Malo se šalimo, gospodine Iliću, ako to bure rakije niste otvorili do sada, nemojte ga otvarati. Napravićemo plezir i  vama da vaš sin služi vojsku i nemojte imati dilemu. Uopšte mi verujemo da u Srbiji postoji dovoljan broj mladih, zrelih, sposobnih ljudi koji su državotvorni, koji žele da služe vojsku.
Mi baš želimo da pokažemo da se u Srbiji vojska može služiti dobrovoljno. Što bi mi vašeg sina terali da služi vojsku, kada je on dečko patriota, spreman, sposoban, zdrav, prav i hoće da služi vojsku. Pitanje je samo da li ćemo mi sa 2.000 proširiti na 10.000 takvih patriota, kao što vi kažete, a verujte mi da hoćemo. Ko god bude hteo služiće vojsku. Nemojte imati nikakvu dilemu.
Mi sada samo pokušavamo da smanjimo to da ne bi bili veliki troškovi. Znate ono – mnogo hteo, mnogo započeo. Mi malo, pa kada nagrnu ti patrioti koje sada vi kažete da će biti u onolikim količinama, mi ćemo to da proširimo. Nije problem.
Ono što želim da vam kažem, pošto ste nešto rekli, a vidim da ne baratate baš najbolje ciframa, znači, ako kažete da Hrvatska ima 55.000 vojnih obveznika, mi imamo milion i 700 hiljada. Znači, milion i 700 hiljada rezervista. Nema verujte mi, da se skupi onoliko hrvatskih. Njih ima u vojsci oko 18.000, a nas 36.000. To sve sam čitao danas pre podne, žao mi je što niste bili tu da čujete.
S druge strane, nekako mi se čini da nismo mi u manjini. Danas smo čuli stav iz SRS, koja podržava profesionalizaciju. Ovaj deo sale podržava, ovaj deo sale podržava, nekako mi se čini da vi imate mernu jedinicu koja ne meri adekvatno. Znači, naprosto velika je većina građana Srbije, kao i danas ovde poslanika, podržava predlog profesionalizacije.
Razumem zabrinutost i razumem vaše uverenje da smo mi hrabri, i jesmo hrabri i hoćemo da menjamo. Ako niste hrabri, nemate hrabrost da menjate. Nijedan reformator nije bio sa strahom u srcu. Svaki reformator mora da bude hrabar.
Vi kada ste krenuli protiv Miloševića onomad, kada ste bili sa Grujicom Davidovićem, po šumama i gorama, i vi ste pokazali hrabrost. Niste baš bili domoljub da ratujete na strani voske, ali ste bili domoljub da bežite od Miloševića. Poštujem i to. Sve one koji su bili protiv te politike poštujem i nemojte imati dilemu uopšte da to nije tako.
Kažete, svaki mladić s ponosom odlazi u vojsku. To je lepa bajka. Nije istina. Žao mi je što nije istina. Isto sam i ja služio vojsku. Ne bih dozvolio nikom da mi pljune u tanjir, kao što ste rekli i vi. Gde god da sam služio vojsku, razumete, da mi je neko to uradio, verujte mi da ne bi prošao dobro.
Hoću da znate, a niste danas to čuli, od 2003. godine, 90.000 mladića je služilo civilno vojsku, 90.000 mladića u Srbiji nisu želeli da služe regularno vojsku. Da li treba da izvadimo dokumentaciju koliko njih je van granica naše zemlje zbog toga? Ogroman broj. Važna je stvar da razumemo da mi ne ukidamo ni vojsku niti služenje. Mi upravo stimulišemo one koji žele da služe vojni rok i pritom će imati određene beneficije i pri tom lično, ako vas zanima moje lično mišljenje, voleo bih, imam dva sina, nemam bure rakije kao vi, ali voleo bih da i ja spremim bure rakije za obojicu kad krenu u vojsku.
Nemojte imati dilemu uopšte, odmalena, imaju tri i po godine i devet i po godina, učim ih da vole Srbiju i Vojsku Srbije, i da znaju himnu i da pevaju himnu, i da vole našu narodnu muziku i da vole srpski narod i sve koji žive u Srbiji. Mali su još uvek, ali (Iz sale: Da razbijaju čaše od kristala.), da, da razbijaju čaše od kristala i sve ono što ide uz to. Verujte mi, ako bude prilike, daće bog, popićemo nadam se zajedno tu rakiju za odlazak u vojsku.
