Narodni poslanik Slobodan Samardžić ima reč.

Poštovani narodni poslanici, poštovano predsedništvo Skupštine, ovaj poslovnik koji je predmet našeg današnjeg razgovora i rasprave ima 297 članova. Ustav Srbije ima 202 člana, a ovaj poslovnik ima negde blizu hiljadu stavova. Ustav Srbije ima gotovo duplo manje.
Dakle, dva dokumenta koja ne moraju da imaju direktne veze, mada imaju indirektne svakako, gde je jedan ekstenzivan, pun nekakvog normiranja detalja, a jedan pravnički racionalan.
To je posledica jedne situacije da je Ustav Srbije donesen na osnovu nacionalnog konsenzusa, a da je ovaj poslovnik kao predlog dat na bazi nasilja skupštinske većine nad manjinom.
Naime, da se nekim slučajem išlo metodom konsenzusa i da je napravljena radna grupa koja bi saglasno došla do poslovnika, budući da se radi o pravilima rada Skupštine koja važe za sve nas, ovaj poslovnik bi mogao da bude za dve trećine kraći. On ne bi morao da ide u takve besmislene detalje i normiranja, a to je zapravo posledica nedostatka legitimnosti, one prave demokratske legitimnosti jednog zajedničkog rada na početku nekog procesa, posle čega su većine i manjine krajnje legitimne.
Ovde to nažalost nije slučaj. Imamo jedan vrlo ekstenzivan poslovnik koji je teško čitati, sa mnogim suvišnim odredbama. Samo pogledajte tri člana, devet ili deset stavova posvećenih tome kako poslanik operiše sa identifikacionim karticama. Kao da je reč o mlađim maloletnicima, a ne o poslanicima.
Molim vas da još jednom pročitate te odredbe, te suvišne stvari. Tih je suvišnih odredaba jako puno upravo zato što ne postoji bazični konsenzus u ovoj skupštini oko ovog poslovnika.
Zbog toga poslovnik s jedne strane ima nameru da detaljno normira svaki element života ove skupštine, a sa druge strane ima obezbeđene kontrolne mehanizme odlučivanja u stalnim prednostima skupštinske većine, koja uvek može da donese odluku i da preglasa manjinu.
S druge strane, u kontrolnom delovanju predsedavajućeg, tj. predsednika i potpredsednika Skupštine, koji uvek mogu da oduzmu reč, čak i da daju, da odluče o pravu na repliku, kao što kaže odgovarajući član koji garantuje repliku u dva stava, a u trećem oduzima to pravo, gde kaže da o ovim stvarima koje se egzaktno utvrđuju odlučuje predsednik Skupštine. Takvih odredaba gde se prava daju i uzimaju ima dosta. Naveo sam samo jedan primer.
Budući da vreme teče, navešću samo još jednu stvar koja je važna za ovaj poslovnik, ako mi je dopušteno još 25 sekundi. Dakle, reč je o članu 59, o odredbama o Odboru za KiM. To su najsiromašnije odredbe kada je u pitanju određivanje šta treba da rade odbori. On ima samo dva člana i ta dva člana se tiču stvari koje ova skupština nije radila tokom ove dve godine.
Dakle, predlaganja zakonskih akata, zakona i drugih opštih akata oko KiM i predlaganja rezolucija. Skupština to do sada nije nijednom radila, a KiM je tema gde može postojati dnevno delovanje ili bar na nedeljnom nivou Skupštine. To je jedan član o odboru koji potpuno štrči i najbolje bi bilo da je bio izostavljen.

Narodni poslanik Mirko Munjić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedniče, ukazaću na nekoliko primedbi koje SRS ima na predlog ovog poslovnika, smatramo da su sve suštinske prirode.
Počeću od prve primedbe koja se odnosi na konstituisanje odbora Narodne skupštine, gde ste vi predvideli da pored članova imamo i zamenike članova. Na prvi pogled ništa značajno, ništa spektakularno. Međutim, da li je to baš sve tako?
SRS je principijelno protiv uvođenja zamenika članova u skupštinskim odborima. Zašto? Uvođenjem zamenika članova čini se da vi u stvari hoćete nešto da uradite po svaku cenu, ne mareći za političku volju ili politički stav vaših političkih neistomišljenika. Vama je cilj broj donetih zakona. Vama je cilj statistika, a ne suština onoga što skupštinski odbor treba da uradi u okviru svoje nadležnosti.
