ne idemo istim putem. I hoću da razgovaramo. I ja sam odgovorio na to pismo. I dobićete od mene ne samo to, dobićete i konkretne komentare svega onoga što predlažete. Ali, suštinski, hoću da vam kažem, i zaista neću više da se javljam, kada pričamo o Zakonu o planiranju i izgradnji, konverzija nije problem koji je doveo do ovoga u čemu se danas nalazimo.
Tačno ću vam pobrojati nekoliko gradilišta koja danas još uvek nisu otvorena, a pitanje je da li će se i otvoriti, koja nisu rešila pitanje konverzije. U pitanju je nekoliko gradilišta. Gledajte u Srbiji koliko ima gradilišta koja su sa pravosnažnim dozvolama, pa nisu otvorena zbog toga što ne postoji tražnja.
Dakle, ceo problem u građevinskoj industriji moramo da posmatramo mnogo šire. Ne – samo jedan zakon je kriv, ne – samo jedan čovek je kriv, ne – samo prethodna vlada je kriva. Svi zajedno moramo da pogledamo to kao jednu opasnost koja se nadvila nad naš celokupni ekonomski sektor. Hvala vam puno.

Pravo na repliku, narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospođo Čomić, poštovano predsedništvo, gospodine Duliću, nije tačno da niko nije mogao da proceni efekte ekonomske krize. Vi ste deo Vlade koja je vrlo jasno poslala građanima ove zemlje u oktobru 2008. godine dve poruke. Prva je da će nas kriza zaobići, pa kada ste videli da je to jako besmisleno, kada su počele da se ljuljaju banke po svetu koje imaju ovde svoje predstavnike, onda ste rekli da će pozitivno uticati na Srbiju.
Nije tačno da niko nije mogao da pretpostavi. To su bile poruke iz Vlade. Naše poruke su bile drugačije – da svetska ekonomska kriza na svoj čudan način jeste i prilika da se ovo društvo otrezni, da shvati da ne može da troši ono što nema, da ne može unedogled da se zadužuje, da ne može da probije budžet za 450 miliona evra da bi pet poslanika ispunila svoja predizborna obećanja, jer ta odluka uništava i moju budućnost i budućnost moje dece. Da na drugi način moramo da pomognemo penzionerima, građevinskoj industriji, mladima, svima.
Ako govorimo o tome da će država sada kao investitor pokrenuti tržište – neće, gospodine Duliću. Onog trenutka kada se država pojavi kao investitor, bez obzira da li je u pitanju tržište stanova ili bilo koje drugo tržište, generalno, svi privatni investitori se povuku u drugi plan, zbog toga što je njima jasno da ne mogu da se takmiče sa državom. Ali mi je isto tako jasno da je država u to ušla iz razloga kampanje, a ne da je to njeno trajno opredeljenje. Nijedna država ne može da bude akter na tržištu. Onda se oni pomere na drugu stranu i kažu – sačekaćemo da prođe. I to je ono što se sada dešava.
Ovaj zakon je uvod Srbije u predizbornu kampanju. Ovih 180 miliona će biti potrošeno onako kako se troše pare u svim kampanjama za lokalne samouprave u vanrednim izborima koji su organizovani u poslednje dve godine – za posipanje šodera, malterisanje škola, krečenje bolnica, kupovinu nekih aparata. Mi svi to vrlo dobro znamo. Da li je to usud naše politike? Jeste. I ja s tim uopšte ne želim da se borim. Radite to tako. Ako građani to žele, neka to podrže i biće im onako kako rade.
Meni je nešto drugo u interesu, gospodine Duliću, a to je taj širi kontekst, koji nas prvo obavezuje da postavimo pitanje u kojim rokovima će nešto biti urađeno. Mi smo na pola građevinske sezone, za to ste zakasnili. Ništa nije sada teža situacija nego pre šest meseci. Za to ste zakasnili. Projekti treba da se naprave. Vi nemate kriterijume, tek treba da se formiraju.
Ako govorimo o Zakonu o planiranju i izgradnji, reći ću vam šta je problem. Ne interesuje nikog iz LDP-a sudbina investitora koji su dobili neka prava pa ih ne realizuju, jer to i nisu bili oni investitori s onim kapacitetom koji su Srbiji potrebni, to su bili ljudi koji su poverovali u tranzicionu bajku, da je moguće nešto kupiti jeftino i sutra prodati skupo.
Nas interesuje poruka koja je poslata onima koji su gledali šta se dešava u Srbiji, koji gledaju Rumuniju, koji gledaju Bugarsku, koji gledaju Crnu Goru. Oni kažu – ova zemlja je pooštrila kriterijume, oni se ponašaju drugačije nego bilo ko drugi, postaju još više nekonkurentni. A to je uradila država.

Narodni poslanik Momo Čolaković ima reč. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća i predsedništvo, poštovani ministre, uvaženi narodni poslanici, nisam imao nameru da repliciram gospodinu Jovanoviću prvi put, kad je rekao da država koja izdvaja 30% svog BDP-a za penzionere nema perspektivu, ali sada, kad po drugi put pokušava da omalovaži sve ono što je grupacija od milion i 650.000 penzionera stvarala u prethodnoj i u ovoj državi, moram da repliciram.
Mi to ne prihvatamo i mislim da nema smisla šamarati usput toliku grupaciju ljudi koji su stvarali sva materijalna, kulturna i ostala dobra ove države. Pre svega, ova država, da je u vreme kada ste vi bili potpredsednik ove vlade vodila računa o njima i da se deo privatizacionih sredstava izdvaja za fond koji je mogao biti investicioni fond, mislim na penzioni fond, bilo bi sasvim drugačije.
Penzioneri od države ne dobijaju sredstva, oni su to zaradili. Penzija je ekonomska kategorija, zarađena kategorija i ne može se govoriti ovako usput, kako vi to govorite.
Zbog toga molim da se sa određenim uvažavanjem i pažnjom govori u vezi sa onim o čemu mi ovde govorimo, a ne usput, šamarajući ljude koji su stvarali sva materijalna i druga dobra ove države. Zahvaljujem na pažnji.

