ŠESTA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA, 08.12.2010.

5. dan rada

PRIVREMENE STENOGRAFSKE BELEŠKE
(neredigovane i neautorizovane)

REPUBLIKA SRBIJA
NARODNA SKUPŠTINA

ŠESTA SEDNICA, DRUGOG REDOVNOG ZASEDANjA

5. dan rada

08.12.2010

Sednicu je otvorila: Gordana Čomić

Sednica je trajala od 10:05 do 16:25

OBRAĆANJA

...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Na član 35. amandman je podnela grupa od 21 narodnog poslanika poslaničke grupe Napred Srbijo. Da li neko želi reč? (Da.) Narodni poslanik Zoran Babić ima reč.
...
Srpska napredna stranka

Zoran Babić

Napred Srbijo
Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, briga za školsku decu koju pokazujete tako što ćete kladionice i igraonice i kockarnice da izmestite na udaljenost veću od 200 metara od škola, predstavlja po mom skromnom mišljenju, čistu demagogiju i hipokriziju. Po pravilu, što je veća kriza, veći je i broj ljudi koji se okreću igrama na sreću. Samim tim, veći je i broj igraonica, kladionica i kockarnica, kako onih legalnih tako i nelegalnih.
Igre na sreću su poslednja nada roditelja dece koju vi želite da zaštite, jer su ostali bez posla, uništavanjem privrede, kriminalnim pljačkaškim privatizacijama. Ako stvarno mislite dobro deci Srbije, a ne sumnjam da je tako, omogućite im da im roditelji rade. Omogućite da od tog posla mogu pristojno da žive i da izdržavaju svoje porodice. Omogućite perspektivu porodicama u Srbiji, a ne ovako.
Kad prvo, roditelji posežu za kockom i upražnjavaju igre na sreću, kao poslednju nerealnu šansu za beg iz bede i besparice, šta će drugo deca da rade nego čak i po porocima da kopiraju svoje roditelje i to nema nikakve veze sa udaljenošću igraonica od školskih ustanova.
U jednim dnevnim novinama skoro je izašao članak u kojem je učenik drugog razreda Pete beogradske gimnazije rekao u intervjuu, odnosno na pitanje da li njegovi roditelji znaju da se on kladi, odgovorio, citiram – keva zna da se ponekad kladim, nešto se kao buni, ali, brate, kad donesem kući hiljadu-dve dinara, da vidiš kako ćuti. Ovo je rečenica koja se meni duboko urezala. Ovo je rečenica koju bih voleo da zapamtite, gospođo ministre, jer ona pokazuje ceo sumrak našeg društva i države.
Povećanje propisane udaljenosti igraonica od obrazovnih ustanova je nesvrsishodno rešenje, a način određivanja udaljenosti je vrlo problematičan. Maloletnim licima je, kao što je i kolega Rogović rekao, članom 50. zabranjeno ne samo kockanje, već i prisustvo, odnosno ulazak u igraonice i to je dobro.
Ali, obrazloženje da bi se povećanjem razdaljine od škole do kladionice za tih 50-ak metara pojačalo preventivno delovanje na problem učestvovanja maloletnih lica u posebnim igrama na sreću, zaista nema nikakvog smisla. Sledeći tu logiku koju ste propisali ovim zakonskim rešenjem, trebalo bi propisati i udaljenost škola od prodavnica prehrambenih proizvoda ili od kioska, jer se u tim prodavnicama prodaju alkoholna pića i cigarete, koje je takođe zabranjeno prodavati maloletnim licima.
Ova odredba stvara i neka zanimljiva pravna i tehnička pitanja. Da li, recimo, hotel u čijem sastavu posluje i radi kockarnica, treba tu istu kockarnicu da zatvori zato što se na udaljenosti manje od 200 metara otvara možda škola? Sam način određivanja udaljenosti takođe nije precizno formulisan, pa može zavisiti od tumačenja ovlašćenih lica, od njihove dobre volje ili, eventualno, od ponuđene sume, naravno, u konvertibilnoj valuti.
Nepoznanica je i pozicija nulte tačke od koje će se meriti udaljenost. Da li se ta nulta tačka nalazi na ulazu u učionicu, da li se nalazi na ulazu u školu, da li se nalazi na ulazu u školsko dvorište? Da li je ta nulta tačka možda na granici katastarske parcele na kojoj se nalazi škola?
Ako je ta nulta tačka na ulazu u školu, na kojem ulazu u školu? Gotovo sve škole imaju više ulaza i izlaza. Kuda će se meriti udaljenost? Kojom trasom? Ko će to određivati? Da li se računa pešački put uz obavezno korišćenje pešačkog prelaza i zabranu gaženja zelene površine ili ćemo to vazdušnim putem, kraćim putem, van prelaza i preko zelene površine?
Mislim da je ovakvo zakonsko rešenje i suviše elastično, da otvara vrata korupciji i zbog toga vas još jednom molim da o ovom predlogu SNS razmislite i da u danu za glasanje prihvatite ovaj amandman.
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Na član 35. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milica Vojić Marković, Donka Banović, Milan Dimitrijević i Nikola Lazić. Gospodin Milan Dimitrijević ima reč.