S druge strane, da znate samo jednu stvar. Vrlo je važno. Često se vojna imovina posmatra kao nešto što bi trebalo razdeliti lokalnim samoupravama, podeliti nekom, pokloniti nekom itd. Nije to moja dedovina da bih to mogao da delim, to je vlasništvo Republike Srbije, Direkcija za imovinu Republike Srbije raspolaže sa tim na osnovu našeg predloga.
Mi smo sa opštinom Čačak potpisali ugovor, odnosno Direkcija, ustupili smo Dom vojske za određena finansijska sredstva. Ko god iskaže želju da nešto kupi, a pogotovo lokalne samouprave, a što je proglašeno neperspektivnim za Vojsku Srbije, mi to želimo da otuđimo, jer nama su to izvor sredstava za određivanje stambene politike, modernizaciju itd.
Mi smo, kao što znate, dočekali, to sam rekao danas i vi ste bili u toj vladi uostalom, sa 75 hiljada na 35 hiljada od 2004. do 2007. godine. Znači, Vojska se duplo smanjila. Kako očekujete da bude isti broj kasarni kao što je bio 2004. Učestvovali ste lično u tome.
Naprosto ta stvar ne može da funkcioniše na taj način. Trudimo se zaista i mogao bih da nabrojim čitav spisak lokalnih samouprava s kojima smo uspešno završili proces razmene imovine, kao i te Ponikve koje ste spomenuli, na kojima, nažalost, pista nije sređena, voleo bih da jeste, ali nije.
I nju smo razmenili ovih dana, ako ne baš danas na Vladi je bila odluka da razmenimo sa lokalnom samoupravom grada Užica da oni obezbede donacije da se to očisti i da se taj aerodrom stavi u funkciju.
Međutim, ono što mi radimo, mi smo završili veliku bazu jug, najveću bazu koju ima Vojska Srbije i najveću bazu u ovom delu Evrope. To je projekat koji je trajao nekih osam godina, a mi smo ga završili za dve godine. Mi ćemo završiti jedan veliki projekat sledeće godine, a to je konverzija aerodroma Morava. O tome su svi pričali. O tome su razni obećavali.
Kažem vam, mi ćemo sledeće godine imati prve civilne avione koji će sletati između Kraljeva i Čačka, tačnije kod Mrčajevaca. Tako da ćete moći da putujete u Beograd i avionom od sledeće godine kad krenete na zasedanje Skupštine. Hvala.

Reč ima narodna poslanica Nada Kolundžija, predsednica poslaničke grupe ZES.

 Poštovana gospođo predsedavajuća, poštovani gospodine ministre, predstavnici Ministarstava i Vojske Srbije, poslanička grupa ZES u danu za glasanje glasaće za predloge zakona koje danas imamo na dnevnom redu.
Danas mi raspravljamo o četiri predloga zakona, iako naravno najveću pažnju privlači jedan zakona, a to je zakon koji kolokvijalno možemo nazvati zakon o ukidanju obaveze služenja vojnog roka. Ona jeste suštinski najvažnije pitanje.
Svaki put kad se u Srbiji, posebno u parlamentu, razgovara o nečemu što podrazumeva suštinsku reformu društva, mi uvek dođemo u situaciju da se ovde nađu oni koji kažu, a tradicija, nemojte da menjamo i na nešto smo navikli. Nađu se i oni drugi koji kažu, ne vi to ne radite zbog nas, vi to radite zbog nekog drugog. Nađu se oni treći koji kažu, ne iza svega toga stoji nekakva međunarodna zavera.
U ime poslaničke grupe ZES želim da čestitam Ministarstvu i Vojsci na reformi koja se po svim međunarodnim kriterijumima ocenjuje kao najuspešnija reforma u srpskom društvu, jer smo mi 2000. godine građanima Srbije obećali da ćemo izvršiti korenitu, suštinsku reformu celog srpskog društva.
Ne želim da navodim sve razloge koji su bili obavezujući i zbog kojih je tu reformu trebalo izvršiti. Ne želim da govorim do koje mere je Srbija bila devastirana država 90-tih godina i do koje mere je razoren ceo njen unutrašnji poredak i sistem. Upravo zbog toga mislim da je reforma vojske jedan od ključnih elemenata reforme društva. To jeste i političko pitanje.
