Poštovani gospodine ministre, gospođo predsedavajuća, kao potpredsednik SPO i narodni poslanik imam čast i zadovoljstvo da kažem da je posle 20 godina od napisanog programa SPO danas podrška profesionalizaciji vojske dobila tročetvrtinsku većinu u opoziciji.
Naime, SRS je za profesionalizaciju vojske. Danas ne odlučujemo o ulasku u NATO pakt. Znači, glasaće za. Srpska napredna stranka ili radikali broj dva su za delimičnu profesionalizaciju. To je korak napred. LDP je za potpunu profesionalizaciju. Jedan deo DSS je za profesionalizaciju, drugi protiv, ali znači opet jedna polovina. To je tri četvrtine plus vladajuća većina.
To je dokaz da je ovo Ministarstvo odbrane, sa kvalifikovanim i stručnim ljudima, koji su pratili sve što se dešava u pogledu savremenih vojnih tokova u svetu, izvršilo detaljne analize stanja u Vojsci Srbije, primenilo standarde najmodernijih zemalja sveta, i kada bi ovako radile sve državne institucije i sva ministarstva, Srbija bi danas bila članica EU, verovatno i NATO pakta i zemlja sa velikom perspektivom.
Naravno, danas je bio i sudar dve politike. Jedne politike koja je branila vojsku 90-tih, u kojoj je takođe dominirao patriotizam, u kojoj su takođe dominirali, što se tiče oficirskog kadra, patriote, stručni i obučeni ljudi, ali čiji je vojnik bio u potpunosti politizovan, a pred 5. oktobar čak i u službi državnog terorizma, jer su vojni resursi korišćeni i za atentat na tada najvećeg političkog protivnika režima, gospodina Vuka Draškovića. Korišćen je i vojni helikopter, korišćen je i aerodrom u Lađevcima, kasarna u Tivtu, a i lažni dokumenti koji su dati tadašnjim teroristima.
Zbog čega je to tako bilo? Pa, tako je bilo što nije postojala valjana bezbednosna procena, pre svega, političkog vrha.
Ono što želim da kažem, kao neko ko je bio žestok protivnik tadašnjeg sistema, da su i tada službe bezbednosti, i vojne i civilne, na vreme državnom i političkom vrhu ukazivale na bezbednosne izazove, naoružavanje Hrvata, Muslimana i Šiptara, evidentiran je svaki protok oružja, svaka jedinica UČK koja je osnovana, centri obuke su identifikovani itd, ali politički i državni vrh ništa nije razumeo i srljao je, i kao katastrofalnu posledicu te politike mi smo uspeli da ujedinimo svet i prvi put u istoriji sveta budemo suprotstavljeni najvećoj vojnoj sili na svetu, NATO paktu.
Da li je tu i NATO pakt pogrešio? Naravno da jeste. Kakvo je bilo bombardovanje 1999. godine? Protivno svim međunarodnim standardima, međunarodnom javnom pravu i zaista je zbog toga SPO, što bi i ponovo radio, bio u odbrani zemlje i ponovo bi sa našim stavom da se crkva, zemlja i porodica u svakoj situaciji brane, branio zemlju.
Ali, šta je ruski predsednik Medvedev narodnim poslanicima u ovoj skupštini poručio, odnosno Srbiji? Da Srbija treba da uđe u sistem kolektivne bezbednosti.
Ovo što radi Ministarstvo odbrane upravo je priprema za sistem kolektivne bezbednosti. Tačno je da je ova Narodna skupština donela jedan dokument koji je na neki način bio ispolitizovani dokument i koji nema pravnu valjanost sa stanovišta međunarodnog prava.
Doneta je odluka o vojnoj neutralnosti. Međutim, ona nije priznata međunarodnim ugovorima i zemlje koje su vojno neutralne mogu to biti samo uz priznanje međunarodnim ugovorima po proceduri kako ona nalaže.
E sada, postavlja se pitanje - da li će posle profesionalizacije vojske biti ispraćaja regruta u vojsku u duhu srpske tradicije? SPO, kao jedina desna strana, mislimo, evropske Srbije, u ovom parlamentu, u vladajućoj većini, naravno da je zaljubljen u srpsku vojsku, u srpsku vojničku časnu tradiciju, ali ne i onu farsu 90-ih godina, kad su pred crvenim vojvodama mirno stajali komunistički generali i kad smo imali farsu kakvu smo imali.
