Devet minuta i 35 sekundi iskorišćeno je vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Vlatko Ratković, a posle njega narodna poslanica Aleksandra Janković.

Dame i gospodo narodni poslanici, moram da izrazim zadovoljstvo što će u pravnom poretku Republike Srbije egzistirati vrlo brzo jedan kvalitetan akt, Poslovnik Narodne skupštine Republike Srbije.
Često greškom i poslanici, a i deo stručne javnosti smatra Poslovnik Narodne skupštine nekakvim internim aktom. Sa takvim stanovištem ne mogu da se složim. Ovo nije interni akt parlamenta, Poslovnik je izvor ustavnog prava. On detaljno i precizno normira proceduru donošenja zakona, dakle, zakonodavnu funkciju parlamenta, ustavotvornu funkciju parlamenta i ono što je posebno važno, a to imamo u ovom tekstu – izbornu i kontrolnu funkciju Narodne skupštine.
Ovaj poslovnik nije rađen, kao što smo čuli u prethodnim diskusijama, po meri pojedinih poslaničkih grupa, nije rađen po meri i ukusu vladajuće većine, on je rađen i temelji se na činjenici i na ustavnoj normi da je Narodna skupština nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti i najviše predstavničko telo građana Srbije.
Ako uporedimo tekst predloga ovog poslovnika sa dosadašnjim rešenjima, moramo konstatovati da imamo razrađenu efikasnu proceduru donošenja zakona, efikasnu proceduru kontrole Vlade, efikasnu proceduru izbora koje sprovodi Narodna skupština, a s druge strane, imamo u jednom potpunom smislu afirmaciju položaja narodnog poslanika kroz zakonodavnu inicijativu, kroz podnošenja amandmana i naročito kroz rad odbora.
Čuli smo dosta primedbi koje se odnose na predložene odredbe o proceduri u radu odbora. Izražavam svoje zadovoljstvo da se u velikoj meri težište rada prenosi na parlamentarne odbore. To je jedna komparativna praksa.
Kada smo radili tekst ovog predloga, imali smo komparativna iskustva parlamenata država koje imaju mnogo dužu i mnogo kvalitetniju pravnu tradiciju i parlamentarnu tradiciju.
Poslovnik je semantički dosledan. Ima dobru sistematiku. Imamo na jednom mestu regulisane u jednom poglavlju procedure koje do sada nismo imali regulisane. Moram da kažem da smo predlogom ovog akta zapravo pokrili skoro sve situacije koje su se pojavljivale ili koje se mogu pojaviti u ostvarivanju funkcija Narodne skupštine. Do sada to nije bio slučaj.
Imali smo u nekim oblastima vakuume, nedoslednosti, potrebe za tumačenjem. Mislim da ovoga više nema i da smo ovim normama pokrili celokupan rad, od ulaza predloga zakona do njegovog usvajanja, a naročito smo detaljno razradili rad odbora.
Ono što je poseban kvalitet, po meni, to ću apostrofirati, to je institut javnog slušanja. To je, kao što svi znamo, nešto što do sada nismo imali. Možda smo imali, ali nismo imali normirano u praksi. Mislim da u ovom sazivu toga nije bilo.
Institut javnog slušanja je jedan demokratski parlamentarni institut koji je veoma važan kada se raspravlja o kakvim važnim pojavama i problemima, dakle, ne samo o nečemu što treba normativno kasnije urediti zakonima, nego i nešto što je u našem društvu u određenom trenutku veoma važno.
Institut javnog slušanja uključuje i odbore i poslanike, ali uključuje i stručnu javnost, naučne i stručne radnike, nevladin sektor i to je ono što ćemo, nadam se, upražnjavati vrlo često u narednom periodu.
Potreba za regulisanjem određenih situacija veoma je važna. Dosad nismo imali regulisane situacije kada smo davali prethodnu saglasnost na Statut AP. Procedura za donošenje skupštinskog budžeta je implicirana Zakonom o Narodnoj skupštini, odnosno o fiskalnoj samostalnosti parlamenta. Ono što je posebno važno, to je postupak za vršenje nadzora nad radom državnih organa, organizacija i tela.
Dakle, imamo Poslovnik koji će omogućiti svim narodnim poslanicima, i poslanicima koji sede u redovima pozicije i koji sede na drugoj strani, da kontrolnu funkciju, na prvom mestu prema Vladi, sprovode i efikasnije i doslednije. Nema restrikcije nijednog prava koje je do sada postojalo u odnosu na narodne poslanike. Imamo odličan spoj efikasnosti i prava narodnog poslanika.
