Dva minuta i 10 sekundi iskorišćeno vremena predstavnice poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Aleksandar Martinović.

Izlaganje mojih prethodnika na najbolji mogući način potvrđuje da su naši stavovi ispravni. Čim mi, dame i gospodo narodni poslanici, pričajući o Predlogu zakona o zadužbinama i fondacijama pominjemo reči kao što su – procenti, izbori, istraživanja javnog mnjenja, EU, to znači da smo mi na terenu dnevne politike.

Šta Vlada Republike Srbije hoće ovim zakonom? Da li hoće da se bavi dnevnom politikom ili hoće da uredi institucije, zadužbine i fondacije, tako da one zaista služe svojoj suštinskoj svrsi, da se njima ostvaruju neki ciljevi. Ti opštekorisni ciljevi bi maksimalno trebalo da budu lišeni dnevno-političkih konotacija, i evropskih i antievropskih. Naravno, moram da repliciram na ono što je rekao gospodin Vuković, verovatno je napravio omašku.

Gospodine Vukoviću, nema nijednog arhimandrita i nijednog biskupa koji je formirao bilo kakav manastir, oni upravljaju manastirima, ali manastire su osnovali svetovni vladari. Kažite mi jednog arhimandrita koji je osnovao neki manastir? Nema nikoga.

Neko drugi, svetovni vladar je osnovao crkvu i manastir, pa poverio crkvi da se stara i brine o tim verskim ustanovama. Osnivač je uvek bio fizičko lice i uvek je dolazilo, po pravilu ako govorimo o srednjem veku i pravu, to fizičko lice je bilo ili vladar ili na nekoj nižoj feudalnoj političkoj lestvici.

Zašto mi insistiramo na etimologiji? Zato što nas mudrost uči još od antičkih vremena da imena u stvari u sebi sadrže značenja. Setite se, gospodine Vukoviću, šta su rekli stari Latini – nomen est omen, ime je značenje. Kako može pravno lice da formira zadužbinu? Reč zadužbina potiče od reči – dati za dušu. Kako pravno lice može da ima svoju dušu.

Ako ste vi hteli neki drugi nereligijski koncept zadužbine, što je legitimno, onda je trebalo da promenite ime, pa da se potpuno odreknete srpskog srednjovekovnog nasleđa, jer govoriti o zadužbini van konteksta religije i van konteksta duhovnosti, ma koliko to sad vama izgledalo strašno reći na početku 21. veka, u vreme jednog agresivnog materijalizma i sekularizma, ali je to zaista tako.

Dakle, legitimno je da vi hoćete da formirate neku instituciju koja nema religijski kontekst, ali onda nemojte da je zovete zadužbinom, jer prosto smešno je. Znate, iz same reči proističe da ta institucija i te kako ima veze pre svega sa hrišćanskom religijom i hrišćanskom duhovnošću.

Materija zadužbine je poslednje mesto gde mi sad treba da se pripremimo oko toga da li Srbija treba ili ne treba da uđe u EU. Vi kažete da treba, mi kažemo da ne treba, ali to su stavovi političkih stranka. To ne bi trebalo da opterećuje institucije kao što su zadužbine.

Ono što mi hoćemo da vam kažemo, legitimni su vaši politički ciljevi i mi se protiv njih borimo i mi njih ne podržavamo, ali to sad nema veze sa materijom zadužbina i sa materijom fondacija, one treba da služe nekoj drugoj nameni, a političke stranke su te koje treba da promovišu evropske ili neke druge integracije.

Molim vas, nemojte da politizujete institucije koje to ne zaslužuju. Naše je društvo i suviše politizovano. Dnevna politika je ušla u porodicu, u školu, na fakultet, na radno mesto, u vrtiće, nema gde nije ušla, hajde još neka uđe u zadužbine, hajde neka uđe u crkve, neka uđe u manastire i onda smo mi kao narod i kao država, gospodine Vukoviću, završili svoju istorijsku misiju.

Iskorišćeno je četiri minuta i 10 sekundi vremena poslaničke grupe. Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč.

Poštovana gospođo predsedavajuća, uvažena gospođo ministarko, dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, ne bih podelio mišljenje da nema arhimandrita i monaha osnivača manastira i da su manastire u Srpskoj pravoslavnoj crkvi i širom pravoslavnog sveta osnivali isključivo svetovni vladari.

