Iskorišćeno 12 minuta i 10 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima poslanica Donka Banović.

Poštovane kolege narodni poslanici, poštovani ministre, dakle, ovaj predlog zakona ili budući novi zakon o trgovini bi trebalo da bude jedan od najvažnijih ekonomskih zakona i jedan od onih zakona koji bi trebalo da reguliše odnose na tržištu.
Naime, već smo i nekoliko puta čuli, a i znamo, mi koji se pomalo razumemo u ovu oblast, to je da su na snazi tri prilično zastarela zakona, koji regulišu odnose na tržištu, pa i inspekcijski nadzor itd, a zakon koji se konkretno bavi trgovinom je čak iz 1993. godine.
Dakle, to je zakon koji je star 17 godina i možda je to jedan od retkih, odnosno, jeste jedan od retkih sistemskih zakona koji u tih 17 godina nije pretrpeo nijednom ili nijedne izmene i dopune, s tim što znamo svi da se oblast trgovine u tih 17 godina veoma mnogo promenila, postoje neke nove vrste trgovine, načini, novi formati, institucije itd.
Na primer, elektronska trgovina pre 17 godina nije postojala ni u svetu, pa ni u Srbiji. Mi, doduše, imamo jedan poseban zakon koji detaljnije reguliše tu oblast. Mislim da će i tu biti potrebe da se izvrše izmene i dopune uskoro, zato što ljudi, ili trgovci i preduzeća koja učestvuju ili obavljaju elektronsku trgovinu imaju već dosta primedaba i problema u praksi.
Na primer, pre 17 godina, barem u Srbiji, nije bila razvijena aukcijska i berzanska trgovina, dakle imamo čitav set različitih oblika i vrsta trgovine, a da ih zakoni ni na koji način nisu uređivali.
Dakle, DSS apsolutno smatra da je potrebno donošenje novog zakona o trgovini, a i znamo da i trgovci, a i građani, očekuju s nestrpljenjem i zakon o zaštiti potrošača, pa na primer i zakon o robnim rezervama.
Znam da postoje neki nacrti, da su u toku javne rasprave. Kada je u pitanju Zakon o zaštiti potrošača, ta javna rasprava već dugo traje, tako da mislim da bi i taj zakon uskoro trebalo da bude u proceduri i da se usvoji.
Dakle, kao što rekoh, mi apsolutno podržavamo donošenje novog zakona, međutim, smatramo da je ovaj zakon mogao da bude mnogo bolji, da su mnoga rešenja ili pokušaj rešavanja uopštenih i da imate članove koji su veoma deklarativni ili da imate čitav niz članova i obaveza koje se nameću učesnicima u prometu, a da nemate predviđene sankcije ili kazne. Inspekcijski nadzor nije uopšte definisan kod nekih pojava, tako da slobodno mogu da kažem da je zakon uopšten i deklarativan.
DSS je podnela oko 35 amandmana. Neki su suštinski, neki nisu, pa ćete vi to pogledati, možda i mi svojim amandmanima doprinesemo kvalitetu ovog zakona.
Imam i potrebu da ilustrujem nekoliko članova koji su deklarativni. Govorim o delu dva, gde su nabrojana načela trgovine. Tu imamo nabrojano sedam načela: načelo slobodne trgovine, načelo ravnopravnosti i zabrane diskriminacije, načelo jedinstvenog tržišta, načelo poštenja, načelo stabilnosti itd.
Bila sam prilično zbunjena kada sam pročitala ova načela i mislila sam da je to neko nepisano pravilo ili običaj da zakoni o trgovini sadrže i ovakva načela, pa sam pogledala zakone o trgovini iz regiona i nisam našla u njihovim zakonima ovako navedena načela.
Npr, načelo poštenja kaže – trgovci su dužni da u tržišnoj utakmici postupaju pošteno, na način koji nije usmeren na nanošenje štete drugim trgovcima, odnosno kupcima, kao i javnom interesu, a u skladu sa poslovnim moralom i dobrim poslovnim običajima.
Molim vas, ovo bi bilo jako dobro da se na ovaj način može obezbediti poštena tržišna utakmica, ali ne može. Ne možete vi da kažete i da očekujete, da kažete trgovcima da su dužni da u tržišnoj utakmici postupaju pošteno i da onda to tako i očekujete. To bi isto bilo kao da u Zakonu o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, npr, kažete da su učenici dužni da savladaju svaku nastavnu jedinicu iz biologije i da onda očekujete da je to tako.
Ono što može da obezbedi poštenu tržišnu utakmicu su dobri, jasni, precizni zakonski propisi. To je preduslov ili jedan od uslova.
Drugi uslov je da svi učesnici u toj tržišnoj utakmici poštuju te propise, do zadnjeg slova, da nema privilegovanih trgovaca, da se pokuša sprečiti korupcija i da se nadzor i inspekcija obavljaju do detalja onako kako treba. Jedino na taj način se zaista može obezbediti poštena tržišna utakmica, a ne tako što ćemo propisati načelo poštenja.
To se veže na ovo. U glavi VII ta glava nosi naziv – Nepoštena tržišna utakmica, pa onda taj član 50. kaže – zabrana nepoštene tržišne utakmice, opet se odnosi na to da hoćemo da nam bude poštena tržišna utakmica, ali ne može na ovaj način. Kaže – nepoštena tržišna utakmica je zabranjena i da trgovci koji pretrpe štetu zbog radnje nepoštene tržišne utakmice imaju pravo na naknadu te štete. Znam da je svaki slučaj za sebe.
Dakle, ako inspekcija ili ministarstvo, ovde čak i ne piše ko to treba da utvrdi, utvrde da nastaju različite vrste šteta i da je to onda predmet sudskih sporova. Međutim, mogli ste u kaznenim odredbama da se taj inicijalni prekršaj koji utvrdi ili inspekcija ili ministarstvo, pa kaže da taj i taj učesnik u tržištu učestvuje nepošteno, da postoji ta neka osnovna kazna. Ovako to ništa ne znači, niti će ko od učesnika ovo uzeti u obzir.
Još jedno načelo koje ilustruje koliko je ovaj zakon u mnogim članovima uopšten i deklarativan je da imamo i neke članove koji su apsolutno nepotrebni. Recimo, načelo saradnje, to je član 10.
Pa kaže:"U poslovima tržišnog nadzora svi nadležni državni organi i imaoci javnih ovlašćenja su dužni da međusobno sarađuju". Valjda se to podrazumeva. Čini mi se da je ovo prvi predlog zakona gde imamo takav jedan član, gde se kaže da svi državni organi i imaoci javnih funkcija, znači ne neke organizacije koje su izvan tog kruga, da su dužni da sarađuju.
Valjda se to podrazumeva da državni organi koji se bave ovom oblašću međusobno sarađuju. Ili, ako ne sarađuju, onda to uopšte nije dobro. Nije dobro ni za ministarstvo, ni za trgovinu, a bogami nije dobro ni za građane.
Kada budemo razgovarali u pojedinostima, rekoh imamo 35 amandmana, tako da ćemo onda i pojedinačno o svim članovima. Sada nemam dovoljno vremena da se osvrnem na sve, ali ću reći par stvari, recimo, to je glava VI i kaže – Unapređenje trgovine, i tu su tri člana koja govore o Centru za razvoj trgovine.
Član 47. govori o tome da ministarstvo, odnosno Vlada ima nameru da osnuje centar za razvoj trgovine. Član 48. opet govori o razmeni podataka između različitih organa ili institucija i član 49. govori o razvoju integrisanog sistema.