Milan Dimitrijević

Demokratska stranka Srbije - Vojislav Koštunica
Gospođo ministar, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo ovim amandmanom pokušali da ukažemo da nešto što već postoji u zakonu ne treba da stoji u odredbi ovog člana 35. i zbog toga smo predložili da se to briše.

Zanimljiv je odgovor, odnosno odbijanje amandmana, u stvari deo zbog čega je amandman odbijen je da je neophodno pojačati preventivno delovanje na problem učestvovanja maloletnih lica u posebnim igrama na sreću i klađenje na automatima.

Sada, gospođo ministar, ovo što je napisano u obrazloženju je krajnje licemerno. Da li vi pratite televizijske programe udarnih termina, kada se na celom ekranu u trajanju od minut-dva reklamiraju igraonice na sreću, kada se u toku sportskih, značajnih sportskih priredbi te iste kladionice reklamiraju? Da li vi mislite da to maloletna lica ne gledaju? Pa, gledaju. Da li je to problem? Jeste. Mi vam ukazujemo na te probleme, a vi na krajnje licemeran način odbijate prihvatanje ovog amandmana.

Druga stvar koju sam pročitao je obrazloženje za donošenje izmena i dopuna ovog zakona i u drugom delu razloga za donošenje zakona kažete ovako – priređivanje igara na sreću u našoj zemlji predstavlja specifičnu privrednu delatnost koja je u velikoj ekspanziji. Potpuno bih se složio s vama, gospođo ministar. Jeste u velikoj ekspanziji, i to naročito u zadnje dve i po godine.

Znači, država liči na jednu veliku igraonicu na sreću i dobitak je ako odbranite svoje radno mesto posle više decenija rada. Veliki dobitak u toj velikoj igraonici na sreću je ako vam neko uplati doprinos za zdravstveno osiguranje. Sada, prateći medije, vidim da se krajem januara priređuje velika igra na sreću, priređuje je institut predsednika Republike, gde će 25 tih igrača biti ubačeno u bubanj i biće velika sreća da vidimo ko će od tih 25 biti izvučen. Ali, nije vlasnik te velike igraonice predsednik Republike, on je suvlasnik. Pravi vlasnik je potpuno na drugoj strani.

Na kraju krajeva, nisam siguran šta je vaše opredeljenje oko ovog zakona. U finansijskom smislu to je potpuno jasno i vi ste to rekli, ali to je potpuno sumnjiva kategorija. Šta je sa vašim opredeljenjem, s obzirom na preventivne mere? Hoćemo li tu preventivnu meru zvati 50 metara, koliko proširujete tu granicu? Relativna mera zvana 50 metara.

Dakle, sve u svemu i ono što je rečeno u raspravi u pojedinostima, ovo je pravljenje privida da se nešto radi, da su ministarstva vredna, da će povećati prihod države, a situacija je potpuno obrnuta.

