Predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, DSS nije želela da učestvuje u radu grupe koja je izradila ovaj predlog poslovnika. U svom prvom delu izlaganja ću se više osvrnuti na to koji su to razlozi, a to će, na kraju krajeva, otvoriti i pitanje kvaliteta rasprave o kvalitetu teksta koji je pred nama.
Naime, još u prethodnom sazivu Narodne skupštine bilo je ideja i započet je rad na izmeni Poslovnika, a onda je sve to zastalo pre svega zato što je valjalo doneti drugi akt pre toga, to je Zakon o Narodnoj skupštini, pa onda ta dva akta nekako uskladiti, ne bili se na taj način ostvarila jedna procedura predviđena Ustavom odnosno ne bili se izvršila ustavna obaveza.
Narodna skupština je donela Zakon o Narodnoj skupštini pre skorog vremena i naravno da je bilo neophodno doneti u što skorije vreme Poslovnik koji bi bio usklađen sa Zakonom o Narodnoj skupštini. Međutim, način na koji su ta dva akta usvajana u ovom domu ili kako se o njima odvijala rasprava nije način s kojim se možemo složiti.
Naime, naše duboko uverenje da Zakon o Narodnoj skupštini i Poslovnik o radu Narodne skupštine jesu dva akta koja bi trebalo da budu usvojena što širim konsenzusom. Znam da je često nemoguće da baš svi glasaju za neki takav predlog, ali bi barem to trebalo da bude broj koji je daleko veći od dve trećine narodnih poslanika.
Prvo je važno da objasnim zbog čega je takav uslov neophodan. Dakle, uslov je neophodan jer se tu radi o uređenju funkcionisanja jedne institucije na način koji je stariji od političkih volja poslaničkih grupa i odnosa političkih snaga u parlamentu.
Kao što jedna grupacija političkih stranaka koja sada u ime građana deluje u parlamentu tvoreći vladajuću većinu, ista ta grupacija političkih stranaka sutradan može da reprezentuje manjinsko mišljenje u Narodnoj skupštini tj. da predstavlja onaj deo građana Srbije, naroda koji nije imao dovoljno glasova da svoje političko uverenje stavi na pijedestal izvršne vlasti u Srbiji ili zakonodavne vlasti u Srbiji. Pošto je to tako, ovi akti moraju da vode računa o celini, a ne o partikularnim interesima i zato je potreban što širi konsenzus.
Druga stvar zbog čega je potreban širok konsenzus kod ovakvih odluka – Narodna skupština je jedini državni organ u kome su po slovu Ustava ravnopravno predstavljani predstavnici svih političkih stranaka koje su učestvovale na izborima i osvojile dovoljan rezultat da reprezentuju interese građana u ovom domu. Nijedan drugi državni organ nema predstavnike i vlasti i opozicije u sebi.
Sama reč skupština u svom izvornom značenju znači okupljanje. Neki imaju reč za to sabor itd, sobranje. To praktično znači da se radi o okupljanju svih relevantnih političkih snaga. Neke od njih tvore većinu, a druge su u prilici da oponiraju onima koji su napravili tu većinu.
Ali, to je jedini državni organ, ne u Srbiji nego u demokratskom svetu, koji je po tim principima sastavljen. Zato je funkcionisanje i tehničko funkcionisanje tog organa, i uređivanje određenih prava i obaveza koje se tiču Skupštine kao celine ili funkcionisanje načina na koji se procedura poštuje u parlamentu važna i za tzv. jednu i drugu stranu.
Ako jedna strana, pogotovo koristeći poziciju faktičke moći u brojčanom smislu, nameće takva rešenja, onda ta ista strana mora da stavi prst na čelo i da se zamisli da li su ta rešenja koja su danas predvideli takva rešenja koja bi toj istoj političkoj grupaciji, građanima koje oni predstavljaju, odgovarala sutradan.
Ako su sigurni da bi ta rešenja odgovarala građanima koje oni predstavljaju i toj političkoj grupaciji i sutradan kada ta grupacija ne bude na vlasti, onda nema razloga za ponašanje kako vladajuća većina ispoljava kada donosi Poslovnik Narodne skupštine.
Podsetiću na šta konkretno mislim. Pre više od godinu dana ova skupština je usvojila većinom glasova izmene i dopune Poslovnika Narodne skupštine u toku trajanja rada komisije koja je bila određena za pravljenje novog poslovnika.
