Znate, kakva se spoljna politika vodi i kakav je odnos prema inostranstvu i centrima moći, to direktno utiče na unutrašnju politiku i na svakodnevni život građana. To predstavlja jednu prirodnu celinu i, ukoliko ta politika prema inostranstvu nije uspešna, onda se to odražava i na svakodnevni život u Republici Srbiji.
Da se sada vratimo na ovu temu, pošto je ipak Narodna banka, izbor predsednika Saveta guvernera Narodne banke… Ne znam zašto ste posle reči ''Saveta'' ubacili ovu reč ''guvernera''. Mnogo je ispravnije da to bude samo Savet Narodne banke Srbije, kao institucija, a ne Savet guvernera. Neko bi zaključio da sada postoji komisija od pet ljudi koja savetuje guvernera šta da radi, a onda se za predsednika te komisije imenuje mentor koji je odlučio da guverner može da bude izabran u zvanje vanrednog profesora na istom fakultetu.
No, da se vratimo na ove stvari koje se tiču uticaja inostranstva, na monetarnu politiku Republike Srbije, što će biti tema ovog kandidata koga ćete da izaberete. Ja sam u prvom delu čitao šta on misli o stanju naše ekonomije i naših finansija. Međutim, danas su se, tokom ove rasprave, pojavile navodno neke nepoznanice.
Evo, da vam kažem, devizne rezerve Narodne banke Srbije na kraju juna su se smanjile za skoro 240 miliona evra, tako da su na kraju tog meseca iznosile negde oko 10 i po milijardi evra. Neto devizne rezerve (to su one, u suštini, prave rezerve) bile su 5,6 milijardi evra, a do njih se dolazi tako što se umanjuju devizna sredstva banaka i ono što je korišćeno od strane MMF-a. Pa vi vidite koja je ta razlika između 10 i 5,6. To u dolarima iznosi oko 13 milijardi dolara. Taj iznos deviznih rezervi pokriva osam meseci uvoza. Znači, možemo osam meseci da plaćamo kompletno onu robu koja se uvozi iz inostranstva i one usluge.
To samo stvara dobar privid. Situacija je mnogo teža. Nekada se kurs, a doduše ima puno država koje i danas primenjuju tu formulu, ne brani samo deviznim rezervama, nego i robnim fondovima. Kod nas su od 2000. godine devizne rezerve poslednja linija odbrane kursa. Zašto? Zato što robni fondovi ne postoje. Nema ih. Zašto? Zato što imamo nizak fizički obim proizvodnje u zemlji, imamo nepotpune bilanse svih roba i, da bi se stabilizovalo naše tržište, pa čak i samo u sektoru potrošnje, neophodan je uvoz roba iz inostranstva. To znači da smo naše tržište predali inostranstvu. Potvrda za to je i ono što se desilo 5. septembra 2008. godine, kada je u onoj zgradi ratifikovan Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju.
I, ako već mogu da utičem, Veljko i gospođo Đukić Dejanović, hitno preselite Narodnu skupštinu u onu staru zgradu. Ova je zgrada baksuzna za sve države. Sve države koje su ovde radile, propale su. Vraćajte nas u onu staru zgradu, molim vas. Nisam sujetan čovek, ali, jednostavno, iskustvo kaže da nijedna država nije opstala u ovoj sali ovde.
Vidite, i Ejup Ganić postade veliki borac za ljudska prava po engleskim sudovima. To je najnovija vest, verovatno ste čuli. No, idemo sada na ove devizne rezerve, pošto ćemo o Ejupu Ganiću drugom prilikom.
Znači, naše banke, ono što su izgledale devizne rezerve, to je 1,3 milijarde evra. E sad, odmah na početku da kažem, gro naših deviznih rezervi se nalazi u obliku hartija od vrednosti kod tri centralne banke u inostranstvu – SAD, Velike Britanije i Nemačke. Tačno je da teško možete doći do podatka koja se kamata ostvaruje, ali ona je stvarno skromna.
Zašto se one drže tamo? Pa, to je bio uslov. Ne veruju vam strani investitori, ne veruje MMF. Kad se padne u docnju, nema potrebe da se plene avioni, brodovi (brodova, doduše, i nemamo, pošto nemamo ni more), i onda vas obavezuju da držite tamo sredstva. Vi papirološki imate to kao neko pravo, ali čik pogodi ko sme te devize da pretvori u dinare. Jer, da bi taj kredit zaživeo u Srbiji, to mora da se pretvori u dinar. Kad se pretvori u dinar, imate igranku bez prestanka. Onda će ovo sa 15 dinara da skoči na 150 (da ne bude reklama, ove ne bih ni reklamirao, nego da idemo dalje).
