Reč ima narodna poslanica Zlata Đerić, ovlašćena predstavnica poslaničke grupe. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, poštovani građani Srbije, Nova Srbija smatra ovo jednim od najvažnijih pitanja u ovom trenutku u Srbiji i ove izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, kao i Plan razvoja zdravstvene zaštite Republike Srbije smatramo toliko značajnim da je to moglo da bude gotovo referendumsko pitanje, ali znamo zašto nemamo referendum o nekim bitnim problemima u ovoj zemlji.
Smatramo da je potrebna jedna javna rasprava na onaj način na koji treba da se pitaju svi građani Srbije, jer svi građani Srbije su jednako zainteresovani za pitanje javnog zdravlja i svi građani Srbije jednako učestvuju u finansiranju ove oblasti i treba da imaju pravo da o tome više znaju i da se o tome više pitaju. Zbog toga je za nas ovo neprihvatljivo i Nova Srbija neće glasati u danu za glasanje za ova dva projekta, ali ćemo ukratko pokušati da objasnimo zašto smo protiv toga.
Pre svega, sporna je izmena članova u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, u izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, članova od 199. do 202. postojećeg zakona i 277. zakona, koji se u ovom ponuđenom rešenju briše.
Prvo da konstatujemo šta nudi postojeće stanje zakona koji se do sada sprovodio. Znači, govorim sa aspekta građana koji je korisnik ovih usluga i koga će se direktno ticati primena ovog zakona.
Znači, postojeće stanje kaže da je Zakon o zdravstvenoj zaštiti usvojen krajem 2005. godine i u članu 199. do 202. definiše modalitete obavljanja dopunskog rada za zaposlene zdravstvene radnike, lekare, stomatologe i farmaceute. Dopunski rad zaposlenih zdravstvenih radnika omogućava van punog radnog vremena obavljanje poslova iz zdravstvene delatnosti kod svog, odnosno drugog poslodavca u trajanju do najviše jedne trećine punog radnog vremena.
Treba naglasiti da su zdravstveni radnici zaposleni u državnom zdravstvu jedina kategorija službenika iz javnog sektora i državnih organa kojima zakon dozvoljava da dopunski rade u istoj delatnosti u privatnom sektoru, i pre 2005. godine ova mogućnost rada nije postojala.
Kad bismo to preveli građanima na jezik koji oni bliže i više razumeju, to bi značilo kad kažemo jedina kategorija, da bi recimo saobraćajni policajci mogli da dođu na ideju da i oni do jedne trećine svog radnog vremena, a u sklopu onoga što je kolega malopre rekao, da zarade nešto više, u Ministarstvu policije rade, npr. nedeljom na nekoj raskrsnici ili na delu auto-puta i naplaćuju kazne za svoje potrebe, a da se nešto od toga uplati i Ministarstvu.
Bila bi zanimljiva takva ideja u javno komunalnim preduzećima ili gradskom saobraćajnom preduzeću, da državne resurse neko može da koristi po nekad i za svoje potrebe, jer u pitanju su, pre svega, resursi koje su građani finansirali, gradili, dugo u njih ulagali iz svojih sopstvenih džepova, očekujući, naravno, da imaju najveću korist od postojanja takvog sistema.
Ono što je ovde sporno, takođe u prelaznim odredbama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, član 277. koji se sada briše – zdravstveni radnik zaposlen u državnoj ustanovi u punom radnom vremenu može dopunski raditi kod privatnog poslodavca najduže do tri godine od stupanja na snagu samog zakona, tj. do decembra 2008. godine.
Sada nas interesuje da li je čitava jedna grupacija lekara dovedena u ilegalni rad ili u rad koji je nezakonit, vanzakonit ili na neki način čak podložan sankcijama nekih drugih zakona?
Ono što takođe imamo da kažemo protiv prihvatanja ovog zakonskog rešenja, to su dosadašnji efekti čl. 199. do 202. na zdravstveni sistem. Ono što je praksa pokazala, to je da su oni prilično negativni. Došlo je do pada produktivnosti državnih ustanova u redovnom radnom vremenu, čime se obezbeđuju pacijenti za dopunski rad u privatnom sektoru. Mi znamo da se to radi prilično namerno.
Zatim, došlo se do mogućnosti konflikta interesa koji podriva etičnost profesije i smanjuje standarde kvaliteta, a znamo koliko je podizanje svih standarda kvaliteta u zdravstvu neophodno i nužno.
Zatim, rast ukupne zdravstvene potrošnje, jer osiguranik pored obaveznog doprinosa plaća ponovo uslugu u dopunskom radu, i to ponovo iz džepa, koji je već jednom platio. Dakle, imamo istog lekara, istu uslugu, isti fond, isto osiguranje, a sve se to dva puta plaća, što će biti finansijski prilično neodrživo i što podriva socijalni odnos ili socijalni status stanovništva.
Smanjuje se fiskalna disciplina jer osiguranici nisu motivisani da uplaćuju doprinos, s obzirom da uslugu dobijaju tek kada je ponovo plate iz džepa. Legalizuje se konflikt interesa u državnom zdravstvu, dovodi se do urušavanja osnovnih principa solidarnosti, na kojima se bazira javno zdravstvo. Temeljno narušavanje prava pacijenata na dostupnu, pravičnu i kvalitetnu zdravstvenu uslugu je takođe jedan od rezultata.
O ovakvom eksperimentu možemo da govorimo u Češkoj koja je 1990. godine pokušala tako nešto, ali je ubrzo napušten jer je došlo do tenzije između lekara i cena usluga je bila sporna, a lista čekanja obesmišljena. U Hrvatskoj je takođe ovo odbačeno zbog koruptivnosti. Nedavno je i u Republici Srpskoj ukinuta svaka mogućnost da se na taj način radi. U Sloveniji manje od 1% lekara može da radi dopunski. Dvojni rad državnih lekara udaljava zdravstvo od standarda EU zbog navedenih negativnih efekata.
Dakle, od decembra 2008. godine, s obzorom na član 277, uz odobrenje direktora državne ustanove lekarima se nude dve mogućnosti: puno radno vreme i dopunski rad u večernjim klinikama u državnim ustanovama, gde zaposleni već rade, u kojima će lečiti za nadoknadu koju plaća pacijent i podela radnog vremena na četiri sata u državnoj službi i četiri sada u privatnom sektoru. To su neki od elemenata koji govore upravo da je ovo sve vrlo sporno i neprihvatljivo na ovaj način za građane Srbije.
Zamerke na uredbu su takođe brojne, od principijelnih do tehničkih. Izneću samo neke. S obzirom na nedefinisan osnovni paket usluga, mnoge usluge će biti prebačene u večernje klinike gde se one obavljaju za novac, takozvane večernje klinike. Doći će do novog rasta plaćanja građana državnim ustanovama.
Kroz večernje klinike se otvara još jedan kanal zdravstvene potrošnje u državnim ustanovama. Doprinos večernje klinike, privatni sektor itd. Nemogućnost određivanja pravične cene amortizacije državnih resursa koje su, opet napominjem, gradili građani i finansirali građani, koji se koriste u cilju privatne zarade. Znači, neko koristi državni resurs, odnosno resurse građana Srbije za svoju privatnu zaradu.
Kod habanja i kvarova opreme u večernjim klinikama, kako nadoknaditi štetu nanetu osiguranicima koji se leče u redovno radno vreme itd? To je jedno od bitnih pitanja koje postavljam kao građanin. Cenovnik večernje klinike, kao i obim vanstandardnih usluga određuje arbitrarno upravni odbor i direktor, što otvara prostor za zloupotrebe i uzurpaciju opet državne imovine.
Večernje klinike negiraju potrebe postojanja liste čekanja, jer očigledno postoje dovoljni kapaciteti. Ako vi ne možete u redovnom standardnom roku da zauzmete mesto na listi čekanja koje vam odgovara, a možete kada platite u nekom drugom roku, to znači da su liste čekanja veštačke i one kod građana izazivaju priličnu sumnju i otvaraju prostor za korupciju i nejednakost pred mogućnošću lečenja.
Smanjenje dostupnosti i pravičnosti zbog obesmišljavanja lista čekanja, jer će moći da se preskače za novac u večernjim klinikama, najbolje državne lekare treba, to smatramo, zaista nagrađivati po uhodanim mehanizmima, a ne uvoditi ceo sistem u konflikt interesa zbog manjeg broja lekara.
Večernje klinike, takođe, sprečavaju zapošljavanje nezaposlenih lekara, jer umesto logičnog uvođenja još jedne smene, čime bi se povećao broj lekara, čime bi se povećao kvalitet usluga, zaposleni lekari će imati privilegiju rada u oba statusa. Uredba izaziva podele kod državnih lekara, na one koji će zbog radnog mesta biti povlašćeni u korišćenju skupe tehnologije u svoje privatne svrhe i većinu kojoj ostaju samo slušalice.
