Uvaženi gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, veliko je zadovoljstvo videti da nešto što ste možda pre nekoliko godina doživljavali kao san postaje realnost. To se ne događa svaki dan u Srbiji.
Ukidanjem obaveznog služenja vojnog roka postići ćemo dve jako bitne stvari za svakog građanina Srbije. S jedne strane, imaćemo bolju vojsku, znači, bolju zaštitu, profesionalce na svojim mestima. S druge strane, i ono što je moja prethodnica Jovišić govorila, imaćemo slobodu izbora, ono što moje generacije i generacije pre moje nisu imale.
Momci koji danas imaju 18, 20, 25 godina, žive u Kragujevcu, Kruševcu, Novom Sadu, Beogradu, Nišu, celoj Srbiji, imaće slobodu izbora da li žele da svojih šest meseci ili devet meseci, oni koji su služili civilno, ranije godinu dana, pa i više, provedu u vojsci, ili s druge strane, žele da se posvete školovanju, da se zaposle, da reše neke lične probleme. Ukoliko žele da uđu u vojsku, ukoliko žele da služe vojni rok, dobrodošli su i to je za pohvalu.
Zašto je profesionalna vojska bolja? Čuli smo danas bezbroj argumenata. Ukratko, zato što je profesionalna. Da li ima nešto što je profesionalno, a da nije bolje od onoga što nije profesionalno. Čuli smo i takođe da jedan vojni profesionalac vredi najmanje četiri u operativnom smislu regruta, koji su samo došli da ispune patriotsku ili zakonsku obavezu, ali nemaju tu vrstu motivacije, nemaju tu vrstu treninga, ne primaju platu, na kraju krajeva, od vojske i države.
Profesionalni vojnik spreman je 24 sata da stupi u akciju. S druge strane, svaka nova generacija regruta se iznova obučava i taman kad nauče nešto onda odu nazad kući, a ako godinama ne koriste to znanje, to zna svaki učenik, svaki student, ono znanje koje se ne koristi, ono prestaje da bude operativno, dakle, za nekoliko godina onaj koje prošao vojnu obuku veliko je pitanje da li je spreman da se priključi vojsci.
Srbija nema pretenzije prema drugim zemljama. Mi ne želimo da budemo osvajačka zemlja, mi se ne spremamo u pohode na okolne zemlje, niti imamo ideju da uđemo u oslobodilačke ratove, kao što smo imali tokom balkanskih ratova. Ne treba nam ogromna vojska koja će mobilisati celo stanovništvo. Treba nam profesionalna vojska, koja će odgovoriti savremenim izazovima.
Naša vojska je već danas, a sa ovom reformom naročito, najmodernija u regionu i doživljava se kao faktor stabilnosti. Pripadnici Vojske Srbije su danas u misijama u Obali Slonovače, Liberiji, Kongu, Libanu, nadam se i u drugim zemljama, kao što su nekada pripadnici Ujedinjenih nacija, zemalja, članica Ujedinjenih nacija dolazili u Srbiju, odnosno u Bosnu i Hercegovinu, Hrvatsku, na prostor bivše Jugoslavije da čuvaju mir, i dan danas tako naša vojska radi, tako će i u budućnosti, nadam se sa sve većim kapacitetom.
Nama treba kvalitetna vojska koja služi kao sredstvo odvraćanja neprijatelja. Mi ne želimo da pretimo da ćemo bombardovati Beč, da ćemo bombardovati Rim, jer u tom slučaju, ako hoćemo da pretimo Beču i Rimu, nama nije dovoljno da regrutujemo i bebe, žene i starce, ni tada nam neće biti dovoljan broj vojnika na raspolaganju i nećemo biti bezbedni, ukoliko to planiramo da radimo. Naša politika je miroljubiva i takva treba da ostane.
Vidim da ima mnogo preobraćenika, onih koji su pozivali takođe da se bombarduju evropski gradovi i danas na svoje stranačke skupove pozivaju ambasadore zemalja Evropske unije i oni su prihvatili makar formalno našu politiku, ali ne shvataju do kraja šta ona znači, jer da shvataju danas bismo čuli, umesto nemuštih rečenica, nedvosmislenu podršku Odluci o ukidanju obaveznog služenja vojnog roka.