U državi u kojoj mi nismo više vlasni, u kojoj je vlastan neko drugi, u kojoj je velika igraonica preživeti sve ove mere koje Vlada donosi, ostati razuman u ovakvim situacijama koje nas snalaze svakodnevno, potpuno je besmisleno praviti ovakve izmene zakona.

Okrenite se pravom poslu, smanjite administraciju, zaposlite ljude, ispunite predizborna obećanja, to je cilj Vlade, a ne da se bavi prividom, izmenama i dopunama ovakvih zakona. Zahvaljujem.
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Na član 35. amandman su zajedno podnele narodni poslanici Aleksandra Janković, Aleksandra Ilić i Zlata Đerić. Aleksandra  Janković ima reč.

Aleksandra Janković

Nova Srbija
U obrazlaganju ovog amandmana nakon obrazloženja koristiću i vreme ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe Nova Srbija.
Naime, i kolega Zoran Babić iz SNS i Milan Dimitrijević iz DSS su u amandmanima na isti član ukazali na paradoks. Zar cifra od 50 zaista nešto menja? Htela sam da uradim sličnu stvar, time što sam umesto brojke 200 stavila brojku 2000. Moglo je da stoji 2063. Kolega Nikola Savić iz SRS je predložio 500, moglo je da bude i 505 sa crtom.
Dakle, pišući amandmane na predloženi zakon o izmenama i dopunama Zakona o igrama na sreću i posebno amandmane na ovaj član nisam gajila nikakvu iluziju da će se oni koji u svom srebroljublju, vlastoljublju i sujeti koriste makijavelistički pristup zaista pokajati i vratiti ovaj tekst na ponovno razmatranje i promišljanje o posledicama.
Ipak, kao Srpkinja, kao psiholog, osoba nepopravljivo i trajno zaljubljena u svoj narod, kulturu i duhovnost, na koju se udara iz svih oružja, rizikujem da budem smaračica, tako što ću još jednom apelovati na sve one kojima je ljudska i roditeljska disciplina valjda ispred stranačke.
Možda je to u mom slučaju trijumf nad iskustvom, ali sam dužna da podsetim na poražavajuće činjenice, krizu ili bolje reći, sunovrat vrednosti, a to ipak prevazilazi novonastalu veliku svetsku i ekonomsku krizu. Svaki četvrti čovek u Srbiji boluje od depresije, a više u Srbiji potroše od pet miliona kutija lekova za smirenje. Od alkoholizma boluje 25% stanovništva, što je za 10% više u odnosu na tzv. normalna vremena, pre petnaestak godina kada se taj procenat kretao oko 15%.
U Srbiji oko 300.000 ljudi koristi narkotike, što čini skoro 5% čitave populacije. Kocka je postala svakodnevna zanimacija za čak 70% tinejdžera i 44% odraslih. Dakle, koje je to tačno bezbedno rastojanje između obrazovnih institucija koje promovišu zabavu, a koje osamljuje, kako stručnjaci nazivaju, popularno sportsko klađenje, 200 metara, ali to je smešno. Oni koji sportom smatraju strukturisanje života, tiketa, kvota, najlakše će u svoj rekreativni omiljeni program uvrstiti vožnju do tog mračnog predmeta želja.
Znači, u tom našem amandmanu namerno je navedena ova cifra, gde bi se ukazalo na logički paradoks, u čijoj osnovi jeste licemerje i potreba društva da odgovornost za bolesti zavisnosti, a to je postala prava pošast među mladima, prebaci na same žrtve. Svetska zdravstvena organizacija još 1970. godine definisala je kockanje kao poremećaj navike impulsa, oboljenje slično kleptomaniji i piromaniji, pri čemu se očekuje da već u sledećoj reviziji ove klasifikacije patološko kockanje bude tretirano kao bolest zavisnosti.
U praksi se već tako i tretira, pa je i u američkoj klasifikaciji mentalne bolesti DSM-4 opisano 10 simptoma ove bolesti gde spadaju – preokupiranost, osoba često misli o kockanju, bez obzira na to da li se radi o prošlom, budućem ili zamišljenom kockanju. Drugo, tolerancija, kao i sa tolerancijom na psihoaktivne supstance, osoba pravi sve veće i veće uloge, kako bi doživeli isto uzbuđenje.
