Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo Dragutinović, obrazloženje za ovaj amandman koji sam podneo na član 3. bilo je isto kao i kod amandmana koji sam podneo na član 21, tako da ću iskoristiti vreme poslaničke grupe i govoriti i o jednom i o drugom.
Ovo što ste i kako ste naumili u ovom zakonu – ne može. Jednostavno – ne može. Nemate argumente to da odbranite, jer da ste imali napisali biste ih u obrazloženju kojim ste odbili ovaj amandman. Vi ste se u obrazloženju pozvali na Zakon o lokalnoj samoupravi koji za aspekt kritike ili osporavanja vaše namere meni nije bio polazna osnova.
U vašem obrazloženju vi ste napisali da se amandman ne prihvata iz razloga što, saglasno odredbi člana 6. Zakona o finansiranju lokalne samouprave, napravio sam lapsus malopre, jedinici lokalne samouprave pripadaju izvorni prihodi ostvareni na njenoj teritoriji, nezavisno od toga da li su naplaćeni u postupku redovne ili prinudne naplate, odnosno u kom obliku su naplaćeni.
Ali, mi to uopšte nismo osporili i naša ideja nije bila da osporimo pravo lokalnim samoupravama da na jedan ili drugi način ostvaruju svoje prihode. Čak smo to u svojim diskusijama pozdravljali i na tome insistirali.
Prihodi lokalne samouprave su bitni i bitniji su nego Vladi, koja je kasnila godinama sa izgradnjom mehanizama koji bi olakšali postupak ili proces naplate prihoda na lokalnom nivou. Ali, sad je Vlada došla u jednu situaciju da nema budžetskih sredstava, od lokalnog, pokrajinskog do državnog nivoa, pa ćemo se na različite načine dovijati da te budžetske rupe od lokalnog do državnog krpimo na način koji objektivno nije u skladu sa zakonom.
Vi možete sad da se pozovete na Ustav, jer je Ustav 2006. godine definisao oblik javne svojine, ali iz tog Ustava nisu proistekli zakoni kojima biste mogli da nađete uporište za sve ovo što pokušavate da uradite. Ne postoji svojina u vlasništvu lokalne samouprave, a vi ovde to predviđate. To ozbiljno dovodi u pitanje kredibilitet vas koji ste pisali ovaj zakon i primenjivost ovoga zakona.
Postoji zakon koji je donet 1995. ili 1996. godine i to je Zakon o sredstvima u svojini Republike Srbije. Status svojine i ko može da raspolaže svojinom, nažalost, u Srbiji i dan-danas reguliše taj zakon. Menjan je 1995, 1996, 1997. i 2005. godine.
Ako ste imali argumente da kažete zašto niste doneli do Ustava, od Ustava do danas proteklo je četiri ili pet godina i Vlada Republike Srbije nije našla za shodno da donese zakon koji bi regulisao status svojine. Sad ste vi dovedeni u nezgodnu poziciju. Jednu objektivno dobru i korektnu nameru, ostvarenja prihoda na lokalnom nivou, ne možete da ostvarite zato što nemate zakon koji reguliše do kraja svojinu.
Svojinom, nažalost, ili tako je kako jeste, raspolaže isključivo država Srbija, a eventualnim izmenama tog statusa može da se bavi samo Vlada Republike Srbije i može da se bavi Direkcija za imovinu. Ali, čak ni to nije nešto precizno definisano nego je otprilike, pa kako se kad, ili jednima ili drugima svidi, ili kako procene da postoji ili ne postoji politički interes, ta svojina može da promeni svoj status itd.
Ali, zakon kao zakon, koji će regulisati, predvideti i definisati mogućnost da neka nepokretnost postane vlasništvo lokalne samouprave ne postoji. Nažalost, u Srbiji to danas ne postoji. O svemu tome je gospoda koja čini deset godina postpetooktobarske vlasti je trebalo da misli na vreme.
Vi ste danas zbog situacije da nema novca došli u priliku da jedan dobar mehanizam predvidite i izgradite, ali je neodrživ zato što je suprotan nekim drugim zakonima. Ne znam da li ću se pravilno izraziti, nisam pravnik – lokalne samouprave nemaju status lica u pravu da stiču svojinu i dok im to ne obezbedite, ne možete ovo da primenjujete.
Sada pitam – šta će se desiti ako na kontu nekog poreskog prihoda nekome zapleni lokalna samouprava kuću? Ne može da je proda, prelazi u javno vlasništvo i taj se pozove na zakon koji je još uvek važeći i tuži državu, šta će se onda desiti? Država je na osnovu zakona dužna da mu to vrati, jer će objektivno da se pozove na nešto što je još uvek na snazi.
Mogli ste prvo da donesete zakon koji će derogirati Zakon iz 1996. godine, pa bi onda ova vaša ideja bila dobra i održiva u praksi. Nažalost, to niste uradili. S jedne strane, republički budžet je šupalj i bio bi dva puta šuplji kada biste u kapitalne troškove ušli ozbiljno.
Načini da obezbedite prihode su jalovi. Pre nekoliko dana, slušam priču, prodaju se zapisi, ako su na duži rok od tri meseca ne prodaju se, prihodi ne mogu da se obezbede da se krpe budžetski deficit, pa ste prinuđeni opet da ih oročite na tri meseca, pa tek onda uspete nešto da prodate.
Zbog činjenice da u budžetu nema sredstava, transferna sredstva lokalnim samoupravama su manja. Oni grcaju u finansijskim problemima, a tamo i gde mogu da obezbede i ostvare prihode troše ih na ludosti i na budalaštine. Umesto i to da koristite i da kontrolišete mehanizme države, i to, nažalost, i Vladi, i vašem ministarstvu i mnogima prolazi pored ruku i pored prstiju i sve se dalje i dalje, i dublje i dublje pletemo u mrežu iz koje ne možemo da izađemo.
Još jednom apelujem na vas – znači, mi nismo osporili vašu ideju da obezbedite mehanizme kojima ćete unaprediti i stabilizovati prihode lokalnoj samoupravi, ali ne možete na ovakav način to da obezbedite.
Zato smo vam dali mogućnost da za takve nepokretnosti, lokalna, odnosno Direkcija za imovinu Republike Srbije, to ćete videti u sledećem amandmanu, svojim rešenjem poveri ili ustupi na korišćenje jedinicama lokalne samouprave te nepokretnosti.
Ovako ovo i druga legislativa koja je na snazi, nažalost, u suprotnosti je i u koliziji i može da proizvede ozbiljne probleme kroz primenu ovakvog zakona.