Biće ispraćaja u vojsku, naravno, ko želi dobrovoljno da služi vojni rok, to će mu biti omogućeno, ali da li regruti, koji će biti nekoliko meseci na obuci po zakonu sadašnjem koji je još uvek na snazi, mogu odgovoriti izazovima savremenih, informacionih i tehnoloških sistema na način na koji to rade profesionalci? Sigurno je da ne mogu.
Ovde smo čuli procenu da je dosta i opasno ugrožena bezbednost Republike Srbije. Pa svi dokumenti koje smo usvojili u ovoj Narodnoj skupštini, strategija odbrane, strategija bezbednosti na osnovu relevantnih procena, ne samo Ministarstva odbrane, nego i zemalja iz regiona i okruženja ukazuju da Srbiji ne preti opasnost što se tiče njene bezbednosti i da u prvoj deceniji 21. veka u ovom regionu se ne očekuju nikakvi sukobi oružani ili rat.
Zaista sam danas sa puno uživanja slušao jako kvalifikovanog ministra, koji je za svaku svoju reč dao valjanu argumentaciju, koja je zasnovana na valjanoj analizi. Procene tipa da je nama potrebno 100 ili 200 hiljada vojnika, itd, nisu tačne. Zbog čega? Nismo imali u vreme oružanih sukoba 90-ih godina premoć i u ljudstvu i u oruđu i u oružju.
Da li je tada sa tim preimućstvom bezbednost Republike Srbije bila na najvišem nivou? Ona je upravo bila na najnižem nivou u istoriji Srbije, zbog toga što je vođena pogrešna spoljna politika, zbog toga što državni vrh ništa nije razumeo šta znači rušenje Berlinskog zida i povlačenje tada velikog Sovjetskog saveza iz istočno evropskih zemalja, zato što nije razumeo eru završetka hladnog rata, zato što nije razumeo da su veliki poput NATO pakta, SAD i Ruske Federacije počeli da sarađuju po sistemu kolektivne bezbednosti i protiv zajedničkih rizika, pre svega terorizma.
Dobro je i u duhu je srpske tradicije da se verska služba vraća u našu vojsku, da se otvaraju vrata i za kadetkinje koje se pripremaju da preuzmu i buduće oficirske uloge. Dobro je što će se osnovati i univerzitet odbrane i sigurno je da će i sa manjim brojem vojnika Srbija povećati svoju bezbednost, koja je značajno povećana od 2000. do 2010. godine u odnosu na onaj najcrnji period srpske istorije.
Ovde je danas bilo mnogo reči o tome i čini mi se da je dominirala ta diskusija – da li Srbija treba da bude članica NATO pakta? Argumentacija protiv se svodila na emocije, da smo pre 11 godina bili bombardovani.
Gospodo, 500 godina su Turci vladali ovim prostorom. Ko je zaboravio nabijanje na kolac, pravo prve bračne noći, odvođenje silom naših mladića u janičare? Da li to znači da u narednih 500 godina zbog takve istorije odnosa sa Turskom ne treba da sarađujemo sa sadašnjom Turskom?
Ovde su se pogrešno ljudi koji ne poznaju istoriju pozivali na tradicionalna prijateljstva i tradicionalna neprijateljstva. Svet u kome živimo nije bezbedan i nije pravičan i ne postoje tradicionalna prijateljstva i tradicionalna neprijateljstva, nego postoje večiti interesi, interesi Srbije, ekonomije, bezbednosti, perspektiva, investicije, a ne emocije, nalažu da Srbija jednog dana bude članica NATO pakta.
Da li to znači da ćemo zaboraviti sve naše žrtve? Ne. U mojoj porodici u svim oružanim sukobima, kao što je verovatno u većini porodica narodnih poslanika, u svakom ratu je stradao poneko. Trojicu dedova su Nemci streljali 1943. godine. Pradeda mi poginuo u Prvom svetskom ratu, da ne nabrajam dalje.