Treće, povlačenje, osećaj uznemirenosti ili razdražljivosti, povezan sa pokušajima da se prekine ili smanji kockanje. Četiri, bežanje od problema. Peto, navaljivanje, odnosno pokušaj da se gubitak na kocki povrati sa još više kockanja. Šesto, laganje i prikrivanje razmera svog kockanja. Sedmo, gubitak kontrole.
Osmo, nelegalne radnje, osoba krši zakon sa ciljem da dođu do novca potrebnog za kockanje ili povrati izgubljeni novac, što može uključivati dela krađe, pronevere, prevare ili falsifikovanja. Deveto, rizikovanje odnosa sa značajnim osobama, osoba nastavlja sa kockanjem uprkos riziku da izgubi partnera, posao, decu, porodicu. Deseto, plaćanje kaucija, osoba se okreće porodici, prijateljima, pa i zelenašima za finansijsku pomoć u otplaćivanju dugova nastalih kockanjem.
Od navedenih deset, osoba obolela od patološkog kockanja mora imati pet ili više simptoma. Ako znamo da pola miliona ljudi u Srbiji gotovo da ispunjava ove kriterijume, odnosno jesu zavisni od kockanja, a da svaki peti čovek koji pokaže zainteresovanost za kocku postaje patološki kockar, nećemo baš moći da nonšalantno pređemo preko ovog zakona o igrama na sreću, tim pre što se do faze patološkog kockanja dolazi postupno i lagano, uz početni motiv lake zarade i razbibrige.
Da su znali kako se zavisnost od kocke stvara neprimetno, jer niti je zavisnik svestan svoje zavisnosti, niti ona ima izrazito fizičke simptome, mnogi roditelji ne bi sami finansirali ovakve početke svoje dece uz komentar – sportske kladionice, pa šta, to nije strašno. Bolje da mi se dete interesuje za sport, nego da krene putem droge. Kocka, koja u preko 90% slučajeva počinje kladionicom, nije ništa drugo do mentalna droga.
Na osnovu istraživanja Fonda "Herc" za prevenciju patološkog kockanja, 3 do 5% ukupnog broja stanovništva u Srbiji je patološki zavisno od kockanja,60% je navučeno na rulet, slot mašine i kladionice, 20% je onih koji ne mogu bez igara na sreću, a 20% zavisi od telefonskih kvizova.
Deca i tinejdžeri preferiraju slot mašine i kladionice, odrasli muškarci slot mašine, kladionice i rulet, a žene igre na sreću i kvizove.
Po analogiji sa drugim bolestima zavisnosti, posebno narkomanijom, gde s sa lakih neumitno prelazi na teške droge, zavisnik od kockanja najpre počinje sa lozovima i tombolom, prelazi na klađenje, a ubrzo i na rulet.
Zavisnik se postaje polako ali sigurno, pri čemu je suština u tome da igrač želi da što više skrati period neizvesnosti, da što pre dođe do rezultata, a oni su po pravilu poražavajući. Tada počinje proces vađenja, pa cela priča kreće u krug, sve do potpune propasti.
Možda za kockara novac nije prioritetni cilj, ali bez njega se ne može igrati, pa su iskustva zavisnika manje ili više slična. Najpre se troši svoj novac, zatim se prodaju stvari iz kuće, sledi pozajmljivanje od prijatelja, rodbine, da bi naposletku mnogi zakoračili u svet kriminala, pronevere i krađe.
Nažalost, kada presuše izvori finansiranja, igra se na prekide, jer tada po pravilu, priskaču u pomoć prijatelji. Reč je zapravo o osobama koje podstiču kockara da nastavi, navodno ga razumeju i ohrabruju, a zapravo žive od zelenašenja, davanja novca sa velikom kamatom.
Malo kada se ova pozajmica pokaže promašenom investicijom, jer su pozajmljivači jako dobro upoznati sa materijalnim stanjem njegove porodice, a veliki dugovi obično se vraćaju prodajom nepokretnosti, kuća ili stanova. To je upravo trenutak kada članovi porodice konačno shvate da su suočeni s problemom koji ne mogu sami da reše.
Od prve faze patološkog kockanja, tzv. pobedničke faze, kada dobijaju velike sume novca, preko progresivne gubitničke faze, gde kockari obično izgube dobijeni novac, dolazi se do treće, očajničke, a od tada do potpune propasti obično prođe samo jedna ili dve godine.