Podstiče se nelojalna konkurencija u privatnom i zdravstvenom sektoru koji finansira državne kroz plaćanje poreza. Ono što je takođe bitno, podela radnog vremena za zaposlene je neostvariva, s obzirom da će dovesti do velikih organizacionih teškoća. Plate zaposlenih će se proporcionalno smanjiti, što će podstaći smanjenje produktivnosti veštačke liste čekanja i prevođenje pacijenata u privatnu praksu, odnosno večernju kliniku.
Ne postoji racionalan interes zaposlenih stručnjaka na skupoj tehnologiji da izgube monopol korišćenja podelom radnog vremena. Zapošljavanje novih lekara za nedostajući broj sati, ako ih bude, će duplirati situaciju konflikta interesa jer će oni sada tražiti da rade i u privatnom sektoru.
Dakle, otvoriće se brojni problemi i videćemo da sličnu situaciju u drugim zdravstvenim sistemima i srpsko zdravstvo mora ukinuti mogućnost dvojnog rada državnih lekara ili bar ga smanjiti na onu meru na koju to rade evropske države. Ta mera zahteva izmenu sistemskih zakona i demonopolizaciju, kako na nivou mobilizacije sredstava tako i nivou davaoca usluga po principu slobodan izbor lekara i ono da novac prati pacijente.
Ono što je takođe neprihvatljivo i što smo smatrali veoma važnim to je da se plan razvoja zdravstvene zaštite možda malo kasno donosi, obzirom da je isti ministar već osam godina u Ministarstvu i da nije imao pravo na ovoliko čekanje i ovoliko odugovlačenje jer je taj plan ono iz čega treba da proistekne zakon. Znači, plan treba da bude stariji od zakona.
Ovakav plan je svakako zahtevao jednu ozbiljnu i javnu raspravu u kojoj bi se građani i stručna javnost mogli dogovoriti oko najvažnijih stvari, a ono što je takođe evidentno i što građane u ovom trenutku, kada je ovakva socijalna situacija, posebno tišti to je netrasparentnost trošenja novca u zdravstvu, to je neracionalizacija kadrova u zdravstvu. Ako pogledamo malo, vrlo olako se odnosimo prema procentima koji se u zdravstvu troše, pa se govori o nekih spornih 9,6% BDP koji se odvaja u zdravstvu, a 1% znači trista miliona evra, onda moramo znati koliko je to novca.
Mislim da je oko 13,5 milijardi evra utrošeno u zdravstvu poslednjih osam godina, a složiću se sa ministrom da je trebalo svakako da se obezbede i treba da se obezbede, očigledno je da u Srbiji dosta toga nedostaje u zdravstvu, da srpsko zdravstvo mora da bude dostupno najširim slojevima, pa se navodi u planu, na primer, manjkavost u resursima u RS, kontinuirano se ulaže u obnavljanje i u nabavku medicinske opreme za koju svi znamo da je skupa sa ciljem da bude što kvalitetnija, posebno oprema visoko tehnološke vrednosti.
Na osnovu analize postojećih podataka, zdravstvene ustanove i privatna praksa u RS raspolaže sa dva aparata za pozitron emisionu tomografiju ili pet-skener, 308 aparata za magnetnu rezonancu, 90 aparata za kompjuterizovanu tomografiju, 14 linearnih akceleratora i 75 mamografa. Sve je to nedostajuće.
Reći ću oko ovih 14 linearnih akceleratora da je Srbiji potrebno još toliko. To naši kapaciteti zahtevaju. Nažalost, toliko nam je nužno. To košta oko 40 miliona evra. To je manje od 0,4% ako pogledamo da je 13,5 milijardi evra uloženo od 2003. do 2009. godine za zdravstvo. Mislim da su se ta sredstva i te kako mogla naći.
U planu razvoja zdravstvene zaštite ima zaista mnogo pozitivnih stvari koje se sagledavaju. Smatramo da je zakasnelo, smatramo da je trebalo da bude izvor zakonskog rešenja, ali smatramo da su njegova usmerenja vrlo široka, da ne definišu pojmove i probleme onako kako treba da budu definisani zakonom. Recimo, nejasno je da je paket usluga, pa nacionalni zdravstveni račun koji, pogledah na sajtu Zavoda za statistiku, tek je u pripremi, njega još uvek nemamo. Nemamo brojne podatke i baze podataka koje su nužne da bi sistem funkcionisao i da bi bio osavremenjen.
Pogledaću samo neke od usmerenja koje navodite, ministre, u planu razvoja zdravstvene zaštite RS. Recimo, pravičan i jednak pristup zdravstvene zaštite svim građanima Srbije za iste potrebe, kao i unapređenje zdravstvene zaštite ugroženih populacija, upravo ovi principi u zakonskom rešenju će ga smanjiti. Postavljanjem korisnika, pacijenta u centar sistema zdravstvene zaštite upravo smatramo da će ovim samo novac doći u centar zdravstvenog interesovanja.
Održivost zdravstvenog sistema uz transparentnost i selektivnu decentralizaciju oblasti upravljanja resursima i širenje izvora i načina finansiranja, o resursima u zdravstvu se nedovoljno vodi računa, pogotovo o ljudskim resursima, obzirom da su dosadanji problemi ukazali kojih struka u srpskom zdravstvu nedostaje, koje su deficitarne i ne vidimo, pre svega radiolozi, anesteziolozi, da se na tom polju nešto čini da bi se te struke u većem broju edukovale, osposobljavale, specijalizirale u Srbiji.
Takođe, imam jedno pitanje koje sam zamoljena da postavim ispred nevladinog sektora a to je šta je sa nacionalnom strategijom ministarstva o lečenju obolelih od AIDS, koja je istakla 2009. godine, a nova nije doneta, a globalni fond i te kako uplaćuje sredstva Ministarstvu za zdravlje, pa ih interesuje zašto ona do dana današnjeg nije doneta i zašto nisu ozbiljnije konsultovali po tom pitanju.
Takođe jedno sasvim građansko pitanje čoveka koji je sto puta bio dobrovoljni davalac krvi. Srbija je jedna od zemalja koja prednjači u dobrovoljnom davalaštvu krvi. Oboleo je sada po stare dane, šifra je 522, ministar će znati, to je vrlo teško oboljenje i kada mu treba usluga, ona mu treba odmah i kada može da bude zakasnela, ali svaki put kada se obraća suočava se sa šalterima, kako on kaže, plastificiranim, mumificiranim čekaonicama i kancelarijama koje skupo koštaju, ali njemu ne znače ništa i interesu ga da li bar neka, kao nekada, kategorija građana koja se osvedočeno dokazala kao veliki humanista, nesebično pomažući i dajući sebe, ima pravo da bar kada oni teško obole ponekad budu ispoštovani i kada se bore za svoje zdravlje, uvaženi od strane zdravstva u RS.
To su one osnovne zamerke koje imamo. Kolege su već iznele dosta toga što smo i mi smatrali da treba da kažemo, tako da se ne bismo ponavljali, ali zaista Nova Srbija u danu za glasanje neće podržati ova dva projekta. Smatramo da je mnogo više razloga zbog čega treba da budemo protiv nego za.
Iznenađuje nas pomalo i stav poslaničke grupe DS, koja je u ranijim sazivima bila protiv ovog rešenja. Šta se to dogodilo da su promenili svoj stav u podršci ovog zakona?

Još tri minuta je ostalo na raspolaganju kao ovlašćenoj predstavnici poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Milan Dimitrijević.

Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, govoriću sedeći zato što imam mnogo papira i da bi kontinuitet mog izlaganja imao neki smisao prinuđen sam da sedim da bih mogao ove papire da pokažem javnosti Srbije i da neka svoja razmišljanja o ova dva predloga imaju valjanu potkrepljenost.
Danas na dnevnom redu imamo izmenu i dopunu Zakona o zdravstvenoj zaštiti i imamo odluku o Planu razvoja zdravstvene zaštite RS.
Što se tiče izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti, najbolji primer ili početak mog izlaganja je jedna anketa koja je urađena na RTS. Dakle, RTS je javni servis svih građana Srbije i na jedno pitanje 2009. godine građani su ovako reagovali. Pitanje je glasilo: Da li treba građanima omogućiti da sa zdravstvenom knjižicom u okviru obaveznog zdravstvenog osiguranja mogu da se leče po svom izboru kod privatnog ili državnog lekara? U toj anketi 88,8% građana Srbije je odgovorilo sa "da", 3,4% je odgovorilo sa "možda", 3,4% je odgovorilo sa "ne", a 5,3% sa "ne znam". Potpuno jasna slika šta građani misle.
