Narodni poslanik Veroljub Arsić ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, nadao sam se da ćemo u predlogu ovog zakona konačno da imamo jednu uređenu materiju po pitanju trgovine. Sve što počinje jedna država i sve na čemu se čitav njen koncept zasniva, osim građanskih prava i sloboda, u finansijskom sektoru je trgovina. Iz te trgovine se puni budžet Republike Srbije, počev od carina, poreza na dobit, poreza na dohodak, poreza na dodatu vrednost.
Međutim, ništa novo, ništa što će značajno da uredi i reguliše naš način funkcionisanja našeg tržišta na teritoriji Republike.
Prvo, taj čuveni član 41, oko koga su se već neki poslanici uhvatili i dohvatili, koji se tiče isticanja cena, ne piše nigde da je isključivo sredstvo plaćanja dinar. Piše "u valuti platnog prometa".
Gospodine ministre, možete, kao što reče jedan od mojih kolega, da vidite na stotine bilborda, na hiljade oglasa po novinama, da vidite na hiljade oglasa po internetu gde se nudi neka roba ili usluga gde je cena izražena u evrima. Ako neko uzme pa malo začeprka tu materiju, osim što je izražena cena u evrima, doći će i do zaključka da je evro tada daleko skuplji nego što ga bilo koja banka prodaje građanima.
Znači, isključivo sredstvo plaćanja u Srbiji treba da bude domaća valuta ili dinar. To je trebalo jasno i precizno da napišete u zakonu, a ne da ostavite potrošače da se snalaze kako znaju i umeju da bi mogli da kupe neko određeno dobro.
Na jedan posredan način ovde se uvodi siva ekonomija, jer se taj kurs menja iz dana u dan i na posredan način neko stvara određeni ekstraprofit. Takođe, taj član 41. predviđa mogućnost da se u prodajnom objektu obavlja trgovina i na veliko i na malo.
Gospodine ministre, ukratko ću vam reći kako to izgleda. Trgovac, vlasnik samostalne trgovinske radnje, izvadi novac iz kase, odlazi baš u takve radnje, baš u takve objekte, kupuje gotovim novcem robu i vraća je nazad u prodavnicu. Neko će da kaže – pa u redu je, prijaviće taj račun, proknjižiće ga, opravdaće zašto je to uradio.
Pitam vas, gospodine ministre, šta ćemo sa onima kojima stvarno taj novac pripada, a to su njegovi poslovni partneri koji su mu isporučili robu, od koje je dobio novac, koji su mu pustili sredstva garancije, to je najčešće menica, i koji ga drže u blokadi, a ne mogu da dođu do svojih sredstava zato što mu zakon dozvoljava da ovako radi? Jedino što preostaje jeste krivična odgovornost, ali to je poslednja instanca, pa odštetni zahtev itd.
Mislim da je posao Vlade Republike Srbije da onemogući bilo kakav vid zloupotrebe u poslovanju koje se zove trgovina i da ne mogu samo oni koji imaju određene velike lance da budu povlašćeni, u ovom slučaju znači jesu.
Ko se time bavi? Najčešće vlasnici tih velikih trgovinskih lanaca. Imaju prodajni prostor, maloprodaju, ali tu može i za velikoprodajne cene da se kupi.
Da stvar bude još gora, skoro da nema nikakvog odstupanja između maloprodajne i veleprodajne cene zato što takođe država ništa nije uradila da se spreči monopolski položaj velikih lanaca.
Znate li koliko se kreću knjižna odobrenja? Od pet do 30% za velike lance. Može li jedan takav mali vlasnik samostalne trgovinske radnje direktno da kupi pod tim uslovima robu ili će biti prinuđen da ide u svoju propast, da je nabavlja i jeftinije, ali od svoje konkurencije.
Još jedna stvar, nadao sam se da će zakon da uredi konačno i pitanje inspekcijskih službi. Lepo je što ste vi predvideli da u zakonu ide sva dokumentacija uz robu. Međutim, dokumentacija uz robu jeste kada se roba nađe u pravnom prometu. To nije transport robe. Zato je dovoljno samo da se dokaže poreklo ko je pravi vlasnik robe i kome se roba isporučuje, a kada roba ide do krajnjeg potrošača naravno da je potrebna sva dokumentacija, znači sanitarni nalazi, deklaracija itd.