Dakle, imamo jedan akt koji u jurisprudenciji će egzistirati, u srpskoj jurisprudenciji, i koji će omogućiti da Narodna skupština efikasno, da ne bude fabrika zakona, kao što je to rekao kolega, donositi na kvalitetan način zakone u jasno normiranoj proceduri zakone i druga akta, ali imaćemo i parlament koji ima propisanu proceduru za kontrolu rada Vlade, izvršavanje propisa.
Ono što je naročito važno, a što do sada nije bilo regulisano, to je postupanje sa izveštajima nezavisnih regulatornih tela, organa, organizacija itd.
Na kraju da kažem da demokratija po svojoj definiciji nije samo volja naroda i vlast naroda, demokratija je, između ostalog, i procedura. Bez procedure nema demokratije. Bez jasno propisanog postupka, pa radilo se to o privrednom društvu ili o kakvoj ustavnoj instituciji, a naročito kada je reč o parlamentu koji je nosilac ustavotvorne i zakonodavne vlasti.
Detaljno smo proučili amandmane koji su podneti na ovaj akt. U danu za glasanje ili pre toga imaćemo konsultacije, opredelićemo se koje ćemo amandmane prihvatiti, odnosno za koje ćemo glasati i na taj način doći do najboljeg rešenja.

Iskorišćeno je sedam minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Aleksandra Janković.

U psihoterapiji je često proces bitniji od sadržaja onog što se iznosi. Drugim rečima, od onoga što neko kaže nikako ne može biti manje važno to kako se i u kojim okolnostima nešto govori. Stoga, način na koji se sprovodi rad narodnih poslanika jeste svojevrstan indikator opšteg stanja demokratičnosti u društvu i državi.
Ako je demokratija shvaćena kao bahata diktatura manjinske vlasti personalizovane u liku i delu osobe u ulozi predsednika države, onda je Vinston Čerčil sasvim u pravu sa konstatacijom "demokratija je najlošija forma države, ako izuzmemo sve ostalo".
Demokratija bi trebalo da znači imati izbor. Diktatura znači biti stavljen pred izbor. Srpska verzija u ovom trenutku jeste biti stavljen pred lažni izbor.
Vladimir Goati, predsednik "Transparentnosti Srbija" kaže – mi momentalno u parlamentu nemamo 250 poslanika nego veliku većinu partijskih delegata, koji kao poštari prenose mišljenje svoje partije. Ako bi ovako ostalo, sednice Skupštine nisu ni potrebne. Umesto njih mogli bi da se sastaju šefovi partija i da kao upravni odbori rešavaju stvari.
Zvuči prestrogo, ali smo više puta, uključujući i danas, videli da je to tačno. Sve dok vladajuća većina, koja jutros nije mogla ni kvorum da obezbedi za početak sednice o tačkama koje su sami stavili na dnevni red, sve dok ta većina tesno i napeto odlučuje o svim pitanjima neophodnim za život građana ne može se govoriti o razvijenoj, pa čak ni o prisutnoj parlamentarnoj demokratiji.
Poslovnik ne može da bude instrument i ranije vladajuće većine. Kolega Miloš Aligrudić je u prepodnevnom izlaganju govorio o famoznoj novini Kolegijuma Narodne skupštine, koji je uspostavljen nedavno usvojenim Zakonom o Narodnoj skupštini, a sada introjektovan u predlog novog poslanika, naglašavajući da se ipak radi o kurtoaznom telu. Dodala bih da nije baš kolegijum muzikum, ali ne može da bude ni Skupština u Skupštini, koliko god se vi trudili da parlament obezvredite.
Posledica takvog stava obezvređivanja jeste svakako smanjivanje poverenja građana u samu instituciju parlamenta, što je dugoročno gledano jako loše za bilo koju, ne samo za ovu, nego i za sve sledeće garniture vlasti koje žele da imaju predznak demokratski.
Parlamenti u novoj globalističkoj konstelaciji imaju sekundarnu poziciju u mnogim, posebno u međunarodnim poslovima, i umesto njih se javljaju neke kompenzacije u vidu komiteta i grupa. Parlament i parlamentarizam su danas u nekom opsadnom stanju, kako reče jedan autor, u statusu najbolje plaćenog muškog hora na svetu, objašnjava profesor Vučina Vasović sa Fakulteta političkih nauka, dodajući da postoji nekoliko razloga za deparlamentarizaciju parlamenta kao organizacije vlasti. Prvi od njih je jačanje izvršne vlasti, čime slabi moć parlamenta.