To je političko pitanje zbog toga što ne možete reformisati društvo ukoliko jedan segment društva koji je kroz svoju istoriju imao različite uloge i različit odnos prema tom istom društvu, vrlo često bivao otuđeni centar moći, vrlo često je bivao neko ko je nametao volju građanima.
Ako hoćete da gradite demokratsko društvo, onda ne možete taj vrlo važan segment društva da ostavite izvan suštinskih političkih reformi. Zato je pitanje profesionalizacije vojske jedan od elemenata reforme vojske i ukidanjem obaveze služenja vojnog roka zapravo se zaokružuje proces profesionalizacije vojske.
Ovde se, naravno, opet pojavljuju oni koji kažu, koji hoće da tvrde da 18-godišnjak koji dođe sa obukom na dva meseca može bolje da brani državu od profesionalca koji je obučen da primenjuje sve nove tehnologije, koji je obučen da zna šta su vojne strategije, doktrine itd.
Ima naravno i onih koji to hoće da dovedu u vezu sa patriotizmom i sa spremnošću da se na taj način pokaže patriotizam i da se na taj način odgovori, kako to neki ovde kažu, osećanju moralne obaveze. Osećanje moralne obaveze, sada prelazimo na jedan drugi važan aspekt kada je u pitanju reforma sektora odbrane i reforme vojske, to je da je to između ostalog i demokratsko pitanje.
Demokratsko pitanje je zbog toga što vojska ne sme da bude neko ko građaninu nameće pravila po kojima će on morati da odgovori da bi dokazao da jeste patriota i da je spreman da brani vojsku. Samo onaj ko dobrovoljno hoće da učestvuje u tome na najbolji mogući način pokazuje da jeste patriota.
Demokratsko je i zbog toga što sistem bezbednosti definitivno mora, i to je jedan od velikih iskoraka koje je uradilo ovo ministarstvo, da je samo predložilo akta koja ima uspostavljena civilna kontrola nad snagama bezbednosti. Na taj način mi smo izvršili možda najsnažniji preokret od 2000. godine upravo zbog toga što je otuđenost bezbednosnih snaga najveći problem 90-tih godina. Dakle, oni su bili potpuno otuđeni centri moći na koje civilno društvo nije imalo apsolutno nikakvog uticaja.
Istovremeno, naravno, reforma sistema odbrane i vojske jeste i spoljnopolitičko pitanje. Ono je spoljnopolitičko i zbog toga što položaj zemlje, njen kredibilitet, podršku koju ima u svetu, između ostalog, kreiramo i tako što oni koji su spolja čitaju kakve su naše poruke, da li su naše namere jasne, da li mi u svom sistemu odbrane gradimo nešto što će biti deo jedinstvenog sistema odbrane u interesu svih.
Upravo je zbog toga važno da one ocene koje dolaze iz najrelevantnijih međunarodnih činilaca jesu ocene o tome da je ovaj segment našeg društva izvršio i po dubini i po širini reformu koja zaslužuje poštovanje i respekt.
Naravno, kao što je i ministar govorio, jedan od aspekata ove reforme jeste i ekonomski aspekt i tu najbolje govore pokazatelji. Dakle, mislim da tu ne treba da se prepuštamo nekakvim ličnim osećajima, to da li mislimo da je nešto efikasnije li nije efikasnije.
Još jednom želim da kažem da sa posebnim zadovoljstvom možemo da kažemo da smo ovim ne samo zaokružili jedan važan segment profesionalizacije vojske, nego da smo ispunili jedno izborno obećanje koje smo građanima dali 2000. godine, koje je izuzetno važno, zato što su građani to od nas očekivali.
Za razliku od nekih ovde političkih predstavnika, građani razumeju smisao ove reforme, podržavaju je mnogo više nego što njihovi politički predstavnici ovde to mogu da razumeju, i građani sa puno poverenja koje iskazuju upravo time kakav je odziv u vojne škole i na vojne akademije, pa i odziv za pristupanje vojsci, pokazuju da je poverenje u ovu instituciju u velikoj meri podignuto.
