Poštovana ministarko, poštovana predsednice Skupštine, poštovani narodni poslanici, mislim da je ova rasprava koja se odigrava bez direktnih TV prenosa još jedan argument da te prenose ne treba ukidati, jer je očigledno da, kada prenosa nema, nema interesovanja ni za neku veliku raspravu.
Hoću još jednom, kao član Odbora za finansije, da izrazim zahvalnost ministarki što je bila jutros na sednici Odbora i što nam je dala neka dodatna objašnjenja vezana za rebalans budžeta, koji u svakom slučaju predstavlja, rekao bih, ostvarenje budžeta koji smo usvojili krajem prošle godine.
Želim da se osvrnem na atmosferu koja je tada vladala. Sećamo se da je bilo dosta skepticizma u Narodnoj skupštini, čak i u stručnoj javnosti, da li je taj budžet realan, da li će prihodi biti toliki koliki su projektovani, bilo je dosta komentara da je to preoptimistički budžet i da su očekivani prihodi od PDV-a suviše optimistički postavljeni.
Međutim, ako pogledate obrazloženje predloga rebalansa i kada uporedimo kolone onoga što je projektovano, indeksa koji je ostvaren sada kada govorimo o rebalansu, videćete da su to brojevi između 98 i 102-103, što govori da je država već krajem prošle godine, bez obzira na tešku ekonomsku krizu, imala jasan cilj šta želi da ostvari budžetom i jasnu projekciju i prihoda i rashoda.
Tako da se ovaj rebalans u velikoj meri uklapa u ono što je usvojeno krajem prošle godine, što je dobro, dakle imamo ozbiljnu prognozu i možemo biti, primenjujući tu istu metodologiju, optimisti kada govorimo o budžetu za 2011. godinu, a ovo što danas govorimo jeste, pre svega, rekao bih vršenje socijalne funkcije države.
Dakle, u vreme teške ekonomske krize se neki tradicionalni ekonomski, tržišni modeli sklone u stranu, država mora da pomogne najugroženijim građanima i tu nemate nekog velikog izbora, i mi smo, kao Vlada i kao Narodna skupština, svedoci toga da je praktično država više nego što je to neophodno u nekoj normalnoj i zdravoj ekonomskoj situaciji vršila svoju socijalnu funkciju i ovim rebalansom mi praktično verifikujemo ono što je učinjeno u nekom proteklom periodu.
Ono što je važno za kreditni rejting ove zemlje i uopšte za integritet Vlade, jeste činjenica da je MMF koautor, ako mogu tako da kažem, rebalansa o kome danas govorimo i koji ćemo usvojiti. To, u vreme kada se Irska, koja je godinama predstavljana kao primer šta znači ubrzana i uspešna evropska ekonomija, odluči da se obrati MMF-u, dodatno govori o tome da je Srbija učinila pravu stvar kada je 2008. godine zatražila pomoć od MMF-a i ne slažem se, kao što je rečeno u prethodnim diskusijama, da je Srbija kasnila. Meni se čini da je Srbija prva zemlja u regionu koja se obratila MMF-u, i to je učinila u pravom trenutku.
Kada kažemo da je budžet socijalno orijentisan ovim rebalansom, postavlja se pitanje, a to je za nas veoma važno, da li je budžet reformski. Naravno, kada imate naglašenu socijalnu komponentu, on ne može u isto vreme da bude i reformski budžet i on, u svakom slučaju, predstavlja, u ekonomskom smislu reči, preživljavanje do nekih boljih vremena, koja očekujemo u 2011. godini, a koja možemo s pravom očekivati na osnovu ekonomskih indikatora iz 2010. godine.
Dakle, ono što je posebno važno i ohrabrujuće, to je treći kvartal, koji govori o tome da neko naše očekivanje o nekom rastu društvenog proizvoda iznad 3% tokom 2011. godine nije nerealno i da može da bude nešto sa čim možemo da projektujemo neka ekonomska kretanja u toku 2011. godine.