Parlament bi, po definiciji, mogao da ima kontrolnu i nadzornu ulogu kada bi pitanja poslanika, pitanje poverenja i interpelacija zaista imali dovoljnu težinu i tada bi zapravo bio prepoznat signal da ljudi hoće ozbiljnu raspravu, a ne atmosferu političkog vašarišta.
Ono što je isto tako evidentno, kolege su o tome govorile, da je po ovom poslovniku bilo omogućeno spajanje više predloga, sve po principu nes-kafe – tri u jedan. O tome ne treba dodatno govoriti.

Narodna poslanice, vreme koje je na raspolaganju vaše poslaničke grupe je iskorišćeno.
Reč ima narodna poslanica Judita Popović, posle nje narodni poslanik Meho Omerović.

Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, čitajući razloge za donošenje ovog poslovnika ne bih rekla da su tu neke velike ambicije iskazane.
Ako se pođe od člana 1, dakle od uvodne odredbe, vidi se da se ovaj poslovnik fokusirao na organizaciju rada Narodne skupštine, kao i na ostvarivanje prava i dužnosti narodnih poslovnika. To je jedan od uglova gledanja suštine i značaja ovog poslovnika za Narodnu skupštinu.
Međutim, ukoliko se pođe od značaja koji ima Narodna skupština, u tom slučaju bismo mogli da podelimo u tri značajne grupe problematiku koja je vezana za ovaj poslovnik.
U prvu grupu bi spadale, u stvari, proceduralne potrebe, dakle da se uredi način i organizacija funkcionisanja ove Narodne skupštine. U drugu grupu bi spadala pitanja koja se tiču odnosa prema Vladi. Dakle, odnosa prema Vladi u tom smislu da li se želi jedna raspravna ili jedna radna Skupština.
Mi za sada imamo raspravnu Skupštinu, a radna Skupština je opet povezana sa nekim ciljevima koji su iskazani kroz pojedina rešenja u ovom poslovniku, a to je između ostalog i smanjenje broja odbora.
Treća grupa pitanja odnose se, u stvari, na pitanje kakav odnos ima ovo zakonodavno telo prema evropskim integracijama, prema tzv. evropskim zakonima.
Dakle, ako krenemo od prve grupe problema, u tom slučaju bismo se mogli dogovoriti i u stvari naći neki konsenzus oko tih nekih tehničkih i proceduralnih pitanja. Nema tu velike razlike u odnosu na postojeći važeći Poslovnik. Normalno da procedura mora biti jasna. Normalno da se mora znati na koji način funkcioniše Narodna skupština.
Međutim, ukoliko se pođe, u stvari, od te činjenice da li ovo zakonodavno telo ima ambiciju da radi, da stručno radi, da sa tim nekim stručnim radom parira dominantnoj Vladi, e onda se tu postavlja zaista veliki problem. Zašto? Jer, iz ovih rešenja koja su ponuđena u Poslovniku mi ne vidimo zaista da se ta tema razvila, da se zaista našao način na koji će se rešiti problem pozicije, pozicioniranja parlamenta prema Vladi. Zašto?
Pa, evo recimo u Predlogu Poslovnika mi smo se u stvari vodili idejom da se smanji broj odbora i tu nema nekih zamerki. Međutim, smanjenje odbora ne prati, u stvari, i neke kapacitet u smislu dobijanja na stručnosti, na efikasnosti i, u stvari, na značaju rada parlamenta kroz te odbore. Zašto?
Pa, pre svega iz tog razloga što faktički sa smanjenjem broja odbora, sa stavljanjem određene formalne težine na rad tim odborima nije se promenila praksa rada u plenumu, tako da mi faktički imamo paralelno dva načina funkcionisanja ove Narodne skupštine, preko odbora i preko plenuma.
U suštini, ni jedan ni drugi ne daju onu efikasnost koja bi trebalo da postoji ukoliko zaista mislimo da parlament ima prevashodno tu ulogu da donosi zakone i da prati na koji način se ti zakoni sprovode i realizuju. Prema tome, očigledno da nećemo postići bar onaj nagoveštaj koji se vidi iz Predloga Poslovnika da se radna Skupština preorijentiše na raspravnu Skupštinu.
Sledeća grupa pitanja odnosi se, u stvari, na koji način Skupština misli da kontroliše rad Vlade. Ova kontrolna funkcija, koja i do sada je na neki način postojala u postojećem Poslovniku, nije na neki ozbiljniji način promenjena. Ostala su ta poslanička pitanja, ostala je interpelacija, ostao je predlog za glasanje o nepoverenju vladi.