Između ostalog, podignuto je i zbog toga što ova institucija jeste pokazala ogroman kapacitet da se iznutra reformiše, da se uskladi sa modernim standardima, da pokaže da pripada jednom demokratskom društvu u kom ima svoje mesto, u kom zna kakav je odnos institucije i građanina i kakav je odnos institucije i civilnog društva.
Još jednom pozivam sve, bez obzira na to što su uvek skloni da traže razloge za kritiku, iako iz svega što je do sada rečeno nismo videli ni jedan ozbiljan razlog zbog kog za ovaj zakon ne bi glasali svi koji su u ovom parlamentu. Jer ako hoćete da kažete da hoćete da imate nešto što je bolje, onda sigurno to podrazumeva da treba da bude profesionalno. Ako hoćete da kažete da hoćete da imate nešto što je efikasno, onda to opet znači da to mora biti profesionalno.
Amaterizam možda samo u politici negde uspeva, ali u instituciji kakva je vojska, koja je zaista ozbiljna institucija, mislim da je profesionalizam suštinska pretpostavka za uspeh. Hvala vam.

Iskorišćeno je osam minuta 15 sekundi vremena predsednice poslaničke grupe.
Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč? (Ne.)
Ako ne, obaveštavam da su saglasno članu 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine do otvaranja zajedničkog načelnog i jedinstvenog pretresa prijave za reč u pisanom obliku, a sa redosledom narodnih poslanika, podnele poslaničke grupe: LDP, DSS, SPS-JS, poslanička grupa Napred Srbijo, G17 plus, SRS i poslanička grupa ZES.
Nadam se da sam navela sve poslaničke grupe.
Dajem reč prvom, a po redosledu narodnih poslanika i prema prijavama za reč, u načelnom i jedinstvenom pretresu o predlozima akata iz tačaka 4, 5, 6. i 7. dnevnog reda. Narodni poslanik Zoran Ostojić ima reč, a posle njega narodni poslanik Željko Tomić.

        Uvaženi gospodine ministre, koleginice i kolege, danas je veliki dan za generacije mladih ljudi koji su ovo priželjkivali. Unazad desetina godina, a posebno unazad 20 godina mnogi mladi ljudi su želeli da ne gube vreme u vojsci, da uče, da rade, da vode ljubav i da tako doprinose svojoj zemlji. Bilo je i biće uvek onih koji vole vojni poziv i njima se sada otvara i veća mogućnost za napredovanje.
Normalno, oni koji žele da služe vojsku moći će da prođu tu obuku i da eventualno u budućnosti gledaju da to bude njihov poziv, ali ipak oni koji žele ozbiljno da se bave ovim pozivom moraće prvenstveno da se školuju za taj poziv, jer je biti vojnik poziv kao i svaki drugi, sa jednom razlikom od svih drugih poziva, u svakoj državi samo jedna firma postoji u kojoj možete to da radite, ne možete da promenite firmu u istoj državi.
U svakom slučaju, to je veliki dan za ljude koji ne žele da idu u vojsku, a znamo da ih je u proteklih 20 godina bilo mnogo i završili su u inostranstvu, na očaj njihovih porodica. Setite se koliko smo puta ovde donosili zakone o amnestiji da bi tim mladim ljudima, koji nisu hteli da idu u vojsku i u ratove, omogućili da se vrate.
Ovde danas u raspravi čulo se mnogo različitih argumenata protiv, ali većinom su demagoški, netačni, a moram da kažem da se čulo i nečeg što bih ja okvalifikovao kao glupost. Istorijskih netačnosti je bilo kroz priče da od cara Dušana Voska Srbije nije vodila napadački rat nego samo odbrambene, ali tako je to kad se ne zna istorija, pripada se kao nekakvoj patriotskoj stranci, pa se ne zna za Slivnicu, pa se ne zna za 1913. itd.
Ne znam kako da kvalifikujem upoređivanje današnje Srbije sa Švajcarskom ili sa Izraelom. Švajcarska je neutralna zemlja, ali ona ima nacionalni dohodak osam do deset puta veći nego Srbija. To je jedina zemlja u svetu koja svoje celokupno stanovništvo može da stavi u atomska skloništa jer ih ima. To je zemlja koja ima narodnu vojsku jer svaki vojni obveznik drži i uniformu i oružje kod kuće. To je apsolutno neuporedivo i to je istorijska neutralnost koju priznaju druge zemlje, ali se ona pre svega bazira na novcu i bogatstvu Švajcarske.