Drugo istraživanje, koje je isto tako urađeno u okviru Javnog servisa, je bilo pitanja građanima Srbije – gde je korupcija raširena, u kojim segmentima društva? Građani Srbije su odgovorili na sledeći način – u zdravstvu 68,7%, političke partije 64,2%, pravosuđe 42,5%, državni vrh 62,2%, policija 59,7%, prosveta 47,9%. Ova dva primera jasno pokazuju šta građani misle o trenutnom stanju zdravstvenog sistema.
Izmenom i dopunom Zakona o zdravstvenoj zaštiti nameće mi se jedno osnovno pitanje, ponoviću ga jer sam ga rekao i na Odboru za zdravlje. Da li je sistem, mislim na zdravstveni sistem Srbije, sposoban da odgovori potrebama stanovništva i građana Srbije? Ako jeste, a dobili smo uveravanja i tvrdnje ministra i predstavnika ministarstva da sistem jeste sposoban i da radi, osnovno pitanje koje se nameće je zašto dopunski rad? Zašto uvesti dopunski rad, ako je sistem potpuno sposoban?
No, čini mi se i da je 2005. godine, kada je ovaj zakon donesen i kada je uveden koliko-toliko da brani sistem od korupcije, član 227, koji se nažalost ukida, ostalo je neodgovoreno na pitanje. U starom zakonu u članu 227. se kaže – zdravstveni radnik zaposlen u zdravstvenoj ustanovi u državnoj svojini, koji radi puno radno vreme, može obavljati i određene poslove zdravstvene delatnosti iz svoje struke kod osnivača privatne prakse, odnosno kod osnivača zdravstvene ustanove u privatnoj svojini na osnovu ugovora o dopunskom radu i člana 199. do 202, najduže tri godine od dana stupanja na snagu ovog zakona.
U drugom stavu ovog istog člana se govori o tome da ako taj nastavi da radi kod osnivača privatne prakse, odnosno kod osnivača zdravstvene ustanove u privatnoj svojini posle isteka roka iz stava ovog zakona prestaje mu radni odnos u zdravstvenoj ustanovi u državnoj službi.
Gospodine ministre, šta je bilo od decembra 2008. godine do oktobra 2010. godine? Koliki je broj tih lekara ostao bez posla? Taj podatak nemamo.
S druge strane, da ne pomislite da smo protiv privatnog rada, naprotiv, ali je neshvatljivo da neko može koristiti državne resurse, prostor i opremu koja je kupljena od novca svih građana RS, da na osnovu toga dopunski zarađuje. To nema nigde. Čini mi se da takav primer postoji, koliko sam čuo, negde na Novom Zelandu. Takav eksperiment je pokušan u Češkoj, Hrvatskoj, Republici Srpskoj i kada se videlo da to otvara vrata korupciji od toga se i odustalo.
Vreme je da se vidi šta su dosadašnji efekti, od donošenja zakona iz 2005. godine do sada, ovih članova od 199. do 202. Ono što može da se kaže je pad produktivnosti državnih ustanova u redovnom radnom vremenu, čime se određuju pacijenti za dopunski rad u privatnom sektoru - formiranje veštačkih lista čekanja u državnim ustanovama radi usmeravanja pacijenata na dopunski rad u privatnom sektoru, legalizovanje zdravstvene diskriminacije u sistemu javnog zdravstva za stanovnike koji ne mogu da plate dopunski rad državnom lekaru, mogućnost konflikata interesa podriva etičnost profesije, smanjuje kvalitet, ugrožava standarde itd.
Ono što je najbitnije je da u tom proteklom periodu rast ukupne potrošnje u zdravstvu je porastao. Navešću vam neke parametre, gospodine ministre, a i javnost Srbije to svakako mora da zna, da iznos zarade od sopstvenih prihoda tzv. vanstandardnih usluga u državnim ustanovama u 2005. godini iznosio je milijardu 513 miliona 884 hiljade dinara, u 2006. godini to je iznosilo dve milijarde 134 miliona 694 hiljade, u 2007. godini dve milijarde 537 miliona i toliko hiljada. To samo pokazuje da je ukupan rast zdravstvenih troškova rastao.
Kada smo već kod ukupnog rasta nameće se još jedno pitanje, da li mi uopšte imamo precizan zdravstveni račun? Da li je tačno ono što tvrdi Republički zavod za zdravstveno osiguranje? Da li je tačno ono što tvrdi Ministarstvo zdravlja? Da li je tačno ono što tvrdi Svetska banka? Kako je moguće da između toga postoji razlika od 4,5% BDP? Ako znamo da je 1% BDP negde oko 300 miliona evra, jednostavna računica pomnožena sa 4,5% dovodi do jedne pozamašne cifre.
No, izmena ovog zakona svakako će nešto doneti. Mi smo se bavili analizom šta može doneti izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Ovde je postavljeno pitanje od strane nekoliko kolega, koji su to rekli za govornicom, da ne postoji jasno definisan paket osnovnih usluga i to je tačno.
Gospodine ministre, već bezmalo deset godina, ušlo se u desetu godinu kako ste na čelu Ministarstva za zdravlje. Tačno 10 godina. Tu je negde, biće 2011. u neko doba. Godine 2001. je to pitanje bilo aktuelno i javno se govorilo na javnim skupovima, javnim raspravama, jer je tada bilo jasno da se ne može pokriti sve sa tako širokim tim paketom. I posle 10 godina mi taj osnovni paket osnovnih usluga nemamo.
Bojim se da će taj osnovni paket usluga ili jedan dobar deo tog paketa osnovnih usluga biti prebačen u večernje klinike. Doći će do novog skoka rasta plaćanja građana državnim ustanovama. Kroz večernje klinike se otvara još jedan kanal zdravstvene potrošnje u državnim ustanovama, doprinosi večernje klinike, privatni sektor. Neće moći da se na pravilan način oceni amortizacija državnog resursa koji se koristi u privatne i za privatne zarade.
Na kraju, otvara se još jedno pitanje, gospodine ministre, čini mi se da večernje klinike i dopunski rad sprečavaju ono što cela Vlada u glas ponavlja, da treba naći posao za mlade.
Da li će već neke klinike omogućiti zapošljavanje mladih? Neće, gospodine ministre. U narednom periodu će Srbija imati sve više nezaposlenih lekara, sve više nezaposlenih stomatologa, sve više nezaposlenih farmaceuta i drugog medicinskog osoblja.
To je nešto što su neke najključnije stvari vezane za izmene i dopune Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Što se tiče plana razvoja zdravstvene službe, tu svakako valja reći nekoliko stvari. Čini mi se da je ovaj plan razvoja, odnosno ova odluka bazirana na nekim nerealnim činjenicama. Gospodine ministre, da krenemo od početka, da vidimo šta je to što ovaj plan ne definiše jasno i šta je to što mi osporavamo u tom aktu?
Ovde se pošlo od činjenice i to piše, čini mi se, na strani 12, radi se o anketi stope nezaposlenosti u Srbiji, po ovome, kako ovde stoji u ovom dokumentu, iznosi da je u Srbiji trenutno zaposleno 2.821.724. Prilikom rasprave o ovom planu, čuli smo od vašeg državnog sekretara da je stopa doprinosa, odnosno uplata obaveznog doprinosa za zdravstveno osiguranje u Srbiji dosta mala i da to, po njenim rečima, uplaćuje negde oko milion i 300 hiljada ljudi.
Postoji veliki nesklad između 2.800.000 zaposlenih i tog broja koji uplaćuje doprinose. Postavljamo pitanje – šta se dešava sa ostalim ljudima? Zbog čega se ti doprinosi ne uplaćuju?
S druge strane, gospodine ministre, kada se nešto prikaže u iskrivljenom svetlu, a postoje neki drugi podaci, a navešću ih, to je Republički zavod za statistiku koji kaže ovako – stopa nezaposlenosti u Srbiji, za april 2008. godine – 13,3%; oktobar – 14,0%, iste godine 2008; april 2009. godine – 15,6%, oktobar 2009. godine – 16,6%. Ne samo da se smanjuje ta stopa nezaposlenosti, nego se ona, čini mi se, i povećava. Nešto što govori da prilikom pisanja ovog dokumenta se nije pošlo od nekih realnih stvari.
Različiti podaci o rashodima za zdravstvenu zaštitu, to sam malopre govorio, Republički zavod 6,0%, ministar zdravlja 8,2%, nacionalna i zdravstvena zaštita 9,6%, Svetska banka 10,5%, govori o netransparentnosti trošenja novca.
Poslanici NSRS, prilikom usvajanja budžeta RS dobiju i finansijski plan i nešto što je način trošenja novca u RZZO. Vidimo tu dve stvari, jedna stvar je da je strateško opredeljenje ovakvo – jedna trećina tih sredstava bude usmerena u primarni nivo, a dve trećine idu u sekundarni i tercijalni nivo. Uporno pričamo o preventivnim programima. Puna su vam usta o implementaciji tih određenih programa, što je dobro i što je pohvalno, ali kada pogledamo novčane iznose koji se usmeravaju u taj primarni nivo zdravstvene zaštite, vidimo jedan veliki nesklad. Pitamo se kada će se to promeniti u korist primarnog nivoa?
