Poštovani gospodine ministre, poštovani saradnici, poštovana predsedavajuća, poštovani narodni poslanici, da se legitimišem odmah, vojsku sam služio u Kraljevu, posle negde dalje.
Mislim da je tema važna i da je politički veoma osetljiva jer se nalazimo u jednom novom koraku reforme koja se dešava u vojsci poslednjih nekoliko godina.
Krenuo bih od istraživanja javnog mnjenja na koji se poziva gospodin Pelević. Tačno, u tim istraživanjima javnog mnjenja koalicija vaše stranke i Bogoljuba Karića je trenutno u prednosti, ali po tim istraživanjima javnog mnjenja je i vojska institucija koja je jedna od najrespektabilnijih institucija u Srbiji danas posle institucije crkve. Nalazi se u samom vrhu. Mislim da je to priznanje građana onome što se radi u Ministarstvu i vojsci poslednjih nekoliko godina.
Ne bojimo se da politički pokrenemo teme koje možda u ovom trenutku takođe ne izazivaju većinsko raspoloženje građana o tome kako neki od nas misle, ali takođe je vojska bila institucija koja je rapidno pre nekoliko godina gubila svoj ugled, gde su svako malo vojnici nalaženi da su izvršili ubistvo, samoubistvo, da ih je neko ubio zato što su čuvali neke vojne objekte. Verujem da će se te stvari brzo otkriti.
Stvari se menjaju i zato ćemo mi podržati predlog zakona o ukidanju obaveznog služenja vojnog roka, zato što verujemo da je to važan korak u procesu uspostavljanja institucije vojske kao faktora koji će da doprinosi boljitku ovog društva, a ne kao faktora koji će da opterećuje budućnost Srbije.
Ona neka vojska na koju se pozivaju, velika, a koja je imala regrute itd, izblamirala je Srbiju i srpski narod tokom 90-ih godina, niti se znalo da li je srpska vojska, niti šta brani, i koga brani, niti od koga brani. Završila je tragično i na jedan najgori mogući način poništila sve one pobede koje je nekadašnja srpska vojska ostvarila pre toga i zbog toga je to vreme koga se sećamo sa velikim razočarenjem i ogorčenjem.
Sećamo se i toga, bez obzira na pesme o tome koliko se rado ili ne ide u vojsku, da je većina ljudi tražila svaki mogući način da izbegne poziv za mobilizaciju, da su ljudi ili bežali iz svog stana ili su bežali iz svoje države i da ste ih silom uteravali da služe vojsku i da se bore tamo gde je neki politički vrh to odredio.
Na početku ću reći da lično mislim da nisam za to da se referendumom odlučuje da li Srbija treba da bude ili ne bude član NATO jer 1999. godine niko grđane Srbije nije izveo na referendum da ih pita da li su raspoloženi da budu bombardovani 78 dana od strane NATO, niti je bilo ko te građane posle 78 dana pitao da li hoće da prekinu rat sa NATO koji smo na kraju dobili.
Važno je da profesionalizacija vojske predstavlja korak u stabilizaciji političkih i ekonomskih prilika u Srbiji. Danas kada govorimo o vojsci, govorimo kao o jednoj grani koja podstiče izvoz Srbije, govorim o faktoru koji podstiče političku stabilnost u Srbiji.
Dakle, smanjuje nivo političke nestabilnosti i svaki strani investitor kada investira u Srbiju, svaka banka koja kreditira privredu ili građanina Srbije i kada odlučuje o marži kredita koliko će plaćati firme u Srbiji ili koliko će pojedinci plaćati u odnosu na neku osnovnu cenu kapitala kroz euribor ili libor, ona kaže – ovde je niska politička stabilnost, marža će biti 4, 5, 6 ili 7%.
Svakako da uloga i pozicija vojske u Srbiji utiče i na svakodnevni život privrede i građana Srbije i što ona bude zauzimala jasniju poziciju u budućnosti to će i politička stabilnost biti na mnogo višem nivou i te premije rizika koju građani ili privreda plaćaju kada uzimaju kredite od stranih banaka će biti niže. Dakle, radi se i o nekim efektima koji su važni u svakodnevnom životu.
Ono što je posebno značajno, to je da se u poslednjih nekoliko godina promenila svest šta su zaista potencijali vojske.