Zašto je za moju generaciju ova odluka ostvarenje sna? Prosto zato što je nekada vojska jurila mlade ljude po Srbiji, terala ih u ratove koje nisu razumeli, koje ni sama vojska nije razumela. To je radila država. Ti ljudi nisu bili slobodni građani, oni su bili topovsko meso promašenih ideja i propale politike.
Danas vojska više nikoga ne poziva. Od 1. januara sledeće godine vojska više nikoga neće pozivati, ali će mnogi pozivati vojsku, da joj se priključe. Da je tako, govori vam i podatak da je prošle godine za prijem 2.400 profesionalnih vojnika prijavilo se devet i po hiljada ljudi, od čega 14% žena.
Obavezno služenje vojnog roka uvedeno je u Srbiji tek krajem 19. veka. Dakle, kada govorimo o tradiciji, treba da imamo u vidu i tradiciju pre toga. To je uvedeno zbog toga što su potrebe bezbednosti i odbrane zemlje to zahtevala. To je tada bio svetski trend, kao što je danas svetski trend profesionalizacija. Mi ne ukidamo tradiciju, mi samo dajemo jedan racionalan odgovor na potrebe današnjice.
Čuo sam žal od nekih govornika danas u raspravi, eto, neće moći da piju rakiju, neće moći da prave ispraćaje, a dobra vest je za njih, i to je ministar odgovorio, svako ko želi da uđe u vojsku i da prođe tu obuku, moći će to da uradi, tako da će biti ispraćaja u Srbiji. Jako je bitno i treba svi da radimo na tome da ti ispraćaji ne budu kao u prošlosti, ispraćaji u rat. Hvala vam.

Pet minuta i 50 sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Milan Avramović, a posle njega narodni poslanik Dejan Nikolić.

Dame i gospodo narodni poslanici, jasno da je odluka koja je na dnevnom redu našla uporište i u Zakonu u Skupštini i u Zakonu o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi. Ali, ono što nije našlo uporište u ovom zakonu demonstrirano je u odluci koju imamo na dnevnom redu, jeste član 135. Zakona o vojnoj, radnoj i materijalnoj obavezi, koji kaže – da nakon profesionalizacije Vojske Srbije, a za vreme vanrednog ili ratnog stanja, predsednik Republike može odlučiti o ponovnom uvođenju obaveze služenja vojnog roka, koja može trajati do prestanka vanrednog ili ratnog stanja.
U ovom predlogu odluke ne stoji član 135. stav 6, koji kaže – da Narodna skupština Republike Srbije, na predlog Vlade, može ponovo aktivirati obavezu služenja vojnog roka, u skladu sa odredbama ovog zakona. Šta sad to u prevodu znači?
Ne navodeći tu mogućnost koja ima u ovom prefiksu prethodnog stava nakon profesionalizacije, znači da Skupština i Vlada nemaju nikakve ingerencije posle odluke ove koja je na dnevnom redu.
Sada imajući tu činjenicu u vidu da poznajemo kako lako alarmirate vanredno stanje, stavlja se do znanja samo da predsednik Srbije može poništiti sve ono što mi danas raspravljamo, celu ovu raspravu koju vodimo po ovim tačkama dnevnog reda, kao i amnestirati sve ono što smo doneli kao zaključak, pokušavajući čak i da popravimo ove dve odluke.
Suštinski onda postavljamo pitanje koje je potpuno jednostavno – zašto smo izgubili vreme da vas ubeđujemo da ste pogrešili, kada i sami to znate? Ako će predsednik da amnestira sve ovo što smo mi danas uradili, onda lepo neka predsednik izađe u javnost, neka izađe u medije i neka kaže - obećao sam u predizbornoj kampanji da ću da ukinem vojsku, ja obećao, ja uradio, zašto to da radi Narodna skupština, na predlog Vlade.
Ono što je takođe bitno, da vaše težnje prema NATO alijansi i prema svemu onome zašto ste spremni da žrtvujete, i građane i budžet, a tu posebno mislim na ulazak u Evropsku uniju, jeste i gašenje same vojske. Zato ste i postigli ovo zakonom koji se zove Zakon o amnestiji, koji je usvojen 23. marta 2010. godine, koji je bio priprema za ovu današnju tačku dnevnog reda.
