Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pošto vidim da je bitno, hajde da se legitimišem da kažem da jesam služio vojsku, učesnik sam rata u vreme bombardovanja, služio u Hrvatskoj, u Divuljama, PVO i mogu reći, na osnovu onoga što sam tamo video, i u ovom ratu, još tada sam shvatio da su države ili vojske koje primenjuju doktrinu naoružanog naroda besmislica i da od toga nema ništa.
Posle toga četiri-pet godina je, naravno, JNA pokazala da je tigar od papira, raspala se vrlo brzo. U januaru će biti 20 godina kako se bavim politikom. Od tada i smatram i javno sam uvek govorio da je Srbiji potrebna profesionalna vojska i smatram da je Srbiji potrebna profesionalna vojska.
Ima u istoriji bezbroj primera koliko je bolje imati dobru profesionalnu vojsku, još od nastanka maltene civilizacije i dobro obučenog vojnika, iskusnog i profesionalnog, nego naoružanu gomilu ljudi. Nekoliko primera mogu reći.
Na primer, Hanibal je godinama maltretirao Apeninsko poluostrvo i Rimsko carstvo i porazio nekoliko vojski koje je Rim spremao zaredom samo zato što je imao iskusnu vojsku i dobro opremljenu. Šta reći o Leonidi i 300 Spartanaca koji su se suprotstavili po nekim procenama preko 200.000 Persijanaca na jednom polju tri dana.
Ili Aleksandru Makedonskom koji je sa sedam puta manjom vojskom porazio Persijsko carstvo, ali je on imao vojnike koji su bili iskusni, od 10 do 30 godina u ratovanju i mnogo bolje naoružani od ovoga što je imao persijski car, koji je onako skupio plemena i poslao džumle na njih i naravno izgubio carstvo posle toga.
Šta reći o Sparti kao državi koja je prva imala organizovanu profesionalnu vojsku, muškarce koji su bili samo vojnici i ništa drugo i šesto godina na njihovo tlo nije, po tome su, hajde da kažemo, rekorderi, niko nije uspeo 600 godina da pređe granicu Sparte, a kamoli da vodi neki sukob na njihovoj teritoriji sa njima.
Međutim, malo me je ova euforija koju su pokazali poslanici vladajuće većine i naterala da se javim da govorim. Da, gospodo, ali ovo nije završena reforma, ovo je tek početak reforme. Znači, mi moramo da nastavimo s tim dalje.
Mnogih odgovora ovde nema. Na primer, ja sam negde pročitao, ne znam da li je tačno, ministar možda to zna, da jedan profesionalni vojnik danas u proseku košta šest puta više nego običan, ali to znači da on mora da bude dobro naoružan, da mora da bude dobro obučen, da bude dobro obučen, sve to mora da se ima.
To danas ova srpska profesionalna vojska nema i na tome mora da nastavi da se radi, a sa ovom privredom i na ovaj način i sa ovim što se odvaja za budžet vojske teško da ćemo do toga doći u skorije vreme, nisam od tih koji će reći da nećemo, naravno da moramo. Zato vam ta euforija malo nije na mestu.
S druge strane, potrebno je isto tako, po meni, šta pogrešno, barem sada u promociji ove reforme, ministar sa time može da se složi ili ne, ali dajem kao predlog to što se promoviše i profesionalna vojska, ali se ne promoviše i ne reklamira ovaj dobrovoljni deo ili barem se o njemu ne govori, dobrovoljna mogućnost služenja vojnog roka. Hajde da od današnjeg dana se to promeni, na primer, to je moj predlog.
Sami ste rekli – možda radni staž. Mora biti neke stimulacije. Znači, radni staž da, ali se ne slažem s vama da treba da se računa vojska, zašto ne možemo zakonom? Dajte predlog zakona i jednostavno samo upišemo radni staž. Zašto mora da se naplaćuje sada u penziono tih tri, šest meseci, godinu dana, koliko se predvidi?
Kao država možemo da donesemo odluku, vojsci treba pomoći. To je dovoljno samo kao motivacija ovim ljudima, da mogu oni koji žele da služe vojsku da ništa ne gube time što odu da služe vojsku, znači, radni staž je u knjižici, pečat, potpišemo i to se zna. Zašto mora da se uplaćuje? Mislim da je zakonski način da to može.