Na strani 15, gospodine ministre, ta glava je posvećena smanjenju obolevanja od malignih bolesti i ona, čini mi se, zahteva mnogo realniji opis stanja, s obzirom na teške nepravilnosti koje postoje u radu onkološke službe i na šta ukazuju udruženja za zaštitu prava pacijenata. Tu bih se zadržao zato što me je par informacija u štampi uznemirilo.
U Srbiji se iz dana u dan, iz meseca u mesec povećava broj obolelih od malignih bolesti. Precizan odgovor zbog čega je to tako nemamo za sada. Da li je to možda posledica delovanja "Milosrdnog anđela" koji je posejao ono što je njima bilo višak, osiromašeni uranijum po čitavoj Srbiji? Da li je to možda uzrok?
Ako je to već bio neki "milosrdni anđeo", zašto je taj "Milosrdni anđeo" gađao naše bolnice? Gospodine ministre, dobro znate šta je bilo sa bolnicom "Dragiša Mišović". Zašto je taj "Milosrdni anđeo" gađao naše škole, zašto mostove, zašto vozove, zašto autobuse, zašto stambena naselja? Sada, kada se suočavamo sa tim problemom, tog "Milosrdnog anđela" nema nigde. Posejao je to što je posejao, a mi se suočavamo sa tim problemima.
Sledeća stvar, gospodine ministre, jeste na strani 29. Govorite i iznosite potrebu u ovom planu o tome da se povećava opredeljenost stanovništva za izabranog lekara. Ovde je prilika da vam postavim još jedno pitanje – koliko stanovništva u RS se opredelilo za izabranog lekara? Dokle je taj projekat stigao? Po mom saznanju, to se nije maklo od početka. Upravo ono što sam vam na početku govora rekao pokazuje šta je interes građana Srbije – da biraju svog izabranog lekara, a ne da im jedna vrsta politike i država nameću tog izabranog lekara.
Prekinuću svoje izlaganje i ostaviću još malo vremena da prokomentarišem na kraju.

Preostalo je ovlašćenom predstavniku poslaničke grupe još 45 sekundi. Reč ima poslanik Mileta Poskurica.

Dame i gospodo, gospodine ministre, mi se u ovom parlamentu ne srećemo prvi put sa činjenicom da neke zakone koje smo relativno skoro doneli treba da menjamo. Činili smo nekada to i ne glasajući baš za njih takve kakvi jesu, nekada iz revolta, zato što naš savet, naš predlog u času kada su kao autohtoni osnovni zakoni donošeni niste uvažili činjenice, a nekada mislim da ta rešenja nisu sveobuhvatna.
Negde smo između kada je predlog ovog zakona, jer se zaista svi živo sećaju, ovde je dosta i poslanika koji su bili aktuelni u sazivu 2005. godine kada je osnovni zakon donet i kada smo jasno ukazivali na posledice nedovoljno definisanog položaja privatnog sektora u zdravstvu.
Naravno, i na mnoge druge loše osobine, na sveobuhvatnost zdravstvene zaštite, na to da će ipak neki ostati bez prava i mogućnosti da se leče, a da za to ne doplate, a onda smo silan niz primedbi dali na ovaj zakon.
Danas smo svedoci da se pokušava ovim izmenama, koje su nama predložene na usvajanje, da neke od tih nepravilnosti koriguju. Nismo sigurni, iako ovde odista, sada će jedan širi dijapazon lekara ili zdravstvenih radnika ili čak i tima, dakle, radnici i saradnici i ostalo osoblje koje ide, vrlo je bitno da je definisan tim koji će u tome učestvovati, kao kategorija koja se pravno pojavljuje, moći da radi praktički u državnoj i u privatnoj, i da su različite kombinacije državnog i privatnog i državnog-državnog i privatnog-privatnog, izgleda po ovome vezniku odnosno-odnosno-odnosno moguće, a iza toga sasvim sigurno stoji jedna racionalna verovatno, očekujem, racionalna zamisao ministra da će u obrazloženju što stoji time smanjiti listu čekanja i time povećati broj učinjenih usluga. Otvara se naravno i pitanje hoće li to ići tako glatko i da li tu opet neće biti izvor novih problema.
Mogućnost da se jedni kod drugih angažuju istaknuti stručnjaci, pretpostavljam da je o tome reč ovde, da oni koji su vični, na samo, naravno, profesori, kako je ranije bilo moguće, ljudi na fakultetu, itd, nego zaista istaknuti stručnjaci, bez obzira na akademsko zvanje.
Da li će oni ukoliko, recimo, dolaze iz privatnog sektora i nekog drugog segmenta, neke druge zdravstvene ustanove u drugu zdravstvenu ustanovu u državnom sektoru biti i prihvaćeni i odraditi posao do kraja, budući po tome kako je zamišljen koncept ugovora koji ih očito nedovoljno detaljno obavezuje da posao koga se prihvati i odrade.
Mi smo svesni da postojeće rešenje, da se nagomilane liste čekanja bolesnika za operacije, pre svega kardiohirurške, ortopedske, dugo se čeka i u onkohirurgiji na redove. Potrebno nešto učiniti, ne samo zato što niti je u redu, niti je na mestu, niti od koristi za državu da bude glavni promoter slanja svojih građana na zadovoljavanje zdravstvenih potreba u druge države. Naravno, u izuzetnim prilikama to mora da se uradi, ali da to bude rutinski posao, zaista nije u redu.
Da li će na ovaj način, ako neko iz neke druge državne bolnice ode u državnu bolnicu da bi sklopio ugovor da 30% on i njegov tim rade, recimo, kardiohirurgiju i onkologiju, kada se ovaj posao završi i vrati se kući, ostaviti bolesnika na zbrinjavanje matičnoj ustanovi i kako će to u toj organizaciji onih koji vuku bazični posao, po nekom osnovu nisu sklopili ugovor i nisu jednostavno dobili odobrenje direktora ili saveta itd, treba da nastave tog bolesnika da proprate?
Da li će ekipe gostujuće, ugovorom obavezane, da tačno, koliko je to moguće, određeni obim posla, određene vrste poslova, to sve u ugovoru treba precizirati. Da li je to uopšte moguće precizirati u onko i kardiohirurgiji? Koliko će trajati operacija? Koliko operacija može da izvede? Koliko će on biti prisutan u ustanovi u koju je po ugovoru o dodatnom radu otišao da radi?
To su neke od nejasnoća koje smo mi pokušali da amandmanom na ugovor možda popravimo i nateramo u podzakonskim aktima ministra koji to propisuje da se na taj detalj obrati pažnja.
Nismo sigurni kada bude došli do redukovanja, ako pretpostavimo da će ovo sve tako dobro da zaživi, broja onih sa lista čekanja koji će sada dobiti šansu da dođu na red. Recimo kao i sada, ponudi im se varijanta državna ustanova, zdravstvena ustanova u privatnom vlasništvu, zdravstvena ustanova u državnom vlasništvu u koju dolazi neko iz privatnog sektora. Recimo, kada tamo nema posla, može da radi u nekoj zdravstvenoj ustanovi u državnom sektoru.
Da li će pacijenti imati i tu pravo izbora? Da li smo osnovno načelo, pravo na izbor, narušili? Da li će oni biti kažnjeni? Da li će se nešto desiti sa njim ako odbije red kada mu se ponudi da će ići ponovo na početak liste?
Generalno, uvođenje liste čekanja je bio ogroman problem u zdravstvenom sistemu. To što ću sada govoriti tiče se dela i ovog drugog načertanija, ovog plana odluke. Zato što jednostavno se nije za vreme vašeg mandata vodilo dovoljno računa o potencijalnoj praznini u sofisticiranoj stručnosti lekara specijalista.
U nekim kliničkim centrima to je vezano za akademsku karijeru, pa se koliko-toliko tu vodilo računa, ali se na mnogim fakultetima medicinske struke primećuje jedan veliki hijatus, jedna velika praznina, kada profesori odlazeći još po sada važećim uslovima u penziju, iza sebe ostavljaju jednu veliku prazninu u kojoj nekog srednjeg zvanja, docenata je sve manje, vanrednih profesora sve manje, asistenti na pomolu, a pod veoma rigidnim kriterijuma kakve je propisalo Ministarstvo za visoko obrazovanje.
Uslovi da danas postanete redovan profesor ili vanredni profesor su zaista veoma teški. Veoma je teško doći do nužnih pretpostavki i mi nekako kao da smo doneli zakon koji će nam onemogućiti da nešto uradimo za sebe same.
Nismo bili dužni možda, idem sad u drugu oblast, da se preterano držimo broja citata i ostalog u indeksu što stoji, ali svejedno. Nismo uspeli da stvorimo dovoljan broj visokostručnih kadrova, makar onih u ta četiri klinička centra bili za potrebe medicinske struke akademske karijere, jer su to istovremeno, pretpostavlja se, i najkvalitetniji izvršioci posla. To je jedna strana.