Ovim želite u stvari da postignete nešto što je bilo česta pojava u skupštinskom životu Srbije. Želite da se skoro ne može doći u situaciju da na skupštinskom odboru ne bude kvoruma.
Do sada je nepostojanje kvoruma ili nedavanje kvoruma, kao jedno od legitimnih sredstava koje poznaje politička praksa, bio jedan svojevrstan pritisak na vladajuću većinu. Pritisak da ona obezbedi taj kvorum i da pokaže svoju političku odgovornost i političku zrelost u rešavanju pitanja koja su u nadležnosti tog odbora. Drugo, da taj odbor ispuni taj suštinski razlog svog postojanja i da pitanje iz svoje nadležnosti reši stručno i odgovorno.
Hoće li zamenici članova ispuniti ova vaša očekivanja? Šta ako zamenici članova u pojedinim situacijama budu toliko neodgovorni, kao što se to dešavalo i sa pojedinim članovima, pa ponovo nema kvoruma? Hoće li se neko dosetiti da izmisli instituciju i zamenika zamenika člana? Onda bi to možda tek tada bilo rešenje problema.
Sada bih se osvrnuo malo na rad bez kvoruma. To je takođe jedno pitanje o kome treba nešto reći. Mislim da je i to jedno od suštinskih pitanja u ovom predlogu vašeg poslovnika. Vi ste za neke situacije predvideli da skupštinski odbor može da radi i bez postojanja kvoruma.
Ovo je čista farsa i čisto obesmišljavanje institucije skupštinskog odbora. Čemu onda kvorum? Čemu dolasci na sednice skupštinskog odbora? Jednostavno, dajte predsedniku odbora da on završi taj posao, neka nađe jednog, neka gore sedne sa njim i uz kaficu neka proćaskaju, neka naprave zapisnik i završena stvar.
Da li je to suština postojanja odbora? Da li je to suština rada odbora? Odgovor je jasan, on je izrečen na početku. Dakle, radi se o jednom čistom klasičnom makijavelističkom pristupu ovom problemu, da postavljeni cilj opravdava svako sredstvo. To je jednostavno potpuno jasno u ovom problemu.
Osvrnuo bih se na jedno pitanje koje se odnosi na javno slušanje. Odredbe čl. 83. i 84. koje regulišu ovo pitanje su prepisane.
Ovde se nastavlja ono što je često praksa kod vas i što je prisutno u predlozima pojedinih zakonskih predloga koji dolaze u ovu skupštinu, a to je princip Resavske škole, u prevodu – prepiši, pa nije bitno da li je to adekvatno i primereno našoj političkoj svakodnevici, našim političkim zbivanjima, našem životu, jer nije sve tuđe bolje.
Znate, ako neko misli da kada osedla svinju da je dobio dobrog jahaćeg konja, grdno se vara. Nije to baš tako. To je u stvari sasvim jedna farsa i jedno zamajavanje, prepisivanje nečega što je tuđe nikad nije bilo dobro. Onaj koji radi to i koji misli da je uradio nešto dobro ili iz zablude ili iz namere, e o tome već zaista ne treba trošiti puno reči.
Nešto ću reći o skraćivanju postupka. Član 95. reguliše u kojim slučajevima narodni poslanik može predložiti da se postupak skrati. U principu, trebalo bi da su to neki manje važni propisi ili zbog potreba, kako vi kažete, evropskih integracija.
Da li je to tako? Evo nekih primera. Vi predviđate skraćenje postupka za, na primer, potvrđivanje međunarodnih ugovora. Tačno je da ovo treba skratiti, ali po vašem viđenju, a znate kada? Kad treba doneti nešto na brzinu, kad treba doneti nešto pod nečijim pritiskom i kad nešto eventualno treba zamagliti ili prikriti od građana Srbije.
Znate, da nije tako ne bi nam se desilo, a pretpostavljam da će primenom ovog propisa još više se dešavati da niko živi ne zna koja sve prava imaju tuđi vojnici koji prolaze preko naše teritorije. U normalnim državama, dame i gospodo, ovakav međunarodni sporazum je predmet referenduma, a ne predmet da se to uradi preko kolena.