Dakle, potpuno prenebregavajući činjenicu da je komisija koja je sastavljena, višestranačka komisija u kojoj su učestvovali predstavnici svih političkih stranaka, pa i DSS, imala jedan posao da uradi koji je bio u toku, Narodna skupština usvaja voljom vladajuće većine izmene i dopune tog zakona, čime u dobroj meri određuje smer promena Poslovnika, potpuno ignorišući, prenebregavajući potrebu za političkim konsenzusom. Od tog trenutka, DSS odlučuje da ne učestvuje u radu te komisije, jer učešće u radu te komisije ocenjujemo potpuno besmislenim.
Ako ćemo se preglasavati, ako će se u radu te komisije sučeliti mišljenja, a prevagu uvek odneti ono mišljenje koje dolazi iz redova vladajuće koalicije, onda nema svrhe na taj način učestvovati u radu i davati legitimitet jednom poslu koji on u osnovi nema. Znači, ovo sve pričamo nezavisno od rešenja praktično koja su primenjena u ovom tekstu.
Naravno, kako je vreme prolazilo, tako se neki tekst u toj radnoj grupi kristalisao. Žao mi je što su neke kolege iz opozicije učestvovale u većoj ili manjoj meri u radu te grupe, dajući joj na taj način legitimitet. Na kraju krajeva, to je svačije pravo da procenjuje svoje postupke i njihov značaj.
U svakom slučaju, proteklo je dosta vremena od tada. Za sve ove mesece koji su za nama, ta radna grupa je napravila neki tekst koji se sad nalazi pred nama, i ako taj tekst sada posmatramo nezavisno od ovih mojih primedbi vezanih za proceduru i pitanje poštovanja osnova legitimiteta, u ovom tekstu se ne nalazi ništa vredno višemesečnog rada.
Ovaj tekst koji se nalazi pred nama neko ko je želeo da ga jednostrano donese, kao što je to očigledno slučaj, mogao je biti napravljen i za jedan vikend, možda da se doda još nedelju dana da neki veštiji normativci poprave možda neke nomotehničke greške koje su se eventualno potkrale, jer i mi koji smo pravnici, a nismo nomotehnici vični, kao specijalizovani normativci, neki put možemo nešto i da pogrešimo.
Rešenja koja su ovde izneta, da su neka ne znam kako značajne novine itd, ne predstavljaju ništa drugo u jednom delu ovog teksta do puko usklađivanje sa već donetim Zakonom o Narodnoj skupštini i određenim rešenjima koja su tamo predviđena, jer se ona prosto moraju na neki način ovde izneti. Neka druga rešenja koja su ovde predviđena moram da kažem da odudaraju u potpunosti od osnovnih načela demokratije i parlamentarizma.
Šta je nama cilj da postignemo? Da li je cilj da se postigne efikasan rad parlamenta? Da, s tim se slažem. Da li je cilj da postoje norme koje bi sprečile jalovu, nepotrebnu opstrukciju u radu parlamenta svaki put kad god se dogodi određeni politički sukob koji tako nešto može da razvije? Da, slažem se. Da li norme koje treba da regulišu ta pitanja treba istovremeno da budu i na štetu demokratskih principa i načela rada parlamenta, čija reč na latinskom u korenu znači raspravu, razgovor, govor? Ne.
Bojim se da je ovaj tekst u sukobu sa tim osnovnim demokratskim principima. Na kraju krajeva, štiteći se od neke opstrukcije, štiteći se od mogućnosti da možda u nekom trenutku izgubimo u tempu, da se izgubi neko dodatno vreme itd., dešava se da pređemo granicu onoga što se u demokratskom parlamentarnom društvu može nazvati pristojnim.
Kada je reč o političkim odnosima i međunarodnim političkim procenama rada parlamenata pojedinih država, pogotovo kada je reč o velikim procesima, kao što je proces pridruživanja EU, gde Evropska komisija daje određene procene ili ocene rada pojedinih tela država koje pristupaju, tu se, bojim se, ne kada je reč o našoj državi, nego i drugim državama, ne vodi previše računa o ovim osnovnim načelima na kojima je zapravo izrasla ili sazdana EU, nego se vodi više računa o ovom drugom principu, principu efikasnosti, kako bi se politički proces negde zatvorio.