I tada smo vam govorili da Zakon o amnestiji nije dobar, da rušite imidž redovne vojske i da radite sve ono što je suprotno interesu države Srbije. I sam Zakon o amnestiji predvideo je izbegavanje vojne obaveze, izbegavanje propisa i pregleda, neizvršavanje materijalne obaveze, izbegavanje vojne službe onesposobljavanjem ili obmanom, samovoljno odsustvuje i bekstvo iz vojske. Amnestija lica obuhvata oslobađanje od krivičnog gonjenja, oslobađanje od izvršenja kazni i brisanje osude.
Dakle, ovaj zakon je bio preduslov za ovo i mi sada tvrdimo da je ovo preduslov za ulazak u NATO pakt. Da li ćete vi nama verovati u to ili ne, pokazaće vreme.
Zabrinjavajuće su i analize, efekti ovog zakona koji glase – primena ovog zakona znatno će uticati na bolju pripremu organizovanosti i završavanja doborovoljnog služenja vojnog roka, što dovodi do planske, sigurne i potpune vojske, odnosno popune Vojske Srbije i druge odbrane za izvršavanje predviđenih misija i zadataka.
Koje su to predviđene misije i zadaci, to ćemo takođe videti u narednom periodu, obzirom da vojska nije pod civilnom kontrolom i ostaje nam buduće vreme da to zaključimo.
Šta je dalje predviđeno ovim predlogom zakona? koja je, razlika, gospodine ministre, između profesionalnih podoficira i oficira i profesionalnog vojnika? Ima li profesionalni vojnik zakletvu, neku moralnu obavezu, ima li profesionalni vojnik ugovor o radu i kada može da ga raskine, kako će isti taj vojnik da deluje u skladu sa svojim maksimumom ili, ne daj bože, da izgine za ovu zemlju, ako ugovor o radu kaže – čim osetiš neugodnu situaciju, možeš da daš otkaz.
Mislim da je poređenje ove dve stvari i te kako važno, jer se ne može meriti nekadašnja čast koja je sada zabranjena ili prevedeno, dobrovoljni odlazak sa onim što je nekada bilo kao u svim prethodnim ratovima, kao što su bili Prvi i Drugi svetski rat.
I sam pukovnik Vlatković zna, a koji je zadužen za ljudske resurse, da je zdravstveno stanje regrutne populacije jako loše i da svi oni koji funkcionišu na dobrovoljnom odnosu, neće biti u stanju da vrše taj posao u onoj meri kako treba, obzirom da im je vojni rok tri meseca. Sve do dana današnjeg, služenje vojnog roka, pored elementa obaveze, sadržao je i element časti.
Znači, služiti vojsku bila je i čast i obaveza, kako u ratu, tako i u miru, a sada je ta čast poistovećena sa dobrom voljom pojedinca, pa će biti, danas hoću, sutra neću, danas mogu, sutra ne mogu, danas sam častan, a sutra nisam.
Ono što je takođe još gore jeste činjenica koju ću potkrepiti citiranjem člana 3. stav 3. koji kaže da regrutna lica u rezervnom sastavu postaju vojnici na dobrovoljnom odsluženju vojnog roka sa oružjem danom stupanja u Vojsku Srbije, kada i postaju vojna lica. Prestaju da budu vojna lica, danom otpusta ili prekida dobrovoljnog služenja vojnog roka.
Sada imamo situaciju i tradiciju da je vojska uvek priskakala prva da pomogne svom narodu, pogotovo kada su u pitanju elementarne nepogode. Sada dođe dobrovoljni vojnik i kaže, ja neću da pomognem, nemam nikakvu obavezu, a ovaj zakon mi omogućava, neću da pomažem nikome, neću da mi naređuje niko ništa.
Imate profesionalnu vojsku, a kada dobijete usluge od nekog profesionalca, one se naplaćuju, gospodine Šutanovac. Onda imamo dokaz da sve što vojska bude radila u narednom periodu, biće u komercijalne svrhe ili će se svaka vrsta zadatka vojske naplaćivati, jer imamo profesionalnu vojsku.