Pa Slovenci su, dame i gospodo, sproveli referendum za pitanje razgraničenja državne granice sa Hrvatskom, da li će se međunarodne institucije uključiti u ovo ili ne, a vi ustupate deo suvereniteta u korist tuđe vojske, a da niko ne zna šta se valja iza brega ovde.
Takve stvari ćete vi sutra predložiti da se rešavaju po skraćenom postupku. Ili, pod dva, autentično tumačenje zakona. Kad se pojavi potreba da organ koji je doneo neki zakon, dakle ovde Narodna skupština, treba da donese svoje autentično tumačenje, to znači da ili je nešto nejasno ili da postoji neki spor koji treba ovde rešiti, dakle, od strane onog organa koji je i doneo taj zakon. I za to ste vi predvideli skraćeni postupak.
U najboljem slučaju ovde bi trebalo produžiti postupak ili ga bar zadržati kao što je bio, a ne nikako ga skratiti.
Da se osvrnem na još jedno pitanje, a to je izbor i razrešenje. Ovde ste takođe predvideli skraćen postupak i to iz nekih jasnih razloga. Ovde je vama važno da se neko što pre, bez neke duge diskusije i po unapred utvrđenom scenariju, izabere na neku funkciju, obično kao partijski kadar.
Očit primer za ovo je izbor sudija i tužilaca, i to izbor, videli smo, mnogih koji ne zadovoljavaju stručne kriterijume i koji jednostavno prolaze, dakle, mnogi od njih, kažem, kao ljudi sumnjivih moralnih osobina.
Pa se onda može desiti da bude, kao što je već bilo u ovoj skupštini, podsetiću vas, da se za osnovnog tužioca izabere sudija opštinskog suda, koji je u svojstvu predsednika Izborne komisije doneo osam odluka, osam rešenja o izboru osam odbornika, na osam različitih sednica, a da ni jednu sednicu nije održala. Doneli su joj ta rešenja gotova, urađena, potpisala i odbornici su izabrani. Eto, šta se može desiti kada se izbor radi onako kako vi predviđate i u ovom vašem predlogu poslovnika.
Zaista treba nekada da poslušate i opoziciju, nekad i manjinu, jer znate, kao što je jedna umna glava rekla – manjina je ponekad u pravu, a većina uvek greši.

Narodni poslanik Petar Jojić ima reč.

Dame i gospodo, gospođo predsedniče, imam primedbe u odnosu na predloženi poslovnik, pa ako se uzme u obzir istorija srpskog parlamenta, ovakav poslovnik i ovakvu diktaturu, koja brže napreduje od artiljerije, nije zabeleženo.
Kao prvu primedbu bih imao u vezi predsednika Narodne skupštine kako je definisan.
U članu 27. predsednik Narodne skupštine predstavlja Narodnu skupštinu. Ne, predsednik Narodne skupštine treba da zastupa Narodnu skupštinu. Dalje, saziva njene sednice, predsedava njima i vrši druge poslove u skladu sa zakonom i ovim poslovnikom.
Proučavajući uporedno pravo, između ostalog, izanalizirao sam poslovnik nemačkog Bundestaga, koji posedujem iz 1982. godine. U članu 7. ovog poslovnika nemačkog Bundestaga zadaci predsednika formulisani su – predsednik zastupa Bundestag i vodi njegove poslove, on čuva dostojanstvo i prava Bundestaga, unapređuje njegov rad, vodi rasprave, pravedno i nepristrasno i brine se za red.
Mislim da je ova formulacija bila kud i kamo pravilnija, jer predsednik Narodne skupštine ne ide na Olimpijske igre da predstavlja zemlju, on zastupa parlament. To je jedna primedba.
Dalje, kada je u pitanju parlamentarna demokratija i ovaj predlog poslovnika koji iz mog ugla ocenjujem, imajući u vidu u nazad 20-30 godina, postaje jedan veliki paradoks. Početak 21. veka obeležio je jedan veoma uočljiv paradoks – demokratija je navodno trijumfovala u većini zemalja sveta i kao ideal, i kao skup političkih institucija i prakse. Međutim, kao velike demokrate mnogi u mnogim zemljama doveli su do velikog razočarenja zbog rezultata koje je ostvarila u praksi, kao što je to i slučaj u našoj zemlji.