Prepuna je Srbija manastira koje su osnovali ne samo ljudi iz vlastelinskih porodica, ljudi plemenitog soja, ima manastira koje su osnivali i te kako monasi, igumani drugih manastira, arhimandriti. Mogu da nabrajam ovde satima, od mojsinjske Svete gore kod Kruševca, koju su osnovali monasi sinaiti, izbegli posle turskog osvajanja Konstantinopolja, pa preko manastira Sv. Stefana u Lipovcu, kod Aleksinca, koji je osnovao monah inok German, manastir posvećen preobraženju itd.

Nema potrebe da ulazimo i da ovu raspravu prebacujemo na to polje. Jednostavno to su poznate činjenice u istoriji, u istoriji umetnosti, u arhitekturi, u arheologiji i ima puno tih manastira. Neki od tih manastira danas žive, neki ne žive.

Ovde smo govorili o zadužbinarstvu, kao o jednoj tradiciji u srpskom rodu, srpskom narodu, među građanima Srbije i nema potrebe zaista da na ovaj način sada unosimo zabunu i među birače i među građane, jer prepuna je Srbija manastira i primera tih manastira koje su podigli monasi. Pogotovo posle pada Konstantinopolja i posle turskog osvajanja Svete gore, dolazak tih monaha u Srbiju rezultirao je podizanjem ogromnog broja manastira.

Čisto ovo govorim istine radi, da se ne unosi zabuna među građane Srbije.

Iskorišćeno je dva minuta vremena poslaničke grupe. Narodni poslanik Aleksandar Martinović ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi smo sad izgleda došli na teren čiste teologije. Naravno nisam teolog, niti smatram da mnogo znam o toj temi, ali dopustite da sa ovom skromnom pameću i sa skromnim znanjem kojim raspolažem kažem nešto što bi predstavljalo repliku na izlaganje gospodina Milivojevića.

Dakle, gospodine Milivojeviću, u teološkom smislu mi govorimo o crkvi. Setite se šta je rekao Gospod Isus Hristos u Novom zavetu: "Gde su dva ili tri sabrana u moje ime, onde sam i ja sa njima". U teološkom smislu, čim su dva-tri čoveka ili žene na jednom mestu, radi ispovedanja jedne iste vere, to je crkva, to je manastir. Ne govorim o manastirima i crkvama u tom najdubljem teološkom kontekstu, govorim o manastirima kao o građevinama, i to velelepnim građevinama. Kao što vi znate, tako i ja znam.

Da bi se napravila bilo koja građevina, i u srednjem veku i danas, potreban je novac. Nijedan monah, ma koliko bio produhovljen, a bilo ih je mnogo, i srpskih i onih koji nisu bili srpskog porekla, nije raspolagao novcem i nije raspolagao dovoljnom količinom materijalnog blaga, da bi mogao fizički da sazida neki manastir.

Mi govorimo o manastirima u kontekstu Zakona o zadužbinama. Dakle, manastir u smislu zadužbine su uvek pravili svetovni vladari ili feudalni gospodari, koji su po definiciji raspolagali materijalnim sredstvima da bi taj svoj cilj mogli da realizuju.

Sad ne govorim o skupljanju monaha na jednom mestu radi ispovedanja vere, ne govorim o manastirima u tom teološkom smislu, govorim o manastirima kao o istorijskim građevinama. Ako hoćete, kao materijalnim objektima. U kontekstu ovog zakona jedino može da se govori o zadužbinama na taj način.

Dakle, nijedan biskup, nijedan arhimandrit nije mogao da osnuje manastir jer nije imao para. O tome se radi. To je vrlo prosto. Uvek je neko drugi, i to po pravilu iz sveta feudalnog političkog miljea formirao neki manastir, a onda je crkva određivala ko će tim manastirom da upravlja. To sad i nije toliko bitno.

Ono što je mnogo važnije, gospodine Milivojeviću, to je što se ovim zakonom, ne znam da li ima potrebe više i da se javljam na tu temu, bez ikakve potrebe politizuje nešto što ne bi zaista trebalo da ima bilo kakve veze sa dnevnom politikom.

Kakve veze imaju evropske integracije, unapređenje i zaštita ljudskih prava i sloboda, šta ste ovde sve naveli, međunarodno razumevanje, regionalni razvoj, sa nečim što u izvornom smislu reči znači učiniti nešto za svoju dušu? Apsolutno, gospodine Milivojeviću, nema nikakve veze.

Iskorišćeno je tri minuta vremena poslaničke grupe. Narodni poslanik Srđan Milivojević ima reč.