Međutim, kada se pogledaju nadležnosti tržišne inspekcije, gde ste vi kao Ministarstvo direktno nadležni, po vašim uputstvima rade, zašto niste sa svojim kolegom iz Vlade konačno uredili pitanje inspekcijskih službi za trgovinu? Reći ću vam, imao sam priliku da vidim da u jednom istom objektu se vrši kontrola od strane poljoprivredne inspekcije, sanitarne inspekcije, tržišne inspekcije i poreske policije, sede u redu, velika konkurencija između inspekcijskih službi da jedan završi da bi drugi započeo svoje.
To je moglo da se reši na drugačiji način, da se konačno objedine inspekcijske službe i da se zna ko kada i gde ide. Slažem se kada je u pitanju poreska policija, to je poseban organ i kao takav treba da ostane, ali ne možete tri-četiri inspekcije van poreske policije da nagurate nekom čoveku u radnju i da svako krene da radi kako on misli da treba.
Na ovaj način i sa ovim zakonom ništa se novo neće desiti u oblasti trgovine. Još ste navodno uređivanjem trgovine van prodajnog mesta stavili u podređen položaj poljoprivredne proizvođače, one male, sitne, koji mogu svoju robu da plasiraju samo na pijacama ili iz otkupa.
Gospodine ministre, sećam se u nekim vremenima, slažem se potpuno da ima jedan problem, a to je u pitanju ispravnost robe i čuvanje te robe, ali izvinite molim vas, nikoga još nisam video da se otrovao zato što mu je neka domaćica sa sela, da kažem seljanka, donela 10 ili 20 jaja do vrata. Ili ste imali prilike da vidite kako te iste domaćice sa sela raznose ujutro mleko po kućama. Hoćete to da ukinete, jednu tradiciju od koje niko nije imao štete, od koje se niko još nije razboleo?
To ukidate ovim zakonom, ali zato veliki mogu da rade šta god hoće, njima niko ne brani da rade po uslovima koji nisu tržišni i koji ne predstavljaju nikakvu konkurenciju. Tako da ograničite tu daljinsku prodaju van mesta prodaje na ono da može da se prodaje ono što nije tako lako kvarljivo i od čega niko neće imati štete, a ne dozvoljavati to samo velikima.
Još nešto, još nisam video pijace van Srbije na kojima se prodaje roba široke potrošnje. Na pijacama se prodaju poljoprivredni proizvodi i polovna roba svuda u svetu, samo u Srbiji možete da prodajete i garderobu na pijacama.
Mislim da sa tom praksom treba da se prekine, jer kada jedan samostalni trgovac otvori radnju, zaposli radnike, uzima neki lokal pod kiriju, ima određene troškove i od tih troškova svi imaju neki prihod i obezbeđuju sebi neki život, osim onoga koji sam ide, nabavlja i prodaje po daleko nižim cenama zato što nema troškove režije koji opterećuju ove druge. I nije stalan i kontrola je mnogo teža.
Na taj način mi, polako ali sigurno, lancima velikih trgovinskih radnji, velikim ograničenjima za male, polako ali sigurno gasimo naše malo preduzetništvo u Srbiji, bar kada je trgovina u pitanju.
Navešću samo jedan primer, vidite ove ovde hipermarkete koji su po Beogradu, po Novom Sadu, po Nišu. Neki slični, samo mnogo manji, postoje i u drugim mestima i gradovima. Zaposle 30, 40 ili 50 radnika, ali zato ukinu po 100-150 SZR od kojih živi skoro 1.000 ljudi. Kada budete rešili taj problem i kada njih budete stavili pod potpunu kontrolu, da ne ucenjuju više dobavljače, onda možemo da pričamo da ste napravili pravi zakon o trgovini.

Narodni poslanik Petar Jojić.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedniče, gospodine ministre, ovo je samo prva stepenica u državi Srbiji kojom treba da se regulišu odnosi na tržištu, jer na tržištu Republike Srbije vlada veliki nered. Taj nered se ogleda u brojnim činjenicama koje ne bih ponavljao, o kojima je govorio i gospodin Zoran Krasić.
