Zahvaljujem, narodni poslaniče.
S obzirom da imamo ovakvu temu, računajte da je ovo mera poštede. Narodni poslanik Konstantin Arsenović, pravo na repliku. (Dragan Todorović, sa mesta: Sram vas bilo…)
Narodni poslaniče Dragane Todoroviću, molim vas da ne omalovažavate Narodnu skupštinu, da ne dobacujete sa mesta i da ne govorite nepristojne reči za vreme sednice Narodne skupštine. Time svi zajedno gubimo na ugledu, a vi ne dobijate ništa, tako da vas molim da prekinete nepristojno ponašanje. Zahvaljujem i podsećam vas da već imate meru poštede od izricanja opomene zbog zloupotrebe prava iz Poslovnika.
Vama se izvinjavam, narodni poslaniče, vi imate pravo na repliku. Izvolite.

Odustaću od replike, jednostavno mislim da nisam ispoštovan kao narodni poslanik, ali samo ću dve stvari reći.
Prvo, mislim da je iz mog izlaganja bilo jasno da ćemo podržati sve četiri tačke.
Drugo, iz emotivnih razloga prema vojsci nikada javno neću ništa ružno reći.
Sve ono što želim jeste da na neki pristojan način ukažem na neke dileme koje mene muče, a to ne znači da sam uvek u pravu. Hvala.

Zahvaljujem.
Reč ima ministar Dragan Šutanovac.

Želeo bih samo da se zahvalim gospodinu Pastoru na diskusiji. Znam da podržavate zakon, ali voleo bih da i vi znate, kad kažete da se u Nemačkoj vojska ne služi, da su kancelarka Merkel i ministar Gutenberg na predlog Generalštaba nemačke vojske pokrenuli proces profesionalizacije, tako da će i u Nemačkoj da se vojska profesionalizuje i da se otprilike za nekih 70-80 hiljada pripadnika vojske smanjuje brojčano stanje.
Šta je general Nikolaj Makarov u intervjuu "Politici" rekao vezano za profesionalizaciju na pitanje u kojoj fazi je proces pune profesionalizacije oružanih snaga Rusije? On odgovara – mišljenja smo da je najbolja varijanta imati potpunu vojsku po ugovoru. Znači, i tamo je to mišljenje isto, s tim što oni trenutno nisu u situaciji da taj posao završe na način kao mi, ali verujemo da će i oni.
Ono što isto moram da vam kažem, da znate, to je da danas postoji veliko interesovanje upravo zemalja koje nisu završile profesionalizaciju za naše iskustvo i da im kažemo kako smo to u izuzetno kratkom roku uradili.
Ono što takođe želim da istaknem, iako moram da kažem da u vojsci ne delimo vojsku na pripadnike manjina ili srpskog naroda, činjenica je da je odziv za služenje bio među manjinama zaista visok i činjenica je da nismo imali problem u periodu u kojem smo mi u Ministarstvu. Znate i sami da smo imali čak i smrtni slučaj našeg pilota Ištvana Kanasa, da smo imali još jednog pilota koji je skakao, da imamo zaista našu vojsku koja i dalje oslikava stanje u celoj zemlji.
Posebno sam ponosan što posle dugog niza godina mi na Vojnoj akademiji imamo i Mađare, i Hrvate, i Crnogorce, i Ukrajince, i Rome, i Goranca, i Bunjevca i Rusina i više Bošnjaka. Trudimo se da naša Vojna akademija bude slika Srbije.
Ono što nije pomenuto ovde, ali želim da kažem, takođe, izuzetno važna stvar vezana za profesionalizaciju je što mi omogućavamo da i žene uđu u profesionalni sastav vojske. Mi ćemo imati između 12 i 14% žena, što je jedan savremeni i moderni trend. To je svakako stvar koja je dobra.
Kao što sam već rekao, imamo žene na Vojnoj akademiji, što je izuzetno važno sa aspekta reforme i sa aspekta poštovanja nečega, što očigledno u našoj zemlji nije ranije poštovano.
Što se tiče pitanja uplaćivanja radnog staža za ove koji budu dobrovoljno služili vojni rok, mislim da je to, naravno, pitanje pre svega finansija i napravićemo ozbiljnu analizu. Ja sam takođe čovek koji misli da oni koji se odvaže da dobrovoljno služe vojni rok, koji se odvaže da sve nas u državi zaduže time što će biti na braniku otadžbine ta tri meseca, koliko god vama to izgledalo duhovito i smešno, mislim da zaista treba da im ukažemo veliko priznanje.
Verujem zaista da možemo da obezbedimo i uplaćivanje onog staža, jer to je nešto minimalno što država može da se njima oduži. Takođe, verujem da ćemo im mi kroz sistem obuke, školovanja, pružiti mogućnost i da ostanu profesori i pripadnici Vojske Srbije, ali da steknu određena znanja koja bi ih koštala u civilstvu mnogo više. Tako da iskoristimo da ih obučimo u pojedinim znanjima koja oni do sada nisu imali. Zahvaljujem.

Reč ima narodni poslanik Saša Dujović, ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe.

Uvaženo predstavništvo, poštovani ministre, predstavnici Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, ova tema koja je danas na dnevnom redu, ovaj zakon izazvao je oštre polemike u jednom delu javnosti kojoj i sam pripadam, a to je pre svega veteranska populacija koja je nažalost veoma brojna u proteklih dve decenije naše istorije.