Imali smo mi i imamo dosta predloga zakona gde predlagač zakona predlaže formiranje agencije za određenu oblast. Ne spadam u one poslanike koji smatraju da agencije nisu potrebne, neke su veoma potrebne i imaju puno posla. Ima tu agencija koje nisu potrebne i koje, kada bi vas neko pitao, čak i ljude koji su zaposleni, šta vi u stvari radite, ne bi znali da vam kažu.
Vi ovde kažete – centar za razvoj trgovine, ne kažete – agencija za razvoj trgovine. Dobro, međutim, u poslednjem stavu kažete da se na osnivanje i rad centra primenjuju propisi kojima se uređuju javne agencije, a prava osnivača centra vrši Vlada. Dakle, ne zove se agencija, ali jeste agencija. Svi ovi poslovi koje vi predviđate da će se obavljati u tom centru su zaista značajni.
Međutim, meni se čini da mnoge te poslove već obavljaju određeni ljudi u određenim sektorima i odeljenjima Ministarstva za trgovinu, tako da je apsolutno nepotrebno ovo što vi nama predlažete, osnivanje jednog novog centra, odnosno agencije.
Na primer, taj budući centar treba da prikuplja podatke i prati kretanja na tržištu na području Republike Srbije i po pojedinim sektorima trgovine ili priprema stručne osnove za izradu propisa iz oblasti prometa robe i usluga.
Malo ste ovu formulaciju onako zakomplikovali a, u stvari, to znači da će taj budući centar pripremati buduće nove zakonske predloge ili podzakonska akta itd. Vidim jedan od ljudi iz ministarstva nešto vrti glavom, ali "priprema stručne osnove za izradu propisa", ako to ne tumačim dobro, onda ćete mi vi reći.
Međutim, opet kao što sam navela, znači, prikuplja podatke, analizira itd. Nemojte mi reći da to ni jedan sektor niti iko sada u Ministarstvu trgovine radi. Ako ne radi, onda to nije dobro. Šta hoću da kažem?
Hoću da kažem da u vreme kada se govori o štednji, o tome da se mora smanjiti administracija, da se ljudi otpuštaju zato što su proglašeni za višak u određenom državnom organu ili instituciji. Zaista smatram da ne treba da se tu povećava broj zaposlenih i nema potrebe zato što ovo može da obavlja i treba da obavlja Ministarstvo.
Inače, imate tu različitih amandmana, od toga da vam poslanici predlažu da se, na primer, ovi članovi brišu potpuno. Amandman koji sam potpisala, sa kolegom iz DSS, samo zamenjuje "u centru" rečju "ministarstvu". Ako vi smatrate da su ovo poslovi koji su veoma značajni za razvoj trgovine u Srbiji, da treba i te kako da postoji, ali da vi to svojom unutrašnjom organizacijom ili napravite novo odeljenje ili sektor ili da dodelite neke nove poslove već postojećim sektorima.
Sada ću da citiram, ministre, jednu vašu izjavu od 28. marta 2010. godine. Tačno je da trgovcima i svim učesnicima u prometu roba i usluga u Srbiji potreban novi zakon, međutim, oni imaju jedan mnogo veći problem, a to je stalni pad prometa na tržištu i roba i usluga. Čak od početka 2009. godine taj trend se nastavlja. Znači, mnogo veći problem predstavlja njima taj pad prometa trenutno nego to što, na primer, ne postoji novi zakon.
Vi ste 28. marta izjavili da je najveći problem domaćeg tržišta mala tražnja, niska kupovna moć i jedan stalno prisutan strah građana da li će sačuvati svoje radno mesto i da li će od svojih mesečnih primanja uspeti da pokriju troškove i obezbede sebi i svojoj porodici pristojnu egzistenciju.
I da je jedan od glavnih ciljeva politike Vlade, ovo ste izjavili pre dva meseca, za ovu godinu upravo očuvanje kupovne moći građana na što višem mogućem nivou. Dakle, i vi ste konstatovali taj problem. Sada čujemo i znamo da se ova Vlada trudi da očuva kupovnu moć građana.
Podsetiću vas na to da je, na primer, samo pre dve godine predsednik Vlade Mirko Cvetković, koji je tada bio kandidat za predsednika Vlade, naveo, kada je u pitanju privreda ili ekonomija, četiri cilja. To je dinamičan rast privrede, rast zaposlenosti. I u kampanji, od strane svih stranaka koje sada čine većinu ili koaliciju koja vlada govorilo se o tome da će se otvarati radna mesta i da će biti najmanje 200.000 novih radnih mesta.
Sada više toga nema, nego i vi kažete u svojoj izjavi, a bogami građani jako dobro znaju da se oni plaše i za ona radna mesta koja imaju, a i plaše se za svoja primanja i ako ne izgube posao, zato što su ta primanja sve manja.
Kad mi sada ipak govorimo o trgovini, znate kako u narodu to zovu kada vam neko nešto obećava, pa to onda nije tako, jeste može biti i "obećanje ludom radovanje", ali to se u narodu zove "prodavci magle". Dakle, kada neko nešto obećava a onda od toga nema ništa. Znači otvorite tu kutiju i taj poklon, a unutra ništa ili magla, tako da ste vi mogli da iskoristite ovu priliku i da u članu 2. zbog građana, da ih upozorimo da znaju, da lepo u članu 2. gde su navedena značenja pojedinih pojmova trebalo je ipak tu objasniti šta je to "prodavac magle" i šta znači "prodavanje magle". Hvala.

Iskorišćeno 18 minuta vremena poslaničke grupe. Da li neko od predsednika, ovlašćenih predstavnika želi reč? (Da.) Narodni poslanik Zoran Krasić.

Svako vreme nosi svoje breme. Da nam je potreban jedan zakon koji ovo treba da uredi, svakako jeste potreban, ali da bude kompletan zakon, da po mogućnosti reguliše što više pojedinačnih pitanja iz ove oblasti.
Da budem i konkretan. Ne mogu izvoz i uvoz da budu u nekom drugom ministarstvu, a unutrašnja trgovina u nekom drugom ministarstvu. To mora da se objedini, prava stvar.
Druga stvar, a to bi morao neko da shvati, ovaj zakon treba da spreči osam miliona ljudi koji će da krše zakon. Svako od nas krši ovaj zakon zato što se javljamo kao potrošači i želimo da kupimo što jeftinije, ali se poneki put neko od nas javlja i kao prodavac, pa želi da proda što skuplje. To je prirodno stanje, zakon samo to treba da uredi koliko je to moguće da bude podnošljivo, da okruženje bude definisano, da se pravila poštuju.
Svi se javljaju kao prodavci i kao kupci i onda se javlja veliki problem. Država je dužna da obezbedi svakom svom građaninu, svakom svom žitelju iste uslove. Ako su isti uslovi u pogledu obrazovanja, zdravstva, onda su i u pogledu snabdevanja. Sada imamo tu veliki problem što ta disperzija nije adekvatna.
Neću da se bavim ovim stvarima koje se odnose na moderne oblike trgovine, to neminovno mora da se prihvati, iluzorno je pričati, kao što je i kompjuter postao deo naše stvarnosti, kao što je automobil postao deo naše stvarnosti, tako su deo naše stvarnosti i megamarketi i svi drugi oblici trgovine, i ta elektronska trgovina i sve ovo drugo što prati. Ne treba trošiti mnogo snage oko toga da se ubeđujemo da li to treba ili ne treba, treba.
Međutim, ovim zakonom mora da se reguliše i nešto što nažalost nema u Predlogu zakona. Moramo da imamo neku garanciju za naše bilanse. Nažalost, to nije kod Ministarstva trgovine, to je rasuto po različitim ministarstvima, u zavisnosti od delatnosti, proizvoda ili usluge. Onda nastupaju stvarno veliki problemi. Da je teoretski moguće i praktično izvodljivo da i ono što može pri kraju godine da bude deficitarna roba, na početku godine se izvozi, pa se kasnije uvozi.