Što se tiče ovog zakona, on treba da obezbedi sigurnost tržišta, da spreči zloupotrebe, da osigura domaće tržište, da obezbedi domaće proizvode na svom tržištu kao prioritet, a ne da omogućava uvoz bilo čega i svačega iz inostranstva, a što se proizvodi u državi Srbiji.
Veliki problem će biti, zato morate nastojati da se ovaj zakon primeni, ali moj predlog je da odmah otpočnete pripreme izmena i dopuna ovog zakona. Ovaj zakon ne bi trebalo da ima ovoliko članova, ukupno 81 član. Da bi se detaljno preciziralo i da bi se obezbedila sigurnost i zaštita domaćeg tržišta i domaće proizvodnje, ovaj zakon bi trebalo da iznosi onoliko članova koliko iznosi Zakon o obligacionim odnosima. Dakle, sveobuhvatan zakon.
Drugo, kod izmena i dopuna zakona, gospodine ministre, nužno je bilo jedno poglavlje da ste u ovaj zakon ugradili i zaštitu potrošača. To je jako važno pitanje ili ćete da pripremate donošenje novog zakona o zaštiti potrošača. Potrošači u Srbiji nisu zaštićeni. To možete da se uverite u razgovoru sa građanima koji kupuju svakodnevno određene proizvode u određenim prodavnicama. Prema tome, tu se radi o zloupotrebama i prevarama.
Da bi ovaj zakon zaživeo mora sada Ministarstvo i lokalna samouprava na koju se prenose određena ovlašćenja da preduzme odgovarajuće mere, ali da biste mogli da imate poverenja da će ovaj zakon da zaživi na lokalnom nivou morate preko nadležnih državnih organa da sprečite korupciju. Ako prebacite bez kontrole lokalnoj samoupravi da oni primene ovaj zakon, to je leglo korupcije.
Uzmite samo jedan primer, buvljak u Pančevu. Najveći buvljak na Balkanu, prvi otvoren. Prema analizama, godišnje se izgubi 200 miliona evra nekontrolisano, nenaplaćeno. Pretežno su to šverceri sa strane. Tamo nema reda, nema komunalne, ni tržišne inspekcije. Da je ima ne bi bilo ono katastrofalno stanje i onaj kriminal koji se događa na pančevačkoj buvljoj pijaci. Najmanje je naših radnika i naših građana tu. Sa strane se uvozi sve i svašta i radi ko šta hoće.
Da bi ovaj zakon mogao da bude primenjen, lokalna samouprava, tržišna inspekcija i Ministarstvo moraju da insistiraju i da ostvare kontrolu kako on treba da zaživi i da bude primenjen.
Što se tiče trgovine, gospodine ministre, zašto Srbija uvozi mleko? Zašto građani Srbije, odnosno stočari bacaju mleko? Zašto je država dozvolila uvoz 4.434.000 litara svežeg mleka, čija je cena veća od domaće za osam do deset dinara? Da li znate, prema podacima nadležnih institucija iz klanica i sa pijaca, pokazuje se da oko 80 hiljada muznih krava je završilo u preradi?
Gospodine ministre, Vlada o ovome mora da vodi računa i mora da ima obaveštenja i da preduzme mere kojima treba zaštititi domaće proizvođače. Četrnaest hiljada individualnih proizvođača, malih mlekara i onih koji imaju krave i prodaju mleko je ugroženo uvozom mleka u prahu. Samo prošle godine je uvezeno više mleka u prahu nego za prethodnih 10 godina. To treba sprečiti. U interesu je građana i naših proizvođača to mora da se spreči.
Što se tiče proizvodnje stočarskih, poljoprivrednih, voćarskih, povrtarskih proizvoda, Vlada Republike Srbije mora da posveti veću pažnju. Nemojte dozvoliti i varate se ukoliko mislite da ako dođe meso za preradu iz EU i iz hladnjača koje stoji lagerovano i po 20 godina, da je ono za našu industriju i za preradu i za upotrebu naših građana kvalitetnije nego ono koje se može proizvesti na teritorijama Republike Srbije, po opštinama.
