Izvinite, gospodine Antiću, vratiću vam vreme, samo da dam obaveštenje, sa potpredsednicama sam se dogovorila, s obzirom da je ostalo još nešto oko sat vremena rada, ako svi iskoriste vreme, poslanici koji su prijavljeni, da radimo bez pauze. Imam utisak da to prihvatate. Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, pred nama je jedan jako važan zakon iz pozicije SNS, važan zbog toga što ne samo reguliše oblast trgovine, već zato što reguliše kompletno tržište. SNS nalazi da su  u tom periodu od tranzicije 2000. godine naovamo napravljeni ozbiljni propusti. Zbog tih propusta smo došli u situaciju da imamo ozbiljne monopole, da imamo situaciju da se na tržištu formiraju karteli, da imamo privilegovan položaj na svakom koraku i potpuno nesređene odnose kada je u pitanju odnos proizvođača, trgovaca i potrošača kao krajnjih korisnika.
Nažalost, mislim da je dobrim delom za takvu situaciju krivo i samo Ministarstvo, ali i činjenica da Ministarstvo nije imalo snage da se odupre različitim pritiscima u prethodnom periodu, koji su išli pre svega u tom pravcu da se što više, nazovistranih investicija privuče u Srbiju.
Kažem nazovistranih investicija jer ove investicije u šoping molove značile su samo priliv eventualno deviza, ali nisu omogućile da mi u ovih deset godina tranzicije stvaramo proizvode koji su razmenljivi sa svetom. Zbog toga smo i došli u situaciju da danas ne možemo na osnovu deviznih priliva od izvoza da pokrijemo uvoz koji nam je preko potreban.
Ono što je očigledno, a i sam predlagač ovog zakona je to uočio, jeste da smo imali jako lošu statistiku, da smo imali jako loš uvid kada je u pitanju tržište, da se to na neki način kroz ovaj centar za razvoj trgovine možda popravlja, ali je žalosno što, po meni, nije osmišljena veća koordinacija sa statističkim zavodom koji bi i te kako trebao da obradi dobar deo ovih podataka i ovih poslova. Žalosno je da faktički dolazimo u situaciju da posle deset godina razvoja tržišta, razvoja jedne tržišne ekonomije, mi nemamo pravi uvid u to šta se dešava na našem tržištu.
Želeo bih da kažem da mislim da je i politika stranke na vlasti napravila jednu veliku grešku jer je to bilo svesna demagoška priča, kako će razvoj nekih velikih marketa kod nas značiti neki budući izvoz i njihovo širenje na tržište van Srbije. Pokazalo se da su se oni uglavnom opredeljivali za domaće tržište, da su jako malo radili na tome da domaću proizvodnju plasiraju kroz svoju maloprodajnu mrežu i da i na tom planu nismo postigli nikakve rezultate, da je i stanje sa izvozom dokaz da je to bila najobičnija demagogija.
Kada pogledate marže koje su u našim hipermarketima videćete da su one znatno veće nego što su marže u, recimo, evropskim hipermarketima. Mi se uvek nekako ugledamo na Evropu. Isto tako videćete da kada su u pitanju i maloprodajne cene da smo u mnogim cenama čak i iznad cena koje su trenutno aktuelne u zapadnoj Evropi, a da je rast tih cena bio izuzetno velik u periodu 2005. do 2009. godine.
Po tome smo možda bili, gledajući neke statističke podatke Eurostata, lideri ne samo u regionu, već i u celoj Evropi. To najbolje dokazuje da smo jako puno toga propustili u regulaciji tržišta u nekom narednom periodu, da nismo stvorili konkurenciju na tržištu, da smo forsiranjem velikih hipermarketa u stvari dobrim delom uništili ove male trgovce.
Ono što meni možda ponajviše smeta u ovom predlogu zakona, to je što imam utisak da predlagači nisu svesni niti značaja, niti stanja u kojem se danas nalaze mali trgovci, nisu svesni činjenice, bar u mojoj Jagodini, da je svaka druga radnja faktički prazna, da se veliki broj samostalnih trgovinskih radnji zatvara, da je najveći pad zaposlenih i najveći broj izgubljenih radnih mesta u prethodnom periodu baš u tom sektoru. Kroz ovaj predlog zakona ne vidim nikakvu ozbiljnu brigu da se ta mala trgovina, sitna trgovina zaštiti.
Hipermarketi su tretirani faktički samo jednim članom zakona koji ograničava neku površinu od 2000 kvadrata i obavezu da se tu uradi studija uticaja. Mislim da su sve kolege iz opozicije to rekle, a i ja u ime SNS-a moram da izrazim nezadovoljstvo da je ministar taj koji će da odlučuje da li su zadovoljeni uslovi, naravno uz pomoć nekih referentnih institucija, ali je to bez sumnje jedno diskreciono pravo.