Da li treba ovde da se zatvorimo u Narodnu skupštinu i da u narednih 200 godina kukamo nad nepravičnim i nepravednim bombardovanjem? Ne treba. Da li je vojna neutralnost, iako je samo mrtvo slovo na papiru, skupa? Jeste, a svi su se danas složili da nemamo novca ni za nabavku neke elementarne tehnike i vojne opreme.
Znate šta znači vojna neutralnost? To znači da ćemo sami da finansiramo sistem odbrane, ali to znači i vraćanje u politički način razmišljanja 90-ih godina, u svojevrsnu vrstu autizma ili neuvažavanje činjenica nespornih koje se dešavaju u svetu.
Nesporne činjenice su da i Francuska i Nemačka koje su 300 godina ratovale danas formiraju zajedničke vojne jedinice, da NATO pakt sarađuje sa Ruskom Federacijom po mnogim pitanjima i da ćemo sigurno, ako se budemo vodili argumentacijom i zdravim razumom, jednom biti članica NATO pakta, ne zbog toga da bi NATO paktu opravdali nepravično bombardovanja, već zato da bismo učinili nešto dobro za Srbiju.
Tamo gde je NATO pakt, tamo gde je EU, tamo je stabilnost, tamo je povećana bezbednost, tamo stiže kapital, tamo se otvaraju perspektive za zemlju, a samim tim u slučaju, ne daj bože, da vas neko napadne, braniće vas svi.
Nije neka velika razlika. Ne treba biti mnogo mudar pa shvatiti da je bilo idealno da imamo nove opreme što je moguće više i što je moguće više vojnika, oficira, podoficira i da svi mi budemo u sistemu koji će omogućiti bolji i bezbedniji život. Samo me zanima kako mislite to da izvedemo? Kako mislite to da izvedemo i sa kolikim sredstvima?
Znači, postoje neka sredstva u svetu koja se podrazumevaju, to je recimo za naš sistem, sa penzijama do 2,4% budžeta. Od 2,4 budžeta se odvaja za sistem odbrane, taj sistem odbrane da nije devastiran 90-ih godina, kao što jeste, da ne postoje dugovi prema penzionerima, da ne postoji ono što se desilo, a to je veliki broj oficira u penziji i podoficira koji su došli sa prostora bivše Jugoslavije, koji dobijaju penziju u Srbiji, a možda nikad nisu službovali u Srbiji, naprosto iziskuje vreme da se to pitanje reši.
Imamo preko 50.000 penzionera. Imaćemo 36.000 profesionalaca. Znači, na jednoga profesionalca jedan koma nešto penzioner. Ne postoji nijedan sistem u svetu koji to može da reši. Imamo četrdesetak generala i brigadništvo, to je novi čin, znači imamo više generala brigadnih i imamo gotovo 700 vojnih penzionera generala. Dobar deo njih, kažem, nikad nisu službovali u Srbiji. Plaćamo oko 2.000 penzija u Republici Srpskoj.
Zato je računica malo nezgodna jer imamo neke stvari koje moramo da rešimo iz prošlosti i koje rešavamo u hodu. Danas profesionalni vojnik košta neznatno više, ali u okviru istog budžeta, koji će stići vrlo brzo, i videćete da nemam nikakvo povećanje budžeta zato što se vrši profesionalizacija. Naprotiv, 2007, 2008. godine i 2009. godine bilo je više para nego danas i tada je mogao taj posao da se završi mnogo bolje, kvalitetnije, ali da je rađen i 2004, 2005, 2006.
Žao mi je što je gospodin Krasić izašao. Tačno je da su 1992. godine postojala izvesna dokumenta, ali po tim dokumentima nikada nije dat rok. Mi u Srbiji započnemo nešto, da ne govorimo o putevima u Srbiji, da ne govorimo o železnicama, da ne govorimo o raznim stvarima. Započet je projekat profesionalizacije Vojske. Kada završavamo? Danas u Srbiji nešto završavamo što je započeto 1992. godine i neko kaže mnogo brzo imate hrabrosti itd.