Dame i gospodo narodni poslanici, građani Srbije, znajte da je vojska postala privatno preduzeće, profesionalna vojska gde će menadžerstvo da bude glavna i osnovna odluka za punjenje budžeta, kako džepova, tako i budžeta Republike Srbije, pa ćemo po tom osnovu da donesemo zaključak gde će svima biti lepo.
To je nešto što je osnovna praksa i ideja koju vi prezentujete ceo dan danas, reklamirajući DS, ali ja ću da vas demantujem samo sa dve činjenice.
Prvo, tvrdite da ima veliki broj penzionera i zato im niste dali 11% više penzije što im sleduje.
Drugo, kažete da niste otpustili ni jednog oficira, a ja vam kažem da ste otpustili i oterali one načelnike odeljenja, sektora i uprava koje ste ugasili, a jedan od tih načelnika Sektora za materijalne resurse je bio u činu pukovnika.
Dakle, bilo koji sektor koji je ugašen ostao je bez oficira koji je morao da se penzioniše i nije imao mogućnost da se drugačije aktivira.
Ono što je takođe veoma loše jeste da oni koji se budu prijavljivali da služe pod oružjem, a do sada to nisu uradili, jer su izbegavali vojnu obavezu, mogu to da urade slučajno iz egzistencijalnih razloga ili iz razloga nemaštine i bede u koju nas je politika DS dovela, da budu vojnici i pod oružjem, ne bi li imali mogućnost da prežive, jer ste i sami naveli kolika primanja mogu da budu njih istih. Doći ćemo do jednog lakog zaključka, a to je da ćemo imati jednu socijalnu i nesposobnu vojsku koja će biti tu po zadatku obezbeđivanja egzistencije.
Dok vi završite sa dobrovoljnim vojnicima koji imaju tri meseca status zadržavanja, postavlja se pitanje kakva će to vojska biti. Meni je to smešno, ali nažalost ono što je smešno, to je i istinito.
Zato profesionalan vojnik nije dužan da da maksimum u svom radu, može da raskine ugovor, nema nikakvu odgovornost u odnosu na ugovor, da li će vršiti neku naknadu štete u vojsci ili ne, ostaje da se vidi, ali šta ćemo sa državom, to je pitanje broj dva.
Ono što ste vi ostavili kao poruku danas jeste – neće nas niko dirati, ne treba nam vojska, niste u pravu, niste ušli u NATO pakt da biste bili toliko sigurni i bezbedni, a svi znamo koga NATO pakt čuva, taj će završiti u blatu i tu dileme nema.
Gospodine Šutanovac nemojte živeti u predizbornoj kampanji, pogledajte realnost. Ako već hoćete da zaposlite omladinu kao što su ove kolege, nađite im bolju perspektivu.

Devet minuta i 30 sekundi iskorišćeno je vremena poslaničke grupe. Reč ima ministar Dragan Šutanovac.

Moram da kažem da je dosta duhovit bio završetak, ali posle svih devet ili deset minuta u stvari ne znam da li ste vi za profesionalce ili?
Imam utisak da ipak niste. Voleo bih da znate da profesionalni vojnik ima dužnosti i obaveze koje imaju i oficiri i podoficiri dok su pod ugovorom, imaju sve obaveze, ukoliko dezertira, podleže zakonima koji važe u Srbiji, kako za oficire, tako i za podoficire. Ukoliko ne želi nešto da radi, naravno, postoje sankcije koje se tiču vojnih disciplinskih organa, ali ono što je bitno reći, to je da su svi u obavezi da ispunjavaju zakon.
Zakon koji ste vi ovde u parlamentu, kada kažem vi, mislim na parlament, ali ne na vas lično, ne obraćam se nikome od vas lično, izglasali i podrazumeva da Vojska Srbije mora da bude opremljena, obučena, da ispunjava tri misije.
Treća misija je pomoć civilnom stanovništvu u situacijama elementarnih nepogoda. Znači, taj isti vojnik neće moći da kaže – ne, mene to ne interesuje, nije mi to posao, pa da ide kući, ukoliko ima naređenje da pomaže civilnom stanovništvu.