Tu su potpuno zaobiđene lokalne samouprave. Mislim da i lokalna samouprava ima pravo da odlučuje o tome kako će da izgleda njeno unutrašnje tržište, da umnogome može da preporuči, da da sugestije Ministarstvu i da je ono što fali nama u ovom zakonu upravo ova činjenica da su lokalne samouprave potpuno zapostavljene.
Istina, nisu se mnogo u ovom prethodnom periodu ni te lokalne samouprave pokazale. Njima je bilo drago da dolaze hipermarketi, pa makar se otvarali u samom centru. U Jagodini imate da je deo hotela pretvoren u hipermarket u samom centru, stotinak metara od glavnog skvera. Isto tako imate i Deltin hipermarket koji je jako blizu centra.
Na prste jedne ruke mogao bih da nabrojim trgovinske objekte iz oblasti prehrane koji su u centralnom okruženju, što najbolje pokazuje da se nije vodilo dovoljno računa u nekom prethodno periodu i da su u celom Pomoravlju dolazak hipermarketa političke stranke shvatile kao priliku da preko vlasnika tih hipermarketa eventualno čak i zapošljavaju svoje članove, kao priliku da zbrinu deo jednih kadrova i da ojačaju svoju političku moć, bez obzira na to što su uz te hipermarkete zatvorene na desetine malih trgovina koje su i te kako potrebne da bismo imali konkurenciju na tržištu.
Želeo bih još u vezi hipermarketa da kažem da tu nema nikakve politike, niti se kroz ovaj zakon prepoznaje koji su obrisi neke strategije, jer ti hipermarketi najčešće imaju jako malo svog kapitala. Ako uzmete odnos dugova koje imaju, najčešće hipoteka, s jedne strane, i kapitala vlastitog s kojim raspolažu, dolazite do odnosa da dugovi budu ponekad dva-tri puta veći nego što je njihov kapital.
Pozajmljenim parama sa kamatama, koje znate već kakve su, nije ni čudo što dolazimo do velikih marži koje imaju hipermarketi, da možemo jako često da imamo i situaciju da manje trgovinske radnje mogu da isprate te marže, ali da hipermarketi na tržištu nastupaju u startu sa dampiškim cenama, očiste sve male preduzetnike u okolini, a posle toga dižu cene i ostvaruju ekstraprofit i ekstrazaradu.
Država na tom polju nije uradila ništa. Deo Evrope, deo EU čak je i ograničio rokove za plaćanje dobavljačima. Po tom pitanju naša država nije učinila ništa i tu se usisava jedan ogroman kapital i biva u službi velike trgovine, umesto da bude u službi proizvodnje. Nije ni čudo što danas imamo takvu situaciju u proizvodnji, da nam je proizvodnja sve slabija i da jednostavno nemamo s čime da izađemo na domaće tržište, a ne možemo da subvencionišemo taj uvoz koji imaju, a kamoli da izađemo na neko strano tržište.
U ovom zakonu isto tako treba da se definišu monopoli, pre svega na vertikalnom nivou jer imate situaciju da hipermarketi otkupljuju, odnosno kupuju preduzeća i da kao vlasnici tih preduzeća isključivo tu robu drže u svojim hipermarketima, a da mali proizvođači nisu u situaciji da mogu svoju robu da plasiraju jer su zahtevi najčešće za odloženo plaćanje, koje dostiže čak i šest meseci, katastrofalni po njih, jer moraju da uzimaju jako skupe kredite i bukvalno idu u nelikvidnost.
Kada je u pitanju udaljenost hipermarketa od centra grada, to je rešeno u velikom broju evropskih zemalja i mislim da smo i tu trebalo da imamo neki jasni stav, jasniju politiku i u tom slučaju je trebalo da imamo neku konstataciju ministarstva i lokalnih samouprava, jer je razlika između lokalnih samouprava vrlo velika.
Kao što malopre propustih da kažem, ta kvadratura od 2000 kvadrata možda je velika za Beograd, možda je velika za Novi Sad, Niš, Kragujevac, ali za veliki broj malih opština koje imaju po dvadesetak, 30.000 stanovnika, videćete da su te velike kompanije koje su otvarale markete sa površinama koje su možda i ispod 1000 kvadrata.
Trebalo je to da ima neku progresivnu skalu. Ne možete na isti način da se odnosite prema Beogradu i prema Jagodini, Ćupriji, Paraćinu, jer su to znatno manje sredine i ta skala je morala da bude, kao što rekoh, progresivna. U manjim sredinama uslov za otvaranje takvih hipermarketa je morao da bude znatno manja površina.