Međutim, ako pogledamo interpelaciju, 45 dana je od dana podnošenja predloga za interpelaciju, pa sve do skupštinske rasprave, ako pogledamo poslanička pitanja, koja se svode na jednom mesečno, ako pogledamo na aktuelne teme koje su isto jedan od načina kontrole rada vlade, a ta tema može da se raspravlja jednom u toku meseca, pitanje je na koji način će to sve da bude aktuelno i na koji način zaista može da se kontroliše vlada sa ovim rešenjima iz Predloga poslovnika.
Dakle, sve u svemu, ovaj poslovnik zaista neće pokazati neka dobra rešenja, neće dati dobra rešenja ni za donošenje i kontrolu tzv. evropskih zakona, koji su i te kako bitni za evropske integracije.
Na kraju bih mogla samo da koncipiram i da zaključim, da poslovnik, ovakav kakav je predložen, nije ni morao da se predloži, a pogotovo uzevši u obzir ovu posebnu odredbu koja u stvari te najveće izmene koje su i predložene, a to su broj odbora, koje su predviđene članovima od 46. do 67, njihova primena se odlaže do nekog novog skupštinskog saziva.
Prema tome, zaista je bilo nepotrebno u ovom predlogu poslovnika potražiti neke takve značajne izmene koje bi ustvari i dale alibi za donošenje novog poslovnika.

Reč ima narodni poslanik Miroslav Petković, posle njega narodni poslanik Srđan Milivojević.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, zarad javnosti mi raspravljamo danas o Predlogu poslovnika. To je akt koji ima snagu zakona i jednako je važan kao i svi zakonski propisi koji se usvajaju u ovom parlamentu, a za nas, narodne poslanike, za naš rad, prava i dužnosti predstavlja mali ustav koga se moramo pridržavati i moramo poštovati.
Stvara se utisak u ovoj raspravi da se ovaj poslovnik odnosi isključivo na rad poslanika, ali ukoliko poslanik ne definiše jasno proceduru i pravila ponašanja, ne daje dovoljno slobode poslanicima da obavljaju svoju dužnost, predstavlja prvi korak ka uvođenju haosa u državu i i te kako se može odraziti na svakodnevni život građana Srbije.
U ovom parlamentu doneli ste bezbroj zakona koji se ne primenjuju, neke zakone koji stupaju na snagu tek za dve ili tri godine, i u pojedinim situacijama i ovaj poslovnik, a i rad Narodne skupštine predstavlja pravi primer kako se guši demokratija i u parlamentu i u Srbiji.
Zaista se pitam u čemu je smisao ovakvog rada Narodne skupštine Republike Srbije, jer smo došli u situaciju da Vlada ne može da naštancuje toliko zakona koliko, kako su neki vaši funkcioneri rekli, crna rupa može da proguta ovde.
Ponovo ste u poznatom maniru, onako bahato, na silu i bez neophodnog konsenzusa, koji mora da postoji kad se usvaja Poslovnik u Narodnoj skupštini, predložili ove odredbe, bez obzira na konsultacije i predloge koji su dolazili od opozicionih stranaka i to je prva ona krucijalna greška u samom startu. Ne može se poslovnik usvajati bez širokog konsenzusa i bez učešća i vladajućih stranaka i stranaka u opoziciji.
U ovom poslovniku nalazi se zaista gomila besmislenih odredbi koje je teško pobrojati, a nažalost izostale su iz njega odredbe bez kojih se ne može zamisliti normalan rad i funkcionisanje ovog parlamenta. Tako je moguće da kandidat za predsednika Narodne skupštine nije u obavezi da dostavi pisanu saglasnost da prihvata kandidaturu, pa je moguće da u članu 27. koji praktično definiše položaj predsednika Narodne skupštine Republike Srbije prepisan je član 104. Ustava Republike Srbije, samo što je u ovoj članu poslovnika izostavljen Ustav i nije navedena obaveza predsednika Narodne skupštine da poštuje odredbe Ustava, već samo zakona i ovog poslovnika.
Predvideli ste u članu 86. produžetak rasprave posle 18.00 časova, kao što ćemo i danas raditi, ali ste izbrisali onu odredbu, da se završava rasprava kad se završi ta tačka dnevnog reda, već ćemo imati one noćne vampirske sednice koje mogu trajati unedogled i do ranih jutarnjih sati.
Napisali ste u jednoj odredbi na početku radnog dana potrebno je prisustvo 84 poslanika. Dosad je to bio definisano – trećina narodnih poslanika, ali mi je interesantno zašto nigde u drugim odredbama poslovnika niste naveli da je za donošenje odluke potrebno 126 glasova, već većina od ukupnog broja narodnih poslanika.