Pre nego što krenem da nešto kažem o predlozima, hteo bih da napomenem da je u prethodnim diskusijama bilo nekoliko, da ne kažem ružniju ili jaču reč, činjenica koje prosto ne stoje. Nijedna nacionalna manjina nije 90-tih godina bila izvrgnuta nečemu što se zove nasilna mobilizacija, već su po tadašnjem Ustavu SFRJ, koji je važio sve do Ustava donetog na Žabljaku, prosto bili u obavezi da kao građani te Jugoslavije odazovu se onome što se zove poziv za služenje vojnog roka ili poziv u slučaju ugroženosti zemlje, bilo da je u pitanju spoljni ili unutrašnji neprijatelj.
Nisu se svi na isti način odazivali. Postojali su ljudi koji su se odazivali u velikom broju, procentualno gledajući, a ima i onih koji su bili podstaknuti od određenih nerazumnih stranih faktora. To je tako bilo. Svi zajedno smo odradili ono što smo mogli u onim uslovima kojim smo mogli, a to je branili državu.
No, da se vratim na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi i da kažem da je profesionalizacija Vojske tj. uvođenje profesionalnog sastava apsolutno ispravan postupak i sadašnje vlade i onih koji su ga pre toga pokrenuli.
Mogu to da kažem kao neko ko je dugo godina učestvovao u odbrani srpskog naroda i vrlo dobro znam šta znači biti profesionalac. Kada dođu profesionalci, pa makar i one JNA, opremljeni u odnosu na neke druge pripadnike vojske, koliko to zna da motiviše samog čoveka.
Sistemski pogledavši profesionalizacija, na način kako je to predviđeno ovim našim zakonima, biće jedan veliki posao. On je već dobro odmakao i to je dobra stvar. Biće skup posao. To neće biti jeftino. Profesionalac je izuzetno skup vojnik i mora biti dobro stimulisan da profesionalno i dobro i kvalitetno obavlja svoj posao.
Naše društvo u celini čini ogromne napore kako bi obezbedilo uslove da takve profesionalce u tom broju koji podrazumeva strategija i dobijemo. Ono što je u velikoj meri ohrabrujuće je sav prateći deo koji će pratiti kroz Ministarstvo odbrane namensku industriju.
Pojačanje jedno veliko koje ste dobili u vidu vaše agilnosti, gospodine ministre, i svih vaših saradnika da se namenska industrija postavi tamo gde joj je nekada bilo mesto, a to je da bude vodeći privredni subjekat ovde. Sigurno će to mnogo više doprineti da se olakša i sama profesionalizacija vojske.
Izuzetno me raduje mogućnost služenja vojnog roka na dobrovoljnoj osnovi i to je nešto što će spajajući tradiciju pre svega srpskog naroda, ali i nešto što su savremeni moderni tokovi i trendovi društva u celini, apsolutno doprineti da mnogi mladići, a vidimo po ovim izmenama i dopunama i mnoge devojke, opredele se za jedno dobrovoljno služenje vojnog roka pod oružjem, što će biti na radost svih onih koji imaju mogućnost i želju da svoje obaveze izmire na ovakav način, ali i da se ne ukine jedna, da budem malo šaljiv, tradicija ispraćaja u vojsku.
Ono što ne treba zanemariti je sve veće i veće učešće naših pripadnika profesionalnog sastava u mirovnim misijama, koje verujem da će, kako vreme bude odmicalo i naši vojnici profesionalci budu zauzimali ona mesta u okviru društva koja im pripadaju i koja će im biti obezbeđena, biti sve više i više i takvim jednim angažmanom unutar mirovnih misija i humanitarnih, ali i razdvajajućih operacija će dovesti do toga da se stiče jedan ogroman potencijal iskustva iz takvih misija, što će u svakom slučaju dovesti do toga da na prostoru Balkana, da ne kažem jugoistočne Evrope, sigurno budemo vodeći po tako nečemu i to je zaista ohrabrujuće.
Posebno me raduje u ovim izmenama mogućnost da se osobama nežnijeg pola, da tako kažem, ženama omogući da kao i muškarci pod jednakim uslovima odsluže vojni rok dobrovoljno. To je nešto što je do juče na Balkanu bilo nemoguće. Sada se otvara pitanje evropskih integracija.
Pomenuto je u prethodnim raspravama i nasleđe problema vezano za ove izmene i dopune zakona i inače za Zakon o Vojsci. Kratak je vremenski period od nekih stvari koje su se dešavale ne tako davno gde su mnogi naši sugrađani tj. mnogi ratnici branili na ovaj ili na onaj način dostojanstvo ove države i naravno da je iza toga ostalo mnogo problema kada su u pitanju penzionisana vojna lica, kada su u pitanju rezervisti, kada su u pitanju veterani. Problemi su vezani za stambenu problematiku, za nadoknadu penzija, plaćanje ličnog dohotka i sve ono sa čim se vi i vaši saradnici svakodnevno susrećete i pokušavate da nađete neko rešenje.