Nemojte imati nikakvu dilemu da će njegov posao biti taj. Da li mislite da neko, da kažem, čovek u zrelim muškim godinama ili neko ko je imao 18 godina, bolje ispunjava taj posao? To je nešto gde ćemo da se složimo, da naprosto čovek koji je stariji, lakše će da podnese taj posao, ukoliko je obučen i opremljen, nego neko ko je tu, zato što nije imao mogućnost izbora i to je u stvari glavna stvar u celom ovom zakonu, a to je da mi građanima Srbije stavljamo mogućnost izbora.
Znači, ko ne želi, ne mora. Suština jeste u savremenom i modernom svetu da nas niko ne tera. Zamislite kakva je vojska kada vas neko tera, a imate toliko primera iz prošlosti.
Druga stvar, moram da vam kažem, nemojte da se ljutite, ali vi izgleda ne znate o organizaciji Ministarstva odbrane ili znate vrlo malo, Sektor za materijalne resurse ne vodi nikakav načelnik niti pukovnik. Sektor za materijalne resurse vodi pomoćnik ministra i on je civilno lice od momenta kada sam postao ministar, tako da to što ste rekli, prosto je nespojivo i to vam je neko loše suflirao ili vi to niste baš najbolje razumeli.

Reč ima poslanik Dejan Nikolić.

Nemate pravo na repliku.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nije teško govoriti nakon jednog šaljivog govora mog kolege poslanika.
Rečenica koju smo toliko puta mogli da čujemo, pa čak i danas u Skupštini, nije vojska što je nekada bila i to je tačno. To je nepobitna činjenica, nije što je nekada bila, a danas govorimo o modernijoj, efikasnoj vojsci, danas govorimo o profesionalnoj vojsci koja teži da odgovori svim savremenim izazovima po bezbednost naše države.
Pažljivo sam slušao sve kolege poslanike i njihova izlaganja i čuo kritike koje nemaju mnogo smisla, naročito nemaju smisla, jer idu u prilog onoj vojsci koja je bila religija nekih davnih vremena gde je vojska imala široku društvenu ulogu, pa čak i u uspostavljanju političkih odnosa.
Mi moramo biti svesni trenutka i vremena u kome živimo. Nije danas najveći izazov onaj koji drži prst na crvenom dugmetu. Dovoljno je da imate informacije i znate sa internetom, pa da zakomplikujete čitave međunarodne odnose do tačke kada jedna država ugrožava bezbednost druge države. Zato danas moramo da govorimo o drugačijoj vojsci. O vojsci koja ima isključivo odbrambenu i bezbednosnu ulogu, koja će biti kudikamo respektabilniji činilac od one vojske koja je bila građena na principima 19. i 20. veka.
Šira društvena uloga vojske – da, ali u ekonomskog smislu. Na tom polju su ministarstvo i ministar napravili ogromne rezultate. Za samo tri i po godine mandata Vojska Srbije je postala glavni izvoznik opreme i vojnog naoružanja u jugoistočnoj Evropi. To je ogromna potpora našoj i potpora mladim ljudima koji žele da rade i građevincima, inženjerima, projektantima koji će naći uhlebljenje u poslovima koje im je obezbedilo Ministarstvo odbrane i sam ministar.
Služio sam vojsku u uniformi u Nišu i znam da je vrlo bitno da svaki vojnik zna da država misli o njemu i na njega. Takođe znam da svaki i podoficir zna da borbena gotovost vojske zavisi od motivisanosti svakog vojnika. Nećete naći motivisanijeg vojnika od onog koji se dobrovoljno prijavio, od plaćenog vojnika koji je obučen od strane najboljih. Nećete naći motivisanijeg vojnika od modernog profesionalnog vojnika. I zato je današnji Predlog odluke o ukidanju obaveznog služenja vojnog roka od izuzetno velikog značaja.
S druge strane, oni koji ne žele da služe vojni rok imaće šest meseci više u svom životu da posvete svom fakultetu, poslu ili ličnom profesionalnom usavršavanju, što će posmatrano u socioekonomskom smislu, širem, i oni dalje pospešiti modernizaciju i profesionalizaciju vojske.