To je važno zato što će nam to onda omogućiti da imamo budžet koji će biti više reformski, a manje socijalni. Jer, ako jedna država čini ubrzane i hrabre reforme, manji broj njenih stanovnika ima potrebu da se država o njima socijalno stara. Tako da je naše uverenje da ovo što se dešavalo tokom 2008, 2009. i 2010. godine jeste bio adekvatan odgovor Vlade Republike Srbije, Ministarstva finansija, na naglašenu potrebu da u vreme krize država ima mnogo veću funkciju nego što je to potrebno kada je ekonomska situacija normalna i kada tržište u takvoj normalnoj ekonomskoj situaciji funkcioniše na najbolji mogući način.
Ono što je dobro i što se u ovom rebalansu takođe vidi, to je da je, verovatno pritisnuta i tom krizom i pritiskom javnosti da se smanje troškovi koji nisu možda najneophodniji, država ušla, rekao bih, u taj jedan ipak reformski deo. Ne u punoj meri, ali u meri koja se tiče redukcije, odnosno smanjenja javne potrošnje, smanjenja administracije, uvek dodatnog odlučivanja da li da se određena sredstva potroše ili ne, i ja mislim da je to važno zadržati u toku 2011. i 2012. godine. Jer ćemo samo pravljenjem jasno orijentisane reformske vlade moći da tražimo na narednim izborima poverenje građana za novi mandat.
Zato mislim da je pitanje rekonstrukcije Vlade ključna stvar. Možda ne toliko u ekonomskom smislu, jer znamo da ukidanje sedam ili deset ministarstava, ako gledamo kvantitativno, neće dovesti do dramatičnih ušteda, neće dovesti gotovo ni do kakvih ušteda, ali će biti jasna politička poruka da razumemo očekivanja građana, da nam je 2008. godine, kada smo formirali Vladu, jedini zadatak bio da okupimo sve stranke koje hoće da zadrže evropski kurs Srbije, pa je samim tim Vlada bila velika i glomazna, sastavljena od 25 ministarstava, i da smo tada pravili neke kompromise koji su bili nužni da bi se osnovni put ove države održao, a da je danas, 2010. godine, vreme drugačije.
Zbog toga se G17 plus zalaže za radikalnu rekonstrukciju Vlade koja će biti korak napred u upravljanju sredstvima i korak napred u tome da u narednim godinama što manje socijalnih funkcija bude na teretu državi.
Hoću, takođe, da kažem da je, po našoj oceni, država bila veoma aktivna u protekle dve i po ili tri godine za vreme krize i da je najvažniji rezultat te aktivnosti upumpavanje likvidnosti i, rekao bih, zbog toga direktno mnogo manji pad društvenog proizvoda tokom prethodne godine i ovaj očekivani rast tokom 2010. godine. Dakle, podrška koju su banke dale i privredi i stanovništvu kroz subvencionisane kredite je mera koja je u dobroj meri smanjila intenzitet ekonomske krize.
Naravno, ne možete nikada unazad da računate šta bi bilo da država nije tako intervenisala, nema baš tako preciznih instrumenata, ali uveren sam da bi kriza mnogo oštrije pogodila Srbiju i njenu privredu i njene građane. Zbog toga je još jednom važno da naglasimo da je tu zaista uloga države bila ključna.
Ono što je takođe važno, to je podrška novim investicijama. Nekoliko puta smo govorili o tome. Bez obzira na osporavanja od strane opozicije i jednog dela stručne javnosti, podrška za nove investitore, za zapošljavanje novih ljudi, jeste bila ključna poluga da, koliko-toliko, održimo izloženost stranih direktnih investicija ka Srbiji u toku 2010. godine. Prosto, kreirali smo jedan ambijent koji je mnoge od investitora naveo da ipak dođu u Srbiju i ulažu, bez obzira na to što nije formalno članica EU, i to je sigurno mehanizam koji će država u narednom periodu, u većoj ili manjoj meri, zadržati.