Nije vojska grupa koja treba da brani Srbiju od nekog pitanja budućeg rata, to je sila koja odvraća potencijalne agresore na našu zemlju, ali pre svega to je jedna institucija koja može da donese neke koristi društvu, mnogo veće nego što je to bilo u nekom proteklom periodu.
Moram da kažem da u poslednjih nekoliko godina Vojska i Ministarstvo su imali značajne rezultate na tom vojnom planu i na planu ekonomije, na planu te vojne privrede, na spoljnopolitičkom planu, u činjenici da vi kroz tu vojnu diplomatiju nekada možete da komunicirate određene političke poruke i efikasnije nego što to može da se čini kroz klasičnu diplomatiju.
Dakle, naša odluka ili neke naredne vlade biće kakvo društvo u Srbiji želimo da imamo, da li želimo da budemo deo evroatlantskih integracija i da ovu zemlju u potpunosti uklopimo u taj koncept, za šta verujem da većina građana jeste ili želimo da stalno živimo u nekom okruženju, kao što je jedan od govornika ranije rekao, potencijalnih pretnji, ratova, sukoba itd.
Ova zemlja mislim da više nema koji rat da izgubi. Svaki koji je vodila u poslednjih 10 ili 15 godina je izgubila, sa sve tom velikom i silnom vojskom.
Strategija mora da se menja. Kosovo smo izgubili u ratu sa NATO paktom. Strategija mora da se menja. Moramo da vidimo kakva je budućnost i šta možemo da uradimo u narednom periodu i kako vojska može da doprinese da Srbija bude ozbiljnija, organizovanija, respektabilnija sila.
Uveren sam da je vojska svojim delovanjem u proteklih nekoliko godina više uradila za popravljanje imidža Srbije, ne ispalivši pri tom nijedan metak, nego što je uradila ona silna vojska koja je sve te ratove izgubila pre toga i na kraju ušla u sukob sa NATO paktom.
Kada govorimo o profesionalizaciji vojske, govorimo i o tome da bezbednost više nije deljiva kategorija. Vi ne možete da kažete – ovo je naša država, mi branimo Srbiju, ne zanima nas šta se dešava u Rumuniji, u Bugarskoj, u Češkoj. Videli ste ovih dana kako jedan čovek može da uzdrma celokupan bezbednosni sistem u svetu. Dakle, jedan pojedinac, koji je uspeo da se dokopa telegrama koje su američke ambasade slale u Vašington ili obrnuto, uspeo u roku od 24 časa da prilično uzdrma međunarodni poredak.
Protiv takvih stvari zajednički bezbednosni sistemi u budućnosti treba da se bore. Ako je pojedinac uspeo da uđe u takav sistem, ko nama ne garantuje da sutra neki drugi ludak ne može da se dočepa neke nuklearne bombe, rakete ili nekakvog ko zna kakvog sredstva i da u ozbiljnoj meri ugrozi mir u svetu?
Na takve pretnje ne može više da odgovori nijedna država pojedinačno. Na takve pretnje ne mogu da odgovore ni SAD pojedinačno, jer na ovom primeru se pokazalo da je i ta najveća vojna sila na svetu ranjiva. Dakle, o tome govorimo.
Svet ide ka drugačijoj klimi u budućnosti, ka novim izazovima, ka novim pretnjama. Ovde smo često slušali o tome kako je naše mesto u nekom drugom savezu itd. Šta je onda tražio predsednik Rusije Dmitrij Medvedev nedavno u Portugalu, kada je usvajan novi koncept NATO za narednih 10 godina?
On nije išao i rekao ili tražio odobrenje od Srbije da li može da se pojavi tamo, već je kao ozbiljan predsednik svoje države, na mestu gde se donose strateške odluke, štitio interes Rusije. Nije sedeo u Moskvi i rekao – nas to ne zanima. Vi ne čitate šta se danas dešava u svetu.
Vi ne čitate da NATO i Rusija postaju strateški partneri, da imaju u komšiluku Rusije problem koji je jednako problem i za Rusiju i za SAD, da sarađuju u borbi protiv terorizma u Avganistanu, da jedni drugima daju logističku podršku. Gde je tu Srbija? Na čijoj smo mi strani? Mi treba da ostanemo negde u vakuumu, ni tamo, ni ovamo, kao i uvek kada smo to činili u prošlosti. Na kraju, niti nas respektuju Rusi jer smo kao vojno neutralni, a suštinski nismo, niti nas respektuje druga strana gde prirodno kao zemlja pripadamo.