Pravo na repliku, narodni poslanik Čedomir Jovanović.

Gospodine Čolakoviću, imam veliki respekt prema vašim godinama, ali me čudi da vi, sa tako puno iskustva, možete da izgovorite takve besmislice.
Izvinite, vlada u kojoj sam ja bio potpredsednik je počela da isplaćuje redovno penzije u ovoj zemlji. Do tada su vlade koje ste vi podržavali, u sistemu kom ste služili, te penzionere pljačkali. U tome je velika razlika. Od 5. oktobra 2001. godine 30% budžeta se izdvaja za penzije, ali smo mi reformisali penzioni fond, počeli da menjamo penzionu politiku, vezali penzije za druge vrednosti i reference od onih za koje ih vezujete vi.
Odakle vama pravo da vas petorica sebe definišete kao isključive predstavnike penzionera? Niste predstavnici penzionera koji su glasali za LDP, već onih kojima ste navodno ponudili 450 miliona evra linearnim povećanjem 10% svih penzija, a penziju gurnuli tako što je evro otišao sa 80 na 105.
Imamo pravo da o tome govorimo. Jedini smo u ovoj skupštini u decembru rekli – dajte da budemo odgovorni, ne može zemlja ovako dalje da funkcioniše, neće opstati. Je l' treba MMF da dolazi ovde da vam to govori? Je l' oni treba da dođu iz Njujorka da to kažu (ili iz Vašingtona, odakle već dolaze)? Šta smo tada rekli? Da smanjimo za 1% svaku penziju koja se isplaćuje a da nisu ispoštovana dva uslova – ispunjen radni staž ili starosna granica. Terali ste ljude u penziju, to je bila socijalna mera.
Kažete da je penzija ekonomska kategorija. Pa, žao mi je, u ekonomiji neko propadne. Gde su te pare? Nema ih. Trideset posto iz budžeta, sve je ostalo tako što mi plaćamo doprinose. A šta je sa mladim ljudima? Šta je sa mojom generacijom? Nismo mi rođeni da živimo u crnoj berzi, a živimo – bez radne knjižice, socijalno neobezbeđeni, zdravstveno neobezbeđeni. Milioni tako žive. Dajte da se dogovorimo. Mi tražimo međugeneracijsku solidarnost. Niko ne želi da penzioneri ostanu bez primanja. Moji roditelji su penzioneri i teško žive, ali ja želim da žive i sutra, a ne da im neko sutra kaže – nema ništa.
Jeste li opsednuti Rusima? Pa tamo je penzija 30% plate. Vi ste rekli – tražimo da bude 70%, a da još manje radimo. Glasajte, narode, ''za'', ponudićemo šećernu vodicu. Ne može to tako neodgovorno.
Svetska banka je naterala Hrvatsku da od juna svaku penziju smanji 4% za nedostajuću godinu do odlaska u penziju, bilo po osnovu radnog staža, bilo po starosnom osnovu. To će biti bajka za Srbiju. Mi smo dužni da govorimo istinu i da preduzimamo mere kojima će se to sprečiti. Dajte da se dogovorimo kako ćemo to da rešimo, da razdvojimo prave penzionere od mufljuza, od onih koji su otišli u penziju da bi mogli da uzimaju penziju a da sede na nekom drugom radnom mestu. Kao da je Srbija radila u minskom polju, 25% penzionera u ovoj zemlji je u penziju otišlo na osnovu invalidnine. Tačno je, 90% penzionera prima manje od 20.000 dinara. Njima nemamo šta da smanjimo. Moramo više da radimo.
Penzioneri, morate da mislite na svoju decu, da glasate za politiku koja otvara tržišta, a ne onu koja vam deli milostinju. Šta ćete da radite na narednim izborima, za godinu dana? Sa čim ćete pred njih da izađete? Sa penzijom koja je 50% manja od penzije kada ste došli na vlast. Pa ćete reći da je LDP za to kriv, ne poštuje penzionere? To nije tačno.

Narodni poslaniče, vreme je iskorišćeno. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Momo Čolaković ima pravo na repliku i ovim se završava krug replika kojima je tema penzioni sistem. Izvolite.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, uvaženi narodni poslanici, kada čovek nema argumente, onda počne da viče. Gospodine Jovanoviću, ja takođe mogu da kažem da vi ne možete da zastupate mladu generaciju. Ne možete da pričate o mladoj generaciji tako da više volite moju decu i moju unučad od mene. To pravo nemate i to nije tačno.
Ova generacija penzionera, koja je stvorila materijalna i druga dobra ove države, ima pravo na dostojanstven život, ima pravo da prima ono što je zaradila, ima pravo da prima ono što je državi stvorila. U tom pogledu nijedan vaš argument, vašom galamom i vašom pričom, ne prihvatam. I molim da se drugačije obraćate kada pričate o penzionerima. Zahvaljujem.