Ili zašto niste predvideli da obavezan kvorum za rad Skupštine bude tih 84 poslanika, a ne da u ovoj sramotnoj atmosferi, bez predstavnika predlagača, raspravljamo o Predlogu poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Niko nije dao odgovor zašto je poslaniku ukinuto pravo da izdvoji mišljenje na odboru i da ga obrazloži u parlamentu u onih pet minuta, kako je to do sada bila praksa. Mislim da je to neophodno, da oni ljudi koji se ne slažu sa predlogom zakona ili imaju drugačije mišljenje o nekim amandmanima izdvoje svoje mišljenje na odboru i da to ovde u plenumu jasno i obrazlože.
Zašto niste predvideli da je dan za glasanje sastavni deo sednice? Podsetiću vas da smo u jednoj prilici kada se završilo redovno zasedanje, završila se rasprava, ali nije obavljeno glasanje, već smo nakon toga pristupili glasanju sa nekim obrazloženjem koje nikome nije bilo jasno.
Želim da ponovim pitanje koje je istakao i kolega Šami – zašto nije ograničeno vreme u kome predlagač može da nastupa u parlamentu? Mi se dovodimo, sa druge strane, u neravnopravan položaj, jer nama je ograničeno na dva minuta, tri minuta, pet minuta, dvadeset minuta, a predlagač ima sve vreme ovog sveta i može zaista nakon našeg izlaganja da govori šta hoće i koliko hoće.
Bio bih srećan da se u ovom poslovniku našla bar jedna rečenica u kojoj je predsedavajući u obavezi da saopšti koliko poslanika je glasalo za, koliko protiv, a koliko uzdržanih, jer praksa je pokazala da u toj jurnjavi usvajanja zakona predsedavajući samo kaže - za je glasalo toliko, a kao da niko nije bio protiv.
Mi kao poslanička grupa DSS smo u nekoliko navrata bili protiv besmislenih zakona, i rezolucija i nekih akata koji su ovde usvajani, ali to javnost nije mogla da čuje, već samo ukoliko se gledaju oni kvadratići, pa neko uoči da je neko pritisnuo u ovoj sali i crveno dugme i da ima različito mišljenje od vladajuće koalicije.
Zašto nije ušla odredba da predlog zakona, ukoliko je predložen, naravno, u skladu sa predviđenom procedurom, mora doći na dnevni red u jednom trenutku da se raspravlja u ovoj skupštini?
Mi smo takođe kao poslanička grupa DSS podneli niz zakonskih predloga koji su uvek skidani sa dnevnog reda i nikada neće doći na dnevni red. To je apsolutno diskriminisanje narodnih poslanika, koji imaju ustavno pravo, i građani Srbije ukoliko prikupe određeni broj potpisa imaju pravo da predlože određeno zakonsko rešenje, i valjda je normalno da se to u parlamentu raspravlja, a ne u medijima ili sa nekim obrazloženjima koja apsolutno ne može niko da brani.
Predviđeno je da predlagač zakona i odbor razmatraju amandmane i predlažu Narodnoj skupštini koje amandmane da prihvati, a koje da odbije, ali se ne kaže kad. Mi smo sad u poziciji da dok raspravljamo o poslovniku zaseda odbor i razmatra amandmane.
Znači, možemo doći u poziciju da se završi rasprava i da nakon toga dobijemo izveštaj Vlade koje amandmane prihvata, a koje ne prihvata. Čak je paradoksalno u jednom članu, koji predviđa proceduru za izbor Vlade, nije definisano šta se dešava ukoliko Vlada tog dana ne bude izabrana u parlamentu. Mislim da je to dovoljan argument koliko neozbiljno se pristupilo izradi ovog poslovnika.
Čuo sam obrazloženja od predstavnika vladajuće koalicije, gomilu praznih reči koje pokušavaju da opravdaju ovakav postupak, a višak reči jedino označava manjak smisla koji se ukazao danas u ovom parlamentu.
Ono što je najstrašnije, vladajuća koalicija se ponaša kao da su ova zgrada, ova sala, ovi ljudi vaše vlasništvo, da imate tapiju na sve što se radi u ovom parlamentu, ali sreća je da maksimalno ograničenje, koliko to može trajati, jeste četiri godine, ukoliko nekim genijalcima koji su radili ovaj poslovnik, i koji se nazovi bar ozbiljno politikom u ovoj zemlji bave, ne padne na pamet da ukinu jednog dana izbor u Republici Srbiji.

Iskorišćeno je sedam minuta i 25 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, posle nje narodni poslanik Ljubiša Petković.