Veliki sam zagovornik da se definiše i šta treba da bude Direkcija za robne rezerve. Ako ona treba da bude korektivni faktor za stabilnost tržišta, onda ona mora da trguje pre svega sa takvom vrstom robe, a ne sirovinama. Ako se radi o robama koje nisu sirovine, onda ta direkcija mora da bude u okviru Ministarstva trgovine, ne može da bude slobodni strelac, jer Ministarstvo trgovine treba da obezbedi stabilnost, pod uslovom da monetarna politika bude normalna.
Ako monetarna politika zaigra svoju priču sa kursom itd, možete vi dva miliona inspektora, ništa ne pomaže, to vam je poznato. U tom smislu je i ovaj centar koji je neophodan, ali ne sme biti agencija nego sektor u okviru ministarstva. Danas moderne tehnologije omogućavaju ne samo umrežavanje nego apsolutno evidentiranje da bi se vršile analitičke studije, da bi se išlo u susret problemima, a ne radi neke bogzna šta kontrole.
Moram da kažem da u onoj strategiji koja je napravljena, radila se ona odavno, i ranije su bile neke strategije, pošto je razorena ta naša društvena trgovina, videli smo ko je kasnije otkupio te objekte, sigurno da su nam potrebni i objekti za jednu modernu trgovinu, da dostignemo i te standarde, bez obzira sa koje strane dolaze ti standardi, po glavi stanovnika, po metrima kvadratnim itd.
Smatram da sve to treba biti u Ministarstvu trgovine, a ne u nekoj nezavisnoj instituciji, pa makar je zvali i agencija koja vrši neke javne poslove, gde navodno ima tri-četiri poverena državna posla.
Naravno, treći segment jeste ono bolno pitanje rada inspekcijskih organa. Tu ova država nije našla formulu, kada kažem država ne mislim na aktuelnu vlast nego mislim i na prethodne, prethodne, prethodne i na buduće i na buduće buduće. Zašto?
Da li mi u okviru inspekcijskih organa treba da imamo jednu inspekciju koja bi kontrolisala sve, ne samo promet roba i usluga, već i ono što se odnosi na poslove sanitarne inspekcije, ono što se odnosi na poslove poljoprivrede, veterinarske itd?
Da li nam je potreban državni organ za inspekcijske poslove? Na to se nije išlo zbog toga što bi se jedan inspekcijski organ, pa makar to bilo i neko ministarstvo, izdigao sa velikom količinom tih represivnih mera, pa bi uticao na sve druge.
Međutim, i ovaj drugi oblik organizacije, gde svako ministarstvo u okviru inspekcijskih poslova ima svoju neku inspekciju, takođe pokazuje svoje nedostatke. Onda se javlja problem ljudi i opredeljenosti da se poštuje zakon.
Mislim da je dobro što sada tržišna inspekcija izlazi iz jedne vrste poslova i postaje baš prava tržišna inspekcija, na dobrom je putu da postane prava tržišna inspekcija koja će da kontroliše i kvalitet, asortiman, cene, objekat, uslove, okruženje itd, a sve manje da kontroliše ono što izvorno treba da bude u nadležnosti poreskih organa.
Mi smo podneli 30-tak amandmana, siguran sam da 20 i nešto možete slobodno da prihvatite, jer oni samo popravljaju ovaj tekst zakona. Verovatno niste spremni da prihvatite ove amandmane koji se odnose na ovaj centar i na ove druge, pretpostavljam za vas, vrlo značajne stvari.
Ali, mislim da ta kapilarna organizacija državnih i paradržavnih organa u praksi se pokazala vrlo loše. Šta imate od Agencije za duvan, šta imate od ovih drugih agencija? Nemate ništa.
Očekivao sam da ćete u ovom zakonu da objedinite i zaštitu potrošača, i sprečavanje nelojalne konkurencije i cene. Dobro je što ste makar u jednom članu koji se tiče cena konstatovali da za stabilnost cena nije odgovorna samo NBS, jer su nam ovde neki pričali – sve zavisi od NBS. A gde je ekonomska politika Vlade?
Mi smo podneli veliki broj amandmana koji imaju pre svega za cilj da, ukoliko se način obrazovanja cena definiše nekim aktom, to ne sme biti podzakonski akt. U tom smislu vi sada u pravnom prometu imate nekoliko, otprilike 12 oblasti, gde se podzakonskim aktima obrazuju cene, pa čak ima jedna, moram da kažem šizofrena situacija, gde se cena derivata nafte obrazuje sa gledišta akciza i poreza, pa to služi kao osnov za definisanje cena.
To je sve moglo da se smesti u ovaj zakon i da se možda čak i ovim zakonom propiše način obrazovanja cena koje su pod kontrolom države, bez obzira na režim kontrole. Znači, prethodna saglasnost, načelna saglasnost ili definisanje same cene, sve je to moglo da uđe u ovaj zakon i da ovaj zakon objedini sve.
Naravno, niste mogli da odolite pritisku i da date blagu prednost nečemu što je EU u odnosu na realni život u Srbiji. Mi smo sa nekoliko amandmana pokušali i to da ispravimo, a za nekoliko amandmana sam siguran da ćete ih prihvatiti jer se radi o nekim omaškama prilikom pisanja, počev od toga da ste u deklaraciji ispustili da stavite kao obavezni deo naziv uvoznika. Ali, to je definisano drugim propisima.
Ovo sve pričam zbog toga da shvatite da su svi amandmani podneti da bi se poboljšao ovaj tekst, kako bi bio prihvatljiv. Ali, onaj veliki nedostatak – zaštita potrošača, nelojalna konkurencija, robne rezerve, organizacija svih mogućih poslova unutar ministarstva, po nama, to je moralo da uđe u ovaj predlog zakona i da ovaj zakon bude kompletan zato što on treba da bude, kako vi to sad kažete, krovni za sve ono što se naziva promet robe i usluga.
A kad se malo okrenete, svuda oko nas se nalazi promet. Svi su trgovci u ovoj zemlji. Ne zato što je to Srbija nego zato što svaka delatnost u sebi podrazumeva trgovinu. Naravno, i u Skupštini imamo trgovinu mandatima, ali to nije predmet ovog zakona, to je predmet nekog drugog zakona i o tome će gospođa Bosa sa bratancem da raspravlja. No, da se vratimo na ovo.
Čitao sam i strategiju i ona jeste poprilično veliki dokument. U prvom delu je dobra analitika, gde se izražava postojeće stanje i ovaj predlog zakona je rezultat te strategije. Strategija je programski dokument na osnovu koga se i radi i ovaj zakon i to je sasvim normalno. Međutim, mislim da nije dorečeno i da treba da se kompletira sa ovim oblastima i onda bi to bio stvarno potpun zakon.
Neke stvari stvarno ovaj zakon ne može da reši, poput ovog strateškog pitanja budućeg izgleda svih inspekcijskih organa. Ima mesta razmišljanju da se na nivou države napravi jedan organ za inspekcijske poslove. Jer, pazite, vi ste svakodnevno suočeni sa tim problemom u Ministarstvu.
Kada nadležni inspektor dođe u prodajni objekat, izvrši neku kontrolu, može da primeti da problem nije samo problem evidentiranja nego čak i utaje poreza. Tu se već njegova nadležnost na neki način zaustavlja, treba da dođe neka druga ekipa, da li ona hoće ili neće.
Drugo, u procesu toga što vi nazivate decentralizacijom, vrlo je važno da prvostepeni organi budu na terenu. Ako su inspekcijski organi prvostepeni organi, oni treba da imaju tu svoju disperziju na celokupnoj teritoriji.