Parlamenti danas imaju ključnu ulogu u rešavanju ovog paradoksa. Oni su centralna institucija demokratije, jer izražavaju volju naroda, prenose narodna očekivanja i traže odgovore za njihove potrebe.
Po mom mišljenju i mišljenju SRS, parlament je taj koji treba da pomogne u rešavanju najaktuelnijih problema s kojima se građani suočavaju u svakodnevnom životu. Kao izabrano telo koje predstavlja sve strukture društva, naš parlament ima jedinstvenu odgovornost da usklađuje sve interese i očekivanja naših građana putem demokratskog dijaloga.
Nažalost, demokratskog dijaloga u parlamentu Republike Srbije između vladajuće koalicije i opozicije nema, jer vladajuća koalicija ponižava, omalovažava, a ne uvažava opoziciju, koju su takođe građani na izborima birali.
Doprinos parlamenta demokratiji kakav je u Srbiji? Kao ideal demokratija bi trebalo kod nas da predstavlja osnovni princip, garantovan okvir građanskih prava. Kada je reč o građanskim pravima moram da istaknem, da bi ljudi mogli da utiču na zakone i politiku koje se na njih odnosi, potrebno je da su im zajamčena osnovna prava da se slobodno izražavaju, da se slobodno udružuju sa drugima, da biraju svoje predstavnike na slobodnim i fer izborima.
Iako je poštovanje prava odgovornost svih građana, parlament kao zakonodavna vlast ima posebnu odgovornost da obezbedi formulisanje načina zaštite ovih prava u praksi, u skladu sa međunarodnim standardima i ljudskim pravima.
Kakav bi trebalo da bude okvir za demokratski parlament? Parlament treba da obezbeđuje adekvatnu predstavljenost svojih birača i svojih biranih predstavnika - narodnih poslanika, da bude transparentan, da bude dostupan, da parlament polaže račune, to znači da narodni poslanici polažu račune svojim biračima i da bude efikasan.
- Zaštita prava poslanika u vršenju njihovih mandata, posebno kada je u pitanju parlament Republike Srbije. Jedan od osnovnih uslova da u parlamentu postoji adekvatna predstavljenost je da narodni poslanici uspešno predstavljaju svoje birače. Ovim poslovnikom to je poslanicima onemogućeno, da poslanici slobodno mogu da iznose svoje mišljenje, bez straha i bojazni.
Istorijski gledano poslanici su često bili izloženi raznim oblicima pritisaka i zastrašivanja od strane vlada, a posebno da su javno istupali protiv zloupotreba vlasti od strane Vlade, poslanici su često bili u situaciji da trpe nepravedni pritisak koji je poticao iz drugih krugova moći.
Zaštita prava poslanika predstavlja neophodan preduslov koji poslanicima omogućava da štite ljudska prava i osnovne slobode naših građana. Opoziciji u parlamentu Republike Srbije je to onemogućeno.
- Kontrola kroz poslanička pitanja i interpelacije. Svrha postavljanja poslaničkih pitanja u Narodnoj skupštini sastoji se pre svega u tome da se poslanicima pruži prilika da traže informacije o pitanjima od javnog značaja.
Drugo, postavljanjem pitanja od javnog značaja vrši se pritisak na Vladu da deluje u interesu naroda i države.
Druge važne karakteristike poslaničkih pitanja odnose se na pružanje prilike poslanicima da prenesu Vladi mišljenje i raspoloženje javnosti o tekućim i važnim pitanjima građana.
Gospođo predsedniče, ne znam da li je predlagač imao priliku i da li vi znate – za slučaj povrede poslaničkih prava koji nije rešen na nivou države, poslanici mogu da se žale Komitetu za ljudska prava poslanika, koji je osnovan pod pokroviteljstvom Interparlamentarne unije 1977. godine. Ovaj komitet, koga čine visoki funkcioneri parlamenata iz celoga sveta, radi na osnovu procedure koja je nalik sudskoj proceduri i koja ima za cilj da se u poverenju postigne obostrano prihvatljiv dogovor sa vladom, odnosno parlamentom o datom pitanju.
Savet Interparlamentarne unije je sada prihvaćen kao glavno međunarodno telo za zaštitu prava poslanika. Obaveštavam sve poslanike, čija budu prava povređena u ovom parlamentu, da imaju pravo da se obrate ovoj instituciji za zaštitu svojih prava.