Recimo, opština Čajetina, Zlatibor, 680 kvadratnih kilometara ta opština ima pašnjaka. Nekada je bilo preko 100-150 hiljada ovaca na Zlatiboru, a sada nema ni 100 ovaca.
Tu je gospodin Arsen Đurić koji najbolje može da kaže koje su perspektive za proizvodnju mesa ne Pešteru, Zlataru, Zlatiboru i da ne nabrajam. Velike su to površine i veliki potencijali. Treba iskoristiti.
Zato bi ministar za poljoprivredu morao da obiđe samo u Zlatiborskom regionu Tornik, Murtenicu, Zlatar, Mučanj, Javor, Pešter, selo Jasenovo, Kućani, Ojkovica, Trudovo, Močioci, Negbina, Draglica, Rasnica, Donja i Gornja Bela Reka, Semegnjevo, Kriva Reka, Ravni, Ljubiš, Bela Reka, Burađa, Dumbelovići, Amzići, Kokići, Grbići, Gojgići i da ne nabrajam.
Možete na ovakvih stotine i stotine domaćinstava i stotine i stotine mesnih zajednica imati priliku da se uverite da se tamo može proizvesti dobra hrana za naše potrebe, a ne uvoziti svašta. Time se obezbeđuje domaća proizvodnja.
Prošle godine je uvezeno mesa u vrednosti od 40 miliona, luka u vrednosti 5,5 miliona evra, grožđa u vrednosti 10 miliona. Uvoze se šljive, šargarepa, sve i svašta.
Gospodine ministre, skrenuo bih pažnju i pozvao bih državnu bezbednost tj. Biju, kako Biju tako i javnu bezbednost, dakle MUP i nadležne resore u oblasti trgovine i poljoprivrede, tajne službe, kako pišu novine, bivših republika, imaju i usred Beograda baze, stanove, logistički pripremljene za špijunažu koje im je u nasleđe ostavila jugoslovenska državna bezbednost.
O čemu se ovde radi? Radi se o tome da je angažovana ekonomska špijunaža, hrvatska i slovenačka, na području Republike Srbije, a posebno na području AP Vojvodine. Angažovana je i u ekonomskoj špijunaži i zahvaljujući njoj hrvatski tajkuni pokupovali su mnoge dobre poljoprivredne prehrambene firme i uz njih dobili velike zemljišne posede.
Dakle, potrebno je da vi kao predstavnik Vlade, ujedno naša državna bezbednost tj. BIA da se suprotstavi ekonomskoj špijunaži Hrvatske i Slovenije na području Republike Srbije. Ove lance trgovinske koje oni grade, oni imaju privilegije, ali Srbija ne može da napravi ni šupu u Hrvatskoj i u Sloveniji, ali zato mogu na stotine hiljada da kupuju, da izgrađuju lance, da izvoze.
Zamislite, nekim našim biznismenima poklonjene su šećerane. Ne proizvode oni šećer, nego šećernu repu, izvoze je Hrvati, zatim se prerađuje u Hrvatskoj šećerna repa srpska i uvozi se i prepakuje za potrebe tržišta Republike Srbije.

Reč ima potpredsednica Judita Popović.

Poštovana predsednice, poštovano predsedništvo, poštovani ministre, poštovani predstavnici Vlade i dame i gospodo narodni poslanici, počela bih od kraja, s obzirom da danas raspravljamo o zakonu koji je takođe veoma hitan, a inače ovaj zakon će stupiti na snagu osmog dana od dana objavljivanja, a primenjivaće se od 1. januara 2011. godine.
Ujedno, članom 80. ostavljeno je dovoljno prostora Vladi da podzakonske akte, koje je inače u obavezi da donese kako bi mogla da sprovodi ovaj zakon, komotno donosi, jer će se primenjivati podzakonski akti koji će biti doneti sve do stupanja na snagu ovog zakona ukoliko nisu u suprotnosti sa ovim zakonom.
