Poštovane kolege poslanici, poštovani građani, mi smo maločas dobili objašnjenje gospođe Čomić, u svetlu njenog viđenja poslovničkih nemogućnosti da nam se obrati kandidat za guvernera, odnosno zašto raniji guverner ne može ovde da bude i da obrazlaže, odnosno odgovara na naša pitanja.
Uverena sam da je to samo njeno viđenje, jer ona mogućnosti da predsednik Skupštine pozove na skupštinsko zasedanje određena lica, sigurno je moglo malo ekstenzivnije da se tumači i da se gospodinu Jelašiću omogući da ovde s nama razmeni svoja mišljenja i stavove u vezi u sa temama koje su značajne za sve nas.
Ako nije mogao da se nađe, kao što nije mogao gospodin Šoškić, onda ne vidim razlog da se ne nađe predlagač ovde među nama, jer mi volimo da vidimo svog predsednika, koji jednu tako ozbiljnu stvar čini, potrudio se da zakonom dobije pravo da predloži kandidata. Onda zaista nije nivo vica kada gospodin Rade Obradović kaže da mi ovde raspravljamo o biografiji ili treba da raspravljamo u stvari o jednom programu koji treba da nam dostavi budući guverner.
Velike razlike između onog što je radio gospodin Jelašić i gospodin Šoškić prosto ne vidim. To vam je kao ono kad smene direktora u nekom preduzeću, a njegov najverniji saradnik ili zamenik postane sada kalif umesto kalifa. Vidim da saradnja koja je postojala na nivou Saveta i guvernera će verovatno biti nastavljena, jer kretanje kursa, topljenje deviznih rezervi, koje su od početka godine do pre neki dan dostigle iznos od milijardu i po evra, utrošenih na stabilizaciju kursa, koji nije stabilizovan, nego i dalje pada, iako vas svakog jutra, uz informaciju o visokim temperaturama, zasipaju informacijama o najnižoj vrednosti dinara u odnosu na evro od kada je evro uveden, ne znam da li ima onih nepopravljivih optimista koji mogu verovati u promenu.
Ono što jeste činjenica i prilika da mi umesto onog ko je to trebalo da napravi, a to je jedan bilans šta je ovaj guverner zatekao, a sa čim odlazi, jeste podatak koji želim da iznesem. Ne, neću da pričam o veličinama kvadrata kuće koju je kupio, ceni po kojoj je kupljena, porezu koji je platio. To je posao nekih drugih, ali jeste i predmet moralnog odnosa jednog guvernera, koji je time dokazao da je radio dobro plaćen i unosan posao.
Koliko je u svemu tome regularnog odnosa, zaista nije na meni da procenjujem. Na meni je da uporedim podatak o stanju duga Savezne Republike Jugoslavije prema inostranstvu, a tada smo se tako zvali, to su podaci od 30. juna 2002. godine i to je izvod sa sajta Narodne banke Jugoslavije.
Znači nije nikakav izmišljen podatak, gde je ukupan dug u milionima dolara iznosio deset hiljada 996 miliona, odnosno 10,9 milijardi dolara. Na tom spisku se nalaze svi kreditori, od međunarodnih kreditora, Pariskog kluba, Evropske banke za obnovu i razvoj, komercijalne banke, odnosno Londonski klub, apsolutno vlade poverioci, po pojedinačnim poveriocima taj dug iznosi znači ukupno 10,9 milijardi dolara.
Danas jednom metodologijom pokušavaju da se služe predstavnici vlasti iz Ministarstva finansija, sličnom metodologijom pokušavaju da nas zavaraju da nismo visoko zadužena zemlja i predstavnici Narodne banke, a ja ću one od kojih smo se zadužili kreditom radi održavanja visine deviznih rezervi, znači, neko koga smo poštovali da bi od njega uzeli pare, MMF, upotrebiti jednostavno podatke koje oni iznose.
Predstavnici MMF kažu da se nalazimo na ključnoj granici u ovoj 2010. godini i kažu da smo na kraju 2009. godine imali odnos spoljnog duga prema BDP koji iznosi 76,3%. Znači, ni govora ono o čemu predstavnici vlasti pokušavaju da kažu da je to 23% do 30% i da će to u 2010. godini iznositi 85,6%, a 2011. godine čak 90,4%.