Drugo, treba promovisati dobrovoljno služenje vojske jer može se desiti da nam bude potrebno. Kolektivna bezbednost, o njoj se govori, govore predsednik Rusije, predsednik Vlade Rusije i mislim da mi za to treba da se zalažemo od Lisabona do Vladivostoka, a svakako ne u NATO, to je nešto što nam u ovom trenutku nije potrebno.

Narodni poslanik Petar Jojić ima reč, a posle njega narodni poslanik Srđan Milivojević i on je poslednji prijavljeni govornik na listi.

Slušajući danas ovu diskusiju i u nekim krugovima vidim da smo reč patriotizam doveli do apsurda i srama, da se danas čak i neki stranački lideri smeju i izvrgavaju tu reč do vulgarnosti.
Gospodine ministre, u predlogu člana 7. zakona o izmenama i dopunama Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, predviđa se da predsednik Republike, na predlog ministra odbrane, može skratiti trajanje služenja vojnog roka. Mene ovo zabrinjava jer ovo nije ustavna kategorija.
Naime, pročitajte član 112. Ustava Republike Srbije, pročitajte član 17. Zakona o Vojsci Republike Srbije. Izašlo se iz okvira i ovo mene zabrinjava. Sada je predsednik Republike gospodin Boris Tadić, ali mene brine da dođe neko drugi koji može da skrati vojni rok i da ugrozi bezbednost Republike Srbije.
Gospodine ministre, što se tiče ove odluke o dobrovoljnosti, smatram da licima koja dobrovoljno služe vojni rok sa oružjem pripadaju i beneficije, stimulacije po ovom zakonu i nabrojati, prvo - vreme provedeno u služenju vojnog roka pod oružjem računa se kao uvećani radni staž, beneficiran, plus četiri meseca za godinu dana. Mislim da ovo treba urediti zakonom.
Gospodine ministre, danas smo čuli i istorijsko gledanje. Članice NATO pakta nikada nisu pomogle Srbiji ni u jednom ratu gde nisu imale svoj interes, počev od cara Dušana, preko Solunskog fronta, do Drugog svetskog rata. Srbi su uvek ispadali naivni u prijateljskim odnosima, ratnom savezništvu protiv svakog protivnika, gde su Srbi bili najveće žrtve koje su podnosili.
Mi smo u odnosima sa članicama NATO pakta imali veće gubitke, a vodeće zemlje NATO pakta, sadašnje članice su prema Srbiji i Srbima bili zlikovci. U zadnjim ratovima 90-ih godina, američki penzionisani generali, tvorci plana i izvršitelji "Oluje" protiv Srba u Hrvatskoj, bombardujući sve što je srpsko, u Bosni i Hercegovini, bombardovali su Srbiju i naneli ogromne žrtve i štete i vratili je unazad 50 godina.
Okupirali su srpske teritorije, sada KiM, okupirali srpski narod u BiH, a hoće da ukinu i Republiku Srpsku i da je pripoje Muslimansko-hrvatskoj federaciji, predali srpske teritorije Hrvatima i ceo NATO pomaže Hrvatima da se treći stav ustaške Pavelićke politike provede u delo, a Pavelićeva politika je bila NDH prema Srbima: jednu trećinu treba pobiti, jednu trećinu treba pokatoličiti, jednu trećinu raseliti.
Sada to Hrvatska provodi pod okriljem NATO pakta, Amerike, Nemačke, Engleske i drugih koje podržavaju Hrvatsku da uđu u NATO pakt i EU da ojača na račun Srbije.
Postavljam pitanje šta Srbija dobija ako uđemo u NATO? Ako uđemo u NATO, gospodine ministre, Srbija će izgubiti sve, a njeni protivnici na njen račun dobijaju sve i nama takvo društvo ne treba, jer više šteti nego što koristi. Ovo kaže i običan građanin Republike Srbije.
Gospodine ministre, druge kategorije, tehnički, naše oružane snage, ni po čemu nisu kompatibilne sa tehničkim i logističkim oružjem snaga NATO pakta.