Hvala bogu da radimo sa hrabrošću jer smo ubeđeni da radimo ispravnu stvar. Današnje diskusije nisu promenile naše mišljenje. Apsolutno nisu promenile naše mišljenje. To što ne postoji saznanje da je u Švajcarskoj bio referendum oko ulaska u UN nije ni važno. Imali smo danas raspravu i oko toga.
Ono što je nemoguće je podržavati odluku o slobodnom izboru građana Srbije i biti u isto vreme za poluprofesionalni sistem. To ne može. Ili ste za profesionalni sistem ili ste za kombinovani koji postoji sad pod obavezno služenje vojnog roka. SNS, to što imate ideju da izađete u javnost i kažete da podržavamo kombinovani ne bi liste imali simpatije i sa jedne i sa druge strane, moram da vam kažem da kombinovani sistem podrazumeva ovo što je sada, obavezno služenje vojnog roka.
Da ne bude nikakve dileme kada budemo imali raspravu u budućnosti političku da kažete ne, ne, mi smo bili za profesionalizaciju. To nije isto. Ukoliko mislite da može da se uradi profesionalizacija tako da jedan deo vojnika dolazi na poziv, onda je to ovo što imamo.
Završetak procesa profesionalizacije možemo da proglasimo sutra. Žao mi je što je gospodin Krasić otišao. Imamo sada oko 84% popunjenosti naših jedinica. U okruženju oko 80% ili 85. Planiramo preko 90% do kraja godine. Mi smo taj proces dovršili. Završavamo i imaćemo profesionalnu vojsku i čak i da se ova odluka ne donese imaćemo mali kontigent onih koji služe vojsku, jer smatramo da nema potrebe da bilo kome šaljemo pozive kada imamo interesovanje za dobrovoljno služenje.
Ono što je bitno da znate, dobrovoljno služenje će imati razne koristi i razne benefite. Danas smo razgovarali o upisivanju njihovog radnog staža. Smatram i da je to nešto što je jako dobro u ta tri meseca. Videćemo koja količina sredstava treba. Imamo neke uštede u prirodnom odlivu penzionera. To je stvar koja se dešava prirodno, pa ćemo možda moći da taj novac prebacimo.
Imamo uštede na tome što rešavamo stambena pitanja preko hiljadu ljudi godišnje, pa onda imamo uštedu i na ovom tzv. UTS. Ima raznih ušteda, ali generalno pokušavamo sve da uradimo u okviru datih koordinata, a to je budžet koji postoji.
Nikada nismo pomislili da radimo nešto što je najbolje na svetu. Naprotiv, tražimo sugestiju i od vas. Nisam čuo sugestiju da nešto pomognete da budemo bolji nego što jesmo. Čuo sam razne kritike, ali te kritike su se svele na to da li je moj nastup bio dobar ili nije, da li sam ispunio vaša očekivanja u obraćanju vašim poslanicima ovde koji su me, uzgred budi rečeno, vređali povremeno, ali to je sada stvar koja je pitanje naših odnosa.
Nikome nisam dobacivao dok ste govorili. Sedim sve vreme ovde i slušam pažljivo. Očekivao sam da date neku sugestiju, da kažete i vi da volite vojsku, da smo uradili stvari koje dugi niz godina nisu urađene, da Vojska Srbije danas ima najveće poverenje građana Srbije, da to nije bilo samo pre nekoliko godina. Neću da govorim o 90-im godinama.
Nisam danas nijednom pomenuo 90-e godine. Nisam pomenuo 90-e godine ni kada smo analizirali ko ide u vojsku, ko ne ide u vojsku, kako je predsednik države koji je vrhovni komandant, njegov sin nije išao u vojsku, iz tog vremena, a to je vreme na koje se svi pozivamo kao "strašna tradicija".
Predsednik Republike, a njegov sin nije išao u vojsku. Da ne ređam dalje ko sve nije išao u vojsku. Potpisnik o saradnji opozicionih partija nije išao u vojsku. Jedan veoma značajan diskutant danas ovde nije išao u vojsku. Za sve to imam razumevanja, ne mora da se ide u vojsku. Zato i uvodimo da se ne ide u vojsku, ali nemojte napadati vojsku na način na koji to radite.