Kada govorimo o vojnoj neutralnosti, moram da kažem kakav je bio politički kontekst kada je doneta odluka o vojnoj neutralnosti. To je bio trenutak kada je zemlja išla ka jednom teškom političkom momentu, kada je bilo jasno da će Kosovo proglasiti nezavisnost, kada je bio interes da se održe predsednički izbori, kada je druga strana procenila da je bolje sačekati predsedničke izbore nakon proglašenja nezavisnosti Kosova, verujući tada da će Tomislav Nikolić, kao vaš kandidat, pobediti Borisa Tadića i da će se formirati neka nova Vlada.
Od tada su se, gospodo, skoro sve okolnosti promenile. Niti je Tomislav Nikolić tamo gde je bio, niti je protiv EU, niti su ljudi iz DSS na vlasti, niti imaju svog premijera. Dakle, okolnosti su se promenile u Srbiji, okolnosti su se promenile u svetu.
Naredni izbori, i tu podržavam ono što je govorio ministar odbrane gospodin Dragan Šutanovac, jesu prilika da svako kaže gde je i za šta se zalaže i nakon narednih izbora mi očekujemo da će jedna od prvih odluka Vlade biti predlog Skupštini da se ukine Rezolucija o vojnoj neutralnosti, jer je ona politički, ekonomski i bezbednosno neodrživa.
Ako na izborima pobede snage koje veruju u to, uveren sam da će neki koji su danas poslanici ovde opozicije biti takođe prisutni na toj sednici kada ćemo ukinuti tu odluku jer je sada jasno da je to politički neodrživa pozicija Srbije, ekonomski, bezbednosno, kako god posmatramo stvari.
Tada je bila doneta odluka jer je tada bilo neophodno praviti kompromis, pa je za Srbiju bilo mnogo važnije da dobije demokratskog predsednika i kasnije demokratsku vladu koja će se na pravi način suočiti sa izazovom proglašenja nezavisnosti Kosova, nego da govori o nekim stvarima koje tada nisu predstavljale prioritet.
Mislim da je važno reći da je međunarodna saradnja koju ima vojska kroz nekoliko projekata nešto što je zaista dramatično doprinelo porastu ugleda Srbije. Dakle, tu takođe moram da kažem da smo 2006. godine ušli u partnerstvo za mir, kada je DS bila opoziciona stranka, da je 2006. godine Vlada tadašnja usvojila odluku koja je omogućila predsedniku Srbije da sa tadašnjom državnom sekretarkom Kondolizom Rajs potpiše SOFA sporazum, koji nam je omogućio da nakon toga sa nacionalnom gardom Ohaja uspostavimo dobru saradnju. To su činjenice.
Dakle, tada je krenuo put Srbije ka evroatlantskim integracijama. U stvari, on je krenuo 2000. godine, politički, ali suštinski SOFA sporazum i Partnerstvo za mir su prvi korak Srbije ka evroatlantskim integracijama. Vi kada ste deo ta dva paketa, vi ne možete više da govorite o tome da ste deo samo evropskih integracija. Mi kroz te sporazume sarađujemo sa našim atlantskim partnerima.
Takođe, u junu smo doneli odluku o upućivanju međunarodnih misija Vojske Srbije na šest delikatnih mesta u svetu. To je u okviru UN. Radi se na tome da kroz misije EU naša vojska i policija takođe učestvuje. Otvara se prostor da pomognemo i tamo gde je danas najteže. Mislim da su to dobre stvari i da su to potencijali koje ova država u Srbiji u budućnosti treba da koristi.
Rekao bih još jednu stvar, a tiče se odluke o tome kada je treba doneti, da li Srbija treba da postane članica NATO. Uveren sam da treba. Novi koncept bezbednosti koji je usvojen nedavno u Portugalu nam predstavlja novi NATO koji se otvara i ka članicama i ka nečlanicama.