Nastaviću sa primedbama koje imam na poslovnik, koji je vrlo lepo okarakterisao moj kolega iz DS Ratković, kao afirmaciju poslanika i to kroz podnošenje predloga zakona, kroz podnošenje amandmana i kroz rad odbora.
Vrlo lepo to zvuči, samo za to nema konkretnih dokaza. Kako je to afirmacija poslanika dostignuta kroz ovaj poslovnik, ako mi nemamo za dve godine rada razmatran ni jedan jedini predlog poslanika, a bilo ih je i još uvek stoje na sajtu u onom delu gde se nazivaju aktima u proceduri?
Kako možete reći da imamo afirmaciju poslanika kroz podnošenje predloga, ako su do sada razmatrani samo predlozi Vlade ili vladajuće većine? Da li se poslanicima mogu nazivati samo poslanici vladajuće većine ili taj atribut koji stoji u uverenju da ste izabrani za poslanika važi samo na tom papiru, a ne važi u trenutku kada treba da predložite zakon?
Kažete da imamo afirmaciju kroz podnošenje amandmana. Da li to znači da još nemamo zabranu da se amandmani podnose, pa to treba da doživimo kao afirmaciju?
Znate kako to zvuči kroz poslovnik o kojem raspravljamo? Kada poslanik treba da podnese amandman, to se tretira čl. 162, 163, 164. itd, ali je vrlo zanimljiv ovaj član 162. gde se kaže – amandman koji podnosi poslanik treba da sadrži odgovarajući član kao pravni osnov, da sadrži naziv i predlog zakona, što je nesporno, rešenje koje se predlaže, obrazloženje koje sadrži objašnjenje predloženog rešenja i, po potrebi, između dva zareza, slušajte sad ovo, procenu uticaja predloženog rešenja na budžetska sredstva.
Recite mi sad kojim to podacima pouzdanim i tehničkim sredstvima u ovom parlamentu ili u ovoj državi raspolažu građani, a posebno poslanici, da bi mogli da daju pouzdanu procenu uticaja predloženog rešenja na budžetska sredstva?
Znači, od poslanika koji u petak veče čuju na televiziji da je predlog novog poslovnika u proceduri i da je zakazana sednica za utorak, pa ga, ako imaju sreće da imaju kući štampač koji radi solidno, da su mogli da kupe kertridž za njega, pa da mogu da odštampaju ovaj predlog ili treba da doputuju u Beograd, ako ne žive u njemu, i da podignu taj svoj predlog zakona, i onda u tom kratkom roku koji se zove - subota i nedelja, pod uslovom da nemaju nikakvih drugih obaveza, naprave predlog zakona, jer je to uobičajena praksa da najviše imamo 148 sati i da vam po potrebi napravimo i ovu procenu uticaja predloženog rešenja na budžetska sredstva. To važi za poslanike kada podnose amandman. Toliko o onoj afirmaciji poslanika.
Vlada kada podnosi predlog zakona, to se tretira članom 151, jer je ona ne najčešće, nego gotovo isključivi podnosilac predloga zakona koji se ovde razmatraju i usvajaju, ima obavezu da u obrazloženju navede ustavni osnov, razloge za donošenje propisa, objašnjenje osnovnih pravnih instituta, procenu finansijskih sredstava, što se obično svede na jednu jedinu rečenicu – treba ili ne treba, nikada – ne i procenu zaista neke granice sredstava koje treba obezbediti.
A onda piše u stavu 2. alineja 3) obrazloženje može, znači, za Vladu obrazloženje može da sadrži i analizu efekata propisa, kakve će troškove primena tih propisa imati na građane i ostala zainteresovana lica.
Pitam vas kao predlagača i pitam građane Srbije kakva je to mera reciprociteta Vlade, koja raspolaže svom tehnikom, opremom, podacima, Zavodom za statistiku, koja svoje zaposlene šalje na obuke, seminare, putovanja, na razne dopunske seminare za obrazovanje i sticanje diploma, ima komore, udruženja, razne savete, plaćene komisije koje treba da naprave procenu efekata stanja, pa iako smo to na primer prilikom usvajanja Zakona o budžetskom sistemu tražili da bude obaveza Vlade da nam dostavi šta to za građane znači kada se usvaja neki zakon, vi u ovom najnovijem poslovniku napišete da Vlada može da da obrazloženje procene tih efekata propisa?
Da li vam zaista treba skraćivanje vremena za raspravu, koje ste predvideli u skraćenom postupku, pod koji može sve da se podvede, upravo zato da građani ne čuju koji su efekti propisa, zakona i ostalih akata koje ovde donosimo?