Druga strana je rutinski gubitak specijalizacije. Sada govore osam, devet godina, nije ni bitno koliko, ali gotovo da dajete pečat Ministarstvu. To je u neku ruku dobro i to je prepoznatljivo kada narod želi da adresuje nezadovoljstvo, teško je reći da adresuje instituciji, adresuje ministru.
Kada poslanici žele da govore, oni već razlikuju da je nešto institucija, da je ministar nešto drugo. Bar što se mene tiče, nisam pripadao grupi onih koji su mislili da ministar treba da da ostavku za svaku budalaštinu koju napravi direktor u domu zdravlja, kad neko nešto pokrade, kada neko nešto uradi, to bi bilo suviše veliko igranje sistemom.
Dakle, mi smo gledali da to gledamo ozbiljnije, ali ministar treba da ima odgovornost kada su sistemske nedorečenosti u pitanju. Jedna od tih tiče se i predloga odluke jer ta praznina, taj hijatus u specijalizacijama u visokostručnom kadru, koji se sasvim nesumnjivo, desetine primera iz prakse potvrđuju, javljao kao problem, rešavao ekspresno i danas se, nažalost, tako čini, u predizbornim terminima, kada su se pojavili lekari, pa i danas-dan na klinikama dođu na posao i kažu – došao sam, radim.
Znači, institucija konkursa je davno devalvirana i sada ona daje pravo direktoru da kada neko okrene telefon takve i primi. Tako su neraspisani konkursi za lekare na specijalizaciji za kliničke lekare, medicinske sestre, masu dopisa smo dobili iz beogradskih ustanova gde se na te konkurse, unapred nameštene i udešene, oni koji su bili po članu, zapravo primaju u stalni radni odnos, a oni koji treba da dođu i otvore novo radno mesto ga ne otvore.
Politika prijema, politika školovanja, doškolovavanja nije do kraja razrešena, iako to u ovom predlogu odluke o strategiji stoji kao jedan od bitnih problema, doduše masa takvih ideja, masa takvih namera Ministarstva da uradi je prosto kao kopi-pejst, prepisivano od segmenta do segmenta i to gotovo da deluje kao jedan prosečan seminarski rad, neću da uvredim, možda je ovo pisala i sama Viktorija Cucić, ne znam, ali sam po sebi, ovo načertanije, ovaj predlog ne nosi u nekim svojim segmentima dovoljno obavezujuću, dovoljno ozbiljnu poruku onima koji gledaju u srpsko zdravstvo u narednom periodu.
Kada je reč o ovoj izmeni zakona, dosta toga je bilo. Neke probleme koji potencijalno mogu da se otvore posle njegove primene mislim da ćemo rešavati novim izmenama zakona, ako ovo zaživi. Dobro je da veći broj lekara može da dobije priliku da radi, ali jednako nije dobro ako zbog toga neko neće dobiti priliku da zasnuje specijalizaciju.
Uglavnom ne trčim po sajtovima preterano da gledam, da li je to mana ili nije, ali gledajući za ovu priliku, tražeći neka druga rešenja, neke druge pravilnike i uredbe koje je Ministarstvo donelo, video sam da je zadnji konkurs za specijalizaciju 2007. godine, ako se ne varam. Da li je to sada napravljena periodika?
Moguće da zaista postoje periodi kada se šalju ljudi na specijalizacije. Prenosim vam sasvim sveže informacije sa skorašnjeg skupa, prvog Kongresa nefrologa, u kome se pored struke koja je bila dobro potkovana sa strane, zaista je bilo sveta sa strane. Preneli su nam stvari za koje smo znali i za koje nismo znali.
Nekima je to dobro plaćeno i to je pitanje ovoga, nekima to nije plaćeno ništa. Imali smo predavanja po pozivu, onako za džabe, za reputaciju, ali dobro. Vidim da se i oko toga nešto naročito ne snalazi, a neki iz Srbije su prošli jako dobro na tom skupu.
No, ne govorim to zato. Govorim o "by the way priči" koju želim da pomenem jer se tiče dela o kojem ćemo govoriti ovde u ovome jer je malo naglašena, u samo nekoliko rečenica, ali u ovom drugom, da recimo prilaze mi lekari iz unutrašnjosti gde jednima dijalize rade "nekompetentni". Ništa ružnije ne bi bilo kada bi utvrdio da jesu nekompetentni jer tamo žive i leče se bolesnici, kao i u centrima gde ima sedam-osam nefrologa, a da nemaju nefrologa.
Postoji veliki broj mladih ljudi koji su ispekli zanat kao sekundarci, oni nemaju specijalizaciju. Traže političke veze, govore čak po imenu i prezimenu, a to im je izgleda jedina nada, a to su visoki intelektualci, to je krem društva, krem koji sigurno tada glasajući niti je glasao SNS, niti opoziciju.
Govorili su svima nama, ima ih dosta u Srbiji i spremni su čak i nekakav dopis da pošalju. Zašto? Kakvim planom i programom obogaćivanja kadra, raspolaganja kadrovskim resursima, ne mogu ljudi, makar u prvom nekakvom koraku, takvi koji su toliko kao sekundarci proveli po svojim bolnicama ili klinikama, dobiju specijalizaciju da kvalifikovano rade svoj posao.
I dalje držim do uverenja, demantujte me, možda nije tačno, da je to možda najjeftiniji način usavršavanja specijalizacije. On radeći na klinici na kojoj uči, doprinosi efektima klinike, od toga od svoje ustanove dobija platu, znate i sami kolika je i kakva je u zdravstvu, i vraća se kao gotov specijalista i od njega može biti samo koristi.
Uopšte u strukturi kadra koju ste pokazali, 70 i nešto posto jesu lekari specijalisti. Neke kritične grane, kardiohirurgija, kardiologija, endokrinologija, onkologija, onkološka hirurgija su nam zaista u velikom deficitu i to je nešto što traje, to nas nije zadesilo. Zamislite da nas je zadesio grip kakav nas nije zadesio, na sreću kako nas je mimoišla ova pandemija.
Dakle, o ovome, ta sumnja u sistem, kako sam rekao, da će se stvoriti ako se stvari ne rešavaju brže, eto, krenimo od ovog referata. Zaista sam ga pažljivo čitao i demografskoj statistici nemam prigovora, ona je takva kakva jeste, svesni smo da je negativan priraštaj značajan, da zdravstvo kao i drugi segmenti društva ima mesto gde ono može da se pita, da bude referentno, ne samo kada je u pitanju vantelesna oplodnja, u stimulaciju toga, nego i veća ulaganja u preventivu.
Ali, kada vam budem, ako do toga u diskusiji stignem, pokazao papir sa lica mesta šta mora da uradi u jednom domu zdravlja medicinska sestra, koliko svezaka dnevno mora da otvori i šta mora lekar da uradi u nekoliko nadležnosti podeljen u okviru preventive, kurative itd, i da sve to evidentira, biće da će im polovina radnog vremena proći u raznim pisanijima, pa verovatno i po sistemu sadašnjeg zakazivanja.
Deluje da salvatorno pričam, ali ideja je ta, da u sistemu takvih zakazivanja vi dobijete 30 zakazanih bolesnika i 10 vanrednih, vi ćete imati problem, a to je problem organizacije, i ovaj papir je trebalo i takve stvari da reši.
O masovnim nezaraznim bolestima priča se vodi odavno. Svojevremeno sam i sam bio u jednoj instituciji sličnoga tipa na saveznom nivou, i tada sam očekivao i pitao ondašnju vlast, participirajući kao deo vlasti u to vreme, zašto se ne oglašavaju sa belom knjigom, ali bilo je suviše rano, jer malo se moglo znati šta je NATO uradio i kakve posledice imamo od 1999. godine.
To je bio tek početak, ali bazične informacije su mogle tada u jedinstvenom sistemu podataka da se u saveznom ministarstvu za zdravlje reše i da se od toga krene, da se sada vidi razlika, to je de fakto sasvim logično i potrebno da se ima, a epidemiološki podaci koji se ovde nalaze, demografski podaci o planu i kapacitetu mreže pretpostavljam da jesu relativno tačni, jer oni datiraju od kraja decembra prošle godine.
Po nekim podacima vidimo da se nešto ne uklapa broj licenci i broj lekara, i broj lekara prema planu mreže, i tu je razlika oko 8.000. Možda pažljivijim čitanjem bismo videli, ali generalno mi nemamo dovoljno lekara, koliko ima EU ili razvijeni deo EU na 100.000 stanovnika.