To je podatak koji je iznet 3. novembra 2009. godine, autora teksta vam neću iznositi, zašto bih reklamirala onoga ko je intervjuisao, ali je reč o tome da su procene MMF, bez novih zaduženja, znači sa postojećim zaduženjima i kamatnim obavezama u 2011. godini znači 90% BDP. Rekao bi narod da sve što proizvedemo jeste u stvari gotovo vrednost duga kojim smo zaduženi. Ništa nije bolja situacija ni kada je reč o odnosu izvoza i spoljnog duga i on je na kraju 2009. godine iznosio 282%, znači dug je veći 2,8 puta od izvoza. Procenjuje da će 2010. godine taj spoljni dug da nadmaši izvoz tri puta i da se Srbija nalazi već u grupi zaista visoko zaduženih zemalja.
Ruka koja daje je uvek ispod one ruke koja uzima novac. To je stara i dobro poznata izreka koja govori da će onaj, a zove se MMF, ta ruka iznad koja daje, i dalje procenjivati gde i u koje namene treba da ide novac koji sami zarađujemo, jer nam oni daju novac kojim čuvamo devizne rezerve, odnosno svoj ugled za dalje zaduživanje.
Šta želim time da kažem? Bez obzira na svo uvažavanje MMF, kao kreditora koji pokušava, a bogami se i menja, želeći da ostane faktor stabilnosti koji profitira i zarađuje, jer to nije dobrotvorna ustanova, mi u ovoj državi treba da se zapitamo, da li je naša ekonomska politika u stvari spoljna politika.
Ako smo u 2009. godini tu fantastičnu, i fascinantnu i pametnu politiku guvernera sa repo hartijama platili 15 milijardi dinara, koliko smo dali poslovnim bankama za kamatu na repo papire. Kad mi ovde odsutni guverner kaže, ne, to nije emisija repo hartija i otvoreno tržište, operacije na otvorenom tržištu nisu emisija, tvrdim jer je to ekonomska praksa i nauka, da je kamata na ono što se operacijama na otvorenom tržištu radi emisija novca.
Ali, ne kroz štampanje metalnih novčića i novčanica, nego kroz ovu vrstu emisije koju radi Narodna banka u elektronskoj eri poslovanja time što poslovnim bankama, na primer, odobrava veću masu kredita ili isplaćuje kamatu, a da nikom ne pokaže račune, da li je štampala, odnosno emitovala na nekom tamo računu koji se zove novac u opticaju, elektronski, žiralni, kako se nekad govorilo, virmanski, a ne gotovinski, u stvari emisija novca i stvaranje direktno inflacije protiv koje se navodno bori.
Znači, ti su dinari isplivali na tržište i podgrejali tražnju za devizama. Narodna banka koja se bori protiv inflacije štampa neodmereno i nedovoljno precizno višak novca, čime podiže inflaciju ili povlačeći repo papirima novac sa tržišta, kad kaže da ga ima previše, a nije joj ga niko tu doneo, nego ga ona štampa i donosi odluku o tome, onda ona isplaćuje kamatu na te repo papire i ta isplaćena kamata je direktna emisija, direktni uticaj na inflaciju. Oni su isplivali na tržište i vrše pritisak na evro i zato svi mi imamo problem kad obračunavamo svoje rate i svoje obaveze indeksirane u evrima.
Vidim da prošli guverner nije imao viziju, ali bih volela da pitam novog, ovde odsutnog, ili makar njegovog predlagača, da li neko ima plan za 2011. godinu? Kad prestane da važi Bečka inicijativa, Bečki klub ili Bečki sporazum, a to je samo pitanje trenutka kada će te banke, koje su rekle da će ovde održati nivo kreditnih plasmana, biti nezadovoljne kamatama koje dobijaju na repo papire.
Jer pada referentna kamatna stopa, zarade su im sve manje, i kad one odluče da se povuku, iako im dajemo povoljnije uslove za obaveznu rezervu, što nije normalno – jer u eri konkurenciji i priče o nedostatku tog četvrtog stuba koji moramo da izgradimo, da konkurencija postoji u svakoj oblasti, pa i u finansijama, odnosno na finansijskom tržištu – ne možete vi članicama Bečke inicijative ili sporazuma da dajete povoljnije uslove za obaveznu rezervu, a ostalim bankama nepovoljnije.