Najveći problem koji se javlja je pitanje duga. Ako statistički posmatramo, mislim da država nije prezadužena. Ona je ispod 40%. Mastriški kriterijumi kažu da država može da ima javni dug 60% od društvenog proizvoda. Mnoge evropske zemlje su iznad toga. Ali, ono što je zabrinjavajuće, to je ubrzani trend koji se desio u poslednjih nešto više od godinu dana.
To je rezultat ne politike države, već rezultat nužde u kojoj se država našla zato što je zbog finansijske krize u svetu došlo do realnog pada prihoda, i država, ako je želela da očuva postojeći nivo ekonomske aktivnosti, nije imala drugi način nego da povećanim zaduženjem omogući da se njene funkcije održavaju u tom periodu. Tako da mi ovo zaduženje vidimo kao meru nužde, koja je bila dobra i neophodna.
Ono što je za nas važno i ohrabrujuće jeste činjenica da smo pre nešto više od mesec dana doneli Zakon o fiskalnoj odgovornosti i na taj način praktično zakonski ograničili neko buduće zaduživanje države na 45% društvenog proizvoda, naravno bez restitucije. Samim tim, formula koju smo tada usvojili će nam i dovesti nekakav budžetski deficit za 2011. godinu na nivo 4,1. Dakle, taj zakon radi, nije kako su skeptici rekli, da to nema nikakve veze.
Kao što je rečeno u uvodu, zbog građana je važno reći da Srbija ipak jeste zemlja koja može da se meri sa svojim okruženjem, da mi očekujemo narednih godina, po ovom planu koji smo svi zajednički podržali, stope rasta posle 2011. godine iznad 5% društvenog proizvoda, da je plan za EU između 1% i 1,6%, za svet je preko 4%, ali da mi moramo da se merimo sa zemljama Centralne i Istočne Evrope, gde je cilj da rast društvenog proizvoda takođe bude otprilike iznad 5%.
To je jedini način da se ovaj trend koji je uspostavljen, a to je novi rast na bazi ne potrošnje, već na bazi rasta izvoza, u narednih deset godina održi i da na osnovu toga dobijemo drugačiju srpsku ekonomiju. Dakle, ne ekonomiju koja je zasnovana na potrošnji, privatnoj ili javnoj, već ekonomiju koja je zasnovana na proizvodnji, na izvozu, na tome da nam izvoz čini bar preko 50% društvenog proizvoda, a ne kao što je to situacija danas. Ali, danas ima rezultata koji nam ukazuju na to da će tako biti moguće napredovanje i u budućnosti. Ono što je malo pesimistički, ali to je ministarka jutros razjasnila na Odboru za finansije, jeste pad ovih investicija, ali verujem da je 2011. godina kada će birokratija manje smetati ljudima koji hoće da rade.
Rekao bih nešto i o zakonima koji se tiču finansijskog sistema, bankarskog sektora, Agencije za osiguranje depozita.
Podsetio bih i mislim da mi jesmo podneli taj amandman, lično sam ga podneo, da se osiguravaju depoziti na izvoz do 50.000 evra, da smo na taj način sprečili jedan već viđeni kolaps bankarskog sistema u Srbiji, jer ste imali sučeljene bar tri činjenice. S jedne strane, ljudi gledaju da propadaju vodeće svetske investicione banke (ne znaju građani toliko šta je investiciona a šta klasična banka), imate ogromnu finansijsku krizu, imate pritisak sećanja na ono što je bilo u Srbiji pre 2000. godine, kada ostavite novac u banci i ne možete više nikada da ga uzmete nazad, i imate pritisak, čak je bilo i u Skupštini, ka građanima da što pre svoje uloge podignu i mislim da je ta mera bila u tom trenutku ključna da se spreči onaj očekivani stampedo na naš bankarski sistem, koji je ozbiljno mogao da ga ugrozi, i mislim da je on u realnom životu prošao najteži mogući test.