Znači, na međubankarskom tržištu Narodna banka je u junu prodala 420 miliona evra. Radi stare devizne štednje otišlo je 59,3 miliona evra, a 46,5 miliona je bilo u funkciji vraćanja kredita inostranstvu. To je neka obaveza koja mora da se radi. Znači, 421 milion, i onda ne čudi što smo za 240 miliona smanjili devizne rezerve. Ovo su podaci koji se dnevno menjaju, na to moram da vam skrenem pažnju, jer, da bi se odbranio ovakav kurs, neophodno je angažovati poslednju liniju odbrane, a to su devizne rezerve.
E sad, pošto je jedna tema devizne rezerve države, a druga je tema kako građani žive, ajde da vidimo kako se odražava ova politika na naše građane. E, pa, poštovani građani Srbije, zahvaljujući ovoj politici koja se u kontinuitetu vodi od 5. oktobra 2000. godine, ali mogu da kažem od 1. novembra 2000. godine, kada je, da vas podsetim, Savezna Republika Jugoslavija primljena kao nova članica UN (ne prozivam nikoga, neko je drugi tada bio predsednik SRJ), e od tada je krenuo sunovrat.
Znači, vi ste u junu ove godine za 16,2% više zaduženi i to mora da se zna. Sada da vidimo kako to ide po nekoj strukturi. Ovako kaže – krediti za refinansiranje obaveza su se povećali za skoro 30%, tako da su dostigli sumu od 41,6 milijardi dinara. Što se tiče potrošačkih kredita, tu je bio rast 26,2%, i to je u masi 34,4 milijarde dinara. Ovi najreklamiraniji krediti, koji se računaju da su najpovoljniji, to su stambeni, i ovi za adaptaciju, povećali su se za 17% i ukupan dug građana iznosi oko 255 milijardi dinara.
Sada da vidimo kako se razvija naša poljoprivreda. Poljoprivredni krediti su porasli samo za 10,5% i ukupna masa sredstava tamo je 24,3 milijarde dinara. Oni keš, gotovinski – građani Srbije duguju sada 106,5 milijardi dinara. Znači, kašnjenje stanovnika Srbije u otplati kredita nešto je veće od dva meseca. Ovo su, naravno, prosečni podaci, koji su vrlo poražavajući jer ukazuju da je, pored tog društvenog standarda, i taj pojedinačni na niskim granama.
Nekima će to delovati čudno, jer ako nedeljom imate neku obavezu pa treba kolima da prođete kroz glavne ulice, onda ćete videti po pravilu u novim, na lizing kupljenim automobilima sa pet cifara… To su ti, da znate, tri, pa crtica, pa još ona dva – to su sve lizing vozila u Beogradu. Znači, neki novi autić, dve pristojne dame koje se lepo šetkaju, koje su očarane… Ne mislim ništa pejorativno u smislu dame, ali kažem da su očarane svojim standardom na lizing – imaju stambeni kredit, imaju svoj kompjuter, imaju svoj fejsbuk, imaju svoj televizor u boji, imaju svoju kuhinjicu, imaju svoj autić i lepo se provode.
Pa sad, vi iz, ne znam, Trgovišta, Pirota, pogledajte kakva je tu disproporcija, kako neko uživa. Da me neko pogrešno ne shvati, to što se živi na periferiji Beograda, ne razlikuje se baš mnogo od Pirota i od drugih mesta, jer je ovde promovisan princip – život je jedan. Bolje je biti i socijalni slučaj na periferiji grada, nego obrađivati dedovinu ili očevinu. Jer, i ako biste to obrađivali, nemate kome da prodate, a znate i sami po kojim cenama. Znači, sistem vrednosti i ekonomski život je doveden do besmisla i zato ne čudi ovo što je gospodin Boško Živković, verovatno u trenucima nasrtaja profesije, 7. jula ponovio reči Srpske radikalne stranke koje se čuju već dve godine.
Znači, 60% odobrenih bankarskih kredita privredi se po pravilu ne vraća redovno, 35% svih kredita je za stanovništvo. Kad bih vam sad iznosio kompletne podatke o unutrašnjim dugovima, onda bih morao da krenem od države, koja je najveći dužnik. Ona počinje i zatvara sa tim lancem i onda se postavlja pitanje s kojim pravom neko u ime države može iz budžeta da deli podsticajna sredstva. Znači, u stvaranju tih sredstava svi smo učestvovali, a u raspodeli će to biti selektivno (verovatno opet neka podobnost, o kojoj je gospodin Živković pričao).