Jako je bitno da Ministarstvo odbrane stvara šansu i priliku za mlade ljude da biraju. Voleo bih da sam ja mogao da biram, ali nisam. Danas mladi ljudi mogu da biraju i zato sam ministar i ministarstvo uživaju ogroman ugled kod mladih ljudi i svakako visok rejting.
Reforma koja je, rekao bih, nezaustavljivo pokrenuta od strane ministarstva ide dobro, ali je pred njima i pred nama veliki posao. Dobro je znati da u ovom poslu nismo sami. Ministarstvo sarađuje sa preko 50 zemalja. Sam ministar Šutanovac je potpisao preko 35 ugovora o saradnji. Naša Vojska Srbije danas je vrlo značajan činilac u mirovnim međunarodnim operacijama, a takođe i u međunarodnim relevantnim vojnim krugovima se danas u našoj vojsci govori sa poštovanjem.
Zato, ministre, moja lično i puna podrška poslaničkog kluba ZES i za dalje napore da našu vojsku dovedete u red modernih evropskih i svetskih vojski. Hvala vam.

Četiri minuta i 30 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić, a posle njega narodni poslanik Mirko Čikiriz.

Koliko imamo vremena mi, gospođo Čomić?
(Predsedavajuća: Dvadeset minuta. )
Hvala.
Gospođo Čomić, neću da pričam o epohalnim rezultatima naše vojne industrije, jer pre nekoliko dana neki oružari su nešto demonstrirali ispred SDPR. To rešite i ubedite njih u te stvarno velike epohalne rezultate.
Neću da pravim šalu na račun vojnih sveštenika, verovatno je to zbog posta, jer nema para, pošto ovi profesionalni će mnogo da jedu. Ne bih hteo čak ni da komentarišem ono da je bilo više pukovnika nego starešina, znate i sami, to je bilo zbog plata i radnog staža. Ne bih hteo ni da vas podsećam na to da NATO pakt na Kosovu i Metohiji pravi posebne vojne jedinice nezavisne države Kosovo. Te jedinice treba da imaju negde oko 2.500 vojnika i 800 rezervista. To kaže NATO pakt. Samo citiram ono što NATO pakt kaže.
Nisam čuo još da je NATO pakt čuo da je u nekim prijateljskim odnosima sa Srbijom, ali mnoge druge stvari sam čuo od strane NATO pakta povodom ovih 20 godina šta je sve bilo na teritoriji bivše SFRJ. Naravno, nemam nameru da komentarišem i ono što se zove afera "Pancir", afera "Satelit", nemam. Doduše ne mogu ništa da kažem gospodinu Šutanovcu, to je neko pre njega radio. Kakve on veze ima sa njim? To je sve DOS, od 2000. godine na ovamo sve je DOS bio.
Šta bih mogao još da kažem? Ne bih mogao da komentarišem ni intervju gospodina Mlađana Dinkića koji se sa setom seća kad je bio u vojsci, jer je bio zadužen za koze i tad je naučio da svira gitaru. Njegov intervju. Njemu koknite opomenu, nemojte meni. Naravno, kad se iz takvog mnoštva različitih i bogatih biografija dođe u situaciju da se navodno odlučuje o nečemu, onda mene ništa ne iznenađuje ovo što se dešava.
Pre nekih otprilike 20-ak dana imali smo prilike da čujemo i da bivši američki ambasador Montgomeri promoviše neke svoje knjige, nije ni to bitno toliko, ali je vrlo bitno da je suvlasnik u nekoj agenciji za privatno obezbeđenje, pa je to bio povod da novinari istraživači malo tragaju i što uvidom u Agenciju za privredne registre, što uvidom u neke druge evidencije…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, ne sporeći da vi možete da dovedete u vezu bivšem američkog ambasadora Montgomerija i predlog odluke o izmeni i dopuni, odnosno odluke o obustavi služenja vojnog roka obaveznog i radne i materijalne obaveze, molim vas da to uradite, da bi ostali u poštovanju Poslovnika i člana 106. stav 1. dnevni red.)
Bilo bi dobro samo da saslušate, gospođo Čomić.