Odnos specijalista i ovih drugih, naravno, ne treba ni govoriti, nemamo ni medicinskih sestara dovoljno, na 100.000 stanovnika 200 sestara je manje, toliko fali. I ono što ima, u nečemu sam lični svedok, rada na kliničkom odeljenju gde su sestre preokupirane papirologijom. Da li je potrebno fondu da se na dosadašnji način finansiranja, do te mere prikaže, ako pola tablete padne na pod, da sestra mora da joj nađe trag i da je upiše.
Do te mere su minuciozne te informacije, minuciozne sveske koje one moraju da vode, toliko rokovnika, toliko papira, delovodnika, da zaista pacijent dolazi pod be, hteli mi da verujemo ili ne. Što se i vi budete više vraćali u praksi, već se sporadično vraćam, imam i kontinuirane kontakte, vidim da u praksi to baš i tako ne zaživljava.
Nije tako idealan zamišljen koncept, tolike papirološke odgovornosti, tolike papirološke prednosti nad radom sa bolesnikom, a mnogo se daje priči o nekakvoj preventivi, o tom-potom, ali pretpostavljam da ću imati vremena da vam i to kažem.
Ovde je data informacija gde su zapanjujući podaci i hvala vam, za neke informacije bi čovek morao da se muči da traži, negde 5.000 oblika privatne prakse ima, raznih apoteka, privatnih ordinacija opšte prakse, čak i klinika, bolnica itd. To je verovatno resurs iz koga se crpi mogućnost da će se neko angažovati da pomogne državi u članu 2. tačka 2) da reši nagomilane probleme sa rang liste. Mi ne vidimo efekte toga.
Mi znamo da privatna praksa, da privatno zdravstvo nije baš preterano žurilo da sklopi ugovore sa fondom, bojeći se verovatno računa, fiskalne kase. Znamo da mnoge apoteke takođe nisu sklopile, iako tu mogućnost imaju.
Isto ne vidimo efekat, a to ne možemo zanemariti, ovako veliki broj zdravstvenih radnika koliko tu radi, kakav je njihov efekat, koliko se na njih ozbiljno može računati, kakva je struktura o tome da ne govorimo, koliko je ljudi koji su u penziji, koji nastavljaju da rade i koliko bi bili vitalno sposobni da pomognu sadašnjim izmenama zakona da budu do kraja uključeni.
Korišćenje postojećih službi u primarnoj zaštiti je 8,3% po stanovniku i kada čovek to pogleda po broju kartona, broju pregleda, u nekim manje razvijenim mestima broj lekara je daleko manji, što se u realnosti dešava.
Ovo je statistika iza koje neko mora da stoji, prosto je nemoguće ulaziti u posao tim preventivcima, tim higijenskim zavodima, kako ih popularno zovemo, oni zaista dobiju sve sažvakano, sve na tacni i to samo treba da obrade i da pošalju i mnogo su bolje plaćeni nego kliničari. Imaju silne studije, projekte, to je pričica koja je uvek pitka, jer svi ulažu u preventivu, ali to je tako kako je.
Unapređenje zdravlja odojčadi, male dece, školske dece i omladine; sada tu stoji spisak aktivnosti i, naravno, to je priča koja tako mora da se kaže, evaluacija nacionalnog programa, ali šta bih hteo u ovom času da podsetim, vrlo često smo svedoci TV emisija, reklama novinskih, novinskih poziva na pomoć toj deci za operaciju van.
Mi imamo u budžetu predviđena sredstva koja jesu za operacije i nismo vas nikada zvanično čuli koliko to dece mora na takav način, ružan, težak način koji proziva, da pošaljete, a posle iskustva sa Rebračom, ko se usuđuje da šalje i preko mobilnog telefona i da lično uplaćuje, jer ne zna u šta ide.
Taj segment lečenja u inostranstvu, posebno dece, možda bi trebalo da je u ovom programu na više mesta prisutan, jer se dotiče generalne priče, ali je to prilično bolna slika. Možda to jesu stanja u kojima zaista pomoću u inostranstvu i nema, niko nije u stanju da to kaže, a ti roditelji se muče i traže pomoć.
Integrisana zdravstvena zaštita; nemam utisak da ona do kraja, ona bi trebalo već da bude, jer ovo je postojeći sistem, ovakav je sličan bio i ranije, trebalo je da da neke naznake integracija, ali bojim se da zakonskim izmenama gde smo dali pravo lokalnoj samoupravi da se stara o primarnoj zaštiti, i sve njena manja platežna sposobnost da se to uradi će nas dovesti do loma.
Kada govorimo o planu mreže, imam ga ovde, pogledajte vi sada koliko posto ima Jagodinski okrug, Pomoravski okrug, a koliko ima Šumadijski, vidite da Kragujevac, Jagodina, Ćuprija imaju otprilike isti broj postelja. Ovo je tercijalni nivo, a ovo je sekundarni.
Da li je moguće da kao takav, recimo, kao što je Kragujevac, pa od Pazara pa nadalje, da li je moguće da takvom jednom gradu nije potrebna gradska bolnica i može li prema sadašnjem ustrojstvu grad Kragujevac da priušti sebi bolnicu, jer verujem da može neke manje zahvate da uradi, ali u planu mreže kao što vidimo na tako nešto nismo naišli. Verovatno je moralo ovim aktom da se nešto uradi.
Dosta se o aktivnostima u preventivi govori, unapređenje, promocija zdravlja itd. To je nekada malo vulgarno reći – promocija zdravlja, ima li osobe u Srbiji kojoj treba reći – trudi se da uradiš sve da budeš zdrav. Sada njemu možda to nije jasno i može da kaže znate, pušenje je štetno, a kao strastveni pušač ne znam kako ću se snaći, jer došao ministar i sve pepeljare su pozatvarali.
Valjda znam da je ono štetno, ali to je jedna navika ukorenjena. Kao što su nas učili 2000. godine, ne pljujte po podu, ne bacajte koru od banane po haustoru, nemojte preterivati u tome. Znate zašto? Sada ovi lekari koji idu na tereni koji idu po raznim domovima zdravlja, po mesnim zajednicama, 10 ili 12 ljudi se skupi, politički nagovoreni da dođu, i sada će neko da dođe i da im kaže, morate da perete ruke ili nemojte da pušite kada su vam deca tu. Pa ko to još ne zna. Tu se opet neka sredstva odlivaju i popunjava se jedna agenda aktivnosti za koju ne znamo koliko je svrsishodna.

Da li se neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika poslaničkih grupa javlja za reč? (Ne.)
Obaveštavam vas da su, saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije, do otvaranja načelnog jedinstvenog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe LDP, poslanička grupa DS, Napred Srbijo, G 17 plus, SRS i poslanička grupa ZES.
Pre nego što pređemo na diskusiju po redosledu narodnih poslanika, a prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom i jedinstvenom pretresu, a na osnovu člana 90. stav 2. i člana 87, obaveštavam vas da će uobičajena pauza za danas biti određena od 14.00 do 15.00 časova, a da ćemo danas raditi i posle 18.00 časova, raspravom koja bude u tom trenutku predmet našeg rada.
Prvi prijavljeni za reč je narodni poslanik Šerif Hamzagić, a posle njega narodna poslanica Dušanka Plećević.

Uvažena predsedavajuća, poštovani ministre, poštovani poslanici, predloženim zakonom o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti stvaraju se adekvatni uslovi za zadovoljenje rastućih potreba našeg stanovništva za zdravstvenom zaštitom, uz dostupnost zdravstvene zaštite na celoj teritoriji naše Republike, kroz angažovanje zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika i drugih lica zaposlenih u zdravstvenim ustanovama i u privatnoj praksi, kroz dopunski rad, nezavisno od toga da li su zaposleni u zdravstvenim ustanovama ili privatnoj praksi i gde imaju puno radno vreme.
Više je značajnih razloga za donošenje ovog zakona. Međutim, izdvojio bih tri razloga. Prvi razlog je da se kroz dopunski rad uvodi novi kvalitet u zdravstvenoj zaštiti, na način da se skrate liste čekanja, tj. da se skrati protekli vremenski period do momenta pružanja zdravstvene usluge pacijentima. Drugi razlog je da se pacijentima kroz dopunski rad dozvoli širi izbor stručnih kadrova koje bi oni finansirali iz ličnih sredstava. Treći razlog je da na određenim područjima naše teritorije, gde nema visokostručnih kadrova, specijalista, angažuju kolege da koordiniraju na tim prostorima.
Ovaj zakon reguliše da, bilo kod svog poslodavca, zdravstveni radnici, zdravstveni saradnici ili druga lica, bilo u privatnoj praksi mogu biti angažovani najviše do jedne trećine radnog vremena.
Ovaj zakon reguliše i koje usluge se mogu pružiti kroz dopunski rad. Izdvojio bi ih u tri grupe. U prvi grupu spadaju one usluge koje nisu obuhvaćene obaveznim zdravstvenim osiguranjem. U drugu grupu spadaju one usluge koje su obuhvaćene obaveznim zdravstvenim osiguranjem, međutim, za takve usluge se ne može obezbediti stručni kadar. Treća grupa usluga su one usluge koje se pružaju pacijentima koji nemaju obavezno zdravstveno osiguranje, niti drugi vid osiguranja.