Verujem da će uporedo sa pravljenjem profesionalnog sistema Vojske Srbije doći lagano, korak po korak, do rešavanja svih ovih nagomilanih problema, pogotovo kada su u pitanju određene kategorije koje sebe nazivaju vojnim beskućnicima. Zaista je ružno. To su ljudi kojima država duguje rešavanje stambenih problema.
Veoma me je obradovala činjenica da je u okviru Ministarstva odbrane planiran jedan sektor za veteransko pitanje u okviru uprave i to je pokazatelj da Ministarstvo odbrane želi da se posveti i onim stvarima koje su iz te bliže istorije, koje su nasleđene i ne mogu da se stave pod tepih, jer im tamo nije mesto. Radi se o velikom broju građana Srbije.
Na kraju želeo bih, s obzirom da je polemika bila žustra kada je ovaj zakon u pitanju po pitanju odluke o obustavi obaveze služenja vojnog roka, mnogi su se pozivali na tradiciju, iskreno ni meni nije drago da ovakvu odluku donosimo, ali mi je donosimo jer želimo bolje svojoj profesionalnoj vojsci, jer želimo bolje svom narodu, ali želimo i isto tako da naglasimo da siguran sam da ukoliko bi to bila potreba da se brani država ne bi se svi oslonili samo na profesionalnu vojsku, već kako je to pre svega u tradiciji našeg naroda svi bismo tu bili na licu mesta.
To ne treba koristiti kao argument, već treba da damo punu podršku sprovođenju ovih reformi, dovođenju profesionalnog sastava Vojske Srbije na one grane na kojima treba da bude, a to je dobro plaćen srpski vojnik, dobro opremljen srpski vojnik, dobro obučen srpski vojnik. Tada će mnogima koji možda nekim skrivenim namerama imaju neku pretenziju prema ovoj našoj državi biti mnogo teže da se na to odluče, a ako se i odluče veterani, u njihovo ime mogu da kažem, iz proteklih ratova, a i svi građani staće i braniće svoju otadžbinu. U to ime i u ime poslaničke grupe SPS-JS i u ime Pokreta veterana mi ćemo dati podršku u Danu za glasanje. Hvala.

Iskorišćeno je devet minuta i 13 sekundi vremena ovlašćenog predstavnika. Reč ima ministar Dragan Šutanovac.

Želim samo da vas uputim u nekoliko stvari koje su na odboru pomenute kao tema. Činjenica je da niko u državi nema iskustvo sa formiranjem profesionalne vojske. Činjenica je da to radimo prvi put. Činjenica je da pokušavamo da učimo na tuđim iskustvima, da ih primenjujemo u našem sistemu, sa što je moguće manje grešaka i na kraju, sa što je moguće manje korektivnih faktora koje omogućavaju da funkcionišemo, da kažem, u hodu.
Postavlja se pitanje – da li treba omogućiti onima koji žele da dobrovoljno služe vojni rok da odsluže vojni rok. Znam da ima i onih koji misle da to ne treba da se radi. Međutim, smatramo da to treba da postoji. Praksa u okruženju pokazuje da je većina država opredeljena da može da se služi vojska.
To služenje vojske ili obuka traje od 15 dana do šest meseci. Recimo, u Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Hrvatskoj i Sloveniji je moguće da se svako dobrovoljno javi i da ode na obuku, koja kažem, traje od 15 dana do šest meseci. Mađarska, Albanija i BiH nemaju taj način službovanja.
Ali, danas donosimo odluku, a važno je da svi znaju i javnost, ne o ukidanju služenja vojnog roka. Suština je da se donosi odluka o obavezi služenja vojnog roka. Znači, volonterski, ko god bude želeo, a vidim da često ima onih koji komentarišu na raznim blogovima, sajtovima, kako, eto baš sad kada su oni hteli da služe, više se vojska neće služiti.
Da vam kažem, vojska će se služiti i dalje. Vrlo ću lično posmatrati one koji insistiraju na tome, da oni eto jadni ne mogu da služe vojsku, a pri tom sami nisu služili vojsku, ili njihove partijske kolege nisu služile vojsku ili potpisnici raznih ugovora njihovih nisu služili vojsku, ali obično znaju da komentarišu sistem odbrane i znaju kako to izgleda unutar vojske, baš na način kako eto oni to vole da vide.
Ono što je činjenica, ono što je evidentna činjenica, da smo mi rukovodeći ministarstvom i vojskom u poslednje tri i po godine izbegli da napravimo bilo kakvu aferu ili vanredni događaj koji nije bio razrešen u javnosti. Ne postoji danas, a očekujem da čujem i ta pitanja, ne postoji danas ništa što se stavlja na teret ovom menadžmentu ministarstva kao problem koji smo napravili.
Tačno je da nismo mogli da rešimo sve probleme. Tačno je da postoji određena kategorija ljudi koja nije uspela da obezbedi stambeno pitanje u proteklim godinama. Isto je tako tačno da smo mi za ovih tri godine obezbedili nešto manje od 3.000 ljudi. To znači oko hiljadu godišnje, i planiramo još više, hiljadu godišnje. Ako vam kažem da u sistem ulazi 350 onih kojima sleduje rešavanje stambenog pitanja, mi smo za tri godine uradili koliko bi bilo za deset godina.