To znači da ukoliko budu doneti neki podzakonski akti koji baš nisu u suprotnosti, ali baš nisu odgovarajući sa odredbama ovog zakona, oni će se primenjivati, a pri tom se ne konkretizuje u kom roku, kojom brzinom i kada će se ti podzakonski akti koji će omogućiti stvarnu primenu ovog zakona zaista i doneti od strane predlagača ovog zakona. Toliko o hitnosti ovog zakonskog predloga i toliko o tome na koji način Vlada zaista misli da ubrza neke poteze koji imaju kapacitet reforme naše ekonomije.
Kada pođemo od načela trgovine koja su označena u ovom zakonu, tu je navedeno nekoliko tih načela, kao slobodna trgovina, ravnopravnost, zabrana diskriminacije, jedinstvenost tržišta, načelo poštenja, stabilnosti, snabdevenosti, srazmernosti i saradnje, odmah se može primetiti da tu nedostaju neka bazična načela, ukoliko se zaista zalažemo za tržišnu ekonomiju i tržišnu privredu.
Pre svega, smatram da je zaista bilo potrebno da se istakne načelo zabrane monopola, da se istakne načelo zaštite konkurencije i da se posebno naglasi da će se minimalizovati državni intervencionizam. To su ta ključna načela, to su te baze koje u stvari omogućuju neki ekonomski razvoj. Ukoliko se malo pažljivije pročita zakon, onda se može uočiti da ta načela u stvari i nisu navedena kao bazična rešenja ovog zakona, jer očigledno da ne postoji zaista ozbiljna volja da se do kraja zaštiti tržište od monopola, da se zaštiti konkurencija i da država u najvećoj mogućoj meri smanji svoj intervencionizam na tržištu.
Kao dobar primer su čl. 36. i 45. Član 36. zbog cena, jer kaže – obrazovanje cena na tržištu je slobodno, osim za robu i usluge za koje je posebnim propisom utvrđen drugačiji način obrazovanja cena. To je interesantno zato što se zaista posebnim drugim zakonima uređuje trgovina u posebnim delatnostima kao što su, recimo, u proizvodnji strateške robe, a to bi bile nafta, šećer, žitarice, duvan, lekovi, što znači da predmet ovog zakona u stvari ne predstavljaju trgovine sa ovakvom strateškom robom, već nešto možda sasvim sporedno. Jer, dozvolićete, da su i nafta i žitarice i duvan i lekovi i šećer itd, verovatno ih ima još na spisku, od tolikog značaja za standard građana.
Podsetila bih vas da smo mi iz LDP, recimo, još pre dve godine predlagali Vladi, s obzirom da je to u njenoj nadležnosti, da donese odluku kojom obezbeđuje sniženje cene gasa najmanje za iznos koji se plaća posredniku za uvoz gasa i poreza na dodatu vrednost na ovaj iznos, kao i za iznos koji je namenjen servisiranju tzv. starog duga prema isporučiocima gasa. Zašto smo to predložili? Upravo iz tog razloga jer očigledno da postoji jedan državni monopol i postoji jedan monopol jedne strane države na taj tako bitan strateški proizvod kao što je, recimo, gas.
Ukoliko se malo dublje razmotri situacija oko tog monopola i konkurencije, podsetila bih vas da Savet za zaštitu konkurencije još uvek nije konstituisan, da se već mesecima razmišlja o tome ko bi sve mogao postati član tog saveta i očigledno se vode ozbiljne političke borbe ko je dovoljno podoban da bude član tako ozbiljnog saveta kao što je zaštita od konkurencije.
Prema tome, ovaj zakon jeste bitan, jeste bitno da se donese što hitnije, međutim, prosto nisu ispunjeni uslovi, niti ima takav značaj da bi se donosio po hitnom postupku, a da pri tom Vlada mnogo šta propušta kako bi taj zakon tako napravila, tako napisala, tako predložila da bude od jednog ozbiljnog značaja za tržišnu ekonomiju Srbije.

Reč ima poslanik Milica Vojić Marković.

Hvala, gospođo predsednice. Gospodina ministra ne mogu da pozdravim, nažalost. Gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, počeću od okolnosti u kojima se ovaj predlog zakona donosi pred narodne poslanike i pred građane Srbije.
S obzirom da je pre nekoliko dana bio i taj mali jubilej dve godine rada Vlade, dve godine od formiranja Vlade, ovo će ispasti nekakav mali bilans tog rada, ali prosto to jeste jedan uvod da bih kasnije mogla da razradim priču o tome pod kojim okolnostima se zakon može primenjivati.