Ovaj zakon reguliše da se mora potpisati ugovor, u pisanom obliku, između poslodavca, zdravstvenog radnika, zdravstvenog saradnika i drugog lica zaposlenog u zdravstvenoj ustanovi ili privatnoj praksi, koji tačno definiše vrstu usluge, način pružanja usluge, visinu nadoknade i vreme trajanja dopunskog rada.
Zakon reguliše da na vidnom mestu u zdravstvenim ustanovama ili u privatnoj praksi koje sprovode dopunski rad, mora se istaći informacija o uslugama koje se pružaju kroz dopunski rad pacijentima, o ceni usluga i zdravstvenim radnicima ili zdravstvenim saradnicima koji pružaju zdravstvene usluge pacijentima.
Ovaj zakon reguliše da se o naplaćenoj usluzi mora izdati, na posebno urađenom papiru, račun pacijentu ili se mora proslediti faktura osiguravajućem društvu za pruženu uslugu.
Bitna razlika između postojećeg, važećeg zakona i Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti je ta da ne postoji više potreba da se traži saglasnost od rukovodioca, odnosno direktora ili stručnog saveta, već po svom nahođenju može zdravstveni radnik, zdravstveni saradnik ili drugo lice zaposleno u zdravstvenoj ustanovi biti angažovano ili kod svog poslodavca, kroz dopunski rad ili u privatnoj praksi.
Ovo je imalo posledicu da je značajan broj, oko 400 visokostručnih kadrova, napustilo zdravstvene ustanove i prešlo da radi u privatnoj praksi. Izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti dozvolilo bi se i da ti visokostručni kadrovi budu angažovani kroz dopunski rad za rad u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi. Zakon je u duhu evropskih zakona i na dobrobit je kako pacijentima tako i zdravstvenim radnicima, zdravstvenim saradnicima i drugim licima zaposlenim u zdravstvenim ustanovama.
O Planu razvoja zdravstvene zaštite u Srbiji neću podrobno govoriti, jer je moj kolega Simo Vuković o tome već govorio. Samo ću reći da je on kontinuitet rada Ministarstva zdravlja i zdravstvene delatnosti zadnjih godina.
Mi, zdravstveni radnici, lekari, pa i pacijenti, svedoci smo u bliskoj prošlosti kako su izgledali domovi zdravlja, bolnice, pa i klinički centri. Ličili su na napuštene hangare. Sećamo se da su pacijenti kupovali određene lekove na pijacama, jer ih nije bilo u apotekama, nije ih bilo u zdravstvenim ustanovama, nije bilo rendgen snimaka, bili su hladni radijatori u zimskim uslovima, bili su pokvareni skeneri, nije bilo dovoljno kolor-doplera, jadno je stanje bilo u zdravstvu.
Međutim, to sad izgleda kao daleka prošlost, brzo se na to zaboravilo. Istina je da nije ni sada idealna situacija. Međutim, istina je da i u mnogo razvijenim društvima, u mnogo bogatijim državama ni pacijenti, ni zdravstveni radnici nisu nikada zadovoljni, jednostavno, zbog specifičnosti zdravstvene delatnosti.
Oba akta su u duhu evropskih zakona o zdravstvenoj zaštiti i, kažem, jedna su velika novina i novi kvalitet u ovoj delatnosti.

Iskorišćeno je šest minuta i 20 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima poslanica Dušanka Plećević.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog odluke o planu razvoja zdravstvene zaštiti, koji ste nam predstavili, polazi od programa i strategija pre nego što ga je Skupština usvojila. Plan je neodređen, uopšten i bez jasnih rokova za njegovo ostvarivanje, a osim toga nije dobio ni podršku na Odboru za zdravlje  i porodicu.
Na početku Predloga odluke o planu Vlada nam daje prikaz aktuelnog stanja zdravstvene zaštite stanovništva. Tu se iznose statistički podaci o stanovništvu, u smislu demografskih prilika. Nažalost, demografska slika je porazna, stopa smrtnosti je veća od stope živorođenja i taj odnos je 14:9,4 na hiljadu stanovnika, što je više nego u nekim nerazvijenim zemljama sveta. Na tu stopu, pored socijalno-ekonomskih uslova koje navodite u ovom predlogu odluke, utiče i funkcionisanje zdravstvene službe. To je tačno.
Jasno je svima da se stopa nezaposlenosti povećava, da je standard stanovništva jako ugrožen. Čak i oni retki srećnici koji imaju kakav-takav posao, najveći deo svojih zarada izdvajaju za ishranu. Kod najvećeg broja ljudi to ide čak i do 85%, a potom slede druga izdvajanja, dok se, prema anketi o potrošnji stanovništva, za zdravstvenu zaštitu izdvaja svega 4%, što predstavlja minimum od onih svojih ionako skromnih primanja.
Šta nam ovo govori? Svakako ne to da je stanovništvo obuhvaćeno kompletnom besplatnom zdravstvenom zaštitom, već to da u Srbiji veliki broj ljudi ne odlazi lekaru zato što nema novca za lečenje. Uostalom, to je u "beloj knjizi" i napisao Savet stranih investitora Svetske banke. U tom izveštaju oni kažu da 45% ljudi u Srbiji nema novca za lečenje.
Pored toga, postoji nesklad između izdvajanja za finansiranje zdravstvene zaštite iz BDP i stanja zdravlja. Što su veća izdvajanja, to se stanovništvo smanjuje obim medicinskih usluga. To izdvajanje, po podacima Svetske banke, iznosi 10,5% BDP. Republički zavod zdravstvenog osiguranja kaže 6%, ministar zdravlja kaže 8,2%, a nacionalni zdravstveni račun 9,6%.
Kako protumačiti ovo, osim da se štimuju cifre kako bi se zamaskiralo kuda odlazi zdravstveni novac. Jedan od glavnih uzroka zašto je to tako leži u sistemskoj korupciji koja je najbolnija u zdravstvu. Veliki deo novca se odliva na nameštenim tenderima pri nabavci visoko sofisticirane opreme, o čemu je bilo mnogo pisanja u štampi, zatim, na tenderima oko rekonstrukcija domova zdravlja, bolnica i sl, pa do dopunskog rada privilegovanih lekara itd.
Na zdravstveno stanje stanovništva kažete – uticali su, pored starenja populacije, i negativna socijalno-ekonomska kretanja u poslednjoj deceniji prošlog veka. Zdravstveni potencijal nacije se istrošio zbog čega se u vremenu socijalno-ekonomskog oporavka, ali uz sve teškoće koje za sobom nosi tranzicija države i društva, ne može očekivati brzo zaustavljanje negativnih pokazatelja zdravlja i njihovo željeno poboljšanje.
Ako se tada istrošio zdravstveni potencijal ondašnjeg stanovništva, šta god to značilo u vašem rečniku, sada u prvoj deceniji 21. veka on se potpuno urušio, računajući i deset novih generacija u ovom veku, istovremeno sa urušavanjem države, ekonomije i svih institucija društva.
Naravno da se ne može očekivati brzo zaustavljanje negativnih pokazatelja zdravlja i njihovo željeno poboljšanje, ali gospodo iz vlasti, s obzirom na sva sredstva koja su opredeljenja u Fond zdravstvene zaštite, a to su sredstva iz budžeta, donacije i krediti, u protekloj deceniji u nekim sektorima rezultat je neznatan, a o pravim reformama u zdravstvu nema ni govora, kao što kaže pomenuti savet stranih investitora Svetske banke u Beloj knjizi.
Reforma u pokušaju koja se sprovodi tokom poslednjih deset godina svodi se na otpuštanje, na smanjivanje broja zaposlenih, na izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti, gde se sve veći broj troškova svaljuje na leđa pacijenata, zbog 45% ljudi ne ide lekaru kada je bolesno, na povećanje broja pacijenata po lekaru, pa lekar više vremena provodi u vođenju administrativnih poslova, nego što se posvećuje pacijentu, što je naročito izraženo u primarnoj zdravstvenoj zaštiti.
U izveštaju Svetske banke, septembra 2009. godine, pod naslovom "Kako sa manje uraditi više", navodi se da je osnovni problem srpskog zdravstva neefikasna primarna zdravstvena zaštita i da dom zdravlja kao organizacioni koncept ne postoji nigde više u Evropi.
U Srbiji je u porastu obolevanje od hroničnih nezaraznih bolesti i pre svega obolevanja srca i krvnih sudova, oko 55%, a potom i malignih tumora 20%, za čije povećanje odgovornost snose i zapadne zemlje, članice NATO pakta, koje su izvršile bezobzirnu agresiju na prostor i stanovništvo Republike Srbije. Vi te zločince niste osudili, već ste izrazili saučešće žrtvama koje njima ništa ne znače. Kada nema osude NATO pakta, saučešće je nepotrebno i pozerstvo.