Zato potpuno podržavamo ove predloge izmena finansijskih zakona, zato što mislimo da je dobro da država sada, kada nema krize i kada ne očekujemo da će u narednih godinu ili dve takva kriza da se desi, da kada se ona ponovo desi u ekonomiji, a to je logika, sigurno da će posle nekog rasta kriza doći, da država ima pravne okvire i instrumente da deluje upravo onako kako je rečeno, po principu najnižeg troška.
Dakle, najskuplje je za državu da, koristeći taj Zakon o zaštiti depozita, isplati ljude čiji bi depoziti eventualno bili ugroženi ukoliko bi banka otišla u stečaj ili bi izgubila dozvolu za rad, i dobra su ova rešenja koja daju još dva nova instrumenta i omogućavaju ono što je najvažnije za građane, da ne brinu za svoje uloge, a da, ako dođe do nekih problema, to država može da reši na za nju najjeftiniji mogući način. Tako da ćemo sa velikim zadovoljstvom podržati ove izmene zakona.
Rekao bih i nešto, pošto smo spojili mnogo tačaka, o Predlogu zakona o davanju garancije Republike Srbije u korist Eksport Development Canada po zaduženju RTB Bor. Mislim da je važno da građani znaju da je država odlučila da pokrene novi investicioni ciklus u Boru.
Dakle, imali smo tri neuspela pokušaja za izbor strateškog partnera. Nemamo više vremena da čekamo novog strateškog partnera, jer se može desiti da se, čekajući da Bor dobije strateškog partnera, sav potencijal izgubi, tako da je Vlada donela mislim dobru odluku da ide na jednu ozbiljnu investiciju, koja se sastoji iz većeg dela, to je izgradnja nove topionice i fabrike sumporne kiseline, i drugog, manjeg dela, a to je ulaganje u rudarsko-metaluršku opremu.
Građana radi, važno je reći da je to investicija koja je zaista pozamašna, ukupno iznosi 175 miliona evra, da se finansira od kredita Kanadske izvozne banke u visini od 135 miliona evra i Republike Srbije u visini od 40 miliona evra, da su uslovi za dolarski deo zajma, pošto je iznos kredita 101.250.000 dolara, šestomesečni libor plus 3,11% godišnje kamate, a za zajam u evrima šestomesečni euribor plus takođe 3,11% na godišnjem nivou.
Šta su efekti toga? Koji su očekivani efekti? Zbog čega država garantuje za kredit? Zbog čega daje sredstva iz svog budžeta da se pokrene proizvodnja u Boru i da se poboljša?
Efekti su vrlo merljivi. Kao rezultat te investicije očekujemo da se poveća iskorišćenje metala u Topionici sa 93% na 98%. Reći ću vam da je to na godišnjem nivou deset i po miliona dolara nove dobiti. Dalje, povećanje iskorišćenja sumpor-dioksida sa 50% na 98%, što je na godišnjem nivou 5,7 miliona dolara. Što je za građane Bora mnogo važnije od ovih 5,7 miliona dolara, to je ekološki čista proizvodnja. Dakle, rezultat ove investicije treba da bude Bor koji će živeti u normalnim uslovima, gde će deca moći normalno da žive.
Takođe važna stvar je povećanje godišnje proizvodnje zlata sa sadašnjih 350 na 800 kilograma godišnje, što je povećanje godišnje dobiti do deset miliona dolara. Dakle, ukupni efekti su 26,2 miliona dolara, i to je nešto što svakako jeste dobra vest i za ljude koji rade u Boru i za ceo grad, a kompanija sa kojom je Vlada napravila sporazum je jedna od vodećih svetskih kompanija u toj oblasti.
To su, mislim, dobre stvari i verujem da sve ovo što budemo izglasali na ovoj kratkoj sednici jeste pokazatelj da Vlada Republike Srbije, uprkos teškoj ekonomskoj krizi u kojoj radi svoj posao, zaista taj posao radi veoma dobro. Zbog toga, naša puna podrška ovim zakonima i očekivanje da će naredna godina omogućiti mnogo više prostora za reforme. Hvala.