Internacionalna organizacija "Gamblers Anonymous" kao osnovne karakteristike patološke kocke navodi emocionalnu nesigurnost, nezrelost i nedostatak samopouzdanja. Kockar se najbolje oseća dok se kocka, on želi da o sebi stvori sliku dobre ličnosti, ali živi u svetu snova koji zadovoljava njegove emocionalne potrebe, ali nikada ne biva ispunjen u realnosti.
Ako im je početni motiv laka zarada ili zabava, kada ova strast ovlada čovekom, kockanje se doživljava kao veliko uzbuđenje, fantastična sreća, nešto što se ne može porediti sa bilo čime. Zanimljivo je i svedočenje koje ovo zadovoljstvo poredi sa jednom vrstom nadorgazma.
U realnosti, javljaju se poremećaji koncentracije, pažnje, poremećaji apetita i sna, pa i seksualne disfunkcije. Ne treba biti baš veliki stručnjak da bi se primetila ova emotivna i kognitivna zaravnjenost, dovoljno je samo odškrinuti vrata kladionice, pa da vam postane jasno kako taman da se Šeron Stoun ušeta gola jedva da bi neko skinuo pogled sa listića.
Uz sve ovo, kao i kod drugih bolesti zavisnosti, karakteristična je nekritičnost, tako da patološki kockari nemaju uvida da su zavisni, niti da imaju problem, već misle da mogu da prekinu kad hoće. Tek kada zapadnu u ogromne finansijske poteškoće, koje porodicu dovode gotovo u bezizlaznu egzistencijalnu situaciju, pristaju da im se pruži pomoć. Stoga je patološko kockanje nešto što se smatra jednom vrstom porodičnog nasilja, budući da se jedan kocka, a trpi cela porodica.
U okviru projekta ''Kocka je odbačena'', koju je u saradnji sa Skupštinom grada sproveo Institut za mentalno zdravlje kroz savetovalište, došlo se do krajnje uznemirujućih podataka, i na osnovu evidencije o korisnicima savetovališta, zaključeno je da su zavisnici sve mlađi, tako da se s kockanjem počinje u uzrastu od čak 12 ili 13 godina i to najčešće u sportskim kladionicama.
U 63% slučajeva pomoć su tražili roditelji i to uglavnom majke. Kockanje je skrivena bolest, to je miran i nevidljiv problem, sve dok se porodica ne suoči sa ogromnim dugovanjima. Za razliku od alkoholizma i narkomanije, koji se na osnovu promene fizičkog izgleda mogu prepoznati, kockare je ipak jako teško otkriti. Adolescent kockar je individualista, bistar, ali nezainteresovan za školu, iskazuje prezir prema roditeljima i razvija imidž hiperuspešne osobe.
Ako znamo da u faktore rizika spada bolest zavisnosti roditelja, gubitak ili smrt roditelja, razvod roditelja pre 15. godine, nedosledna ili suviše gruba disciplina, roditelji kockari, kao i faktori ličnosti tipa impulsivnosti, traženje uzbuđenja, slaba samokontrola, agresivnost, onda stvarno nećemo moći da kao vrhovna zakonodavna institucija operemo ruke tako što ćemo povećavati distancu u koracima, zaboravljajući da i u savremenom svetu dostupnost nije više pitanje metričkih već mentalnih jedinica.
Srpski pripovedač krajem 19. veka, Laza Lazarević, opisuje u svojoj pripoveci "Prvi put s ocem na jutrenje", iz ugla dečaka, događaj u jednoj srpskoj porodici. Ugledni trgovac Mitar, bogat i pošten, u jednom trenutku svog života uobičajene večernje izlaske u kafanu počinje da obogaćuje kockanjem. Žena i deca čekaju zatvoreni u sobi, sluteći da se nešto loše događa s glavom kuće. Mitar dobija i gubi na kocki. Žena mu je sve zabrinutija i pokušava da ga zaustavi, ali bezuspešno, sve dok mu Pera Zelembać ne uzme na kartama čitav imetak.