Ako je već potrebno da se toliko i toliko milijardi dinara vrati na taj način privredi, onda smanjite PDV ili porez na dobit preduzeća pa linearno svima pomozite u odgovarajućem procentu. Međutim, to je nemoguće sa gledišta politike, jer onda privredni subjekti postaju poprilično samostalni, a to je opasnost za državu i za vlast. Zato oni moraju da budu uvek na uzdi, to je nešto što nas je Tito naučio, od toga ne možemo da se odreknemo.
Znači, kada građani uzimaju kratkoročne kredite, oni plaćaju dvostruko ili trostruko veću kamatnu stopu nego što to radi privreda, tako da se kod građana javlja kamatna stopa i od 36% na godišnjem nivou za kratkoročne pozajmice, u zavisnosti od banke do banke, u zavisnosti od tipa kredita i forme, a kod privrede to ide na prosečnu stopu 10–18%. Molim vas, sa tom kamatnom stopom od 10 do 18 posto niko ne može da organizuje normalnu proizvodnju. Da bi izmirio tu prioritetnu obavezu prema banci, on mora za toliko da podigne cenu svojih proizvoda, a onda nije konkurentan jer uvoznički lobi sa damping cenama razvaljuje naše tržište i onda nije ni čudo što se javljaju ideje, idejice i svi drugi aspekti.
Veći troškovi plasmana prema stanovništvu – izvinite, molim vas, mene niko ne može da ubedi u to. Zašto? Pa, najsigurniji krediti su oni koje banke daju stanovništvu. Neće im dati kredit ukoliko nemaju jaka sredstva obezbeđenja plaćanja, da budem precizniji – sredstva vraćanja kredita, koja su naplativa odmah, čim se padne u docnju.
Kako naše banke posluju, koga sve kreditiraju i kako kreditiraju, o tome smo, gospođo Kolundžija, malopre proćaskali, a Slavica nas je upozorila. Vi znate i ja znam koja je banka kom političaru dala kredit za izbornu kampanju, ali sada da ne utičemo na pravosuđe niti vi, niti ja. To je pred sudovima, i krivični i parnični sud neka reše to pitanje, jer se tako nešto nije do sada dešavalo. Sad, gde su ti ljudi, ko su ti ljudi, da li im neko u Briselu piše amandmane ili ne piše amandmane, to je druga stvar. Ne želimo da utičemo na pravosuđe, samo čekamo da pravosuđe to razreši.
Na kraju, da izrazim stav SRS-a. Naravno, mi ne možemo podržati ovog kandidata. To i ne bi bilo neko veliko iznenađenje, s obzirom da je i sam kandidat u svom javnom obraćanju, a imali ste prilike, poslanici SRS su čitali čak i neke njegove izjave koje su mediji preneli…
Jednostavno, tu se ništa revolucionarno ne menja. Dva čoveka koja su sada u sukobu interesa, izabrani su na neke nove funkcije. Time što bi otpali kao ekonomski savetnici predsednika Vlade, ne menja se slika nikakva. Naravno, bez obzira na to koja grupacija iz DOS-a preuzima NBS, zna se – gazda je isti, a to je MMF.
Sada, pošto je bilo priča o nekim anonimnim posetama predstavnika MMF-a vinarijama, moram da vam skrenem pažnju – penzioneri, drž'te se dobro, MMF smatra da treba da se ukinu penzije i oni taj pritisak vrše. Penzioneri su trošak, socijalna davanja su trošak sa gledišta budžeta, a mi imamo ekonomske eksperte koji troškove eliminišu, likvidiraju. Sve što je trošak, to mora da se likvidira. Deluje malo šaljivo da sam ovo rekao, ali ja vam to najavljujem odavno – realno je došlo do pada svih socijalnih davanja. Zašto? Iz jednog prostog razloga, što se javlja velika rupa u tekućem finansiranju budžeta Republike Srbije.
Gospodin Radojko Obradović je izneo faktografski neke podatke. Kada se uđe malo dublje u to, podaci su mnogo opasniji, mnogo crnji. Mi ne možemo da izbegnemo zaduživanje. Ali nije problem što se ide u novo zaduživanje, problem je što se ne pravi crta. Što se ne pravi crta da se prekine sa takvom politikom i da se krene sa domaćom robom, sa domaćim uslugama, sa rastom domaćeg BDP-a.