Da, jedino tako mogu da razumem restriktivnost, koja nije afirmacija poslanika i parlamentarizma, nego naprotiv, kad imate manje vremena u kojem možete da obrazložite kako će zakoni delovati na građane Srbije i to evo na ovaj način.
U amandmanu tražite da vam kažemo koji su efekti propisa, pa npr. kad o budžetu raspravljamo ne možemo ni da ponesemo amandman gde nemamo precizno razrađen ceo budžetski račun u kome se od nekoga uzima da bi se nekome dalo, a vi i za ovakve mnogobrojne propise, koje spajate po 13-14 tačaka zajedno i želite da se rasprava skrati na polovinu, kažete da Vlada nije dužna, već može da napravi tu analizu.
Koliko se ovim poslovnikom vrši afirmacija poslanika i parlamentarizma uopšte govori i član 207. koji tretira kontrolu Vlade, zatim član 209. gde imamo poslanička pitanja u vezi sa aktuelnom temom.
Da podsetim građane kako je to u praksi izgledalo. U članu 207. se govori o odnosu Vlade i ministra koji daju odgovore na postavljena poslanička pitanja koja su i ranijim, a i ovim poslovnikom, ostavljena kao mogućnost da vršimo kontrolu Vlade.
Lepo piše - posle datog odgovora na poslaničko pitanje narodni poslanik koji je postavio pitanje ima prava da najviše u trajanju od tri minuta komentariše odgovor, a kad dobije dopunski odgovor ima pravo da se, na primer, još dva minuta izjasni o dobijanju odgovora.
Kako se desilo u jednom trenutku, na jedno od takvih postavljenih pitanja, koji je trebao da znači sprovođenje instituta kontrole i nadzora nad radom Vlade, na moje pitanje kao poslanika Srpske napredne stranke, gospodin Đelić je ćutao, nije imao nikakav odgovor.
Ovde prisutna gospođa Čomić, koja trenutno predsedava, protumačila je član Poslovnika tako da ja na to ćutanje nemam pravo da objasnim značaj pitanja koje postavljam, što je direktno obesmišljavanje instituta poslaničkog pitanja.
Znači, od tri, plus tri, plus dva minuta, koje vam je vreme koje se štopericom meri, u kojem vi postavljate pitanje koje je od nečijeg životnog značaja, a tada se radilo o pravima zaposlenih iz "Koka kole" koji su ostali u sudskom postupku bez sredstava za život, radnicima koji su živeli na Kosovu, pa došli ovamo u Beograd, kupljeni u međuvremenu od Zemuna, gde su u sudskom postupku bili oštećeni, meni se kaže, meni ili bilo kom poslaniku, ne, kaže, član 207. je jasan.
Ne samo da je Poslovnik bio restriktivan, nego je on u primeni obesmišljen u osnovnim institutima i poslovima koje ima ovaj parlament. Ovog puta sam se snašla da dodam stav 2, pa da vidim da li ćete biti u stanju da ga odbijete, gde sam tražila da ako Vlada, odnosno ministar, ne koristi pravo da odgovori na postavljeno pitanje, onda narodni poslanik ima pravo da ukaže na značaj pitanja u trajanju od najviše pet minuta.
Znači, ne povećavajući ni za sekund pravo poslanika da komentariše ili postavi dopunsko pitanje, ja ću videti da li ste vi za afirmaciju poslanika kroz kontrolnu ulogu nad radom Vlade ili ćete odbijanjem jednog takvog amandmana i kroz ćutanje ministra, odnosno Vlade kao njenog predstavnika, u stvari obesmisliti ono što ste ovde dali kao obećano pravo na kontrolu Vlade.
Dokle ide ta maštovitost obesmišljavanja kontrolne funkcije ovog parlamenta može da se vidi u članu 213, koji govori o poslaničkim pitanjima u vezi sa aktuelnom temom. Na primer, poslanička grupa je imala pravo da određenu temu kandiduje u onom poslednjem četvrtku, kada se postavljaju pitanja i zakazuje sednica sa takvom temom, ali je članom 213. ovog predloga poslovnika dato pravo da se postavljaju pitanja nadležnom ministru, kao imamo pravo svi kao poslanici i to prema redosledu prijavljivanja.
O čemu se tu radi? Ono što je neko od kolega komentarisao da ona tri nezavisna poslanika treba da trče valjda do govornice, do predsedavajućeg i da se prijave, izbore za pravo da govori jedan od njih troje, taj način prijavljivanja je ovde takođe sporan i obesmišljava podnosioca tog predloga koji bi morao da ima prednost da prvi postavi pitanje, a onda bi morala da se koriste uobičajena pravila i ona shodna primena procedure, gde uvek ide od najmanje ka najvećoj poslaničkoj grupi, koja ima pravo da postavlja pitanja naizmenično, onako kako smo to i uobičajavali do sada.