Dakle, u julu 2009. godine kurs evra je bio 78 dinara, a danas je 104,5 dinara. Prosečna plata u julu 2009. godine je bila 29.453 dinara. Vrednost joj je bila 382 evra. Danas je njena vrednost 325 evra. Svakom zaposlenom građaninu Srbije uzeli ste za ove dve godine 14,5% njegove plate, odnosno 57 evra. Prosečna penzija je imala vrednost od 225,6 evra, a danas je 192,7 evra. Uzeli ste 32 evra svakom penzioneru.
Broj zaposlenih u julu 2009. godine bio je 1.999.000, a danas je taj broj 1.841.000. Dakle, za dve godine 158.000 ljudi je ostalo bez posla, a to se bliži onom broju od 200.000 novih radnih mesta koje ste obećali, a stopa nezaposlenosti je porasla za 40%. Preko milion stanovnika je trenutno bez posla u Srbiji. Istovremeno, podaci kažu da se u državnoj administraciji za dve godine povećao broj radnih mesta za 2.357.
Jedan od podataka koji i te kako dobro oslikava situaciju kako treba da se sprovodi ovaj zakon je i činjenica da je indeks Beogradske berze pao gotovo za tri puta. Strane investicije su se smanjile na godišnjem nivou za više od dva puta. Izvoz je smanjen za 10%, a uvoz za jednu četvrtinu.
Kada je u pitanju zaduženost građana, od 140 evra, kolika je bila zaduženost građana, sada je za dve godine porasla na hiljadu evra. Dug prema inostranstvu po stanovniku se popeo do 3.000 evra, znači, udvostručio se. Takva politička, ekonomska i socijalna neozbiljnost je dovela do toga da je svaki deseti građanin Srbije ekstremno siromašan, a svaki osmi siromašan. Sada mi donosimo zakon o poštenoj trgovini.
Složiću se sa nekoliko stvari kada je ministar obrazlagao ovaj zakon, a konstatovala sam i ono što je rekao predstavljajući ovaj zakon na javnim raspravama. Sam ministar je rekao da su glavni problemi našeg tržišta mala tražnja, odnosno evidentan je izuzetno veliki pad prometa, zatim mala kupovna moć građana Srbije i strah građana Srbije da očuvaju svoja radna mesta.
U kontekstu toga, pošto ste pominjali Valjevo više puta, ja sam slučajno iz Valjeva, da vam kažem, nema potrebe da vi u zakonu naglašavate spremnost ministra, koji inače u ovom zakonu ima 33 nadležnosti, izbrojali smo, 33 nadležnosti ministar sam sebi dao, malo je mnogo zaista, nema razloga da vi sve te zakone donosite na taj način da vi upravljate tim da u gradu Valjevu, recimo potrošači, građani Valjeva imaju pravo da imaju megamarkete, veletrgovine i da se snabdevaju i kvalitetnije i bolje.
Samo im omogućite da rade, da zarade svoje plate, da im plate budu pristojne, a onda će investitori sami da dođu. Znači, taj detalj slobodno možete da izbrišete iz zakona i nemojte ga pominjati, jer zaista je smešno govoriti o tome. Možete vi dirigovanim tržištem napraviti 25 takvih megamarketa u Valjevu, oni će zvrjati prazni jer ljudi nemaju osnovna sredstva da se prehrane, a kamoli da kupuju u njima.
Dalje, pošla bih od samog člana 1. U stavu 1. vi kažete ovakvu stvar – ovim zakonom uređuju se uslovi i način za obavljanje i unapređenje trgovine na jedinstvenom tržištu Republike Srbije, kao i zaštita tržišta, uređuje se zaštita od nepoštene tržišne utakmice i nadzor. Izvinite, molim vas, da li je zadatak Ministarstva i ministra da uređuje nepoštenu tržišnu utakmicu? On treba da je spreči.