Rekao bih još par reči, kada su u pitanju mali trgovci, potpuno ste ih zanemarili u ovom predlogu zakona. Ne vidim nikakvu brigu. Generalno preduzetništvo u ovoj zemlji nema nikakve brige o preduzetništvu, jer se još uvek oseća jedna dogmatska svest.
Malopre čuh od jednog mog kolege da kaže da te male trgovine prodaju kvarljivu robu, prodaju dnevno kvarljivu robu. Čak i u ovom parlamentu možete da vidite omalovažavanje preduzetništva, a veliki broj tih ljudi bukvalno sastavlja kraj s krajem, radi za vrlo mala primanja i trebalo je da imamo, mi kao parlamentarci makar, mnogo više poštovanja prema tim ljudima koji se svakodnevno bore da opstanu od ranog jutra.
Ono što, nikakav predlog niste dali, a pretpostavljam da bi strategija trebalo da se tim pitanjem bavi – šta ćete sa nelikvidnošću malih preduzeća? Imate preko 10.000, bar 10.000 trenutno STR koji ne ispunjavaju svoje obaveze, koji kasne sa plaćanjima od 40 do 60 dana. To bitno utiče na veleprodaje.
Imate činjenicu da oni nemaju dovoljno obrtnog kapitala, da su kredite koje ste u toku prethodne godine davali za nelikvidnost uglavnom uzimali veliki sistemi, velika preduzeća, a zbog potrebne papirologije, mali preduzetnici, čak i srednja preduzeća, nisu bili u situaciji da dođu do tih povoljnih kreditnih sredstava. Sve što se radi, radi se u korist velikih, a skoro ništa u korist malih.
Kupovna moć i slab asortiman, to je ono što danas karakteriše malu privredu. Dovoljno je da uđete u bilo koju prodavnicu i da vidite koje zalihe robe oni imaju, koja je vrednost tih roba, a kada pogledate kaznenu politiku koju ste osmislili ovim zakonom, dobar deo tih radnji, kada bi sve to što ima prodao, čak i da je njihovo, a najčešće uzimaju na odloženo, ne bi imao da pokrije ove kazne koje ste propisali kroz kaznenu politiku.
Činjenica je da su male trgovine pre svega krenule da se gase onog trenutka kada ste ukinuli čekove, ukinuli odloženo plaćanje, kada ste sve prebacili na platne kartice. Oni nemaju prilike da najčešće kroz platne kartice daju neko odloženo plaćanje svojim kupcima i kada ste uveli PDV, gde ste im unapred naplatili porez, makar dali robu oni na odloženo plaćanje, prvo moraju da ispune obaveze prema državi. Država je najbitnija, a preduzetništvo, privreda, neka se snalaze kako znaju i umeju.
Konkretne zamerke u vezi ovog zakona, rekao bih da radno vreme niste mogli da ostavite da preduzetnici sami određuju da li će da idu prekovremeno da rade ili ne. To mora da se reguliše zakonima, to ne može da bude ni stvar lokalne samouprave. To najčešće pada preko leđa i na teret samih zaposlenih, koji ionako imaju platu od 15-20.000…

Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju poslaničkoj grupi je iskorišćeno.

Ako dozvolite, samo da završim u jednoj rečenici. Ima dosta toga da se kaže o kaznenoj politici, ali želeo bih da kažem da ovakvim zakonom koji je nedorečen SNS nije zadovoljna i nećete imati podršku kada bude došao dan za glasanje.

Reč ima narodni poslanik Dragan Stevanović, a posle njega narodna poslanica Lidija Dimitrijević.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Čomić, vama ću se obraćati, pošto ministar nije tu, juče ste rekli u raspravi kada smo govorili o Poslovniku da je najveći problem u ovoj državi nedostatak procedura i propisa.
Mislim da postoji jedan veći problem, a veći problem su propisi kakve danas imamo u raspravi pred narodnim poslanicima, propisi koji imaju takav karakter da njihova primena bude objektivno dovedena u pitanje. Kada takav propis dođe u parlament, a nije prvi put da takav propis imamo pred nama poslanicima, onda oni koji predstavljaju Vladu moraju da nađu meru kojom će braniti ili predstavljati ovaj zakon.
To sam rekao i u postupku rasprave zakona koji je ministar Dulić ovde branio i evo to se sada ponavlja. Jutros nisam imao priliku da slušam gospodina Milosavljevića, ali sam slušao nekoliko kolega poslanika koji predstavljaju skupštinsku većinu. Kada njih slušate, zaista imate predstavu da je ovo ne znam kakav zakon. Ta mera mora da postoji, a mera mora da postoji zato što ne čini jedan zakon modernim i normativnim iskorakom napred činjenica da ste u njega ugradili reč "merčendajzing".