Dalje, ostaje jedan problem. Nisam siguran da ste dobar put izabrali u strategiji kako da rešite pitanje potpune snabdevenosti tržišta sa gledišta lokacije. Mi imamo stvarno one sredine gde se iselilo stanovništvo. Imamo situaciju da su oni dva puta kažnjeni.
Naravno, to nije najveći nedostatak ovog zakona, da me pogrešno ne shvatite. Ali, imamo jednu situaciju da onaj ko je kažnjen i živi u nekom selu i treba mu 30 km da dođe do prvog prodajnog objekta, kažnjen je znači tom lokacijom, uslovima života i kažnjen je činjenicom da on skuplje kupuje i plaća robu nego ovaj koji je u mogućnosti da uđe u neki od ovih megamarketa gde po damping cenama može da kupi taj isti proizvod.
Mislim da vaše opredeljenje da putem malih i srednjih preduzeća iz oblasti trgovine popunjavate te praznine neće doneti nekog većeg rezultata, naprotiv, moguće je da se to i desi, ali pitanje cene neće da se reši na adekvatan način i na zadovoljstvo potrošača. To je zato što će u svojim kalkulacijama da se ubace troškovi prevoza, troškovi nabavke itd. Jer, u krajnjem slučaju, u trgovini sve plaća krajnji potrošač.
Kad smo već kod potrošača, sa dva amandmana smo pokušali da ispravimo nešto što je promaklo, na momente se brka šta je kupac, a šta je potrošač. Ispustili smo jedan amandman na član 2. tačka 8). Stručni procenitelj prosto veštački stoji u ovom predlogu zakona, ima ga samo u članu 2. tačka 8), a nigde ga nema u ovom tekstu zakona. Stičem utisak da je greškom to ostalo.
Mislim da procenite šta ste hteli time. Ne vidim ni jednu vezu sa ostalim članovima ovog zakona. Pretpostavljam da je to nekako upalo.
To su naše glavne primedbe ili pre bih mogao da kažem naši predlozi šta treba da se reši. Slažem se sa onim stvarima iz strategije, ništa bez konkurencije. Konkurencija mnoge stvari može da reši, ali ne rešava sve. Ma koliki napori da se čine, uvek će biti nedozvoljene trgovine i uvek će nedozvoljena trgovina imati veći obim ukoliko su poreske i druge dažbine koje prate neku robu veće.
Znači, ako razmišljate o tome da PDV dignete sa 18% na 20 i nešto posto, odmah ste za nekoliko procenata povećali nelegalnu trgovinu. Zašto? Zato što je korist daleko veća.
Ovaj zakon ne može da reši problem nelegalne trgovine. To moram da vam kažem – ne može. Potrebna je i policija. Ako nešto pusti carina i uđe kod nas, završena priča. Pa da li je to Dunav sa nekim cisternama, da li je to neko parkiralište na graničnom prelazu, ako je prvi u lancu trepnuo, propustio, možete vi ovde da proganjate, da radite šta god hoćete, nema te robe u realnom životu, odnosno u papirima, ali se realno pokazuju velike pare.
Budite oprezni sa otvaranjem prostora za nove prodajne lance, jer može biti potencijalno velika opasnost, kao što se desilo sa bankarskim sistemom. Ceo naš bankarski sistem je gotovo prepušten strancima.
Vidite i sami, nekada je važila ona izreka u Americi – pored smrti izvesno je da se plati i porez. U Srbiji ima dodatak – mora da se plati i bankarska provizija. Svi plaćaju bankarsku proviziju. Zbog te bankarske provizije, i ne samo toga, dešavaju se ove stvari što se dešavaju, po 400-500 miliona evra svake godine strane banke ostvare dobit na ovom našem jadnom, suženom tržištu. To može da se desi i u ovom prometu.
Podsetio bih vas – pre nekoliko godina gospodin Petar Jojić je sa ove govornice ili u onoj tamo drugoj zgradi više puta ukazivao na neke stvari koje se dešavaju, pa je stalno pričao o toj firmi "Pevec", pošto kad god krene iz Pančeva prema Beograda on vidi kako se pravi taj "Pevec". Pa je pričao, pričao… puče "Pevec". Čuli ste.
Naš Pera Jojić je na to na vreme upozoravao. Neki drugi će da kažu – on je preuzeo rizik, šta nas briga, država nije oštećena itd, ali mislim da to ne može tako da se posmatra.
Mi nismo podneli amandman na onaj član koji govori o studiji uticaja na strukturu tržišta, ne zato što smatramo da je to neko idealno rešenje, nego iz prostog razloga da za sve što se radi potrebna je neka studija izvodljivosti ili da koristim one termini od pre 20 godina – o društveno ekonomskoj opravdanost, pa čak i u sistemu gde je dominantni oblik privatna svojina u organizaciji privatnih aktivnosti.
Ako pogledate ove naše gradove, u onim gabaritima koji su bili pre recimo 20 i nešto godina, onda moram da vam skrenem pažnju da su urbanisti u to vreme vodili računa i o rasporedu trgovine, škola, obdaništa i drugih stvari. Jednostavno, postoji standard po glavi stanovnika, po kvadratnom metru stambene površine, šta je sve potrebno da se obezbedi kako bi na datom prostoru mogao da se organizuje pristojan život, ne samo u pogledu obdaništa, zdravstvene zaštite, nego i snabdevanja.
Da li ćemo doći do situacije da maloprodajni objekat snabdeva 80 potrošača ne znam, stoje neki izazovi. Budite oprezni povodom ovoga što ste najavili, podsticaji našim liderima u trgovini da se šire na našem području jer navodno to može da poboljša naš izvoz. To je vrlo problematično jer domaći lideri u trgovini su majstori, rukovodioci i osnivači organizovanog kriminala.
Organizovani kriminal, gospođo Čomić, samo još jedna rečenica, kod nas je nastao 1992. godine zahvaljujući posmatračima, koji su 1992. godine samo nekima dozvoljavali da mimo kvota uvoze i izvoze robu, a oni su toliko ojačali da su danas postali nezaobilazni tajkuni i veliki finansijeri. Tu budite oprezni, što dalje bežite od njih.

Iskorišćeno je vreme ovlašćenog predstavnika. Prijavljeni su narodna poslanica Jorgovanka Tabaković i narodni poslanik Zoran Ostojić.
Narodna poslanica Jorgovanka Tabaković, s obzirom da je prijavljena ranije.

Govorim kao ovlašćeni predstavnik i zahvaljujem se kolegi Ostojiću što mi je dao priliku da govorim pre njega.
Koristim priliku da, povodom rasprave o Zakonu o trgovini, postavim nekoliko pitanja nama kao društvu. Da li je baš ideologija savremenog slobodnog tržišta potpuno pravedna, idealna, da li ostavlja neke greške, da li nam daje neke zadatke koje treba da ispravimo? To pitanje mogu da svedem na jedno – šta radite nedeljom?
Da li nedeljom uzimate svoju decu za ruku ili odlazite da obiđete svoje stare roditelje, ili odlazite u neki od trgovinskih lanaca da kupujete i ono što vam treba i ono što vam ne treba? Govorim to kao žena koja vodi svoje domaćinstvo, ima porodicu, nikad o tome nije prestala da brine, i bojim se da smo u ovoj eri globalnog slobodnog tržišta dozvolili da tom navodno slobodnom tržištu pripadne ne samo sadašnjost, nego i budućnost.
Povodom rasprave o ovom Zakonu o trgovini, hoću da ponovim tvrdnju Frensisa Fukujame, da se izgleda navodno istorija okončala i da su odnosi ponude i tražnje ti koji određuju da li smo mi kao ljudi roba, da li se naše društvene veze pretvaraju u stvari u tržišne transakcije. Razmislite s kim se nalazite, s kim idete da popijete kafu, šta očekujete od tih ljudi ili šta oni očekuju od vas.