Znate, nismo mi ljudi bez mozga u ovoj državi. Nismo mi ljudi kojima mora sve da se nacrta i koji nisu u stanju da pročitaju sami i razumeju sami određene stvari iz određenog parlamentarnog iskustva. Ako smo takvi kakvim želimo sebe da prikažemo, onda ne treba ni da postojimo, onda bolje da države i nema.
Bolje da nema onda demokratije u državi, onda bolje da ima nekog drugog sistema, pa će onda biti nevažno šta ko od nas misli nego ćemo raditi šta nam se kaže. A da te iste države koje preko svojih zajedničkih organa, međunarodnog tela, nama poručuju šta je pametno činiti u Srbiji, to isto ne čine u sopstvenim državama.
Ako ovaj poslovnik treba da bude, dakle, rezultanta određenog pritiska ili smešnih pohvala aktivnosti jedne vlasti, koja želi da ne izgubi na vremenu ili ne bude, bože moj, gušena raspravom opozicije, onda samo zbog toga ovaj poslovnik ne valja. On nije dobar. Ako on treba da bude instrument tiranije vladajuće većine nad manjinom, to, takođe, nije dobro.
Sve ono ovde što smo čuli od argumenata kojima se navodno u ovom poslovniku uspostavljaju neki zdraviji odnosi između vlasti i opozicije kroz određene institute, uzmimo samo za primer jedan od instituta, to je Kolegijum Narodne skupštine, u kome piše tačno ko učestvuje i šta radi itd., to je činjenica. Znači, neosporna činjenica da je to napisano.
Kako to u praksi funkcioniše? Kako se odlučuje u tom Kolegijumu? Kakve Kolegijum odluke donosi? Ne donosi nikakve. Kolegijum je kurtoazno telo i kao kurtoazno telo treba da postoji, nismo protiv toga, ali ne volimo da čujemo da se institut jednog kurtoaznog tela, koje treba da postoji, ovde veliča do te mere da se smatra da to postaje instrument uvažavanja opozicije.
Dame i gospodo, opozicija se ne uvažava, narodni poslanici i njihov integritet, a pre svega u odnosu prema građanima, ne uvažava se ovakvim normama. Daću vam primer kakvim normama se taj integritet može uvažiti.
Ova radna grupa za sve vreme svog rada, recimo, nije rešila neka pitanja koja životna praksa sama nameće, a koja bi, recimo, da je normalno radila ili da smo radili svi zajedno, onako kako treba, bez ikakvog straha od preglasavanja, verovatno bila rešena.
Ako Ustav daje pravo građanima da predlažu zakone, ako Ustav daje pravo narodnim poslanicima da predlažu zakone, bez obzira kojoj grupaciji pripadaju, vladajućoj ili opozicionoj, kako je onda moguće da ne postoji nijedna zaštitna odredba u ovom poslovniku koja bi ovo pravo građana i narodnih poslanika na predlaganje zakona konsekventno sprovela. Ovde se samo govori o pravu predlaganja zakona i šta će se desiti sa zakonom koji nije predložen u formi koja je predviđena. Naravno da neće biti u proceduri.
Šta će se desiti sa zakonom koji je formalno u proceduri, koji je predložen na način koji to poslovnik predviđa, hoće li se on ikad raspraviti u parlamentu. Neće. Tamo stoji izraz – može, a ne – mora. Dakle, može se staviti na dnevni red.
Istini za volju, to stoji u odnosu na zakonske predloge koje Vlada predloži, u tekstu nema razlike. Ali razlika u praksi je vrlo jednostavna. Ona se ne mora posebno objašnjavati, treba čovek da bude mnogo nesposoban za rasuđivanje da ne bi uočio tu razliku.
Vladajuća većina odlučuje o dnevnom redu. Vladajuća većina podržava tu vladu, u svakoj državi je tako. Prirodno je da kad zakonski predlozi Vlade stignu, da će oni naći svoje mesto na sednici Narodne skupštine da se o njima raspravlja.
Ako ne postoji zaštitna norma za onu drugu stranu, zakonski predlozi opozicije i zakonski predlozi građana mogu da se nikad ne nađu na dnevnom redu ili ih vladajuća većina prilikom utvrđivanja dnevnog reda može prosto skinuti s dnevnog reda. Smisao ustavne norme nije u tome, smisao ustavne norme je u raspravljanju. Tako da je to jedan od načina na koji se guši rasprava u parlamentu o važnim pitanjima.
Jedna od interesantnih stvari koju ste ovde stavili, po meni potpuno bespotrebno, koja zapravo ide na štetu parlamentarizmu i demokratiji u Srbiji, to su ove odredbe o tzv. skraćenom postupku.