Nama ceo NATO pakt nije mogao da remontuje tri borbena aviona, nego smo morali da ih šaljemo u Rusiju. Pre oko dva ili tri meseca, ceo svet je upoznat, pa i mi smo, naše operacije za vođenje ruskih protivavionskih raketa morali da probamo u Bugarskoj, na njihovom poligonu, koliko imam informacije. Ako je to tako, vi to bolje znate.
Gospodine ministre, ja sam ovde imao da govorim dva sata, ali zbog vremena koje mi je ostalo na raspolaganju, jer su moje kolege danas govorile o tome detaljno, moram da vas podsetim da se u ratovima rat dobija sa tri stvari, to su govorili čuveni generali Francuske. Rat se dobija novcem, novcem i novcem.
Šta ima naša vojska? Gospodine ministre, šta ćete uraditi da poboljšate materijalni položaj naše vojske? Zašto su onolike nekretnine, gospodine ministre, kojom raspolaže Vojska Srbije?
Gospodine ministre, Vojska Srbije ima ogromne nekretnine, a tih nekretnina treba se osloboditi, koje ne trebaju vojsci, poboljšati materijalni položaj vojske, desetine hiljada vojnika i rezervista i oficira nema rešeno stambeno pitanje.
To se mora učiniti što pre, prodati nekretnine koje čak ne obezbeđuje vojska, a one su prazne, niko ih ne koristi.
Zbog toga sam pristalica da se Vojska Srbije mora pre svega obezbediti materijalno, mora tehnički i morate shvatiti da se ovim brojem od 10.000 neće moći odbraniti Srbija, pa čak i ako nas jedan Kosovski korpus napadne, i zbog toga naša vojska mora biti jača i brojčano.
S vama se ne slažem, što se tiče, tri dobro obučena vojnika profesionalca mogu bolje izvršiti zadatak i odbranu od 600 drugih neobučenih, odnosno vojnika neprofesionalaca. Složio bih se u tome s vama samo pod jednim uslovom, da su ova trojica naoružana, a onih 600 nisu.
Srpska radikalna stranka, čuli ste od naših poslanika prethodnih govornika, nije protiv profesionalizacije vojske i mi želimo da nam vojska bude jaka, da branimo državu, ali da se sa svakim društvom ne nađemo. Hvala.

Reč ima poslanik Srđan Milivojević.

Poštovani gospodine ministre, časni oficiri i ponosna Vojsko Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, ali pre svega, građani Srbije, evo u ove sitne sate da malo rezimiramo sve ono što smo čuli, a mnogo toga smo danas čuli.
Prvo, da krenemo od tradicije. Interesantno je, preostale kolege u sali, to poimanje naše tradicije, kako ko vidi srpsku istoriju i srpske tradicije. Tradicija je po nekima samo ono što nama odgovara u ovom trenutku, što odgovara toj političkoj stranci i toj političkoj ideji. Kada se ovde govori o tradiciji na takav način da se uopšte ne poznaje srpska istorija, istorija vojske i nastanak Vojske Srbije.
Neki tradiciju traže kod Obrenovića, drugi istorijske korene traže kod Karađorđevića, zaboravljaju da je zemlja Srbija imala svoju istoriju i pre Karađorđevića i pre Obrenovića, pogotovu pre njihovog ulaska u politički život ove zemlje i osnivanja njihove političke stranke. Sada traže slične političke stranke kroz istoriju koje su možda imale slično ime, ne bi li se napravio kontinuitet sa tim političkim idejama i tek tu se pravi jedna groteska, da ne kažem, humoreska od jedne vrlo ozbiljne teme.
Ima li uopšte grada u Srbiji koji je vezan više za vojsku od grada Kruševca? Ne zbog toga što smo mi grad koji je vezan za 1389. godinu i Kosovski boj, imali smo mi vojsku i pre toga, ali da vas podsetim da kada smo u ovoj sali slušali istoriju srpske vojske zaboravljalo se da je Srbija učestvovala u ratovima i pre Nemanjića, i za vreme Prvog srpskog ustanka i Drugog srpskog ustanka, pa se mnogo toga zaboravilo.