Da li je to dovoljno? Verovatno nije. Sa kog aspekta? Sa aspketa da 30 godina to nije rešavano. Danas ključeve dobijaju od stanova ljudi koji čekaju po 20 godina, 20 godina. U tih 20 godina, svi koji sede u ovom parlamentu upravljali su vojskom, direktno, indirektno, koaliciono, kakogod. Svi imaju rezultat i statistiku sa kojom mogu da izađu ovde, i mi sa našom, i da vidimo ko je učinio više za ljude koji su ostali bez rešenog stambenog pitanja, a ko manje.
Ono što hoću da znate, prosečna penzija danas vojnog penzionera u Srbiji je veća od prosečne plate u Ministarstvu odbrane. Veća je i od prosečne penzije u Srbiji. Prosečna penzija je oko 39.000 dinara. Na to, oni koji nemaju rešeno stambeno pitanje, dobijaju zavisno od toga da li su sami ili imaju porodicu, između 2.600 dinara i 17.500 dinara. Postoje porodice koje dobijaju 17.500 dinara. Znam da sem centra Beograda, za te pare može da se iznajmi stambena jedinica i da se živi mnogo pristojnije nego što se živi unutar neke kasarne.
Kada danas govorimo o vojnim beskućnicima, moramo da znamo da je ova suma novca koja je njima omogućila da budu skućeni kao što su skućeni pripadnici MUP, policije itd. Danas prosečni policajac nema ovolika primanja i niko mu ne rešava stambeno pitanje, jer država nije u mogućnosti.
Da budem jasan, ni u svetu se to ne rešava na način kako se rešava kod nas. Rešava se na način da im omogućimo, kao što radimo u Ministarstvu odbrane, da imaju subvencionisani kredit, uz solidnu i dobru platu, da mogu da kupe stambenu jedinicu u kojoj će da se skuće. Nigde u svetu, razvijenom svetu vam niko ne poklanja stan. Naravno i ovaj stan koji dobiju ti ljudi, oni treba da ga otkupe sa nekom povoljnijom cenom.
Činjenica je da moramo biti svesni da ne postoji mogućnost da naš budžet ispravi greške koje postoje 30 godina.
Ono što treba da znate, danas ćemo imati na plati do kraja godine više ili manje, kadrovski plan je 36.000 ljudi, 36.000 ljudi na plati i pedeset i nešto hiljada, dve tri hiljade ljudi na penziji. Od toga su dve tri hiljade onih koji žive u Republici Srpskoj. Plaćamo penziju penzionerima i u Republici Srpskoj. To sve ide sa budžeta Ministarstva odbrane.
Kada pogledate troškovnik, kako izgledaju personalni troškovi, osnovni troškovi, operativni troškovi i investicije, u totalnom smo disbalansu. Nama su personalni troškovi gotovo 80% ili 75% u odnosu na sve troškove. U svetu najbolji ima Norveška, to je 40,30, 30. Nama 70 i više posto odlazi na personalne troškove.
Mogućnost da crpimo finansijska sredstva, ne bi li ljude koji sebe smatraju oštećenim podmirivali i više od onoga što trenutno dobijaju.
Verujte mi, imao sam priliku da razgovaram sa ženom koja je došla na poziv nekih ljudi koji žive u Novom Sadu. Žena je bila iz nekog viktimološkog društva. Posle pola sata razgovora, došla je u situaciju da ona kao visoko stručno obrazovana i zaposlena, ima manju platu nego taj penzioner koji je njoj pisao. Kada se njemu doda taj UTS, ima duplo više primanja nego ona.
Sada ona iz viktimološkog društva treba da obiđe njega i da vidi zašto on živi u lošim uslovima, kada ima duplo veća primanja od nje. Zato što neko ima taj izbor, nažalost. Nažalost, neko ju je izabrao, da neće da izađe iz objekata i u isto vreme želi da se prikaže kao veoma ugrožen u situaciji u kojoj, kažem, ima primanja već nego što imaju prosečna primanja ljudi koji su trenutno aktivni u našoj službi.
Naravno da bih voleo da ta pitanja sva rešimo. Naravno da bih voleo. Zbog toga opet kažem, jurimo poboljšanje naše vojne industrije, izvoz, nije samo vojna industrija. Tu su fabrike i "Jumko" u Vranju, i "14. oktobar" u Kruševcu, i "Prva petoletka" u Trsteniku, i FAP u Priboju i "Utva" u Pančevu.
Znači nisu samo fabrike ovih šest koje se vode kao namenske fabrike. Mi pokušavamo da sva sredstva koja dobijamo u budžetu za investicije, upravo usmerimo u domaću proizvodnju i da kupujemo domaće, iz razloga što želimo da novac ostane u državi.
Kada govorimo o benefitima i koštanju profesionalizacije, moramo biti svesni da radimo danas profesionalizaciju sa manje novca nego što smo imali pre dve godine i prošle godine, a više vraćamo novca u sistem, u budžet nego pre dve godine. Naš profesionalni pripadnik vojske primi platu, mi platimo sve doprinose koje treba da prime, razumete.
Novca se više vrati u budžet, a mi imamo manje. To je nešto što nas opterećuje i nadam se da će budžet za sledeću godinu biti kud i kamo bolji, da ćemo moći da krenemo konačno i sa opremanjem. Profesionalizacije bez modernizacije našeg naoružanja i vojne opreme nije posao koji treba da se radi.