Zakoni su moderni i primereni vremenu ako svi oni koji ih razumeju i učestvuju na tržištu, jer se ovde govori o Zakonu o trgovini, sve to što ovde piše razumeju. Ovaj zakon nije takav i gospoda iz Ministarstva koja sede to ne mogu da govore, moram da im kažem, ceo dan se smeju, smeju se poslanicima opozicije na njihove komentare i reči, ali se bojim da ovaj zakon pišu ljudi koji Srbiju doživljavaju iz ministarskih fotelja i kabineta, koji duh vremena u kome žive ne razumeju, a lično su odgovorni za stvaranje takvih uslova i na tržištu i na vremenu.
Jedan zakon o trgovini može da bude dobar samo ako ga piše ili svoje učešće u njegovom pisanju da čovek koji je osetio surovost tržišne inspekcije ili koji je osetio svu slabost države koja ne može da ga zaštiti, a vi koji državu i tržište i život posmatrate iz Nemanjine, iz zgrade ministarstva, možete da sebi priuštite činjenicu da pošaljete ovako nešto u Skupštinu i da se na kritike podsmevate. Zato danas u Srbiji živimo tako kako živimo i to debelo svi osećamo na svojoj koži.
Šta ste uradili? To ste ovde i napisali. Derogirali ste tri zakona, ukupno 150 i nešto članova, sveli ste ih u jedan zakon sa 80 članova.
Onda ste u preko 15 članova definisali da ne Vlada, nego da će ministar svojim aktima regulisati neke stvari i odnose. Onda imate zakon koji, ubeđeni smo, nažalost, neće razumeti ni oni koji prodaju, ni oni koji trguju, niti će ga na adekvatan način razumeti oni koji će sprovoditi kontrolu na tržištu u našoj državi, na koju se ovaj zakon odnosi.
Pazite sada ovo, šta su ciljevi zakona? Između ostalog, suzbijanje tzv. sivog tržišta. Da li zaista verujete da u ova tri zakona, koja ste derogirali, niste imali dovoljno mehanizama da suzbijete sivo tržište? Nije tačno, imali ste, ali niste imali političke volje da to radite.
Danas još manje u Vladi Republike Srbije postoji ta politička volja. Zašto? Zato što ste veliku većinu onih koji, nažalost, čine sivo tržište u Srbiji, vi naterali na haube automobila, na ulične tezge i ne znam kakve tezge, jer kao država niste bili u stanju da im omogućite posao, da stvorite uslove da im neko drugi omogući posao, da ih zaštitite u postupcima kad su ostajali bez posla, da mehanizmima koje država ima naterate one koji su ih otpuštali da im izmire obaveze.
Jedina razlika je što su danas ljudi koji su na pijačnim i uličnim tezgama i na svojim automobilima obrazovaniji nego što su to nekad bili, jer su uglavnom ljudi sa višim i visokim školama ili ih mnogo ima. Na kraju krajeva, svojim zatvaranjem očiju pred činjenicom da postoji sivo tržište u Srbiji, vi kupujete socijalni mir i, nažalost, jeftine političke poene.
Za SRS su stvari kojima se hvalite i pominjete ovaj zakon u suštini stvari za koje objektivno može da se postavi pitanje da li će ovaj zakon dati efekte u primeni. Šta kažete – decentralizacija? Sada će povereni poslovi da se daju lokalnoj samoupravi.
Ovde smo stotinu puta govorili da ste uništili lokalnu samoupravu. Kako? Zato što niste podigli administrativne kapacitete, pa da lokalne samouprave na adekvatan način mogu da se bave, između ostalog, i ovim poverenim poslovima kojima ćete ih samo obavezati kroz ovaj zakon.
Da li znate kakav je profil komunalnih inspektora koji će se baviti poverenim poslovima iz ovog zakona? To je znanje i razumevanje duha vremena u kome živite, ali vas to ne dotiče i vas to ne interesuje.
Sa svojim kolegama i saradnicima iz opštine iz koje dolazim godinu dana se obraćam od jednog do drugog ministarstva, a ponajviše vašem ministarstvu, da nateraju jedno javno preduzeće u opštini Surdulica da vrati cene. Pišete iz meseca u mesec rešenja kojima im dajete nalog da to urade, a oni to neće da urade. Drskost i bahatost.
U Vladi nas šalju od jednog do drugog ministarstva. Postoje i propisi i zakoni, ali postoji jedna vaša slabost koju promovišete iznad svega i sada nas uveravate da je ovo prava decentralizacija i poveravate ozbiljne poslove lokalnoj samoupravi. To je prednost ovog zakona.