Skratiću svoje izlaganje i neću preostale predstavnike opozicije, a malo ih ima, podsećati na to što kada govorimo o tradiciji ne poznaju tu tradiciju.
Kaže Čolaković da govorim o zakonu. Sve je ovo o zakonu. Hoću da kroz jedan segment pozivanja na tradiciju ponovo podsetim na jednog Kruševljanina, despota Stefana Lazarevića. Despot Stefan Lazarević je poznat i kanonizovan na 500. godišnjicu svoje smrti 1927. godine, a bio je čovek koji je bio prinuđen da bude u vazalnoj vojsci kod ubice svog oca, kod sultana Bajazita, da se za njegov interes bori sa srpskim vitezovima, da on hrabrošću zadivi Mongole u bici kod Angore, da nakon toga pristupi u vazalni odnos kod ugarskog kralja Žigmunda i danas bi taj verovatno bio nazvan stranim plaćenikom od strane onih koji na ovaj način tumače srpsku tradiciju, imaju poimanje nužnosti da se u jednom istorijskom trenutku pod određenim istorijskim okolnostima Srbija izbori za svoj opstanak.
S druge strane, kada govorimo o despotu Stefanu Lazareviću, podsetiću samo da je on lično od vizantijskih vladara dobio tu titulu despota, a ona je odmah ispod carske. U svojoj biografiji je upisao učešće u nekoliko ratova na strani Turaka, u nekoliko borbi i bitaka na strani ugarske krune i na kraju se borio i izborio da se Srbija očuva nakon kosovskog poraza.
Šta kazati o nepoznavanju činjenica da je prvi ministar vojni u Srbiji bio Francuz, da smo 1861. godine dobili mondena za ministra vojske. Šta kazati da smo zbog nepoznavanja činjenica, da smo zbog Zakona o stajaćoj vojsci donetog januara 1883. godine imali Timočku bunu.
Znači, onoga trenutka kada smo profesionalnu plaćeničku vojsku zamenili tom našom tradicionalnom vojskom, jer za nas tradicija počinje tek 1883. godine, Srbija je ušla u međusobni obračun, jer smatrala je da je stajaća vojska nešto loše, a da je profesionalna vojska nešto dobro, pravo, iskreno.
Sada opet imamo posle 100 i nešto godina tu dilemu - da li je sada dobro da se vrati profesionalna vojska, a ne stajaća? Sada se pozivamo samo na srpsku tradiciju, a ta naša tradicija počinje od 1883. godine.
Sve ovo što sam sada govorio to je, dame i gospodo, zanemarljivo, to nije bitno, to se nije desilo u istoriji, jer to odgovara određenim političkim opcijama.
Godine 1867. godine donet je Zakon o prijemu stranih oficira u Vojsku Srbije, jer ko je činio osnovu oficira Vojske Srbije. Prve odredbe stajaće vojske mi smo u Srbiji dobili za vreme Miloša Obrenovića 1827. godine i to su bili Rusi posle Jedrenskog mira. Mogu sad da govorim o mnogo tradicija, ali nema predstavnika opozicije. Svoje izlaganje ću skratiti.
Moram zaista da prokomentarišem, ni od koga ko se zalaže za tradicionalne vrednosti u ovom sali nisam čuo pohvalu što se uvode vojni sveštenici, ja vam na tome čestitam, gospodine Šutanovac, ja sam pravoslavni hrišćanin, pripadam duhovnom bratstvu Sv. Đorđa, to je hram u Kruševcu. Zaista sam veoma srećan i ponosan što je ova DS zaslužna da mi konačno imamo vojne sveštenike.
Na kraju, kad već govorim o Kruševcu, dozvolite mi da vam kao Kruševljanin zahvalim što ste vi imenom i prezimenom, kao Dragan Šutanovac, 1,2 milijarde dolara doneli u ovu zemlju kroz promociju vojne industrije ove zemlje. Kad građani Srbije čujete da neka vojna fabrika radi u Srbiji, znajte da je to zasluga gospodina Dragana Šutanovca.