Da li mi imamo prava da razgovaramo samo o nametnutim temama koje govore o tome da u trgovini treba da obezbedimo najpravednije uslove trgovine, zaštite konkurencije, dostupnosti potrošačima, zaštitu potrošača ili treba i da se zapitamo da li kupujući, možda i nepotrebne proizvode, imamo poneku mrvicu koja se zove zadovoljstvo, dok nekim drugima, koji nam namećući propagandom, vrlo agresivnom, omogućavamo da zarade mnogo, mnogo više.
Pošto nemam pouzdane podatke o tome koliko zarađuju takvi ovde kod nas od trgovine, mogu da navedem jedan poznat primer da najbogatiji čovek u Meksiku ima više novca nego 17 miliona njegovih najsiromašnijih sunarodnika. Mogu da navedem podatak, koji neću za našu zemlju precizno da iznesem, da godišnja rata duga mnogobrojnih zemalja, a možda i naše, iznosi mnogo više nego ulaganje, ono što u budžetu evidentiramo, u zdravstvo, obrazovanje ili ono za šta se svi deklarativno zalažemo.
Da li smo mi kao zemlja dokaz da se najviše ulagalo u šoping molove i da smo pod tim podrazumevali one strane direktne investicije, ali to su u stvari bile akvizicije, odnosno prodaja akcija trgovinskih preduzeća?
Zašto o svemu ovome govorim? Govorim o tome što smo izgubili osnovni cilj društva. Da bi neko mogao da bude potrošač i da govorimo o trgovini, mora pre svega da bude proizvođač da bi se neki proizvodi naše industrije našli na rafovima u tim trgovinama i treba da postoje ljudi koji rade u nekim najbolje industrijskim, ali može i uslužnim manjim delatnostima, da zarade platu da bi mogli da odu da kupuju ono što im je neophodno.
Složićemo se da najvrednije stvari koje se zovu pravednost, mudrost i ljubav ne mogu da se nađu ni u jednom trgovinskom lancu, bilo gde u svetu. To ćemo tražiti na nekim drugim mestima, ako kao neke druge zemlje ne forsiramo u najvećoj mogućoj meri kupovinu potrebnog, ali još više nepotrebnog.
Na nama je da jedan ovako slično uređen, a ovo je prilično dobar zakon o trgovini, uradimo i nešto ozbiljnije u donošenju zakona koji će da uradi strategiju razvoja, odnosno proizvodnje. Vama, kao članu Vlade, to mogu kao poslanik da zamolim da upišete, ne da vam stavim u zadatak, nego da vas zamolim da upišete to kao jedan od svojih prioriteta.
Ali, vi ste kao ministar trgovine u prilici da svojim reklamnim kampanjama i akcijama poradite na tome da kupiti kola ne znači kupiti u našim uslovima audi, mercedes, BMW, a u nekim boljim zemljama ferari, nego proizvodima vratiti upotrebnu vrednost jer to jeste dokaz da time završavamo neki posao, jer kupovinom opipljivih stvari, poput BMW-a, audija, ferarija i Armanijevog odela, čovek nikada ne može da kupi ono što u stvari nema, a rekoh malopre, ljubav, mudrost i dobrotu.
Mi, kao država, kada govorimo o vrednostima koje želimo da promovišemo, imamo mnogo posla tu. Mi, kao poslanici, možemo tome da doprinesemo.
U daljoj priči o konkretnim primedbama, ne mnogobrojnim – jer zaista reč je od onog što ste kao izašli sa početnim zakonom pre javne rasprave, ne javnog slušanja, o čemu juče pričasmo, nego kao što rekoste javne rasprave, od jednog obimnog i prilično rogobatnog zakona došli ste do vrlo razumljivog zakona, koji bi ipak trebalo da uvaži jedan broj amandmanskih intervencija poslanika i da omogućimo zakonsku regulativu koja će nam u najvećoj mogućoj meri omogućiti da tu trgovinu uredimo na najbolji mogući način – poći ću pre svega od osnovne primedbe koju ne smem da zaboravim.
Poći ću od člana 11, gde vas molim da imate na umu da u spornoj tački 1) tog člana ne moramo za sve poljoprivrednike da tražimo da imaju registraciju i da njihov promet robe bude ograničen samo zato što moraju da budu predmet registracije. Vi odlično znate, prema zakonu koji reguliše ovu oblast, da oni koji su registrovani za poljoprivrednu delatnost jesu registrovani upravo zato što od vas ostvaruju određene subvencije.
To bi značilo da u prometu pod ovim uslovima mogu da se nađu oni koji proizvode kukuruz i slične kulture, pšenicu i slično. Šta je sa onima koji proizvode voće i povrće u mnogo manjem obimu i mogu, mogli bi, bez registracije da se nađu kao prodavci po ovom zakonu o trgovini i da pokažemo tim malim sitnim poljoprivrednim proizvođačima da se i za njih zalažemo i da takvu amandmansku intervenciju uvažite.
Naša deklarativna zalaganja koja ste vidim, vrlo vešto, preuzeli kao Vlada od onog što poslanici SNS često govore kao zaposlenost, kao izvozno orijentisani sektori, kao poljoprivreda, nađe mesta u ovim konkretnim zakonskim rešenjima.
Mnogi su ovde često komentarisali šta su trgovinski formati. Neću ponavljati član 15, njegovo osnovno rešenje iz zakona, ali moram da vam stavim primedbu da ste zaboravili da navedete da su trgovinski formati prodavnice malog formata – samoposluge, kiosci i radnje. Niste ih naveli ni u članu 2. kroz definicije, a nema ih ni ovde kao trgovinski formati, gde objašnjavate da se u njima kao organizaciono-tehničkim oblicima može obavljati trgovina.
Moja sledeća konkretna primedba je da ostala trgovina na malo van prodajnih objekata, gde u članu 20. objašnjavate ambulantnu trgovinu, izaziva male nedoumice za sve nas koji nismo direktno u toj materiji i da nije dovoljno dobro objašnjeno šta je u stvari ta ambulantna trgovina i da sam termin nosi potpuno pogrešne asocijacije.
Predlažem da vi kroz odbor ili vi sami intervenišete tako da objasnite da je to tip trgovine koji se obavlja nevezano za određene poslovne prostorije, kao trgovina na kolicima, na železničkim, autobuskim stanicama, plažama ili slično. Znači, ako već imate zakon koji zaslužuje ocenu dobar, za razliku od mnogih, zašto ne bi imao i ovako preciznije određenje.
Kad govorimo o uslovima za obavljanje trgovine, govorim o članu 30, vi ste tu prilično jasno definisali, ali u stavu 3. ovoga člana gde se kaže da su lica iz stava 1, znači ko sve može da ima svojstvo trgovca, dužna da u svom prodajnom objektu prilikom trgovine van prodajnog objekta poseduju dokaze o svojstvu trgovaca, odnosno ispunjenosti uslova iz stava 2. ovog člana.
E sad, ako vam kažem da vi u tom stavu 3. za ostala fizička lica u pogledu prodaje, maločas je neko to hvalio kao mogućnost koju daje ovaj zakon, u pogledu prodaje sopstvenih polovnih stvari, rukotvorina, umetničkih, zanatskih proizvoda domaće radinosti, osim poljoprivrednih i prehrambenih, uopšte ne definišete kojim dokazima treba da raspolažu ovi trgovci.
Verujem da je to tehnički propust. Molim vas da ga ispravite, odnosno moguće je da samo kažete da ti dokazi važe za ostale, osim trgovaca koje sam ovde navela, i to je amandmanska intervencija gde ćete vi reći da se izuzimaju oni iz člana 11. stav 12. tačka 3) zakona. Ne zamerite što ovako precizno iznosim detalje, ali zaista želim da budem od koristi.