Da li znate ko će sutra u ime lokalne samouprave da se bavi ovim stvarima, kakav je kadrovski kapacitet ljudi koji će to da rade? Na kraju, lepo kažete – obuka. Obučavaćete te državne činovnike na lokalnom nivou dve godine i dve godine ćemo čekati da osetimo primenu efekata ovog zakona.
Zato morate da nalazite meru kad pričate o ovom zakonu. Više je mere danas našla opozicija, iako je bila žestoka kritika, nego što su našli oni koji su promovisali i predstavljali ili govorili u prilog ovog zakona. Očigledno je da duh vremena u kome živite, bar kada je tržište u pitanju, ne razumete.
Šta kažete – suštinski deo zakona čine uslovi za obavljanje prometa robe i usluga, naročito uslova propisanih posebnim propisima, da ih sada ne navodim. To ste ovde naveli načelno i sve ste poverili ministru, 33 nadležnosti, preko 15 članova, ne znam ni ja koliko. Neće Vlada podzakonskim aktima nego direktno ministar.
Šta onda piše u ovom zakonu? Učesnici na tržištu mogu samo da pretpostavljaju. Znate i sami koliko se to čita, koliko trgovci ili prodavci čitaju propise. Čitaće tržišni inspektori zbog prirode posla, oni koji hoće, koji žele da rade, koje ne maltretiraju korumpirani šefovi i načelnici, od Pčinjskog okruga do Subotice.
Hvalite se studijom, uvodite da mora da se radi studija. Ne dovodimo u potpunosti to u pitanje, zaista treba da ima neki koncept, neki razvojni dokument, ali to je moglo da ima smisla pre pet ili 10 godina, ali vama to tada nije smetalo. Znate zašto?
Zato što su oni koji su pravili te velike tržne centre preko 2.000 kvadrata tapšali po ramenima ministre, a ministrima je imponovalo da seku vrpce, da skupljaju političke poene. Onda su zbog takvog indolentnog i servilnog odnosa trajne poremećaje na tržištu u Srbiji napravili i sada će da traže studiju. Svi naredni će to da traže.
Pitam vas – u skladu s kojim razvojnim dokumentima će se upoređivati te razvojne studije, pošto ovde govorite o regionalnom ravnomernom razvoju? Hoćete li balans u tržištu da napravite? U skladu s kojim razvojnim dokumentima? U skladu sa razvojnim dokumentima na osnovu Zakona o regionalnom razvoju ili planovima o kojima je gospodin Krasić malopre govorio? Na sve to čekaćemo još godinama, jer ništa od toga ova država još nije obezbedila.
Na kraju, još jedna agencija sa punim ustima restriktivne javne potrošnje i preuzimanjem obaveza prema raznim međunarodnim institucijama, samo što još niste imali hrabrosti da napišete da je to javna agencija nego komisija, savet ili centar, ali će se definisati na osnovu Zakona o javnim agencijama.
Nažalost, SRS ne prepoznaje u ovom zakonu u potpunosti i u celini mere koje će razumeti učesnici na tržištu, niti možemo da procenimo da će bilo kakve suštinske, pa čak i formalne promene na tržištu u Srbiji da se dese posle njegovog usvajanja.

Iskorišćeno je 10 minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Lidija Dimitrijević, a posle nje narodni poslanik Milorad Buha.

Dame i gospodo narodni poslanici, donošenje ovog zakona dugo je najavljivano, a javnosti je predstavljen kao predlog zakona pri čijoj izradi je bilo teško uskladiti sve interese, ali da se prioritet dao potrošačima. Inače, u analizi efekata koja je data na kraju Predloga zakona stoji da su dve grupe subjekata na koje će neposredno ili posredno uticati rešenja sadržana u ovom zakonu: trgovci i potrošači.
Nakon pažljive analize, mi u SRS verujemo da je postojala namera da prioritet imaju potrošači. Međutim, nekoliko argumenata u vidu odredbi ovog zakona govori da se ipak vodilo računa i o nekim drugim interesima.
Nešto što zaista nema velikog uticaja na interes potrošača, a što je u svojoj diskusiji već započeo da govori kolega Stevanović, jeste deo Predloga zakona koji se odnosi na unapređenje trgovine. Tačnije, ovde se predviđa osnivanje centra za razvoj trgovine koji će poslove koji mu se dodeljuju obavljati kao poverene.
Na osnivanje i rad centra primenjivaće se propisi kojima se uređuju javne agencije. Poslanički klub SRS je uvek kada su osnivane agencije, centri i slični organi, isticao da su to organi paralelni državnim organima koje priznaje Ustav, da ih ne treba osnivati, jer se svi poslovi koji im se stavljaju u nadležnost mogu obavljati u okviru legitimnih državnih organa, u okviru pojedinih sektora nadležnih ministarstava.