Ali je to radio moderni guverner koji odlazi, pa ako ipak te banke odu, imamo li mi plan šta će raditi ova država kada se oni povuku? Da li se i tada očekuje pomoć MMF ili ćemo u nailazećim predizbornim aktivnostima ili izbornoj kampanji koja traje završiti razgovore sa MMF i voditi neku, a znamo koliko je koštala ta predizborna monetarna politika? To su najvažnija pitanja od kojih će zavisiti naš standard i život svakog od nas.
Dakle, osnovno je pitanje da li će nam u 2011. godini, i do kraja 2010. godine, ekonomska politika biti u stvari biti spoljna ekonomska politika u kojoj će samo biti važno da možemo da vraćamo dugove?
Jedina tačka sporenja koju je imao gospodin Jelašić sa ovom Vladom je bila ta. On se zalagao za prevremeno vraćanje kredita Svetskoj banci, a da nam niko nije rekao gde su ti krediti otišli, koliko su isplativi i šta je od njih napravljeno. Ijedan most, ijedan infrastrukturi projekat, pa da mi znamo zašto vraćamo neke kredite.
Ne, guverner se zalagao za prevremenu otplatu kredita, a neki drugi su se u predizbornoj godini zalagali za NIP – Nacionalni investicioni plan, gde se guverner otvoreno podsmevao kupovini klupa i stolica kao realizaciji investicionog plana. S pravom se podsmevao da se to naziva investicioni plan, ali nije imao pravo da kaže - zašto da gradimo i krečimo škole u mestima gde ima po tri ili pet đaka. Bilo je jeftinije da smo im kupili kombije, pa da ih prevozimo do većih i boljih škola.
Da li je to sad ona regionalna politika ujednačavanje regionalnog razvoja koju vodi njegov stranački kolega, a funkcija mu je bila privremeno zamrznuta, odnosno gospodin Dinkić, koji bi sada da ujednačava razvoj i vraća tamo mlade da ih zapošljava, da im gradi škole?
Politika takva ili ovakva guvernera Jelašića ili njegovog stranačkog kolege i onih koji ćute, a jesu stub ove koalicije, upravo je motivisana ne dugoročnim planom i dugoročnim stabilnim razvojem države, ne većom zaposlenošću, ne sigurnijim životom svakog od nas kao pojedinaca, nego političkom korišću u izborima koji slede.
To se vidi i iz rezultata monetarne politike i iz stanja duga o kojem ovde govorim, a ako hoćete i direktno iz analize koju je sama Narodna banka uradila za sebe i za svoje potrebe, gde lepo priznaje koliko je porasla novčana masa, a nismo je štampali ni ja, ni vi, gospodine Novakoviću, do toga da su u toj meri pravljene inovacije da bi se jedan deo sredstava prikrio određenim agregatom koji se sada zove transferabilni depoziti.
Molila bih da mi neki stručnjak finansija objasni šta su to transferabilni depoziti u okviru novčane mase i agregata koje je uspeo da izume ovaj guverner. Ili je to ono što se zove npr. budžetska rezerva, iz koje možete da platite šta god hoćete, ili su se to nekada, što je jedina primedba na rad Službe društvenog knjigovodstva nekada bila, zvali kanali platnog prometa kada se novac za neke potrebe zadržavao negde, pa se govorilo – novac koji se nalazi u kanalima platnog prometa, pa nije stigao na putu od tačke a) do tačke b).
Šta se krije iza ovih transferabilnih depozita, tvrdim vam da će neko morati da objasni jednog dana, koliko god radile seckalice papira, koliko god se dešavali požari ili paljevine u određenim depoima koji su dužni da čuvaju istoriju, koja je za nekog, ne kao što reče moj kolega raspoloženje javnosti kao svest o lošem životu, nego stanje.
Kad ste gladni i kad ne znate kako ćete sutra svoje dete da ispratite na ekskurziju ili kad se danas kao roditelj odričete odmora da bi vam deca otišla na odmor, to nije raspoloženje. To je stanje za koje postoje direktni krivci, a tvrdim, i ovo je samo deo papira kojim pišem istoriju te tvrdnje, da su zloupotrebe instrumenata monetarne politike jedan od osnovnih razloga zašto se Srbija danas nalazi u ovakvoj situaciji.