U velikom finalu te priče Mitar će posegnuti za pištoljem u želji da se ubije, ali ga sprečava verna ljuba, predočavajući mu da je on hranitelj porodice i da je još uvek dovoljno mlad i sposoban da radom povrati ono što je izgubio na kocki. Na dušu i svest gazda Mitra deluju reči utehe i on pokajno odlazi za sinom u crkvu da se pomoli i počne život ispočetka.
E, prvo pitanje je šta bi se danas dogodilo sa Mitrom i njegovom porodicom? Literarni ambijent zamenićemo onim što se realno trenutno dešava u Srbiji. Razni oblici igara na sreću su doživeli ekspanziju poslednjih 15-ak godina. Liberalizacija usluga ili zakon tržišta pretvorio je ovu delatnost u jednu od najlukrativnijih. Kladionice i kockarnice podelile su Srbiju na one koji zarađuju od kocke i one koji od nje boluju.
Eksplozivna pojava sportskih kladionica dovela je do toga da veći deo muške populacije u Srbiji svakodnevno iskušava sreću popunjavanjem tiketa i igranjem u male uloge. Pokušaj sistemskog uvođenja reda u ovu oblast doneo je veće prihode državi, jer su kontrole poslovanja i uslovi za pokretanje ove vrste preduzetništva pooštreni.
Ono što se nije dogodilo tiče se dostupnosti igara na sreću maloletnicima, a plašim se da deklarativno zalaganje za povećanje distance neće ni smanjiti, ni rešiti problem, tim pre što postoji sve izraženiji sport kockanja na Internetu, koji je više nego dostupan maloletnicima.
Najuspešnije su klasične "on-lajn" kockarnice s kartama i ruletom, ali je sve popularnije sportsko klađenje, naročito u Evropi. Umesto uplaćivanja listića na prodajnim mestima sve više igrača se odlučuje da sve opklade postavi preko VEB-a. Koliko je on-lajn kockanje postalo popularno u izuzetno kratkom vremenu najbolje pokazuje podatak da se svakog dana uloži 200 miliona dolara na on-lajn pokeru, a godišnji prihodi organizatora takvih igara premašuju cifru od 1,4 milijarde dolara.
Dakle, čak i da ne sumnjam u dobre namere predlagača ovih izmena i dopuna zakona, nema tih amandmana koji će doskočiti onima koje uzbuđuje igra lopova i žandara. Pogotovo ako se zna da je svugde u svetu kocka veliki biznis, u kome mnogi vide ogromnu korist, počev od zelenaša i vlasnika kockarnica, raznih organizatora igara na sreću, pa sve do same države. Očigledno je reč o poroku u kome svi dobijaju, a samo jedan gubi, te se o ovoj bolesti uveliko ćuti, a tretirana je kao lični problem nekih tamo ljudi i nekih tamo njihovih porodica.
Jedino pravo rešenje je da država preuzme ne samo odgovornost, već i obavezu finansiranja projekata prevencije bolesti zavisnosti. Jedno od prelaznih rešenja jeste i nedavno pokrenuti projekat - odgovorno kockanje, gde se širom Srbije u jednom lancu kockarnica mogu naći brošure koje podsećaju kako bezazlena zabava može zapravo prerasti u destruktivnu bolest, i gde se ljudi pozivaju da potraže pomoć stručnjaka ako primete da je kockarnica postala njihova druga kuća.
No, kao što one nalepnice na cigaretama nikako ne dovode do odgovornog pušenja, jer bi nam ga inače dozvolili, ne postoji ni mogućnost da se preko pamfletića dođe do prosvetljenja o odgovornom kockanju. Zar nije svaki drugi alkoholičar patentirao odgovorno pijenje tako što drugarima kaže – ajmo na jednu, ali samo po jednu?
Sve dok država ne preuzme ozbiljnu odgovornost za one za koje računa samo na izborima, a u međuvremenu ih tretira kao građane u tranziciji, sve dok nema restitucije vrednosnog sistema, radnih navika, solidarnosti, zajedništva i garancije da je ovoj zemlji zaista potrebna mladost, ali ne na način dopisan u grafitu – zategnite mi bore, neće biti ni rešenja bolesti zavisnosti, tačnije strasti koja od nas čine bića koja pate i stradaju.
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Na član 35. amandman je podneo narodni poslanik Nikola Savić. Da li neko želi reč? Reč ima gospodin Savić.
...
Srpska radikalna stranka