Kad idete na posao i to će raditi, gospodine Jojiću, kad odete na posao i primite platu, znajte da se neko svojim ličnim autoritetom postarao da ta fabrika radi, bilo da je reč o "Slobodi" u Čačku, bilo da je reč o "Krušiku" u Valjevu ili "14. oktobru" u Kruševcu. Nisam čuo ni reč pohvale o tome.
Nisam čuo ni reč pohvale o tome da u trenutku kad Srbija na svaka dva meseca traži po svetu novac za penzije, plate, neko kaže, to je reformisana vojska, to je reformisana vojna industrija, na to možemo biti ponosni.
Svoje izlaganje ću završiti činjenicom da smo ne tako davno imali vojsku kao instituciju koja je doživela najmanje poverenja građana ove zemlje. Danas je Vojska, uz Srpsku pravoslavnu crkvu, institucija kojoj najveći broj građana ove zemlje veruje, jer ako neko misli da se to desilo preko noći, čarobnim štapićem, hokus-pokus preparatima, to se desilo danonoćnim radom, donošenjem ovakvih zakona, povratkom ugleda vojske u svetu, međunarodnim angažovanjem naše vojske u međunarodnim mirovnim misijama, učešćem gde su ti momci osvetlali obraz Srbije i pokazali šta je i kako treba da izgleda srpski vojnik u 21. veku.
Ovaj zakon omogućava da imamo te vojnike koji će ponovo proslaviti zemlju Srbiju, ne samo u Srbiji već širom sveta, isključivo u mirovnim misijama.

Sedam minuta i 40 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Dragan Šutanovac.

Zahvaljujem svima koji su izdržali ovaj dan i ostali do kraja u Skupštini. Želeo bih da završim svoje obraćanje upravo nekim pitanjima prema svima vama, pretpostavljam da znaju odgovor.
Mi već nekoliko godina ispred Savezne skupštine, sadašnjeg Doma Narodne skupštine, pravimo jednu ceremoniju promocije novih potporučnika. Imao sam priliku da čitam u medijima kako kažete u skladu sa starom srpskom tradicijom. Odmah da vam kažem to smo mi izmislili i to nikada nije bilo. To je tradicija koju mi sad pravimo. I nije jedino Sveti Sava bio pametan, jer ima pametnih koji žive danas i koji će danas da naprave neku novu tradiciju koja će biti za buduća pokolenja takođe da se ponose.
Mi već dve godine imamo Vojno-medicinski fakultet. Za 50 godina će se ovde voditi verovatno debata, pa će neko reći – mi tradicionalno imamo Vojno-medicinski fakultet, iako smo ga mi sada napravili. Za 100 godina će neko reći da Srbija ima profesionalnu vojsku. To će biti ta tradicija.
Ovo što danas radimo u oblasti odbrane, univerzitet odbrane, koji ćemo da formiramo, kontrolu naših agencija, sve to su prvi koraci, nažalost kasnimo par decenija, ali sustižemo polako i ispred nekih smo brzi, iza nekih smo, da kažem, sporiji.
Važno je da znate samo da smo potpuno ubeđeni da radimo ispravne stvari. Da li su one u tempu koji mi bi želeli da budu, nisu uvek, ali nemamo dilemu da niti smo najbolji, niti smo najgori, već ima prostora da budemo još bolji. Verujte možete biti ponosni na ono što se dešava u Ministarstvu odbrane i Vojsci Srbije, a to je zaista, što reče neko danas ovde, apsolutno druga vojska. Hvala vam.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, a pre zaključivanja zajedničkog načelnog jedinstvenog pretresa, pitam, da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika Narodne skupštine? (Ne)
Pošto se niko nije prijavio, zaključujem zajednički načelni i jedinstveni pretres.
Zahvaljujem svima na uloženom radu današnje sednice.
Za danas završavamo rad, koji nastavljamo u utorak, 7. decembra, u 10.00 časova. U 10.00 časova ćemo naravno, prvi deo sednice, nakon otvaranja, raditi na osnovu člana 286., a zatim po dnevnom redu, dok će, kako ste obavešteni, popodne biti posebna sednica, odnosno sednica sa aktuelnom temom. Zahvaljujem.