Saradnja između NATO i Rusije postaje sve čvršća. Mi smo to videli, kao članovi delegacije Parlamentarne skupštine NATO, nedavno u Varšavi, gde smo imali priliku da razgovaramo i sa predsednikom Parlamentarne skupštine i sa drugim članovima Parlamentarne skupštine NATO. Dakle, u tom procesu mi nemamo puno prostora da stojimo sa strane. Mi nemamo vremena da gubimo i da ispuštamo prilike koje se nalaze pred nama, jer je to mogućnost.
Nisam dovoljno uveren da vam kažem, ulaskom u NATO ćemo dve ili tri godine ranije ući u EU, ne treba davati takve olake izjave, ali vam otvara nove kanale komunikacije sa partnerima od kojih očekujete sutra da vam daju podršku da uđete u EU. U krajnjoj liniji, danas je NATO vojska na Kosovu. Ako hoćemo da branimo Srbe na KiM, valjda je interes ove države da sarađujemo sa vojnicima koji se nalaze na KiM. Da vam kažem da je jedini način da se srpski vojnik nekada u budućnosti vrati na KiM jeste da se vrati kao pripadnik NATO snaga.
Zašto je to tako, možemo da pričamo do sutra o tome. Ajde da vidimo kako sutra te stvari možemo da ispravimo. Hoću da kažem da je i ekonomski aspekt takođe važna stvar, kada govorimo o ulasku u evroatlantske integracije u potpunosti.
Analize pokazuju da su sve zemlje bivše Istočne Evrope imale određeni porast u stranim direktnim investicijama onog trenutka kada su donele odluku o punopravnom članstvu u NATO. Prosto to je jedan signal stranim investitorima da je to jedna zemlja koja prihvata nove standarde i da tu treba ulagati. Mislim da je to takođe jedan argument koji treba uvažavati kada se bude donosila odluka.
Uvažavajući naravno jednu tragičnu prošlost koju država Srbija ima, uvažavajući činjenicu da smo mi ovde bili 78 dana pod bombama. Svi zajedno smo bili bombardovani kada smo bili gađani. Niko nije gledao da li smo članovi ove ili one političke stranke, da li smo mladi, da li smo stari? Ali, duboko sam uveren da je to bio rezultat jedne pogrešne politike.
Ako nas je jedna pogrešna politika 1999. godine dovela pod NATO bombe, ajde da iz tog lošeg iskustva izvučemo neke dobre stvari, da iz negativne prošlosti otvorimo perspektivu za neke nove generacije koje dolaze u Srbiju, a ne stalno da od Srbije pravimo zemlju koja u permanentnom većem ili manjem sukobu sa najmoćnijim zemljama sveta.
Mi nemamo snage više da budemo u tom sukobu. Da li je on politički, da li je on vojni, da li je on ekonomski? Nema šanse. Ova država ima 40 milijardi evra BDP, pet, šest hiljada po glavi stanovnika, 300 evra prosečne plate, i sa tim potencijalima, ekonomskim mi ne možemo više da budemo protiv svih.
Ne možemo da opstanemo kao jedna crna rupa u regionu, Crna Gora, BiH, Makedonija sutra, i mi ćemo za 10 godina dočekati da Kosovo bude primljeno u NATO, a mi ćemo sedeti u Narodnoj skupštini i pričati kako je vojna neutralnost jedina održiva pozicija.
Zbog toga, zaista, iskrena i puna podrška ovome što radi Ministarstvo odbrane, ministru Draganu Šutanovcu, znamo koliko mu je teško da radi u određenim političkim ograničenjima, a najbolje upoznat od svih nas koliko potencijala gubimo zato što ta politička ograničenja postoje.
Doneo sam nešto da vam pokažem, ovo je poslednji list, odnosno broj Harward Busines rewiew, broj za novembar, gde se govori o tome, samo da pokažem gde smo mi danas, kako direktori velikih međunarodnih kompanija mogu da koriste vojna iskustva u vođenju kompanija, čitave naučne studije se prave po tom pitanju. Ne postoje više granice između vojske, kompanije, između bezbednosti.
To treba Srbija da koristi i to su potencijali kojima ova zemlja raspolaže.
Naša je odluka da li ćemo je koristiti ili ne. Ja sam uveren da ćemo ih koristiti u budućnosti, vodeći računa o svemu onome što se dešavalo u prošlosti, ali samo kao negativno podsećanje da smo jednom kao država i kao narod grešili i da nam se to nikada više ne desi. Hvala.