Upoređivati Srbiju sa Izraelom zaista mislim da je opskurno, zato što jednostavno ta zemlja je 40 godina u ratu, a sa druge strane, reći da je Izrael vojno neutralan je još veća glupost. Izvinjavam se, ali ne mogu drugačije da kvalifikujem ono što sam čuo od nekih govornika.
Suština je da će ovo biti efikasnija vojska, a koštaće nas isto ili malo više, ali to malo više kad se stavi u odnos sa efikasnošću je u suštini jeftinije i prosto je i u programu LDP od svog osnivanja, mi se zalažemo za profesionalnu vojsku.
Došli smo do toga da je učinjen taj jedan važan, možda i ključan korak u reformi sistema bezbednosti, odnosno vojske. Samo ću malo da prođem kroz zamerke, ali ima tu još posla. Ima posla, gospodine ministre, kad smo doneli zakone o bezbednosnim službama i vojsci? Ima jedno godinu dana, mogli ste već inspektora bezbednosnih službi do sad da imenujete.
Mislim da se ovde neopravdano pominje jedan izraz "civilna kontrola vojske". Niti je ministar Šutanovac vojno lice, ali nije suština civilne kontrole vojske da ministar bude civil. I Milošević je imao civila, s druge strane, Milošević nije bio vojno lice kao predsednik države, pa nismo imali demokratsku kontrolu vojske, a demokratska kontrola vojske je suština i mislim da više transparentnosti, posebno u namenskoj industriji, jeste apsolutno jedan od argumenata koji će dokazati da postoji demokratska kontrola uz ono što sam čuo ovde o formiranju posebnog Odbora.
Jedna od stvari, gospodine Šutanovac, koji se tiču NATO i sad da pređem na to o čemu ću govoriti desetak minuta, je da najzad skinete tajnost sa podataka iz 1999. godine o žrtvama itd, jer prosto većina ljudi ne može da veruje da mi ne znamo tačno koliko je poginulo ljudi, koliko je tih ljudi civila, a koliko onih koji su nosili plavu ili sivo maslinastu uniformu, a prošlo je od toga 11 godina, a zna se u broj, u jedinicu, broj tih ljudi, pa bi to možda nešto i promenilo u nekakvoj percepciji onih koji su u suštini, govoreći protiv NATO, ne zastupaju sa naše tačke gledišta interese Srbije, nego verovatno nekog drugog.
Znate, ovde u istoriji je bilo mnogo stvari koje bi mogli da naučimo, ali da ne gubim vreme, ako budem imao do kraja, vratiću se na to. Ono što je suština pre neki dan ste rekli i tu izjavu pozdravljamo da ne mislite da o članstvu u NATO treba da se odlučuje na referendumu, nego kao što je većina članica NATO, osim možda dve ili tri, tu odluku donela od strane predstavnika naroda u Skupštini i to je suština, jer oni koji zagovaraju referendum, u suštini, oni su protiv članstva Srbije u NATO, a ne umeju da objasne zašto je to protivno interesima Srbije? Da, to je možda protivno interesima neke druge zemlje, ali Srbije nije. Ako su svi oko nas u NATO, onda je svakako pristupanje tom sistemu kolektivne bezbednosti jedino rešenje za Srbiju.
Prema tome, i mi smatramo da referendum, kad za to dođe vreme, a verovatno će doći posle sledećih izbora i formiranje Vlade u kojoj će biti i LDP, da se, kao što je doneta ta odluka 2007. godine o tzv. vojnoj neutralnosti unutar jedne rezolucije o Kosovu, na taj isti način može da se donese i treba da se donese odluka o pristupanju NATO paktu.
Članstvo u NATO, ne samo sa ekonomske tačke gledišta, pre neki dan kada je bio gospodin Đelić ovde vodili smo debatu o tome, ali je on očigledno bio rezervisan tim povodom i nije hteo javnosti da objasni koliko u ekonomskom smislu sigurnost jedne zemlje kao članice NATO doprinosi prilivu stranih investicija, samim tim radnih mesta, a onda koliko se dobija tržište za robe iz naše zemlje, itd.