Očekujem da član 39. brišete. Ovo je za mene najveća primedba koju imam na ovaj zakon. I nije detalj, zamerka je principijelne prirode. Članom 39. vi definišete oznake posebnog svojstva roba i usluga i kažete da, bukvalno, oni koji imaju posebna svojstva za to dobiju, uslovno ću reći, sertifikate, mogu u stvari da imaju oznake nekih priznatih standarda.
Ljudi, nemojte da se lažemo, ovim stavovima, pre svega, nije mesto u zakonu o trgovini nego u zakonu o zaštiti potrošača. Ne može samo ovo da bude u zakonu o trgovini i odlično znamo da ovu oznaku dobije onaj ko plati. Ne ko po kriterijumima i uslovima zaista obezbedi tu posebnost, nego onaj ko je spreman da plati ovakvu posebnu oznaku, on će je i dobiti, koliko plaća zvanično, koliko plaća nezvanično, neka kažu oni koji imaju, a ima mnogo onih koji imaju loše iskustvo.
Moram da vam kažem nešto što je do sada bilo primer loše prakse, govorim o gradu iz kog dolazim, gde se od trgovaca traži da bude, na primer, to član 42. reguliše, vidna oznaka o istaknutosti poslovnog imena, odnosno naziva ili skraćenog poslovnog imena.
Vidno je pridev. Kako se to – vidno, procenjuje? Diskrecionim pravom onog ko dođe da to proceni. Da li znate kako se to kažnjava? Mnogo u ovo vreme krize. Izraz – vidno je jedno vreme bio hit inspekcije u Novom Sadu koja je obilazila male kioske i radnjice i uvek je imala primedbu da to nije dovoljno vidno. Molim vas, ili izbacite to – vidno, ili precizno definišite veličinu slova, način obeležavanja ili oznaku kako to treba da glasi.
Član 47, Centar za razvoj trgovine. Veliki je problem sa onim što se zove Centar za razvoj trgovine, jer ako se dešavalo i dešava se da su mnogi od ovde definisanih stavova i članova zakona definisani tako, ne mogu reći potpuno neprecizno, ali nedovoljno precizno da treba tražiti mišljenje da bi se po tim stavovima moglo postupati, onda se trgovci, ljudi koji se bave ovim poslom, susreću sa tim da svaki od državnih službenika, inspektora i organa koji dođu u kontrolu, ima svoje shvatanje o tome šta, na primer, znači obeležavanje, vođenje knjige KEPA sa PDV-om ili bez PDV-a.
Da li vi verujte da je bilo takvih prostora, takvih slučajeva gde se ostavlja prostor za različito tumačenje? Da li znate šta se dešava? Odgovor tražen od Ministarstva trgovine se na ovakva bitna pitanja ne dobije nikad ili sa zakašnjenjem od dve godine, ali kazna se plaća odmah i iznosila je za trgovce iz Novog Sada 240.000 dinara. Znači, za onog ko nepravilno vodi knjigu KEPA.
Vi, kao ministar, imate pravo i obavezu da u ime Ministarstva koje vodite i zakona koji ovde predstavljate za sve nepreciznosti donesete uputstvo i pravilnik koji će onemogućiti slobodno sudijsko uverenje, da se tako uslovno izrazim. Nije ovo režiser književnog dela koji kaže, imam pravo da književno delo razumem na svoj način i tako postavim predstavu.
Nije ovo "slou moušn" gde možemo da vidimo da li je u pravu inspektor ili ne, a proizvodi konkretne posledice na rad nekog ko se bavi trgovinom u ovo teško vreme. Nisam od onih koji kažu, ministarstvo treba da se pita, a ne ministar, zato što odgovornost i pravo mora da bude personalizovano. Ministarstvo nije neimenovani brod, ni Vlada ni oznaka na Nemanjinoj, ni adresa na kojoj vi sedite. Ministarstvo ste vi i vaši saradnici, skup zakona s kojima radite, koje kreirate na osnovu kojih neko mora da živi i uređuje svoje dnevno poslovanje.
Preuzmite tu odgovornost, imate je i uredite sve nedovoljno definisane stvari da se ljudi ne bi susretali sa, na primer, praksom da se od njih traži da cena cigareta bude formirana po boksovima, a on u kiosku prodaje cigarete po komadima i onda se neki pametni vrli inspektor nađe u pravu da nekog kazni što je drugačije vodio cenu cigareta.
Ovo je život u kojem su spremni da vam potvrde oštećeni da kod jednakih ipak ima nekih koji su jednakiji i da oni koji ovaj posao rade, kad se nalaze u nekom udruženju gde mogu da međusobno razmene iskustva, ideje i dođu do najboljih rešenja, jesu spremni, kao što su bili s vama u razmeni ideja kad smo ovaj zakon radili da vam pomognu da ovaj zakon uredite na najbolji način.

Iskorišćeno je osamnaest minuta vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Velimir Ilić.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, očekivao sam jedan zakon koji će imati  neke novine, neke veće izmene i koji će nešto značiti više za Srbiju u trgovini.
Videvši ovaj zakon, slabo se šta menja, jedino ova stavka da ministar odlučuje o tim hipermarketima kvadrature preko dve hiljade metara kvadratnih, što neće nešto posebno ekstra promeniti i uticati na srpsku trgovinu.
Očekivao sam posle vašeg velikog iskustva, gospodine ministre, jer vi ste već devet godina prvi čovek srpske trgovine. Vi ste tri godine bili ministar trgovine u Vladi Zorana Đinđića, tri godine predsednik Privredne komore i sada ste ministar u ovom mandatu već treća godina.
Znači, vi ste čovek koji je izuzetno odgovoran za srpsku trgovinu, za stanje u Srbiji koje je nastalo, za srpske proizvode, za toliki srpski problem izvoza i toliko forsiranje srpskog uvoza.
Uvoznički lobi niste uspeli da razbijete. Uvoznički lobi bukvalno u Srbiji radi šta hoće. Sada kad pogledate hipermarkete, kad uđete i vidite, čovek se neprijatno oseća. Mi nemamo ta državna skladišta, nemamo mogućnosti da uskladištimo i kad dobro rodi, kao što je bila prošla godina. Imali smo jabuku u otkupu tri dinara i nije je hteo niko. Evo sad u hipermarketima ona je 40, 50, 60 dinara, 35 dinara najjeftinija.
Šta se tu događa? Ko tu profitira? Zašto i kad nam rodi ne znamo da iskoristimo i da izvezemo? Da li taj uvoznički lobi nema nikakvu kontrolu? Isto tako izvoznički lobi bukvalno radi šta hoće.
Nedavno kad smo čuli da je uvezeno meso iz Mađarske, svinjsko meso posle toliko godina, mi smo u Srbiji izuzetno razočarani. Kad se uvozi meso iz Argentine, uvozi piletina iz Brazila, uvozi svinjetina iz Mađarske, to je potpuno uništilo stočni fond u Srbiji. Mi ga više i nemamo. Godine su potrebne da ga zanovimo. Za ovih deset godina on je potpuno uništen.
Mi sad pričamo o obostranom sporazumu sa EU, a šta to mi imamo da izvezemo? Kukuruz i pšenicu po 12 dinara u otkupu, gde nema nimalo zarade? Pa to će svako da kupi ako ponudite na tržištu tako jeftino, a mi se hvalimo - najveći izvoznici u poljoprivredi, a u stvari prodajemo kukuruz i pšenicu.
Šta je sa ostalima? Šta to Evropa kupuje od nas? Malinu, pečurku, višnju u bescenje kad rodi i ništa više. Šta je sa velikim izvoznicima iz Srbije? Ko će da pokrije ovoliki uvoz koji je sada trenutno u Srbiji prisutan?