Međutim, osnivanje svih ovih agencija, centara i sličnih vrlo je poželjno za predstavnike vlasti, jer onda novoformirani organ ima direktora, zamenika direktora, upravni i nadzorni odbor i, po pravilu, svi su izuzetno dobro plaćeni.
Više sam puta sa ove govornice čitala podatke koje je Vlada objavila na svom sajtu, a koji se odnose na enormno visoka primanja funkcionera javnih agencija.
Neću ih sada ponavljati, ali ću reći da se radi o iznosima od 355.205 dinara, 344.149 dinara, 322.598 dinara itd, uz napomenu da nisu svi dostavili podatke Vladi. Koliko nam je poznato, niko nije sankcionisan zbog toga što tražene podatke nije dostavio. Kada bude osnovan centar za razvoj trgovine, građani Srbije će imati na spisku za plaćanje iz budžeta još jedan rukovodeći aparat. Samo da podsetim da je usvojen zakon o smanjenju broja zaposlenih, kako u državnoj tako i u lokalnoj administraciji.
SRS je, prilikom usvajanja tih zakona, upozoravala da ne treba usvajati takve zakone, jer je vreme ekonomske krize, da se na taj način neće ublažiti negativni efekti krize, već će se samo povećati nezaposlenost, jer ti ljudi nemaju gde drugde da se zaposle.
I sada se Vlada suočava sa problemom koji je sama stvorila, gde zbrinuti neke od tih ljudi koje treba otpustiti ili su otpušteni, pa se opet osnivaju ovakve službe? Mi smo na ovaj deo zakona podneli amandmane kojima smo predložili da se odustane od osnivanja centra, ali ne i od unapređenja trgovine, i da se poslovi unapređenja trgovine obavljaju u okviru nadležnog ministarstva.
Što se tiče druge grupe subjekata na koje će ovaj zakon imati uticaja, na trgovce, vrlo su bitni sledeći aspekti. Ovim predlogom zakona čini se pokušaj da tržišna inspekcija ima jednu novu ulogu, da se pređe sa sistema kažnjavanja na sistem redovnih kontrola koje bi imale savetodavnu ulogu. Međutim, tako nešto teško bi bilo izvodljivo i na savršenom tržištu, a tek na našem tržištu mislim da zaista neće biti izvodljivo.
Ministar mi neće zameriti što ću citirati njegovu izjavu, nekoliko rečenica u stvari koje se na ovo odnose - u radu tržišne inspekcije akcenat više neće biti na kažnjavanju nego na prevenciji i edukaciji; inspekcijske kontrole će biti najavljene, jer nam je cilj da preduzetnike uteramo u legalno poslovanje. Ovako nešto čuti u nekoj pravnoj državi ne bi bilo iznenađenje, ali u Srbiji gde od pravne države nema ni traga ovo samo može predstavljati jedno tlo za mnogo zloupotreba.
Još jedan detalj o kome se puno govorilo prilikom predstavljanja u javnosti ovog zakona, a i kolege pre mene koji su govorili posvetili su puno vremena. Radi se o regulisanju poslovanja trgovinskih formata i izrada studije uticaja na strukturu tržišta koje će morati da urade svi trgovinski formati veći od 2.000 kvadrata. Ovakve studije će navodno pokazati da li će dolazak velikog trgovca uticati i ugušiti male i srednje. Ova navodna briga u stvari će predstavljati samo jedan papir više.
Ono što želim još posebno da istaknem jeste član 6. stav 1. koji glasi: "Tržište Republike Srbije je jedinstveno i celovito". Ovakvu definiciju će naravno pozdraviti svi koji se u svakom trenutku zalažu za poštovanje Ustava i teritorijalnog integriteta Republike Srbije.
Međutim, svima nam je poznato da na teritoriji Republike Srbije postoje tzv. administrativni prelazi prema Kosovu i Metohiji i da na prelazima Euleks carinici primenjuju nove mere. To uključuje fotokopiranje dokumenata svih komercijalnih vozila, vozačke dozvole, trgovačke dozvole i ostalih propratnih dokumenata za robu koja se prevozi preko tih administrativnih prelaza. Potom EULEKS stavlja pečat na dokumente i oni se prosleđuju lokalnim zvaničnicima na Kosovu i carini Srbije.
Uredbom Vlade Republike Srbije sva roba koja sa teritorije Srbije uđe na KiM oslobođena je poreza na dodatnu vrednost, ali ta ista roba ukoliko sa severa Kosova prelazi u južni deo biva oporezovana i to sa 16% i još 10% carine koja se sliva u kosovski budžet.