On je izgovorio nešto što mislim da mu je izletelo, da mi pažljivo gledamo odnos Rusije i NATO pa ćemo se po tome vladati, iz čega se dalo zaključiti, možda je nespretna formulacija da čekamo da nam Rusija da odobrenje da uđemo u NATO. Ne znam zašto bi od Rusije čekali odobrenje da uđemo u NATO, na kraju krajeva, ona razvija svakim danom i svakim mesecom svoje odnose sa NATO, osim ukoliko ne postoji nekakva pretnja koja bi značila ako uđete u NATO priznaćemo Kosovo.
Ako postoji ta pretnja, mislim da je interes države Srbije i građana Srbije da se to što pre desi i da uđemo u NATO. Da vas podsetim na prepisku iz 1878. godine grofa Ignjatijeva, koji je bio poslanik Rusije u Carigradu, i kneza Gorčakova, koji je bio ministar spoljnih poslova carske Rusije. U tom trenutku srpska vojska je ušla u Kosovsku Mitrovicu. To je bilo posle neuspelog ustanka u Hercegovini. U toj prepisci Ignjatijev kaže Gorčakovu – u Srbiji ne mogu da drže Kosovsku Mitrovicu, jer je ona ključ za Bosnu. Ako ne može da je drži velika Bugarska, onda bolje da ostane u Turskoj.
Da podsetim ove koji toliko pričaju o istoriji da je Bizmark srušio Sanstefanski ugovor i sanstefansku Bugarsku. Srbija je na Berlinskom kongresu, zahvaljujući Bizmarku, a ne Rusiji, obnovila modernu državu.
U NATO se odlučuje konsenzusom i to je bitna činjenica koju treba da znaju ovi koji zagovaraju interese ne Srbije, nego neke druge države. Što kaže Čeda Jovanović – tako nije u upravnom odboru NIS. Nije glas jednak. Pogledajte Grčku koja blokira prijem Makedonije uprkos tome što Amerika želi Makedoniju i zato što su se Makedonci u Avganistanu, to što su poslali stotinak vojnika, veoma istakli.
Da se vratimo na tradiciju. S jedne strane, ovde se neko poziva i vi ste u svom govoru govorili o tradiciji srpske vojske i Kraljevine Srbije. Da podsetim da je ovo prvi put da Srbija ima vojsku, odnosno da je Srbija republika i da ima vojsku kojom komanduje predsednik republike. Nikada pre u istoriji Srbija nije bila republika, niti je vrhovni komandant Vojske Srbije bio civil, uvek je bio predsednik republike, uvek je bio kralj. Period zajedničke države i to je naša vojska koliko i tuđa.
S jedne strane, narodna vojska iz Kraljevine Srbije, sa druge strane, narodna vojska iz Titove Jugoslavije. Znam da postoje nostalgičari za ovom drugom vojskom, kad pričaju da idu regruti, gde su služili vojsku itd, i ta vojska setite se kako se raspala, ta narodna vojska i ona je bila narodna vojska. Raspala se i prvo je bila najodgovornija za krvavi raspad Jugoslavije, a onda se i ona krvavo raspala.
Ti nostalgičari za narodnim vojskama su verovatno nostalgičari za narodnim demokratijama, a narodne demokratije postojale su ovde na istoku Evrope. Evo, jedna broji poslednje dane. Zove se Narodna Republika Severna Koreja. I ona ima narodnu vojsku, ali ne mislim da u 21. veku možemo na tim osnovama, bilo iz 19. veka, bilo iz komunističkog vremena da gradimo svoju budućnost, nego na vrednostima. Jedna od osnovnih vrednosti je antifašizam, da vas podsetim, a NATO savez su napravile antifašističke zemlje Amerika i Velika Britanija. To je ono što je napravilo modernu Evropu kojoj težimo.
Taj antifašizam se pokazuje i članstvom u NATO savezu, koliko god to vama izgledalo neverovatno, ali vas podsećam da NATO zemlje pobedu nad fašizmom slave zajedno.
U tome učestvuje i Nemačka koja se odrekla i u kojoj je poražena ta ideologija, kada je Nemačka pobedom u Drugom svetskom ratu zapadnih saveznika i Sovjetskog saveza vraćena u krug civilizovanih zemalja, jer do tada nije bila. I to je put kojim treba da ide Srbija.