Druga stvar, za one koje vidim da i danas nas broje na komad i kilo, ne mislim na vas. Znači, u ratu u Americi, između severa i juga, jedan kvadratni kilometar je pokrivalo 600 boraca. Iskrcavanje na Normandiju – 400. Rat u Iraku – tri. Ovo tri borca sa opremom koju imaju, mogli su da ratuju sa ovih 600. Šta je ideja? Ideja je da mi imamo tri, ali opreme koja može da se suprotstavi ovih 600.
Naravno, to je proces koji malo traje. To je proces koji iziskuje novce. Ono što je bitno, da kada budemo napustili Ministarstvo odbrane, da ono što se tiče politike, uređenja, reforme će biti dovedeno sve u najbolji mogući nivo. Kupovina naoružanja, verujte mi, ako date novac, to možemo da uradimo koliko sutra.

Reč ima poslanik Slobodan Samardžić.

Poštovani poslanici, predsedavajući, poštovani ministre vojni, danas treba da zaokružimo jedno zakonodavstvo iz oblasti odbrane koje je započeto pre par godina i ne samo sa zakonima, nego i sa strateškim dokumentima koji su doneseni u vezi sa strategijom odbrane zemlje i da time, zapravo, okončamo jednu stvar. To je, zapravo, profesionalizacija vojske kao jedan element celog ovog sistema.
Danas imamo zakon koji nema mnogo članova, ali služi ovom završetku tog posla i jednu odluku koju Skupština treba da donese na osnovu prvobitnog Zakona o vojnoj obavezi.
Naime, profesionalizacija vojske se ovde obavlja na jedan brz i stihijski način, mislim iz prostog razloga što za zemlje jugoistočne Evrope je profesionalizacija vojske jedan NATO standard. Naime, ova vojska treba da ispuni taj uslov da bi ušla u sistem koji će voditi politiku na osnovu odluka koje se donose daleko od ove zemlje, u Pentagonu ili nekim drugim centrima vojnog odlučivanja, svetskim pitanjima i svetskim prilikama.
Mi na taj način još jednim korakom, dakle, zaokruženjem ovog zakonodavstva, treba da uđemo dublje u evroatlantske integracije, u jedan proces za koji ne postoji državna odluka ili odluka Vlade ili odluka parlamenta. Kod nas je još uvek na snazi stav da smo vojno naturalna zemlja, ali praktično radimo sve da u ovom procesu evroatlantskih integracija napredujemo što dublje prema zamislima, dinamici i fazama koje određuju centri NATO alijanse.
I ova profesionalizacija je deo tog posla, i tu naime moram da izrazim jedno žaljenje da u ovom poslu, koji nije legalan sa stanovišta najvažnijih državnih odluka, mi dobro napredujemo, a u onom poslu koji je legalan, a tiče se evropskih integracija jako slabo napredujemo, ali vršimo veliku kampanju.
Ovde ne vršimo nikakvu kampanju, jer je politika relativno tajna i tajnovita, ali zato napredujemo krupnim koracima, pa treba danas i da donesemo ove izmene zakona i ovu odluku.
Naime, da je ceo taj vojni i politički establišment, koji brine o pitanjima odbrane i bezbednosti ove zemlje, pravio analizu situacije u kojima se zemlja nalazi sa bezbednosnog stanovišta, verovatno bi došlo do nekih drugih konsekvenci, pa i kada je reč o pitanju profesionalizacije vojske. Naime, Srbija je daleko od tog ideala ili raja večnog mira i nije u prilici da se ponaša kao da nema ugroženost svojih granica.
Naime, granice Srbije kao države su jako ugrožene, da ne govorim o najvažnijem problemu u ovom kompleksu, to je pitanje KiM, gde su naše granice sa Crnom Gorom, Makedonijom i Albanijom zapravo prestale da postoje kao granice, a one su se pomerile ka onim tzv. graničnim prelazima, Brnjak, Jarinje, Merdare, Končulj itd. Ali, nije reč samo o tome, reč je o mnogim pokazateljima koji zapravo granice Srbije čine vrlo ugroženim.
Navešću nekoliko primera najnovijih, ali koje se ponavljaju, prosto takva je situacija se ponavljaju dovoljno često, da bi i ministarstvo i vojska morali da zauzmu sasvim drugačiji stav i prema ovom pitanju o kome danas raspravljamo.
Pre nekoliko dana smo imali slučaj da je iz Bugarske trebalo da dođe osam ili devet autobusa ljudi, nekih 500 ljudi, koji su pripadnici ekstremističkih političkih organizacija i koje je trebalo da u Bosilegradu protestuju protiv, pazite, Sporazuma iz Noja, sporazuma o granici između Srbije i Bugarske iz 1919. godine, posle Prvog svetskog rata.
Vidite, ta indikacija je jako opasna i vrlo permanentna, čak i politički negde ima neku opasnost, budući da se bugarska vlada tu postavila benevolentno prema takvom jednom zahtevu tih ljudi i kritički prema odluci naših granično-političkih organa da ne dopuste ulazak ovih autobusa.