Zašto vam pričam o ukupnom broju tih ljudi? Zato što je ministar rekao da oko 36.000 ljudi će raditi u vojsci. Ovi novinari istraživači su rekli da preko 40.000 ljudi radi u privatnom obezbeđenju i raznim agencijama i imaju i pištolje i puške i lisice i satelitska navođenja itd. Samo sam hteo da napravim jednu paralelu. Neka onaj ko se razume u te stvari…
(Predsedavajuća: Sad vas molim da ne pravite paralele..)
Zašto?
(Predsedavajuća: Između Vojske Srbije i fizičko-tehničkog obezbeđenja.)
Pričam o brojevima..
(Predsedavajuća: Molim vas da u ovoj sali ne vređate instituciju Vojske Srbije. )
Ko vređa?
(Predsedavajuća: Možete da pravite paralele koliko god želite opšte, gledajući članove zakona koji je pred nama, ali vas molim da govoreći o instituciji Vojske Srbije u ovoj sali unesemo onoliko poštovanja koliko Vojska Srbije mora da zaslužuje, šta god ko od nas u ovoj sali mislio.)
Gospođo Čomić, vi imate problema sa činjenicama, ne iznosim moje ocene. Samo iznosim gole činjenice koje javnost zna, nigde nijednu činjenicu nisam obojio nekim svojim mišljenjem. Suvoparno iznosim činjenice. Ako je to zabranjeno, kažite, onda ćemo da pričamo na neki drugi način. Morate da date posebno uputstvo kako bi to milozvučno delovalo.
Znate, ako neko kaže da Vojska završava sa svojom transformacijom i imaće ukupno 36. 000 želim da stavim u kontekst neke druge koji imaju približno taj broj. Onda se izvlače neki zaključci. Neka svako izvlači neki zaključak svoj. Da nastavim dalje.
Vidite, priča se da je profesionalizacija nešto epohalno, koja je krenula 2003. godine. Odmah moram da vam skrenem pažnju da je u ovoj sali, čini mi se krajem 1992. godine, donet Zakon o finansijskoj pomoći radi materijalno-tehničke transformacije JNA, odnosno Vojske SRJ.
Čini mi se da je 10 godina bio rok i čini mi se da je u svakom od saveznih budžeta bila posebna stavka – materijalna sredstva za transformaciju, možda sam i pobrkao naziv. Svrha tog zakona je bila da se osposobi, transformiše vojska u pogledu naoružanja i kadrovski da se reše i ona pitanja velikog broja aktivnih vojnih lica i vojnih penzionera.
Pogledajte "Službeni list SRJ" i videćete, godinama je to bilo, a ako meni ne verujete, ovde gde gospođa Kolundžija sedi, tu su sedeli Mićunović, Labus, Desimir Tošić, Ivan Vujačić i da ne ređam dalje. Jedno vreme je čak bio, čini mi se, Perišić. Svake godine kada se donosio zakon o budžetu vršile su se odgovarajuće dopune i unošena su određena sredstva da bi se poboljšala ta transformacija te vojske. Jedna od stavki u tom programu, taj zakon je donet na bazi jednog programa, bila je upravo to – profesionalizacija.
Pošto danas slušamo ovde o profesionalizaciji različite interpretacije, naravno svako to boji na svoj način, vojska nikada nije mogla da se posmatra kao neka institucija koja nije sastavljena od profesionalaca. Pa nisu čobani vodili vojsku ili oružane sile, nego profesionalci, vojna lica, ljudi sa završenom akademijom i drugim školama.
Mi sada pričamo o nečemu što je profesionalizovati običnog vojnika, ako to mogu da svedem na ovaj naš narodni i razumni jezik. Onda smo suočeni sa nekim dilema, ali mislim da su istorija ratova, tehnologija i nova dostignuća dali odgovor na to pitanje.
Uvek je naša vojska bila moderna, to moram da vam kažem. Počev od onog perioda kada su regrutima morali da kažu – seno, slama, jer nisu znali leva, desna, jer je bila vojska i obrazovna institucija i prosvetiteljska institucija, što na žalost jutros neko nije shvatio pa je i uvredio jednog penzionisanog generala koji je u tom smislu pričao o vojsci kao o jednoj vrlo ozbiljnoj instituciji.