Vojska s ovim ima veze utoliko što ispunjava zadatke i pomaže na naučnoj, tehničkoj i li kako god hoćete ekspertskoj osnovi, da uradimo nešto što je tradicija, da kažem, savremenog sveta kao što smo 1883. godine preuzeli tzv. stajaću vojsku po ugledu na Bonapartu. Samo godinu ili dve pre toga smo imali, to je lepo rekao i gospodin Todorović, imali smo Francuza za ministra odbrane.
Našu vojnu akademiju je oformio Franjo Zah, je li tako? Čeh. Nije nama nepoznata saradnja sa zapadom, čak i kada se formirala vojna akademija. Naši kraljevi nisu imali problem da angažuju stranca da bude ministar odbrane u Srbiji, tako da ta priča o našim tradicionalnim vezama na istoku, na zapadu je nešto što je trenutno manje važno.
Važno je da pokušavamo da uradimo jednu stvar u zadatim koordinatama u kojima, verujte mi, jedva prolazimo kroz to. Zašto? Nema para. Zašto nema para? Verujte mi, to ako bi sada analizirali gde su sve pare otišle i ko je sve pravio putiće od para koje sam tražio za vojsku i koliko su nas ti putići koštali, od štale do klozeta, to bi bila analiza mnogo velika.
Na istoj vladi na kojoj je bio i vaš predsednik partije, tražio sam milion evra za pomoć Prvom partizanu iz Užica da izađu iz rupe koja je dole, koja je bila pored Užica i nisam dobio, trebalo je za putiće oko Čačka. Onda kada se desilo šta se desilo, onda me je prvi on napao i kazao – zašto niste to rešili? Zato što mi niste dali to da rešim.
Sve to, verujte mi, sve to znamo, ali ne koristim, trenutno nema prenosa pa više nije ni važno. Ne koristim tu argumentaciju zato što mislim da nije ni važna. Važno je da danas hoćemo da predložimo nešto što je dobro. To što je dobro, očekujem da ima podršku. Drago mi je da radikali daju podršku, iako čak ne glasaju. Nije to ni važno.
Ovo što vi nudite kao SNS, dajte malo da vidimo da bude jasno šta je to? Ni baba, ni devojka. Polutrudno. Ne može tako. Ili je profesionalno ili je stari sistem – 80-e, 90-e, pa se vi odlučite, ali morate biti jasni. Naprosto, građani Srbije očekuju da čuju vaš stav kao stranke koja pretenduje da osvoji vlast i da promeni ovaj zakon o profesionalizaciji ili da ga podrži sada u toku glasanja. Hvala.

Reč ima poslanica Zlata Đerić.

Gospodine ministre, prvo, nisam govorila o tradicionalnim vezama. Uopšte nisam to govorila i upotrebila. Govorila sam o tradiciji.
Dakle, samo definiciju tradicije, jer je ona danas mnogo korišćena i mislim da mnogi nisu ni znali o čemu se radi, niti šta je sadržaj toga. Drugo, nisam pomenula reč izolacija uopšte. Govorila sam o retorici, koju ste vi posle toga, vrlo ubedljivo demonstrirali. Rekla sam samo neke stari koje sam tehnički primetila, a kojima danas tu nije bilo mesto, ne želeći nijednom rečju, ako grešim, podsetite me čime sam to uvredila vojsku, ili rekla nešto protiv vojske?
Naprotiv, imam duboko poštovanje prema vojsci. Imam sina koji je bio vojnik i jako dobro znam šta je vojska u našem narodu. Moj koncept izlaganja nije bio takav.
Rekla sam jednu stvar koja je logična. Ne znam zašto ste se tu našli prozvani. To mi je zasmetalo. Rekli ste, i to je sama logika, čista logika, znači, tehnika, izraz rečenice, sentence – snaga vojske ne zavisi od broja naoružanja, već od kvaliteta. Stvarno ste na to reagovali. Znači, dobro je kada je nešto kvalitetno i brojno i to je bolje. Ne samo to, nema potrebe da replicirate, to je bilo to.