Osim od NATO bombi, smrtnost od malignih tumora se može staviti i u kontekst kriminalnih afera i nehumanog pohlepnog odnosa pojedinih lekara, nažalost čelnika onkoloških instituta u Beogradu i Sremskoj Kamenici, koji su formirali liste čekanja bolesnika za zračnu terapiju, od kojih su neki posle višemesečnog čekanja na listama umrli ne dočekavši poziv za lečenje.
Što se tiče strukture kadrova u zdravstvenoj mreži, u najvećoj meri ona je neadekvatna na nivou cele zemlje. I dalje imamo veliki procenat administrativnog tehničkog osoblja u zdravstvu, preko 27%, a istovremeno preko 3.000 nezaposlenih lekara, stomatologa, farmaceuta i ostalog srednjeg medicinskog kadra nosilaca poslova u zdravstvu.
Uz ovakvo kadriranje ide i hronično loša teritorijalna pokrivenost osnovnom primarnom zdravstvenom zaštitom. Tu, pre svega, mislim na seosko stanovništvo u planinskim područjima, koje je svrstano u građane drugog reda u odnosu na gradsko, što se tiče mogućnosti dolaska do lekara opšte prakse, stomatologa ili apoteke.
U planu navodite da su vam prioriteti zdravstvene zaštite očuvanje i unapređenje zdravlja stanovništva i organizacija funkcionisanja zdravstvene zaštite. To su naravno prioriteti u svim zdravstvenim sistemima, opšti princip i cilj.
Šta je tu novo? Prevencija i kontrola nezaraznih bolesti kroz rano otkrivanje, evaluacija programa prevencije, kontrole kardiovaskularnih, malignih i metaboličnih oboljenja, prevencija i kontrola zaraznih bolesti, zaštita vulnerabilnih grupacija stanovništva preko aktivnosti u sprovođenju nacionalnih strategija su ambiciozni projekti za koje nije rečeno u kom periodu i kojim sredstvima je to moguće sprovesti, s obzirom da se sredstva iz budžeta svake godine smanjuju. To su ona koja su namenjena zdravstvu. Ovako ovo deluje kao lep i bajkovit literarni sastav.
Dalje, u delu u kome govorite o prioritetima u oblasti organizacije funkcionisanja zdravstvene zaštite, između ostalog, kažete da su ciljevi 80% potreba i zahteva za zdravstvenom zaštitom u ustanovama primarne zdravstvene zaštite, kao što je to u razvijenim zdravstvenim sistemima, kroz razne aktivnosti unapređenja znanjem medicinskog osoblja, unapređenje zdravstvenih tehnologija, kućnog lečenja itd, kroz povećanje opredeljenosti stanovništva za izabranog lekara, sa čime se slažem. Sredstva koja su do sada namenjivana u tu svrhu iz budžeta nisu dovoljna, jer je tu odnos 40:60% na štetu primarne zdravstvene zaštite.
Zašto ne može izbor lekara na celoj teritoriji države Srbije? Pri tome mislim i na privatnu praksu. Građani imaju prava da se leče gde hoće. Isti paket osnovnih zdravstvenih usluga važi ili treba da važi na celoj teritoriji Srbije, a eventualno troškove putovanja kod takvog izbora da snose osiguranici. Vi niste ni definisali šta spada u osnovni paket zdravstvenih usluga, osim što ste napisali da su to usluge koje se obezbeđuju iz sredstava obaveznog zdravstvenog osiguranja, što se obezbeđuju svakom pacijentu, osiguraniku, sa kojim svaki osiguranik mora da bude upoznat.
I ovde je privatni sektor zanemaren. On je samo formalno izjednačen sa državnim, a suštinski nema njegove integracije u sistemu zdravstvene zaštite. Pored samo deklarativnog izjednačavanja državnog i privatnog sektora, sve ostalo je diskriminacija privatnog sektora u svakom pogledu, počev od ispunjavanja uslova u pogledu prostora, zatim nemogućnosti da obavljaju kompletne usluge za koje su stručni, pa do fiskalizacije od koje je izuzet državni sektor. Državni monopol se održava po svaku cenu. Tokovi zdravstvenog novca moraju se kontrolisati iz jednog centra.
U delu Predloga zakona u kome se govori o unapređivanju partnerskih odnosa između državnog i privatnog sektora govorite uopšteno - saradnja u interesu i na dobrobit korisnika zdravstvene zaštite, itd, sve same fraze, a nigde se ne objašnjava kako da se to sprovede.
Što se ljudskih resursa u zdravstvenom sistemu tiče, kako ste uvredljivo naveli u predlogu, kao da se radi o nekoj robi na skladištu, sa nalepljenim bar-kodovima, a ne o ljudima sa sopstvenim identitetom, vezano za akreditacije programa edukacije, to treba da bude nadležnost zdravstvenog saveta i komore zdravstvenih radnika, što smatram neprihvatljivim, s obzirom da za to može da bude odgovorno samo jedno telo.
Komore zdravstvenih radnika nisu dorasle tom zadatku, s obzirom na brojne nepravilnosti u njihovom radu, korupciji i partijskoj feudalizaciji.
Finansiranje zdravstvene zaštite, kažete u ovom predlogu plana, počiva na obaveznom zdravstvenom osiguranju, koje treba da se zadrži na postojećem modelu. Model je preuzet iz komunizma i kosi se sa slobodnim tržištem, slobodnim izborom osiguranika i konkurencijom osiguravajućih društava. Dobrovoljno zdravstveno osiguranje se spominje sporadično, kao nešto što će se dalje razrađivati.
To gubi smisao, s obzirom na održavanje državnog monopola po sistemu kvazipluralizma osiguranja, a drži se državnog monopola. Zbog toga u proceduri imamo izmene Zakona o zdravstvenoj zaštiti koje se odnose na dopunsku delatnost lekara iz državnog zdravstva.
Ovim izmenama se na jedan način ispravlja jedna nepravda, na koju smo ukazivali pri donošenju ovog zakona, ali ustanovljava druga. Ništa kvalitativno se ne menja u pogledu prava pacijenata, jer će oni finansirati iz sopstvenih džepova usluge koje će im pružati lekari u dopunskom radu.
Na ovaj način građani dodatno plaćaju, iako izdvajaju za obavezno zdravstveno osiguranje. Tako se 300.000.000 evra građanima dodatno uzima iz džepa za zdravstvene usluge, a zbog toga i nema definisanog paketa osnovnih usluga, već samo liste vanstandardnih usluga. Dopunski rad je u suprotnosti sa evropskom regulativom i ukinut je i u zemljama u okruženju.
Ukoliko državni sektor ne može da postojećim kapacitetima i kadrovima omogući građanima adekvatnu zdravstvenu zaštitu, jer je to bio i razlog da se donesu ove izmene u postojećem zakonu, zašto se ne uključi privatni sektor da otkloni taj nedostatak, pod istim uslovima pod kojima se radi u državnom? Odgovora na ovo pitanje nema u ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o zdravstvenoj zaštiti, ali je jasno da se na ovaj način vrši legalizacija konflikta interesa.
Osim parole "Pacijent u centru sistema", ovim izmenama pacijentima se samo nameću veći troškovi lečenja koji ih još više udaljavaju od pristupa zdravstvenim uslugama.
Pravo na lečenje spada u osnovna ljudska prava, bez obzira kakav status trenutno ima. To pravo imaju i pritvoreni i osuđeni, podjednako kao i čovek na slobodi, izuzev ako ste politički protivnik režima u Srbiji. Dokaz za moju tvrdnju se svakodnevno potvrđuje u slučaju dr Vojislava Šešelja, državljanina Srbije.
Doktor Šešelj ima poverenje u srpske lekare, za razliku od ministra zdravlja, koji za rutinsku intervenciju odlazi u inostranstvo. Zato što ima poverenje u naše lekare, Vojislav Šešelj je pozvao dr Zdravka Mijailovića sa VMA da izvrši konsultativni pregled njegovog zdravlja. Međutim, suprotno svim međunarodnim normama, aktima i konvencijama u koje se zaklinjete, vlast nije dozvolila odlazak lekara u pritvornu jedinicu u Hagu, pravdajući se nekim formalnim razlozima.
Nepomaganjem dr Šešelju vlast pomaže onima koji bi da ga uklone sa političke i životne scene pre oslobađanja i vraćanja u Srbiju, po čuvenom naređenju tzv. prvog premijera demokratskog – vodite ga, ne vraćajte ga više.
Međutim, u svetu postoje ljudi i organizacije koji su pokazali interesovanje i brigu za njegovo zdravlje i njegova prava i koji su dali primer kako da se ponaša naša vlast prema svojim građanima u pogledu njihovih prava.