Takođe, institucija koja je opismenjavala ljude, pa institucija koja je bila jedina odskočna daska da se dobije vozačka dozvola i nadalje. Tako da treba imati poštovanja kada se priča o nečemu i treba imati velikog respekta, jer istorija ne počinje od danas. I pre nas su živeli ljudi i oni su imali neka znanja.
Naravno da u doba visoke tehnologije ne može neko ko ode da služi vojsku dva meseca da se osposobi da rukovodi sa nekim navigacionim sistemom ili nekim novim tehnologijama. Promenilo se i oružje, promenilo se sve. To mora da se prati. U tom smislu je neophodna profesionalizacija, ali u tom smislu profesionalizaciju imaju i one države koje još uvek u svojim propisima imaju propisanu vojnu obavezu. U tom smislu mi i podržavamo profesionalizaciju.
Za ovih dvadesetak godina mi stalno podvlačimo posle neke etape crtu, pa se malo okrenemo unazad i onda vidimo da su materijalne pretpostavke za mnoge želje nestale. Pa su te materijalne pretpostavke nestale i 1992. godine, 2000. godine, 2003. godine i moram da kažem i 2010. godine. Materijalne pretpostavke u pogledu pre svega novca. Novca za odbranu, novca za vojsku očigledno da nema. Nema tih sredstava ni posle 2000. godine kada smo se otvorili kao konzerva, došla pomoć, prodata preduzeća, izvršene sve najbolje moguće stvari i danas se konstatuje da nema para.
Verovatno to saznanje danas može bolje da pomogne nekima da shvate da para nije bilo ni u vreme sankcija, tako da nije baš bila samo pogrešna politika razlog što nema para. Evo, sad imamo idealnu politiku pa nema para. Verovatno oni koji su 1991. i 1992. godine javno pozivali da se ljudi ne odazovu na mobilizaciju, kada dođe u situaciju da vrše neke novotarije nad oružanim snagama, onda nije ni čudo što nam se neke stvari dešavaju. Sve je u domenu politike, to moram da vam kažem.
U tom smislu SRS jeste opredeljena za usavršavanje i profesionalizaciju naših oružanih snaga.
Kakve su opasnosti, problemi i izazovi, da sad ne upotrebljavam ovu novu terminologiju? Apsolutno nisam siguran da smo mi toliko bezbedni. Mislim da te opasnosti uvek postoje i mislim da neki odbrambeni sistemi, koji više nisu odbrambeni sistemi, nego su već i agresivni, doduše sada menjaju svoje strategije, sada se usmeravaju prema globalnim klimatskim promenama, proliferaciji nuklearne energije, želja da se zagospodari energentima širom kugle itd, da ne ulazim u te velike priče.
Mi u toj velikoj priči smo najmanji mogući šraf. Treba da budemo svesni toga da ne pričamo neke velike stvari, da ćemo mi da rešimo velika partnerstva. Ne možemo mi da rešimo ta velika partnerstva. To su naši problemi i mislim da ovaj predlog zakona to ne rešava.
Skrenuo bih vam pažnju na tekst predloga odluke i na obrazloženje. Ovo je kontradiktorno. Ovaj član koji je bio osnov za predlaganje ove odluke, član 135. stav 4. upravo govori da mora da se završi profesionalizacija da bi se donela ova odluka. U obrazloženju se samo daje očekivanje. Po nekom programu, odnosno strateškom pregledu to bi moglo da se desi.
Onda se kaže – očekuje se da će biti 90'% završeno do kraja ove godine. Član zakona kaže – kada se završi to, onda sledeće stupa na snagu. Znači, tek kad se 100% završi. Ali to nije osnovni problem ove odluke, osnovni problem naše vojske je što nema para i što neće biti para. To je taj glavni razlog.
Mislim da smo u današnjoj raspravi rekli svoje protivljenje ovakvoj vrsti približavanja NATO paktu, jer ne vidimo nijedan razlog zašto bi srljali prema toj organizaciji. Hvala.

Iskorišćeno je 12 minuta vremena poslaničke grupe. Da li se ministar javlja za reč? (Ne.)

Narodni poslanik Mirko Čikiriz ima reč, a posle njega narodna poslanica Zlata Đerić.