Sva privatna preduzeća na celoj teritoriji KiM moraju biti registrovana u privrednom registru države Srbije i u privrednom registru tzv. vlade u Prištini. U suprotnom, ukoliko se ne ispoštuje zakonska norma prištinskih vlasti, privatnici bivaju sankcionisani, barem što se tiče teritorije južno od Ibra. Kada je reč o registraciji na centralnom i južnom Kosovu, ona podleže zakonima kosovskog ministarstva trgovine.
Prema rečima jednog privatnog preduzetnika iz Gračanice, poslovanja privatnika sa ovog dela Kosova je izuzetno teško, jer nisu direktni kupci od kojih se nabavlja uglavnom iz Srbije. Oni su, nažalost, prinuđeni da robu kupuju od Albanaca, kao direktnih uvoznika iz Srbije, čime je ona i skuplja. Ukoliko se roba plasira na teritoriji centralnog Kosova ili bilo gde južno od Ibra ona mora da bude ocarinjena na terminalu u južnom delu Kosovske Mitrovice.
Za troškove obrade na terminalu potrebno je platiti oko 70 evra, s tim što se za robu koja nije u sistemu CEFTA obračunava i 10% od vrednosti robe na ime carine i 16% PDV-a. Na primer, na vrednost robe od pet hiljada evra dažbine iznose još oko 1200 evra. Ukoliko roba koja je ocarinjena ostane na Kosovu, poreske dažbine ostaju kosovskom budžetu, a ako se roba u finalnom ili polufinalnom proizvodu sa Kosova vraća u Srbiji ili bilo koju drugu zemlju, Priština u vidu olakšica vraća PDV, ali ne u punom iznosu.
Pomenuti stav člana 6, znači stav 1, trebalo bi da garantuje opredeljenost Vlade da tržište Republike Srbije zaista bude celovito i da sve što sam navela, a to su u stvari bile reči privatnih preduzetnika sa teritorije KiM, primenom ovog zakona biće prošlost. U suprotnom, moglo bi se shvatiti samo kao deklarativno zalaganje Vlade za teritorijalnu celovitost Republike Srbije.

Iskorišćeno je devet minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Milorad Buha, posle njega narodni poslanik Dušan Marić.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, za SRS je neprihvatljiv ovaj zakon iz više razloga, ne sa negativno-pravnog aspekta, jer mi smo uložili određene amandmane korigujući odredbe ovog zakona u normativno-pravnom smislu, nego sa socijalnog aspekta, sa trgovinskog aspekta, ekonomsko-finansijskog aspekta, sve ono što ću pokušati elaborirati u ovom svom izlaganju.
Naime, procena SRS da je ovaj zakon naručen od strane monopolista u trgovačkom sektoru. Ko su monopolisti u trgovačkom sektoru? Oni koji su kupili društvena preduzeća budzašto, koji su formirali svoje trgovačke lance i koji danas izvlače berićet iz svega onoga što je nekada bilo društveno, državno, zajedničko, a danas je to privatizovano, privatno, u kome je upliv ove države vrlo mali.
Ono što je bitno sa aspekta javnosti, moramo reći da je u ovoj oblasti doneta Strategija o razvoju trgovine, i to je dobro. To je možda jedna od retkih oblasti gde je doneta strategija. Međutim, strategija je rađena dve godine i čini mi se da je Vlada usvojila 2009. godine, pre završetka stvarne strategije.
Šta je bitno u toj strategiji? Ona je operativno pokazala sve probleme u ovoj oblasti, ali i sve osnovne bitne pokazatelje koji su bitni za samu trgovinu, i na veliko i na malo. Međutim, ne vide se pravci stvarnog razvoja domaće trgovine. Kada kažem domaća trgovina, moramo iz svega ovoga izvući one sisteme koji su došli ovde lobističkim potezima aktuelne vlasti od 2000. godine pa nadalje, i danas drže primat u trgovini na području Republike Srbije.
Koji su to lanci? To su prevashodno oni trgovački lanci iz regiona koji su osetili tržište. Nekada najbolje pokaže ova rečenica koju ću izgovoriti, koju je izgovorio gradonačelnik Ljubljane Zoran Janković zašto trgovački lanci, zašto trgovačka preduzeća, zašto privredni subjekti iz Slovenije dolaze na ovo tržište?
Kaže – nemojte da vas to iznenadi, najjeftiniji kapital je trenutno u Srbiji, najlakše je danas doći do tržišta i ući na to tržište u Srbiji, zbog toga su dolazili. To je osnovni koncept zašto se dolazi na tržište Srbije.
Nije problem dolaska, i treba da dolaze, i treba da investiraju, i treba da rade, treba da privređuju, ali država mora imati aspekte kontrole, oporezivanja i mora imati svoju jasnu sliku koju će iskazati u ovoj strategiji. Prevashodno ova strategija nije adekvatno napravljena, ona nema prave pokazatelje razvoja domaće trgovine i nema prave pokazatelje o tome na koji način zaustaviti negativne tendencije u ovoj oblasti.