Mislim da sam bila vrlo korektna. Znači, govorila sam o retorici koja je danas ovde ovladavala, a jasno je da su ovde dva koncepta i dva pogleda. Ja sam vas pitala tehnički – ako ne bude interesovanja i ako bude maksimalno interesovanja, da li smo u mogućnosti da na to odgovorimo. Dakle, ne govoreći protiv toga, apsolutno.
Nije bilo potrebe da na taj način reagujete, ali hvala vam što ste mi izneli neke stvari za koje ste me optužili da ih ne znam. Znam kako rade bezbedonosne agencije i koliko su one doprinele u borbi protiv narkotika itd. To znaju svi u Srbiji i to je mnogo korišteno, upravo u vreme kada se neke druge stvari događaju, onda se izvuku narko-dileri i Srbija se zaspe tim informacijama, i potrebnim i nepotrebnim.

Reč ima ministar Dragan Šutanovac.

Da niste iz Nove Srbije, pomislio bih da ste iskreni oko ovog načina komunikacije i ophođenja. Ja se zaista trudim da budem pristojan i ako neko u Srbiji ima problem sa komunikacijom, to je upravo predsednik vaše stranke. Potrudite se da njega posavetujete, svima bi nam bilo lakše.
Nisam ja danas pričao to što vi kažete – da je bolje manje a kvalitetnije. Ja sam danas rekao da je u ratu Sever-Jug bilo 600 vojnika po jednom kvadratnom kilometru, da je u iskrcavanju u Normandiji bilo 400, a u Iraku tri vojnika i da su ta tri vojnika opremljena i obučena da neutralizuju ovih 600. To je suština.
Verujte mi, sada, kada otvorimo tu temu, da li mislite zaista da ja, kao ministar odbrane, i načelnik Generalštaba, kao i predsednik Republike, ne bismo voleli da imamo 150 hiljada vojnika i isto toliko tenkova i 250 aviona? Svakako da bi voleli, ali to naprosto ne postoji kao mogućnost.
Ne zato što mi ne želimo, nego zato što postoje određeni standardi u svetu koji se ispunjavaju i koji se odnose i na brojno stanje vojnika i na brojno stanje tenkova, naoružanje, itd. Svako iskakanje iz tog sistema podrazumeva veće finansiranje vojske. Veće finansiranje vojske bi značilo manje u ostalim budžetima, za obrazovanje, za zdravstvo, školstvo itd.
Mi smo se u ovom budžetu trudili da imamo mali, minimalni, 2,15% u ovoj godini, a u 2008. godini je bio 2,4%, tako da mi u tom budžetu radimo jako dobre uštede i sistem da se krećemo unapred.
Ovde je rečeno da para nema, da je nekada bilo tako, ali da para nije bilo itd. Slažem se s tim, ali moram da kažem da smo mi u mandatu ove vlade povećali plate, reda veličine, oko 40%, i to iz budžeta koji je manji nego što je bio. Kako? Tako što pravimo velike uštede.
Kako pravimo uštede? Tako što nemamo više energente kao što smo imali, nemamo trošak na hranu, kao i ostale razne troškove koje ima regrutni vojnik koji dolazi i odlazi nego sada formiramo jednu ozbiljnu vojsku koja nas ne košta po tom pitanju, a novac investiramo u operativne troškove.
Vojska mnogo više vežba nego što je vežbala, mnogo je više na terenu nego što je bila, nemamo problem u kopnenoj zoni bezbednosti kao što je bio ranijih godina, popunjenost je 100% sa potrebama koje su neophodne. Znači, gde god je problem, Vojska sada odgovara na jedan mnogo ozbiljniji i bolji način.
Nije ovo bio samo odgovor vama nego sam iskoristio priliku da kažem nešto što sam mislio da kažem na kraju diskusije.

Reč ima narodna poslanica Aleksandra Jerkov. Posle nje narodni poslanik Dragan Šormaz.

Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici i narodne poslanice, pre svega, gospodine ministre, s obzirom na to da ste vi danas velikodušno davali lekcije narodnim poslanicima i podučavali ih raznim stvarima, ja sam zadovoljna što mi se na kraju ovog produktivnog dana ukazala prilika da i narodni poslanici vas nečemu poduče.