Uđite u hipermarkete o kojima pričate i na koje ćete vi sad davati dozvole, gde želite da ogradite da treba, tobože, studija uslova, kako ovde rekoste, da se pravi, da li on može da se montira u centru grada ili u užoj zoni centra grada? Već su svi namontirani tamo gde je najglavnije. Ko bi pametan da dozvoli u udarnom delu Beograda, gde se spajaju stari i Novi Beograd, na Ušću da se napravi hipermarket? Zar je to bilo najneophodnije u tom mestu, u toj zoni?
Vi ste bili, gospodine ministre, ponavljam, u ovom veku glavni čovek trgovine. Vodili ste Komoru i vodili ste trgovinu kompletnu konstantno. O tome ste sigurno odlučivali ili sa jedne ili sa druge pozicije. Vaša stranka je bila na vlasti i u Beogradu.
Ko još normalan u srcu Beograda, u jezgru, u centru grada napravi toliki hipermarket, koji izgleda kao neka prevrnuta ogromna kutija koju obilazimo kad prolazimo, gde se skuplja hiljade ljudi i trguje?
Sad kad uđete u taj jedan hipermarket i pogledate: sve je strana roba. Gde su srpski proizvodi? Sada kad pogledate posle prodaje "Soko Štarka" Hrvatima, posle prodaje mnogih firmi Hrvatima, hrvatski biznismeni su najveći izvoznici iz Srbije, a ne srpski biznismeni. Srpski biznismeni nemaju šta da izvoze. Hrvatski biznismeni su najveći izvoznici iz Srbije. Da li vi to znate? Sigurno znate, naravno.
Da li je Vlada imala mogućnost da se izjasni o prodaji važnih prerađivača kao što je "Soko Štark" i velikih izvoznika? Mi smo potpuno uništili izvoznike, mi uvozimo sokove. Zar je moguće da ne može deset godina da se reši pitanje "Budimke", "Srbijanke" i mnogih srpskih izvoznika? Zar je moguće sada da Srbija uvozi čips, a bili smo najveći izvoznici?
Zar je bilo normalno da neko najveću čipsaru u Čačku, koja je 90% izvoza radila za rusko tržište, upropasti prodajom nekom čoveku koji je posle nekoliko dana bio uhapšen i to pitanje nije rešeno? Zašto se to ne reši? Gde će proizvođači krompira da plasiraju svoje proizvode? Ko će da ih otkupi? Gde će da ih prodaju?
Prema tome, mi nemamo izvoz, a bili smo veliki izvoznici poljoprivrednih proizvoda prvenstveno. Mesa. Sećam se "Stočara", ne znam da li se i vi sećate. Do vašeg dolaska, to je bio najveći izvoznik mesa u jugoistočnoj Evropi. Hiljade tovilišta stoji prazno u Srbiji. Hiljade farmi za živinu, farmi koki nosilja itd. stoji prazno. Ili nije rešeno pitanje vlasništva ili su u privatizaciji upropašćene, unakažene, kupio ih neko itd.
Prodaje se "Maksi". Kaže Mišković rešio da proda "Maksi" Belgijancima. Tu radi 20 hiljada ljudi. Cela naša trgovina, monopol zasnovan je na tom sistemu. Da li imate stav Vlade o tome? Ko su ti ljudi koji će da uđu sutra da kupe "Maksi" i čiji će proizvodi unutra da se ubace? Da li će opet biti novog uvoza i da li ćemo mi ovde jesti sve i svašta bez sertifikata, nekvalitetno itd?
Videli ste, ovim novim zakonima, gde se pozivamo na EU, mi smo potpuno uništili srpsku pijacu, koja je bila osnov snabdevanja pravom zdravom hranom građana Srbije. Sve potpuno uništili. Zašto smo je uništili? Uništili smo je zato što smo hteli da budemo moderni, savremeni, da donesemo neke zakone na koje nas niko nije ni terao.
Mi smo nedavno imali ministra Dinkića u Kosjeriću, otvara destileriju alkohola, a nekoliko kilometara odatle postoji ogromna, koja stoji prazna i ne radi. Zašto ne radi? U Osečini isto tako stoji prazna sa druge strane i ne radi, ni ona ne radi.
Imali smo fabričicu izvanrednu šumskih proizvoda. Uništili je. Došli su neki, kupili je, demontirali opremu, izvezli i zatvorili fabriku koja sad stoji kao avetinjski neki grad. Niko ne pita - da li ima neko odgovoran u Srbiji što se to tako dogodilo?
Uništili smo i hladnjače, pojavile se neke Viktorija grup, dođu pokupe sve, ko su šta su, ne znam, ali verujte, sve to pogase i odu. Da li je njihov cilj da uđu i da ugase to prilikom privatizacije i da stave katanac ili da puste u funkciju i da proizvode?
Prema tome, nemamo izvoza i to je danas veliki problem Srbije. Veliki izvoznici, poput "Petoljetke", "Magnohroma", propali su. Uvoznici, automobilska industrija, milijarde smo uložili u program "Fijata", rečeno je – nema više automobila, svi će pasti na kolena, dolazi "Fijat", 200 hiljada automobila 2010. će da proizvede, od toga ogromna količina ide na rusko tržište.
Šta je sa tim projektom, gospodine ministre? Nema ništa. I dalje ovde su prisutni neki drugi automobili drugi, uzmimo "mercedes", "opel", naravno "audi" itd. Nema tog Fijatovog programa, nije zaživeo. Svi kooperanti su propali.
Sada je glavni hit - Jura napravio firmu. Svaki dan vrtimo – 900 radnika se zaposlilo, a 400, sto puta sam čuo u vestima – Dinkić je rešio u Nišu, koji je uništio Elektronsku industriju, uništena Mašinska industrija, uništen Niš kao grad mašinske industrije, ali zato će sada da dođe veliki gigant od 400 zaposlenih, koje ćemo mi da platimo po jednom zaposlenom 10 hiljada evra, da stimulišemo iz budžeta.
Zašto nismo stimulisali belu tehniku u "Slobodi" Čačak? Samo je malo trebalo da proradi i da bude gigant, jer je bila pionir u beloj tehnici i najveći izvoznik bele tehnike u jugoistočnoj Evropi. Zato što smo platili "Gorenju" da uđe ovde i da napravi novu fabriku i da mi stimulišemo četiri i po hiljade evra po zaposlenom "Gorenje".
Samo po dve hiljade evra od toga da smo dali "Slobodi", ona bi bila gigant, domaći proizvod, kompletno i pionir je bila u beloj tehnici u Srbiji. Kada je "Sloboda" radila belu tehniku "Gorenje" nije znalo za belu tehniku.
Mi samo - neka dođe sa strane, e tu ćemo da stimulišemo, damo, a ove naše domaće ćemo potpuno da uništimo. Njima ne damo ništa.
Rečeno je i vi ste govorili stotinu puta, podstičimo izvoz, kupujmo domaće, Fond za razvoj se usmerava ka izvoznicima, izvoznici blago vama, evo ceo Fond za razvoj je okrenut ka vama. A šta se dogodilo? Sada slušamo da su u Fondu za razvoj pohapšeni ljudi, da je to bio partijski posao, da su partijski ljudi držali ceo Fond za razvoj i sa njim raspolagali onako kako treba.
Sve se ovo odnosi i ovo je sve vezano za trgovinu, zato što nemamo dobre zakone da zaštite, ministre, domaće tržište, kao što sve zemlje rade. Srbija je postala odgrađena avlija. U nju muže da uveze robu ko god hoće.