Ono što je bitno naglasiti, to je da smo mi u tranziciji izgubili domaću trgovinu. Naši lanci koji su radili do 2005, 2006. i 2007. godine, pa i danas ima određenih preduzeća iz ove oblasti koja su u stečaju, koja se vode kao društvena preduzeća u stečaju, nisu privatizovana, kubure sa radnom snagom, prometom itd.
Šta je suština ove tranzicije? Suština je da smo izgubili svoju samobitnost u oblasti trgovine. Šta je to samobitnost? Mi smo izgubili mogućnost da na ravnopravnoj osnovi plasiramo domaći proizvod preko lanaca gde su vlasnici domaća preduzeća i lanaca gde veći upliv ima strani kapital odnosno gde se radi o stranim pravnim licima.
Jednostranom primenom Prelaznog trgovinskog sporazuma mi smo ne samo izgubili carine, SRS vam tom godinama govori o tome, o negativnim efektima jednostrane primene ovog sporazuma, ne samo carine, nego smo mi sa jednostranom primenom otvorili tržište, smanjujući carine omogućili smo da na domaće tržište dolaze proizvodi koji su daleko jeftiniji. Zašto? Zbog toga što imaju subvencije u državama odakle dolaze. Imaju razne fondove, podsticajne fondove koji se daju izvoznicima. Nažalost, srpska privredna društva nemaju te subvencije.
Ta preduzeća koja dolaze na naše tržište monopoliziraju određene oblike trgovine i istiskuju domaćeg proizvođača znalački, dogovorno itd, onako kao što to rade na tržištima koja su slobodna, koja su nezaštićena, raznim merama, ekonomskim, finansijskim, administrativnim i drugim merama. Time se onemogućava izlazak domaćeg proizvoda na tržište.
Ako smo jednostranom primenom trgovinskog sporazuma izgubili u prihodnom smislu, u fiskalnom smislu, 350 miliona evra, a to je otprilike 28-29 milijardi 2008, 2009, pa i ove godine se slična situacija događa, možda to neće biti taj iznos, videćemo kakvi će biti efekti u fiskalnom smislu, u carinskom smislu u ubiranju prihoda od carine u 2010. godini daleko je negativniji efekat.
Procene SRS kažu da do milijardu i po domaćih roba ne mogu izaći na tržište. Zašto? Zato što su preduzeća nelikvidna, postaju nesolventna, dolaze u blokade, dolaze u stečaj itd, gasimo domaću proizvodnju. Time onemogućavamo domaće proizvode da ulaze u trgovinske lance i danas na tržištu imamo sve manje i manje domaćih proizvoda. To su osnovni razlozi.
Šta je bitno još naglasiti? Ono što je aktuelno ovih 10 godina, to je da smo povećali učešće trgovine u BDP sa negde 2001. godine to je bilo 6%, 2008. godine to je bilo 11%. Prošle godine to je bilo negde oko 10%. Ova godina je za očekivati daleko manje, s obzirom na smanjenje obrta, na smanjenje učešća trgovine u BDP, pa su neke naše procene između 8-9%.
Šta je rezultat onog povećanja sa 6 na 11%? Interes stranih lanaca trgovinskih koji dolaze na naše tržište, izgradnja hipermarketa, supermarketa, velikih lanaca koji su došli na naše tržište. Time su oni monopolizirali i naša preduzeća koja su bila u toj oblasti, a s druge strane i našu industriju su zarobili i sve što im nije interesantno oni su izbacili sa tržišta.
To je samo rezultat, to nije rezultat neke osmišljene državne politike koja je raznim merama stimulisala trgovinu, razvoj prometa i koji je doveo do ovog povećanja trgovine u BDP.
Šta treba da nas zabrine? To je da danas imamo, to su podaci iz Privredne komore, bio sam na jednom sastanku u Privrednoj komori gde su rekli da danas poslovni prostori u unutrašnjosti i svaki drugi poslovni prostor je u pravilu zatvoren, u Beogradu je to negde svaki treći itd, taj vid zaustavljanja blokada trgovine će se nastavljati dalje.
Zbog vremena, samo još dve rečenice koje se odnose na probleme u oblasti sive ekonomije. Siva ekonomija u 2008. godini četiri milijarde. To su procene vlasti, procene privredne komore i određenih instituta. U 2008. godini imamo osam milijardi evra, u 2009. godini imamo 10 milijardi. Pitanje je za 2010. godini. To je više od 30% BDP. Niti se plaćaju porezi, niti se plaćaju doprinosi. Po tome ovaj zakon ne nudi nikakvo rešenje.