Vi ste imali poziv ambasadora našeg, komunikaciju između dva ministarstva spoljnih poslova itd, znači, nije dakle incident, u pitanju je bio jedan vrlo značajan akt. Potom imate taj Pokret 64 županije, koji je osnovan i čiji je centar u Budimpešti, pre par decenija, čiji predstavnici vrlo rado dolaze u Vojvodinu i manifestuju te svoje ideološke i političke strategije.
Kao što vam je poznato, glavni cilj tog pokreta jeste revizija opet jednog međunarodnog sporazuma o granicama, koji je usvojen posle Prvog svetskog rata, zapravo dva, iz Rapala i iz Trijanona, kojim su utvrđene granice Mađarske, Pokret 64 županije ima za cilj vraćanje prostora 64 županije, koje prostor nekadašnje Mađarske kao monarhije.
Potom imate još neke pokazatelje. Jedan albanski političar iz Preševa je prisustvovao u Tirani jednom skupu gde je raspravljano o tzv. prirodnoj Albaniji, to je jedan novi izraz ili nova kategorija koja se poklapa u pogledu određivanja granica Albanije sa onom idejom velike Albanije. On se vratio ovde, radi svoj posao, niko ga ni za šta nije pitao. Kad god Mustafa Cerić dođe u Novi Pazar i razgovara o verskim pitanjima, Muamer ef Zukorlić kaže – Sandžak traži teritorijalnu autonomiju.
Evo, nekoliko primera koji nisu pojedinačni primeri. Oni se stalno ponavljaju. Za jednu vojsku, za jedno Ministarstvo odbrane i za jednu državu konačno to je dovoljno da ona počne drugačije da razmišlja o ovim pitanjima i da svoju strategiju odbrane pravi prema procenama i analizama svoje bezbednosne situacije, pitanje koliko je ugrožena?
Ne želim da alarmiram situaciju, oni nisu još uvek pokreti i tendencije koji mogu da promene granice, ali Srbija iz Beograda svojom glavom i svojom pameću mora o tim stvarima da razmišlja, a ne pameću i glavom Pentagona, koji kaže – strategija NATO je ovakva, a vi se uklopite, vi koji ste u evroatlantskim integracijama. Kao što znate, sve su se zemlje uklopile manje-više, posebno zemlje istočne Evrope koje su kasnije ušle u EU, a sada i zemlje zapadnog Balkana. To je situacija iz koje treba izvoditi naše zakonodavstvo.
Kada je reč o samoj stvari, o profesionalizaciji vojske, nije pitanje da li vojsku treba profesionalizovati, to je jedno ispravno pitanje, i da li je treba reformisati, još ispravnije. Naša vojska je bila vrlo tradicionalistički organizovana i usmeravana tokom nekoliko decenija socijalističkog sistema itd, pa i ovaj je sistem iz 90-ih godina baštinio upravo tu vrstu organizacije i vojno–mobilizacijskog i vojno-formacijskog elementa itd.
Nije pitanje da li reformisati, pitanje je – zašto ići toliko daleko i toliko radikalno u toj reformi i reći od danas, a praktično to je ova odluka koju danas donosimo, više nemamo narodnu vojsku, kako se to govori, imamo samo profesionalnu vojsku.
Zašto se nije kombinovanim metodama tu nešto uradilo i odložila ta odluka o profesionalizaciji, upravo zato što Srbiji ne odgovara koncepcija koja je formulisana negde daleko od ove zemlje i gde Srbija treba da bude deo tog procesa.
NATO i Pentagon i Brisel, ne mislim Brisel EU, nego Brisel NATO, imaju potpuno druge ili neke svoje političke ciljeve i strategije i te ratove koje oni vode, oni su ratovi svoje vrste, vezani za interese pre svega SAD i nekih velikih zemalja EU, poput ciljeva i interesa itd.
Ne znam zašto bi to bili naši ratovi i zašto bi naša vojska kao profesionalna vojska, ulazeći u takvu jednu avanturu evroatlantskih integracija, članstvo u NATO, morala da deli sudbinu tih interesa koji su nama krajnje daleko?
Inače, vi imate jednu krajnje opasnu socijalno-ekonomsku situaciju, koja se savršeno slaže sa ovakvom vrstom reforme vojske i njene potpune profesionalizacije. Kada napravite potpuno profesionalnu vojsku, vi ćete zbog neprilika koje imate kao ekonomski siromašna zemlja, tu vojsku početi polako da motivišete da učestvuje u tim ratištima, sa kojima inače nemamo nikakve veze. To je politika koja se odvija pred našim očima.
Mogu dati primer, Crna Gora, koja nije još u NATO, ali želi da uđe, a i Boris Tadić joj je poželeo sve najbolje, ne znam zašto, jer je to ipak druga država, ona je pre dve godine donela odluku o slanju 68 vojnika u Avganistan. Kada je pre nešto manje od dve godine prva grupa od 34 vojnika otišla, nešto su se malo batrgali oko toga poslanici opozicioni u parlamentu i od svega toga ostao je samo jedan ciničan i duhovit naslov u opozicionom listu "Dan", kao komentar toga. Pisalo je – talibani, došli su vam crni dani.
To pokazuje da hteli ne hteli, u situaciji gde mladi ljudi nemaju posla, gde nemaju novca, gde nemaju perspektivu, idu u profesionalni sastav vojske da bi živeli i preživeli, to su mladi ljudi u pitanju, i preživljavali i kada ih više ni ta država ne bude mogla hraniti kao profesionalne vojnike, ona će njima alternativu realno dati – idite na svetska ratišta, tamo ćete zaraditi.