Zaista ne bih da ulazim u bilo kakvu polemiku i repliku s bilo kim ovde, ali ko god ima slobodnog vremena jedan vikend, ja ću ga malo provesti kroz našu lepu Srbiju da mu pokažem manastire kao zgrade, da ih dodirne rukom, da vidi tvrde, čvrste građevine koje su zidali arhimandriti  i monasi, a ne vlastela. Srbija je prepuna takvih manastira i kada govorim o tim manastirima govorim kao o manastirima zgradama, ali nisu samo zadužbine u srpskom narodu manastiri i crkve, ima puno drugih zadužbina.

Kada govorimo o manastirima, ko god je slobodan, ko god ne zna i ko god želi da sazna, ja ću ga pozvati, samo od Kruševca do Trstenika, odakle je gospođa ministarka Kalanović, da pokažem manastire koje su napravili monasi kao tvrde zgrade. Da vam pokažem manastire u okolini Čačka, koje su takođe pravili monasi, i u okolini Ivanjice. Prepuna je Srbija takvih velelepnih zdanja koje su pravili monasi od dobrovoljnih priloga naroda, svojim trudom, svojom štedljivošću, svojom marljivošću.

Nego da se vratimo mi na temu. Nisu samo crkve i manastiri zadužbine u srpskom narodu. Crkva je po Ustavu odvojena od države. Ja bih da govorim o svim onim zadužbinama koje stoje i o kojima treba raspravljati kroz ovaj zakon. O tome ko koliko zna kako su pravljeni manastiri ili ne, ne želim da ulazim niti da pravim polemiku od toga.

Ko god ima slobodnog vremena, nudim se, svaki vikend, ko želi da organizuje, ja ću o svom trošku da organizujem, da pokažem lepote zemlje Srbije i manastire koje su pravili monasi, i arhimandriti i čuveni igumani u Srpskoj pravoslavnoj crkvi.

Iskorišćen je jedan minut i 45 sekundi vremena poslaničke grupe.

Pre nego što dam reč narodnom poslaniku Aleksandru Martinoviću, u skladu sa članom 27. dužna sam da vam dam kratko objašnjenje o načinu na koji se tokom ove rasprave primenjuje odredba koja nas sve obavezuje da govorimo o dnevnom redu.

Ne postoji dobra mogućnost da se tokom ove rasprave razdvoji argumentacija koja se tiče materije Zakona o zaštiti spomenika kulture, o sakralnim objektima u Srbiji, crkvama, crkvištima i svemu dragocenom što imamo, a što je nosilo ime zadužbinarstvo, od onoga što je trenutno predmet Zakona o zadužbinama i fondacijama.

Jedino što te dve oblasti vezuje imenica zadužbina, ali zato što ne postoji način da se to razdvoji i da se bilo koji narodni poslanik spreči u argumentaciji da koristi i jedno i drugo, zato je dozvoljeno da se argumentacija koristi, da ne bude nikakve zabune.

Zakon koji je na dnevnom redu jasno u svojim odredbama objašnjava na šta se odnosi, ali reč koju zakon nosi sa sobom podrazumeva moju obavezu da član koji nas obavezuje da govorimo o dnevnom redu tumačimo zajedno tako da bude najšire moguće tumačen.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović ima reč.

Gospođo Čomić, više se neću javljati za reč po ovoj temi, ma šta ko od narodnih poslanika, mojih kolega, rekao.

Gospodine Milivojeviću, vi sada poistovećujete zidare sa osnivačima manastira. Ne govorim o tome ko je zidao manastir svojom rukom, nego ko je obezbedio finansijska sredstva da se manastir sazida.

Manastir Visoki Dečani je zidao svojom rukom neko ko uopšte nije bio pravoslavac, Fra Vito iz Kotora, katolik. On ga je zidao, ali ga nije zidao svojim parama, niti parama Barske nadbiskupije, nego ga je zidao sredstvima tadašnjeg srpskog vladara Stefana Dečanskog. On je obezbedio sredstva da se manastir sazida, da manastir nikne.

Ko ga je zidao? Zidali su ga neimari. U to vreme neimari su uglavnom bili monasi, oni su bili poznavaoci raznih veština, između ostalog i veština građenja, ali neko drugi i to po pravilu svetovni feudalni vladari su obezbeđivali sredstva da se manastiri naprave.

Da monasi ne mogu od svojih sredstava da naprave bilo kakav manastir, a monasi su i biskupi, u katoličkoj crkvi, dolaze iz reda monaha i arhimandriti, govori i to što je monah po definiciji zavetovan na siromaštvo. Monah je neko ko se odrekao ovozemaljskih vrednosti, između ostalog i novca.