Dalje, ta afirmacija Poslovnika i poslanika kroz Poslovnik ide dotle da je sada predviđeno, ovim predlogom poslovnika, ako se poslanička grupa u svom redosledu prijavljenih za diskusiju ne izjasni za ili protiv, njeni prijavljeni poslanici će govoriti na kraju.
Zamislite do kojih je detalja razrađena ta procedura koja se zove demokratija, znači, da li je neko zaokružio za ili protiv, da postaje toliko važno, da će neko govoriti na kraju.
Poslanik nema pravo da se obrati sa govornice u kući koja je njegova i kuća naroda, kako lepo gospođa Čomić ima običaj gostima da kaže – ovo je vaša kuća, kada nam dođu gosti, ali nije kuća nas koji ovde sedimo i koji smo izabrani da ovde sedimo. Mi smo neka druga lica i pravo da se sa te govornice obrate imaju predsednici i premijer, gde pokušavate da uvedete liniju razdvajanja između vlasti i parlamenta, rovovima koji su nepremostivi.
Da li je to duh tolerancije, da li je to duh svi nas koji smo predstavnici građana ove Srbije, nezavisno od toga ko je kog političkog opredeljenja i ko je u ovom trenutku vlast ili opozicija? Ne, to samo govori o onome da se u ovoj državi prava na nešto moraju doživeti, ne kao stvarna prava, nego ako deklarativno piše da neko na nešto ima pravo, to pravo građani moraju da shvate kao stvarno.
To je pravo na vraćanje imovine, pravo na besplatne akcije, pravo poslanika da govori, pravo da ima da predlaže, ali da li će njegov zakon moći da uđe u proceduru, to smo imali prilike da vidimo. Koliko vremena ima za govor i obrazlaganje svojih predloga, vidimo u predlogu da se uvede skraćeni postupak, gde je najvažnije meriti vreme i u tome imati takvu preciznost da se slučajno ne iznese koja reč kritike više na račun Vlade, koja tako uspešno vlada, ali preko svoje vladajuće većine gleda da onemogući sve te pohvale na njen račun.
Do koje mere ide ta diskriminacija govori i nabrajanje stalnih delegacija o kojima, stavila sam primedbu, odlučuje predsednik Skupštine, a na osnovu konsultacija sa predsednicima poslaničkih grupa. Ne može predsednik Skupštine, kao prvi među jednakima, da umesto predsednika poslaničke grupe odluči o sastavu stalnih delegacija i nabrajaju se samo tri, dok se ostale stalne delegacije ne nabrajaju, već se kaže – i ostale delegacije koje su formirane.
Maločas ste rekli koji je značaj Poslovnika. Da, jeste, nije to samo akt o našem unutrašnjem uređenju i ponašanju. Da li smemo sebi da dozvolimo da sve one međunarodne delegacije u kojima smo stalni članovi budu značajnije neke, a neke manje značajne, što može da otvori prostor i otvara prostor za drugačiji pristup u smislu prisustvovanja i učešća ljudi u radu tih delegacija, a gde se zalažemo za predstavničku demokratiju, jer ne samo da imamo obavezu da donosimo zakone, da obavljamo kontrolu nad radom Vlade i svih ostalih organa, ali i da se bavimo tom predstavničkom demokratijom, sarađujući u tim međunarodnim telima, jednako važnim za sve.
Da ne bude da samo kritikujem, zaista je vredno u ovom poslovniku hvale način kako je rešen institut kontrole regulatornih tela drugih državnih organa. Da vas podsetim, kada smo donosili zakon o telu koje se bavi zaštitom konkurencije, propustili ste da usvojite amandman kada su i u kojim rokovima dužni ti organi, odnosno ta tela da nas obaveste da je nekome istekao mandat i šta sad vredi mogućnost da mi nekog biramo, imenujemo i kontrolišemo, a nemamo onaj prethodni korak kroz zakon koji je loš, a dopustili smo da loš prođe.
Znači, jedan dobar deo poslovnika koji nam sada omogućava da razmatramo izveštaje regulatornih tela u plenumu, da nekoga ko dobro radi pohvalimo, da nekoga ko loše radi, na osnovu tih izveštaja, smenimo i predložimo kažnjavanje, što je jedini način da građanima položimo račune, ima jedan loš predkorak u nekim zakonima koje smo zbog kratkih rokova i ovako loše procedure usvojili kao loše. Volela bih da i to sagledate kada o ovome govorimo.