Imate i ekonomsku i socijalnu iznudicu i imate iznudicu, tako da kažem, nekog mladalačkog avanturizma, koji takođe učestvuje u odluci mladog čoveka da tako nešto radi, kao što se nekada išlo u francusku legiju. Bilo je takvih ljudi i tu je bio u pitanju i novčani interes i neki specifični avanturizam.
To je realna opasnost u kojoj se nalazimo, računajući i ovu koncepciju o profesionalizaciji vojske. Kada kažem – zašto se išlo tako daleko, imam u vidu zemlje koje nisu to učinile, a koje su evropske zemlje. Ove zemlje okruženja moramo isključiti, jer one su zavisne, vazalne države, kao što je i Srbija.
Samo hoću da postavim pitanje da li Srbija to mora biti, pa i u ovom specifično osetljivom pitanju, kao što je pitanje odbrane i vojske. Izvinite, Srbija ima malo drugačiju tradiciju u vojnom pitanju u odnosu na Hrvatsku, na Bosnu, na Makedoniju itd. od 804. naovamo.
Ne može se sve svesti na jednu meru i svi glajhšaltovati od Češke do Bugarske itd. i da svi moramo isto. Ne, Srbija ima drugačiju tradiciju. Drugo, ima problem drugačiji u odnosu na te zemlje. Nijedna od tih zemalja nema problem ugroženosti granica sem Srbije. To je dovoljan faktor da se razmišlja o nečem drugom.
Konačno, imate primere. Ti primeri nisu neke analogije na osnovu kojih bi se mogla izvesti reforma našeg sistema, ali jesu interesantne.
Švajcarska, na primer, ima obavezu vojnog roka. Ona ima i deo profesionalnog sastava vojske, koji je relativno mali, 5% ukupnog sastava. Zovu ga milicija, iako to nema veze sa policijom i ima obavezno služenje vojnog roka. Stalni sastav švajcarske vojske - oko 130.000 vojnika i rezervnih oko 70.000 vojnika. Švajcarsku to košta 3,9 milijardi franaka godišnje. To je 3,6 milijardi dolara, a mi možemo reći da je Švajcarska bogata zemlja a tako nešto plaća, ali odakle ideja Švajcarskoj da ima narodnu vojsku, dakle, zemlja koja nije ratovala u dva svetska rata?
Zato što je Švajcarska proglasila vojnu neutralnost pre toga, još svojim Ustavom iz 1848. godine i drži se te strategije do dana današnjeg, ali ta vojna neutralnost je zapravo najviše i doprinela tome da Švajcarska zadrži narodnu vojsku, a da ne pravi profesionalnu vojsku sa elementima profesionalizma, razume se. Dakle, govorim o osnovnom sastavu vojske.
Vidite šta se dogodilo. Krajem 80-ih godina u Švajcarskoj je postojalo jedno udruženje koje je pravilo propagandu da Švajcarska ukine te svoje običaje. Izašlo se na referendum, gospodine ministre, i ta je inicijativa izgubila. Ta inicijativa je bila ponovljena 2001. godine, nekoliko meseci pre nego što se dogodila ona situacija sa svetskim trgovinskim centrom u Njujorku. Referendum je, na nesreću inicijatora, obavljen nekoliko meseci kasnije i 77% izašlih je bilo protiv takve reforme švajcarske vojske, koja bi se profesionalizovala.
Najzad, usvojili su neku novu strategiju odbrane 2003. godine, opet referendumom, gospodine ministre, gde su prihvaćeni neki elementi reforme, da o tome ne pričamo dugo, ali približno dovodi u pitanje koncepciju narodne vojske Švajcarske.
Imamo jedan primer koji ne možemo da kopiramo, ali hoću da kažem da u srcu Evrope postoji zemlja koja svojom glavom i svojim interesima razmišlja o vojnoj strategiji i odbrambenoj strategiji, bez obzira što ne učestvuju u misijama mirovnim, održavanju mira širom sveta, kada je njihova odbrambena politika u pitanju, oni ne kopiraju NATO. To su uspeli da izvedu.
Drugi akcenat iz ovoga je da to stanovništvo odlučuje referendumom o tim pitanjima. Gospodine ministre, rekli ste da o NATO najbolje je da se ne obavi referendum. Danas čujemo od poslanika koji kažu – ako se izriče istina, najbolje je da se narod tu mnogo ne pita.
Znate šta, izricanje istine od političkih ljudi, državnika, koji su na čelu države, a da se narod ne pita, jeste karakteristika diktatorskih režima, a ne demokratskih. Referendum jeste demokratski mehanizam, kako god okrenete.
Ako su Švajcarci odlučivali o takvim stvarima koje su ispod najstrateškijih odluka u oblasti odbrane, pa možemo valjda i mi o tome da li treba da uđemo u NATO ili ne, ali je razumljivo zašto ste vi dali izjavu da ne treba ići u referendum – zato što ovaj narod nije za NATO, a vi punom parom radite ka tom pravcu.
Ovaj zakon donosimo iz tog razloga. Toliko se brzo ide sa zakonodavstvom i radikalno se menja koncepcija.