Nema potrebe da se uređuje tako nešto. Zapravo zadatak vam je da sprečite. Ali, kada sam iščitala ovaj zakon vrlo ozbiljno i kada sam razgovarala s ljudima koji se ovom oblašću bave, pre svega, ljudima koji se bave vrlo konkretno tim, znači, rade u trgovinama, shvatila sam da se vama ovde nije potkrala greška, da je ovde potpuno jasna namera. Vi upravo to želite da uređujete.
Dalje, zakon vrvi od jako mnogo nepreciznosti, od dvosmislenih izraza, od nejasnih formulacija, od deklarativnih stvari kojima ne treba da bude mesto u zakonu. One mogu da budu deo nekog finog literarnog sastava učenika do četvrtog razreda osnovne škole, ali u zakonu one nemaju svoju težinu. Oni zapravo u praksi i te kako mogu da dovedu do velikih problema između tržišne inspekcije, s jedne strane, i trgovaca, s druge strane, koji su na kraju jednog drugog lanca u ovom procesu.
Evo primera, čini mi se da bi trebalo da komentarišemo, jer su to neke najkonkretnije stvari, da ne bude da se samo deklarativno izražavam. Kad kažete da treba da bude nešto vidno istaknuto, šta vi pod tim podrazumevate? To ljudima mora da bude potpuno jasno. Jer, onom vlasniku kioska koji je stavio na svom malom kiosku neku oznaku, to je za njega vidno, ali nije vidno za inspektora, a za mene kao kupca je možda manje ili više vidno. Znači, mora precizno da se kaže kako to vidno treba da izgleda i šta to zapravo znači?
Kad kažete – osnovni podaci o prodajnom objektu. Šta su to osnovni podaci? Koji su to konkretno osnovni podaci? Ima mnogo primera u praksi da su ljudi kažnjavani zato što su oni smatrali da su osnovni podaci nešto drugo, a inspekcija smatrala da je nešto drugo osnovni podatak.
Dakle, to su neke stvari koje, uz još neke stvari koje ću da pomenem, i ta kako mogu da otežaju život nekom malom trgovcu koji od te svoje radnje izdržava veliku porodicu i na kraju plaća porez državi Srbiji što nije zanemarljivo.
Šta su još problemi? Neusaglašeni dokumenti koji se pojavljuju u ovom ministarstvu, zatim i u drugim srodnim ministarstvima koja treba da preferiraju rešenje ovog zakona, zatim nedostatak jasnih podzakonskih akata.
Recimo, imate situaciju i često se dešavalo u praksi da različiti državni službenici u istom ministarstvu potpuno različito tumače isti propis i onda na kraju, u tom lancu stradaju trgovci, jer oni plate kaznu koju im inspekcija razreže.
Evo primer, dali se KEPO knjiga vodi sa PDV-om ili bez PDV-a. Reći ću vam broj onih koji su u Beogradu i u Valjevu kažnjeni zbog toga što su dobijali različite informacije i različita tumačenja od inspekcije i od različitih službenika u ministarstvu. Ta priča je, nadam se, razrešena, bar se tako smatra i tako kažu ljudi u praksi, ali mislim da treba voditi računa o takvim stvarima, jer ako imate nejasne propise, podzakonske akte koji kasne, onda imate situaciju na terenu da ljudi plaćaju kazne zbog toga što vi ne radite svoj posao.
Šta je sledeća stvar koju smo mi iz DSS zapazili i ono što su ljudi iz prakse praktično zapazili i rekli vam to na više mesta. Pošto je ovde prilika da mi, kao njihovi glasnogovornici kažemo te stvari, reći ću vam, recimo, da ste vi predvideli nova administrativna opterećenja trgovaca i da ta nova administrativna opterećenja treba da budu sva do 31. marta tekuće godine.
Sad kad dostavljaju podatke Centru za trgovinu, oni u istom terminu treba da dostave Poreskoj upravi PPDV obrazac za obračun PDV-a, zatim Fondu PIO se predaju M4 obrasci za upis staža, zatim Poreskoj upravi se predaju završni računi, Poreskoj upravi pojedinačne poreske prijave za sve izvršene uplate zarada radnika i ostale isplate po dobitku, Upravi za duvan predaju se statistički podaci o nabavci, prodaji i zalihama duvanskih proizvoda i duvana.