Naime, gospođa Đerić je na početku svog izlaganja rekla da će vam postaviti nekoliko retoričkih pitanja. Retoričko pitanje je pitanje koje ne zahteva odgovor, tako da ste mogli sačuvati svoju podužu diskusiju i za kraj današnjeg radnog dana.
Vi ste na početku današnjeg dana, kada ste imali uvodno izlaganje, izrekli jedan stih ili krilaticu koja se ponavljala u toku ove diskusije nekoliko puta, a to je čuvena krilatica – Rado ide Srbin u vojnike, koja meni lično nije preterano bliska, ali priznajem da ima ljudima kojima jeste i koja veoma lepo zvuči, ali, čini mi se da je u pojedinim periodima i fazama kroz koje je naša vojska prolazila, ona bila upravo samo to kako ste vi i rekli - krilatica.
U vreme ratova 90-ih godina, kada su mladi ljudi bili nasilno mobilisani, kada su ginuli u ratovima koji su se vodili zbog nečijih snova o velikoj Srbiji i memorandumskih ciljeva, zatim nakon završetka ratova, kada su nam mladi ljudi i vojnici ginuli u miru kao i u ratu, u ono vreme kada su svi mladi ljudi ili mahom mladi ljudi pokušavali da pronađu raznorazne veze po odsecima, lekarima i da na bilo koji način izbegnu vojnu obavezu, ova krilatica je, nažalost, bila sve samo ne istinita.
Treba biti pošten i reći da niko ne može da krivi te mlade ljude zbog njihovog tadašnjeg ponašanja. Oni nisu želeli da se odazovu pozivu države koja ih se sećala samo tada kada je trebalo da im uruči poziv za vojsku.
Osim toga što je odsluženje vojnog roka problematično bilo i iz još jednog razloga koji, čudi me, danas nije zavredelo veliku pažnju narodnih poslanika, to je ekonomski i finansijski aspekt, jer je mnogim mladim ljudima i finansijski i ekonomski bilo problematično da odu na odsluženje redovnog vojnog roka, pogotovo onima koji su imali svoje porodice koje su trebali da prehranjuju.
Ovo je bilo problematično i iz mnogo drugih razloga. Pre svega što je sve do nedavno to bila vojska u kojoj su uslovi bili daleko ispod onih koji su dostojni ljudskog bića, vojska koja je bila duboko kompromitovana svojim odnosom prema ratnim zločinima, prema haškim beguncima, prema ljudima koji su optuženi za genocid i najgore zločine protiv čovečnosti, vojska za koju se, nažalost, previše puta pokazalo da je imala svoje tajne koje su bile jače od bilo kakve istine.
Mi smo u ovoj raspravi, kao i u svim raspravama koje se vode na slične teme, čuli puno velikih reči o tradiciji, o patriotizmu, o tome kako se postaje čovek odlaskom u vojsku. Čuli smo kako mnogi poslanici žale što svoju decu neće moći svim silama da oteraju u vojsku, jer, valjda neće biti isti gušt ako dete dobrovoljno ode to da radi.
Nažalost, mislim da se čovek ne postaje odlaskom u vojsku nego odnosom prema životu i da je činjenica da od ove vojske kakvu ćemo mi, nadam se, da promenimo i da stvorimo novu vojsku, mlad čovek koji je u nju otišao nije od nje mogao da nauči ništa ili bar ništa korisno. U svakom slučaju, nije mogao ništa lepo tamo da vidi. Mogao je da vidi vojsku koja nije spremna ni na koji način da odgovori na izazove koje pred nju postavlja svet oko nas i moderno društvo.
Mogao je da vidi vojsku u kojoj su uslovi obuke, boravka i života bili ispod svakog nivoa. Mogao je da vidi vojsku koja nije imala snage da se izbori sa mnogobrojnim unutrašnjim problemima, aferama koje su je razdirale i koja nije imala snage da građanima Srbije, a pre svega mladim ljudima pruži one odgovore na ona pitanja koja je morala da im pruži.