Te tradicije često znaju, kada su u pitanju evropske zemlje, da budu onespokojavajuće. Zato često ljudi koji dolaze iz zapadne Evrope kažu da i EU i NATO pakt su napravljeni da bi negirali tradiciju.
Koju tradiciju? Recimo, tradiciju vekovnih ratova između Francuske i Nemačke. To moderna društva u Evropi kojoj mi želimo da se priključimo kroz EU i NATO u stvari negiraju istorijsku tradiciju među njima. To je suština.
To ne znači da mi treba da negiramo tradiciju iz 19. veka naše vojske, to nije sporno, ali dajmo tim modernim evropskim integracijama nekakvu novu vrednost, a to je svakako antifašizam. Da vas podsetim, antifašizam nije ideologija jer su antifašističke zemlje bile zemlje raznih ideologija.
Prema tome, svakako da podržavamo ukidanje regrutne obaveze. Nadamo se da će politika moći da sledi ove promene koje vojska pokazuje, jer, bilo bi nepravedno da vojska iskorači u reformama, a da političari ne prate. Jeste danas ministar odbrane, ali sutra ćete, pretpostavljam, biti potpredsednik, i dalje, svoje stranke.
Kao političar, imate veliku obavezu da ovaj proces gurnemo ka onome gde faktički pripadamo, gde svi želimo i, na kraju krajeva, tamo gde su i sve naše komšije došle. A oni koji žive u prošlosti, ja bih želeo da podsetim, jeste nekad Srbin rado išao u vojnike, a onda je došao iz Vukovara.
Prema tome, vreme se promenilo, red je da se i mi, gospodo, promenimo.

Vreme, gospodine Ostojiću. Reč ima ministar. Izvolite.

Pošto ste vi drugi poslanik iz vaše poslaničke grupe koji kaže "demokratska kontrola odbrambene industrije", zanima me na šta konkretno mislite, pošto nemam utisak da tu postoji neki problem.
Takođe, zanima me na šta mislite kad kažete da se objave spiskovi žrtava iz 1999. godine. Na šta mislite, pošto smo mi sve spiskove objavili, koliko znam. Ukoliko postoji nešto što mislite da je sakriveno, voleo bih da mi dostavite informaciju, a ja ću se lično potruditi da se to objavi.

To je dijalog između poslanika i ministra, a mislim da to naš poslovnik ne omogućava. Izvolite, gospodine Ostojiću.

Pošto gospodin ministar traži objašnjenje, kratko ću. Nisam mislio – demokratska kontrola namenske industrije, nego demokratska kontrola, znači, više transparentnosti, a mislim da nam više transparentnosti treba kad je u pitanju namenska industrija, poslovanje itd.
Jeste da se proizvodi namenska roba u državnim fabrikama, ali, složićete se, još od Miloševićevog vremena je u taj posao, kad su u pitanju trgovina i trgovci, ušle mnoge privatne firme. Da vas ne podsećam šta se dešavalo sa Orlom pre nekoliko godina, pa zavodom, itd. U tom smislu mislim da je više transparentnosti znak veće demokratske kontrole. Ja ne govorim o civilnoj kontroli jer, naprosto, svi su civili, i vrhovni komandant i vi.
A što se tiče podataka, sad smo obeležavali tužnu godišnjicu, ili prošle godine, i dalje u medijima nema koliko je ljudi poginulo, i dalje su vojna tajna svaki poginuli vojnik ili policajac, a ne zna se ukupni broj koliko je stradalo?
Recimo, pod kojim okolnostima je stradala Milica Rakić, čijom nesrećnom smrću se zaista manipuliše? Jer tu bilo NATO aktivnosti u tom trenutku itd. To pitam. Znam da postoje podaci o svakom poginulom građaninu Srbije tokom NATO bombardovanja.
Ali, ako je to državna tajna i ako to ne može da se objavi, doći će valjda vreme za neku godišnjicu da se objavi. Jer, nemoguće je da država ne zna koliko je ljudi poginulo. Otprilike, licitira se brojevima ko za bombardovanje Beograda 1941. godine – od 2.000 do 8.000. Ovde je neko govorio – tri hiljade, hiljadu, a postoji broj u jedinicu. To tačno treba da se objavi, koliko je vojnika, koliko civila i policajaca.

Razumeli smo. Reč ima ministar i time ćemo završiti ovaj dijalog.