Mislim da ne treba da pravimo opterećenja ljudima za koja znamo da oni ne mogu da ih ispoštuju, zato što jednostavno ako im zadate da u nekom roku od dva meseca treba sve ovo da prikupe i obrade, onda ćete jednostavno dovesti do toga da ljudi krše zakon, ne zato što neće da sprovedu, nego zato što ne mogu da postignu.
Kad smo već kod formiranja Centra, u članu 47. celo poglavlje šesto je unapređenje trgovine i tu planirate u članu 47. Centar za razvoj trgovine. To je jedna fantomska agencija, kako sve stvari stoje. Prema njoj će se odnositi prema Zakonu o agencijama, sve druge pojedinosti se odnose na ovaj zakon. To je zapravo jedna faktički agencija koja ni manje ni više treba da radi posao koji trenutno rade ljudi iz Ministarstva.
Pretpostavljam da je ljudima iz Ministarstva jasno da je situacija u ovoj zemlji vrlo ozbiljna i ekonomski vrlo teška i da oni moraju da rade svoj posao za svoju platu, kao što će da rade i ovi novoprimljeni ljudi u ovom Centru za razvoj trgovine.
Zato mi iz DSS smatramo da u ovom trenutku ne treba ići taj korak, kako vi kažete, napred, a mi korak nazad u razvoju, administracije, pre svega, jer mislimo da Ministarstvo sa svim ovim sektorima koje ono ima i sa svim službenicima koje ima je sasvim i stručno potkovano i brojno potkovano da radi posao koji je do sad radilo. Nadam se da će da ga radi.
Kad smo pominjali više stvari u ovom zakonu, očekivala sam da neko od kolega pomene još jednu stvar koja je i te kako važna, a tiče se turističkih usluga. Naravno, one su u vezi sa ovim drugim Zakonom o turizmu, ali treba pomenuti i to zato što je aktuelna priča ovih dana o čuvenoj agenciji "Konte", koja je prevarila više desetina, čak možda i stotina građana Srbije. Ono što sve ljude brine, kaže da građani kada planiraju da putuju preko turističkih agencija treba da znaju da ih niko ne štiti od eventualnih prevara, poput one koja se dogodila ovih jadnim ljudima koji su verovali ovoj agenciji.
Nijedna institucija niti organizacija nema kompletan spisak agencija na koje su se putnici prethodnih godina žalili. Ono što je još interesantno su izjave pomoćnika ministra ekonomije zaduženog za sektor turističke inspekcije Stojana Arizanovića, koji je podsetio sugrađane da se na zvaničnoj internet stranici Turističke inspekcije nalazi formular za prijavljivanje nemilih događaja. Znači, građani Srbije mogu da budu zaštićeni pred sudom tek kad im se dogodi taj maler.
Pošto se ovaj deo turističkih usluga graniči i sa ovim zakonom u mnogim stvarima i mislim da je možda i tržišna inspekcija trebalo da poradi neki deo posla, ovde bar prema načinu na koji funkcionišu turističke agencije, meni se čini da bi možda neko mogao da progovori, a pre svega mislim na ministra, nešto o tome, jer je to jedna vrlo aktuelna tema, tema koja možda traži jedno razrešenje na nekom mnogo višem nivou od pomoćnika ministra koga taj posao ne interesuje.
Interesantan predlog u ovom vašem predlogu zakona dajete, jeste da kontrolišete cene koje su važne za život građana Srbije. Vidim da su upravo poskupele one usluge u javnim preduzećima koje kontroliše Vlada, poput struje, poput telefona i sličnih stvari. Vidim da vrte glavom, ali ih ja plaćam skuplje i pretpostavljam građani Srbije.
Na kraju, želim da vam kažem još jednu stvar, rekle su moje kolege da je 35 amandmana podneto, to znači da imamo prilično komentara i primedbi na ovaj zakon i moram da kažem jednu činjenicu, od onih koji su onako istrgovali sa glasovima Srbije i sa poverenjem građana Srbije, zaista sam očekivala da naprave mnogo bolji zakon. Ovaj zakon je, nažalost, onakav kakav je i Vlada, loš.

Narodni poslanik Zoran Antić ima reč.

Zbunili ste me, očekivao sam da će pauza.