Da li vi znate koliko je mesa ubačeno preko Kosova u Srbiju, koliko tona mesa? Šta mislite, zašto Albanci dolaze i glasaju za predsednika opštine Draškovića u Medveđi? Bio sam tamo u kampanji. Dolaze autobusima da bi ga glasali i prijavljuju mesto boravka. On im je ventil za uvoz svega i svačega. Pokrivao ga je Čović, svi ste ga pokrivali i svi ste mu pomagali da tamo pobedi, jer on je bio svačiji. Ko god je na vlasti, on je njegove, a najviše je albanski, jer preko njega samo gura.
Odem u jednu šumu i vidim napravljen ogroman put i pitam – ljudi, šta će u šumi ovakav asfaltni put? Kaže – ćuti, tu je najveći promet. Otiđite nekad u Medveđu i pogledajte tamo, gde nema žive duše, videćete kako je Čović nekada napravio dobar asfaltni put, tobože, razvio je Medveđu, a tu samo štrafta meso i to veoma sumnjivog kvaliteta. Zato smo i prvi po karcinomu, po leukemiji u Evropi itd.
Zašto nam mladi obolevaju? Nekvalitetna hrana. Očekivao sam da zakonima zaštitite domaće proizvode i da stvarno bude krilatica srpske trgovine – kupujmo domaće, naše je najbolje. Kupimo domaće pile. Zar će ono iz Brazila biti bolje? Na šta liči?
Pogledajte šta se sve uvozi i ko uvozi. Ovi hipermarketi, za koje se svi zalažete i puštate ih, u svakom gradu u centru grada su napravili i sada nema potrebe da im ne date da dođe konkurencija, nego ih ojačavate još uvek. Miško je ušao gde god treba, u svakom velikom gradu on je u centru grada, ili "Tempo" ili "Maksi" ili nešto drugo. Uzeo je sada i "C markete".
Da li taj monopol u trgovini vama smeta kao ministru trgovine? Ko je uspeo da napravi toliki monopol u trgovini i da veže monopoliste?
Pogledajte koliko je u hipermarketu litar mleka, a pogledajte u otkupu je 18 dinara. Otkud tolika razlika? Kako je došlo do te tolike razlike tolike? Razmislite malo i napravite jedan zakon koji će značiti Srbiji puno i gde će podsticati srpski izvoz, gde će drastično smanjiti uvoz, bar uvoz poljoprivrednih proizvoda, ono što smo uvek imali i čime smo se uvek ponosili. Sada sve uvozimo.
Pogledajte koliki je procenat uvoza. Hrvati više prodaju kod nas prehrambenih proizvoda nego mi naših. Naših i nemamo. Sve smo mlekara pozatvarali, sve smo pozatvarali, naše prerađivače, sokove smo zatvorili.
Ponavljam, "Budimku", "Srbijanku", šumske proizvode, fabriku u Vladičinom Hanu, sve smo pozatvarali i nemamo ih više. Sada zavisimo mnogo spolja.
Zato smo očekivali da zakoni o trgovini zaštite srpsko tržište, da pomognu Srbiji. Međutim, otprilike se ništa posebno neće uraditi. Uvoz će i dalje biti i mesa, i krušaka, i jabuka i suvih šljiva. Znate li da uvozimo suve šljive, a imali smo najveći rod prošle godine, jer ne znamo šta ćemo sa njima? Nemamo prerađivače.
Znate li da nismo imali prerađivača prošle godine koji zadovoljava evropske kriterijume u proizvodnji suve šljive, nijednog? Zašto Fond za razvoj to nije stimulisao? Rečeno je bilo, bilo je projekata i svi su odbačeni. Zašto? To je stranačka stvar, to je stranački fond.
Hoćete sad sve da preselite u Zaječar, cela Srbija će ići u Zaječar. Zašto? Zašto baš u Zaječar?
Juče slušam vesti, za svaki papir ići ćete tamo. Gospodine ministre, prošle godine sam bacio tri vagona šljive. Bilo me je sramota da idem u Bečej da vadim potvrde za izvoz šljive. Ljudi ne mogu da nam napišu, naštancuju potvrde. Onda je ministar poljoprivrede to zabranio, ukinuo, ali je već bilo kasno, šljiva je već propala.
Ove godine slabiji rod. Pripazite malo, Srbija se prazni. Nemamo prerađivače, nemamo skladišta državna o kojima se pričalo, nemamo izvoznike, jer uvoznički lobi nas potpuno upropasti, i on se nalazi ovde u Beogradu i on uvozi sve i svašta.
Vi ste izuzetno odgovorni. Ponavljam vam, gospodine ministre, ceo ovaj ulazak u novi vek, ovih desetak godina, vi ste gazda srpskoj trgovini u privredi i veoma odgovorni za stanje koje je nastalo.
Ponavljam, zagradite avliju, ne zatvorite uvoz, ali približite bar uvoz izvozu. Dajte negde da se nađemo tu, jer sa ovolikim uvozom i sa ovako minornim izvozom Srbija ne može opstati. Ne može nam pomoći ni MMF. Evo, tri milijarde kredita ćemo potrošiti da bi stabilizovali dinar, a dinar može samo stabilizovati izvoz srpske privrede, a mi ga nemamo.

Reč ima ministar Slobodan Milosavljević.

Vi mene pozivate, gospodine Iliću, da razmislim o ovom zakonu i o stanju trgovine Srbije, a ja vas pozivam da se malo prisetite o onome o čemu pričate. Prodaja "C marketa" Delta kompaniji se desila u vreme vlade u kojoj ste vi bili ministar i čiji je premijer bio gospodin Vojislav Koštunica.
Prodaja "Soko Štarka" slovenačkoj "Droga kolinska" se takođe desila u to vreme. Mnogo toga što je danas problematično i zbog čega imamo tešku situaciju u našoj privredi se desilo upravo u to vreme, te tri i po godine vlade u kojoj ste i vi bili ministar.
Pričate o tome zašto ne kupujemo srpske proizvode. Pitam vas koji automobil vozite, da li vozite domaći "jugo", "zastavu", "punto" ili vozite ono što vam više odgovara? Koje odelo nosite, koji sat nosite? Nažalost, srpska privreda u svim sektorima i u svim segmentima nije dovoljno konkurentna i prirodno je da čovek bira ono što mu više odgovara. Još jednom ću ponoviti jedno od osnovnih načela ovog zakona, a to je načelo slobodne trgovine. Ubeđen sam da tako i treba da bude.
Takođe ste rekli – hrvatske firme su najveći izvoznici poljoprivrednih proizvoda. Da, ali srpskih poljoprivrednih proizvoda. To su investicije koje danas u Srbiji funkcionišu, proizvode sladolede, mineralnu vodu, cement, kamen, mnoge druge stvari, ali u tim fabrikama rade srpski radnici, oni plaćaju poreze državi Srbiji, kada to ode u izvozu, to je izvoz Srbije, kao što je slučaj i sa svim investitorima.
Svako ko dođe u Srbiju da angažuje kapacitete, da otkupi poljoprivredne ili druge proizvode, da nešto preradi i da proizvode, dobro je došao u Srbiju, ako je korektan, pošten, profesionalan, nezavisno od toga da li je iz Hrvatske, iz Italije, Nemačke, Grčke ili bilo koje druge zemlje.
Slažem se da ima problema u trgovini, takođe se slažem da sigurno postoji prostor da se ovaj zakon i kroz amandmane učini boljim, ali ne mogu da se složim da sve prebacujete drugima na odgovornost, a da ste tek posle dve-tri godine van Vlade zaboravili da ste i vi bili deo, u jednom dugom vremenskom periodu, središnjem, kada nije bilo ekonomske krize, kada su i region i Srbija imali visoke stope rasta, deo vlasti koji je doprinosio da se nešto što danas gledamo kao problem i pokušavamo da rešimo, desi.