Ovu odluku danas vidim kao priliku da sve to ispravimo. Priliku da stvorimo vojsku koja će moći da se suoči sa svim tim problemima. Priliku da stvorimo vojsku koja će biti drugačija. Uostalom, kao vojsku koja će funkcionisati u jednoj drugačijoj zemlji u odnosu na onu zemlju koja je slala svoju decu da ginu u ratovima koje navodno nikada nije vodila. Na nama svima koji smo ovde, na nama svima koji ćemo glasati za ovu odluku je da tu priliku ne ispustimo i da sve ovo uradimo.
Podsetiću, mada ste i vi ovde danas to pomenuli, ali i Liga socijaldemokrata Vojvodine svake godine to podseća, da mi i dalje nemamo odgovore na pitanje ko je ubio dvojicu gardista na Topčideru? Mi ne znamo zbog čega se to desilo? Šta je istina o ovom događaju? Ko će dati odgovore njihovim porodicama i ko će reći istinu?
Da li je moguće dobiti tačan odgovor na pitanje koliko je vojnika Jugoslovenske narodne armije sa teritorije Srbije poginulo u ratovima devedesetih godina? Dalje, šta je sa nadoknadom razlike u zaradama koju Srbija treba da isplati bivšem generalu JNA Vladi Trifunoviću, koji je spasao 250 vojnika i bio osuđen zbog toga i koji i dalje nije dobio nadoknadu? Ko će se pobrinuti za to? Ko će obezbediti da on dobije te nadoknade, da bude obeštećen?
Ovo danas zaista jeste prilika da stvorimo uslove da se ove stvari nikada više ne ponove. Ovo danas je prilika da stvorimo uslove da se svi ovi odgovori daju i odgovornost je podeljena. Odgovornost nije samo na Ministarstvu odbrane, odgovornost je na svima nama koji ćemo zajedno da završimo ovu reformu vojske i da privedemo kraju. Ovo je prilika koju mi ne smemo propustiti i u tom smislu ona je istorijska.
Odluku o ukidanju obaveznog služenja vojnog roka Liga socijaldemokrata Vojvodine vidi zaista kao svojevrsni lični uspeh, zbog toga što je to trijumf politike koju Liga socijaldemokrata Vojvodine već 20 godina.
Prvi smo organizovali antiratne proteste u Vojvodini, uvek i stalno smo bili protiv rata, bez obzira na sve, skupljali smo potpise za prigovor savesti i zalagali se za profesionalizaciju vojske. Uvereni smo da je ova odluka koju ćemo usvojiti na način da stvorimo vojsku koja će biti organizovana po najmodernijim standardima, koja će biti moderna i koja će biti, što je najvažnije, spremna da odgovori na izazove koji se pred nju postave.
Svi poslanici Lige socijaldemokrata Vojvodine će glasati za sve predloge zakona i odluku i uradićemo to veoma ponosno. Isto tako, kao što znamo da će svi naši poslanici glasati za ove predloge, znamo da će i oni koji se danas protive tome, oni koji su danas govorili protiv završetka ove reforme imati priliku da posle ovog glasanja vide vojsku koja će biti modernija, efikasnija i ponosnija nego što je ova sada.

Osam minuta i 10 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Dragan Šutanovac.

U svom uvodnom izlaganju sam rekao da stajaća vojska svoj vrhunac doživljava u Prvom svetskom ratu, kada i važi krilatica "rado Srbin ide u vojnike", a kasnije sam rekao da u to vreme i krilatica "rado ide Srbin u vojnike" dobija i nastavak "tri ga tuku, a dvojica vuku". To nisam rekao, pošto smatram da nije baš primereno, ali, evo, da znate šta je nastavak.
Devedesetih godina imamo eroziju služenja vojnog roka, tako da to što vi ne doživljavate to "rado Srbin ide u vojnike" kao neku svoju tradiciju, a verujem u vašoj generaciji možda tako nije, u mojoj generaciji se išlo rado u vojsku. Ja sam stariji, ali nije strašno. Odgovor na drugo pitanje dobićete u pisanoj formi.

Reč ima narodni poslanik Dragan Šormaz, a posle njega narodni poslanik Petar Jojić, a posle njega narodni poslanik Srđan Milivojević, koji je poslednji prijavljeni govornik.