Naime, pratite rezultate istraživanja javnog mnjenja i tu je standardno negde 60 do 74%, kako koje vreme, protivnika ulaska u NATO, a pristalice padaju. To je normalan rezultat iz više razloga i ne želim sada o tome da govorim, da se na tome zadržavam, ali to se mora respektovati.
Ne može se reći – nije to pitanje zato što mudro rukovodstvo zna najbolje kud da vodi narod. Ne, biće da je to mudar posao pod jakim uticajem jakih bezbedonosno-vojnih i strateških tendencija i da je prosto rešio da je najlakše da se podredi toj struji i da pliva niz vodu. Kakve će konsekvence biti po odbranu, po vojsku, po granice, po ne znam šta, to nije važno. Nije primarna analiza situacije u zemlji, neto je primarno ono što zapravo jeste neka invektiva iz belog sveta.
Što se tiče nekih stvari iz ovog zakona, iz ovog prvobitnog zakona koji se sada menja, tu zaista treba postaviti određena pitanja. Evo, ekonomski aspekt. Naime, jedan profesionalni vojnik ne može da košta ispod 120.000 dinara mesečno, ako uzmete u vidu njegovu platu, ako uzmete u vidu doprinose, ako uzmete prinadležnosti iz radno-pravnog odnosa to nije moguće.
Pomnožite to sa 11.000 i videćete cifru koja je potrebna godišnje da bi se izdržavao taj profesionalni sastav sa tim brojem. Ta cifra nije u skladu sa ekonomskim stanjem zemlje. Ako danas uvedemo i ona postane profesionalna, u budžetu ćemo morati da predvidimo te troškove. To je nekih 120 miliona dinara.
U čemu je problem? Ne možete argumentovati da je to neka štednja tih troškova. To je neki novi trošak koji do sada nismo imali zato što nismo imali profesionalnu vojsku. Za razliku od njega onaj pravi regrut, on je daleko kao pojedinac manje koštao ili uopšte nije koštao državu u pogledu plate i svega toga.
Postoji jedna loša konsekvenca takvog jednog odnosa koji bi se uveo na nivou profesionalne vojske kao kategorije, koji bi se uveo tako brzo i naglo u našu zemlju, ne postoji opasnost od stvaraanja esnafa od vojske, od stvaranja jednog zatvorenog korpusa, gde zapravo nemajući ove regrute na osnovu vojne obaveze, vi stvarate jedan profesionalni sastav koji funkcioniše po nekom svom unutrašnjem interesu.
Ako taj sastav i taj esnaf napravi dobar dil sa političarima koji su trenutno na vlasti, tu ovi mehanizmi parlamentarni civilne kontrole neće moći lako da prodru. To jedan krug koji će biti prilično zatvoren i informaciono teško će se prodreti u njega i prema tome neće biti podložan kontroli, što je možda i najvažnije.
Ako ukinete obavezu služenja vojnog roka, o tome je ovde reč, na šta će se svesti obaveze građana prema državi? To je kategorija koja je ista kao kategorija prava. Mi stalno govorimo o pravima, imamo puno prava koje građanin poseduje na papiru, tih normativnih rešenja, ali se o obavezama malo govori.
Obaveza građana se svodi na poresku obavezu, na tehničko-finansijski odnos prema državi. Pazite, vojna obaveza nije samo pitanje ovih trivijalnih problema, da li će naša deca da idu u neke prljave kasarne itd, to su neke stvari koje se mogu reformama i većim investicijama popraviti.
Vojna obaveza jeste jedna vrsta moralne obaveze čoveka, dakle, i muškarca i žene – žene mogu biti podložne, ako jesu za dobrovoljno služenje, onda bi možda mogle biti i za obavezno, ali to je sad drugo pitanje – dakle cela ta kategorija obaveznosti prema državi tog jednog specifičnog moralno-emotivnog odnosa, ako hoćete, pojedinca prema državi se prosto ukida ovakvim rešenjima i uvođenjem profesionalne vojske.
Pošto mi vreme izmiče, postaviću neko pitanje, naime, nećemo glasati za ove izmene, to se podrazumeva, jer ovo je samo završni udarac nečega što ste ranije postavili, ali je zaista interesantno da ste vi u članu 7. uveli jednu novu nadležnost za predsednika Republike.
Predsednik Republike, na predlog ministra odbrane, može skratiti trajanje i služenje vojnog roka. Nisam video ustavni osnov za to. U obrazloženju člana 7. pozivate se na Zakon o vojsci, na član 17, ali ni u tom zakonu nemate odredbu da predsednik može skratiti vojni rok.
Nema te nadležnosti i prema tome ne možete zakonski povećavati nadležnosti predsednika, što je jedna ustavna kategorija i zavisi od ustavnih nadležnosti koje su tu navedene. Kao što sam rekao, nema ni u zakonu na koji se pozivate.
Potom, samo još jedna primedba, ima tu još nekih, koja zapravo pokazuje da vi i predsedniku Republike i ministru odbrane dajete neke nove nadležnosti u odnosu na postojeće stanje. Ovde će ministar odbrane moći da određuje broj i strukturu lica s kojima se može zaključiti ugovor o angažovanja u aktivnoj rezervi. Dakle, ovog puta bez predloga načelnika generalštaba.