Moguće je zamisliti da postoji neki put i skraćeni postupak, ali gledajte ovako - ako ne postoji interes za raspravu o nekoj tački dnevnog reda, ako ne postoji taj interes, ako on nije opšti ili delimični, ali sa bitnim legitimitetom, te rasprave neće biti, dame i gospodo.
Koliko smo tačaka u parlamentu imali gde je rasprava trajala sat vremena ili 30 minuta, iako je predviđeno po Poslovniku da traje pet sati? Bilo je mnogo situacija takvih. Otvori se rasprava, traje pola sata, ima pet-šest prijavljenih diskutanata i stvar iscuri. To znači da život sam reguliše ovaj momenat. Da li je jedna rasprava bitna ili nije bitna, manje značajna ili više značajna, to će se pokazati u samom parlamentu.
Prosto je neverovatno da se uvodi norma u kojoj će se reći, na primer, kao što ovde piše - da se može predložiti skraćenje vremena za raspravu, znači kroz dva, ako je pet sati biće dva i po, ako je, recimo, u pitanju manja izmena ili dopuna postojećeg zakona kojima se bitno ne menjaju materijalna rešenja.
Evo vam primer gde može doći do krajnje arbitrarnosti u ovom pogledu i da se jedna rasprava koja bi mogla da traje puno vreme - pet sati, zato što je od interesa za građane, može ladno voljom većine izglasavanjem Predloga poslovnika svesti na dva i po sata i da se protumači ova odredba na drugačiji način.
Uzmimo samo da se radi o zakonu o izmeni stope PDV-a. Tu se ne menja bitno materijalno rešenje. Bitne izmene materijalnog rešenja bi bilo ukidanje PDV ili njegovo uvođenje za određene proizvode. Recimo, povećanje stope sa 18 na 22% ili na 25%, to uopšte ne mora biti smatrano bitnom promenom.
Evo, neko mi ovde kaže iz vladajuće većine da to jeste bitna promena. U redu, ali isto tako postojeći Poslovnik u sopstvenoj primeni se ne poštuje od strane vladajuće većine, od vas, dame i gospodo. Recimo, jutros imamo situaciju, na ovoj sednici istoj, spajanja svega i svačega u proceduri spajanja rasprave. Imate spajanja svega i svačega i naravno pošto ste spojili sve i svašta, suprotno važećoj odredbi Poslovnika, i to redovno radite... Ne kažem, DSS u vreme kad smo mi bili vladajuća većina je isto iskakala iz ove norme, ali nikada u ovolikoj meri kao što se radi u poslednje dve godine. Ovo je zaista skandalozno. Dešavalo se i nama to u nekim situacijama kada se jako žurilo. Onda smo čak imali i neki razgovor sa predstavnicima SRS u to vreme u hodniku, pa ih nekako privolimo i kažemo da to moramo itd. Prosto zbog toga što je to vreme tada nosilo neku svoju tenziju. Poslovnik je bio drugačiji, nije bio ovako efikasan kao ovaj vaš. Jednostavno, moralo je da se radi, ali nikada do ove mere nije činjeno kao što vi činite.
Sada vi, recimo, hoćete da nas uverite da u ovom konkretnom primeru koji sam dao za stopu PDV od 18% do 22%, da to nije manja ili veća promena. Ne, to će biti onakva promena zakona kako vi vidite u tom trenutku. I nastaje tiranija
Dakle, dame i gospodo, pošto će moje kolege još pričati o ovome, ima nas, da zaključim. Ovakav Poslovnik kakav vi donosite, po proceduri i načinu kako ste ga predložili, sa potpunim nipodaštavanjem opozicije u parlamentu i građana koji tu opoziciju predstavljaju, ne može da se donese uz naše glasove.
Ako ga budete doneli uz vaše glasove, samo uz vaše glasove, onda to nek vama služi na čast, pa se time ponosite i prijavljujte se evropskim komisijama i raznim drugim međunarodnim telima i hvalite se kako ste efikasni. Možete ga sutradan i ukinuti, mislim na parlament, ako hoćete. Izvolite, uradite i to.
Ali efikasan sistem ne mora biti demokratski. Vi vidite šta ćete da radite. To je pitanje vaše volje. Najbolje da povučete ovaj predlog, pa da ga radimo svi zajedno kako treba. Ako to ne želite, vaš problem.