Što se tiče poslaničkih pitanja, u Poslovniku nemačkog Bundestaga regulisano je kud i kamo preciznije, opširnije. Poslanicima je omogućeno da postavljaju pitanja kada je povreda Poslovnika u trajanju od pet minuta, u ovom poslovniku predviđate dva minuta. Da li je to demokratija, je l' mi idemo u EU? Mi smo pre 20 godina bili po ovom pitanju, ako upoređujemo, u EU, a sada idemo unazad.
Što se tiče poslaničkih pitanja i tu je zaista uveden u Bundestagu određeni red, što je predlagač mogao da koristi. Međutim, to nije korišćeno.
Što se tiče mera koje izriče predsednik, voditelj parlamenta, a po kome postupa Administrativni odbor, u nemačkom poslovniku postoji da na opomenu ili isključenje poslanik ima pravo žalbe, odnosno prigovora koji se stavlja na dnevni red skupštine Bundestaga, a da Skupština po njemu donosi odluku, ali to ne utiče na odlaganje izvršenja.
Dakle, svaki poslanik kome bude izrečena mera ima pravo, u skladu sa Ustavom Republike Srbije i to u članu 36. koji normira: "Jamči se jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave. Svako ima pravo na žalbu ili drugo pravo na sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili zakonom zasnovanom interesu".
Obzirom na te kazne koje se poslanicima izriču, mislim da to nema utemeljenje, niti je to ustavna kategorija, a nije ni zakonska, jer o tome nema zakona.
Moram da vas podsetim da je prvi put Administrativni odbor doneo jednu odluku po mom prigovoru, koja je bila pozitivna i što je, u svakom slučaju, Administrativni odbor, reagovao pravilno, jer sam uložio prigovor i Administrativni odbor je taj prigovor usvojio i promenio odluku o određenoj sankciji.
Što se tiče ostalih pitanja kada je u pitanju prigovor, osvrnuo bih se na postavljanje poslaničkih pitanja. Bio sam u prilici da 29. oktobra 2009. godine postavim jedno poslaničko pitanje na osnovu koga do današnjeg dana nisam dobio odgovor.
U Pančevu su privatizovana sledeće preduzeća: "Veterinarska stanica" Pančevo, JNP "Pančevac" Pančevo, DP "Pan sirovina" Pančevo, "Utva" Pančevo, NIP, Kibernetski centar Pančevo, "Jabuka" industrija skroba Pančevo, "Utva servis" Pančevo, "Tamiš informatika", Pančevo, "Utva projekt" Pančevo, "Silomont" Pančevo, "Mlekara" a.d. Pančevo, "Konstruktor" Pančevo, "Seme Tamiš", Pančevo, "Tamiš trgovina" Pančevo, "Minel oprema" Pančevo, "Elprom" Pančevo, "Gaj" Pančevo, "Staklo" Pančevo, "Petrohemija", Pančevo, "Azotara", "Auto moto društvo", "Ukras", Trgovinsko preduzeće "Trgoprodukt", Fabrika krzna Pančevo, Pekarska industrija Pančevo, Pamučni kombinat, "Trudbenik" Pančevo, Fabrika sijalica Pančevo.
Tražio sam odgovor – pošto je Pančevo prodato? Gospođo Čomić ni danas nisam dobio odgovor. Ne morate mene rukom da opominjete. Pre svega, ovo je pitanje koje sam postavio, ali do današnjeg dana nisam dobio odgovor. Pošto je prodato Pančevo? To su pitanja od značaja za građane. Hvala.

Narodni poslanik Zoran Krasić ima reč. Vaša poslanička grupa ima još 18 minuta.

Obično kada neko ko glumi većinu u Narodnoj skupštini, a to glumi onaj ko ima 125 poslanika pa nekako dođe do 127 – 128, a ako obezbedi kupovinom još 130, kao što reče ovaj "primerak", onda nikakav problem nije, onda je sve jasno.
Samo da podsetim, ovo nije prvi put u istoriji da se donosi poslovnik Narodne skupštine. Sećam se, gospođo Kolundžija i 2001. godine.

Gospodine Krasiću, nemojte se obraćati gospođi Nadi Kolundžiji nego meni i parlamentu.

Vama da se obraćam?