Nikola Savić

Srpska radikalna stranka
Dame i gospodo narodni poslanici, podneo sam amandman na član 35. Predloga zakona o igrama na sreću. Ovim mojim amandmanom sam tražio da se objekti u kojima se priređuju igre na sreću ne smeju otvarati na udaljenosti manjoj od 500 metara u odnosu na objekte obrazovnih ustanova.
Naravno, videli smo ovde da su još neke kolege poslanici iz drugih poslaničkih grupa podneli takođe iste ili slične amandmane na ovaj član zakona. Mogu da kažem da možda nije idealno moguće odrediti koje bi to rastojanje u odnosu na škole i ostale obrazovne ustanove bilo, ali pre svega smatram da ipak treba učiniti nešto kada je ovo u pitanju.
Idealno bi bilo kada objekti igara na sreću uopšte ne bi postojali, ali sa druge strane vidimo da to u okolnostima u kojima se nalazimo nije moguće, jer je to jedan od načina za punjenje budžeta, koji je ionako u deficitu i u krizi.
Vlada, naravno, nije prihvatila ovaj amandman, ali moram da kažem da je u obrazloženju po prvi put napisala jednu stvar za odbijanje mog amandmana s kojom u principu i mogu da se složim, a to je da amandman nije prihvaćen iz razloga što bi u slučaju prihvatanja amandmana došlo do deficita u budžetu, došlo bi do toga da se budžet manje puni od onoga što je predviđeno. Naravno, opet se sa time mogu složiti, ali je to samo još jedan dokaz da je ovaj amandman trebalo prihvatiti.
Međutim, ovde se postavlja jedno drugo pitanje. Znate, kada izgubite na jednoj strani, dobijete na drugoj, i obrnuto. Znači, ono što dobijete na mostu, izgubite na ćupriji. Ovde ćemo imati veće punjenje budžeta po osnovu stavke kladionica i igara na sreću, ali ćemo izgubiti nešto drugo. Znamo svi koliko ljudskih sudbina je otišlo u nepoželjnom smeru zbog kocke, znamo svi koliko je brakova razvedeno zbog kocke i sličnih stvari, znamo koliko je mladih života stradalo zbog toga i znamo koliko se mladih ljudi okrenulo ka kriminalu i ka nekim drugim stvarima koje nisu u duhu onoga što bi svako društvo želelo da ima.
Kao čovek koji je svoj celokupni dosadašnji radni vek proveo u obrazovanju, iz iskustva znam da je otvaranje objekata za igru na sreću u blizini škola i te kako štetno i da to veoma štetno utiče na mladu populaciju. To vam je isto kao kada vam neko dođe na kućna vrata i pokušava da vas ubedi, i na kraju vas možda i ubedi, da kupite nešto što vam možda i ne treba. Sve što se nalazi u blizini obrazovnih ustanova mami tu mladu decu koja nisu u stanju da se odupru svim porocima.
Znam da je mnogo toplih obroka, mnogo užina, mnogo drugih stvari koje roditelji daju decu otišlo u kladionice, znam da je mnogo školskih časova i drugih oblika nastavnog rada izgubljeno baš zbog ovih kladionica i zato smatram da Vlada treba da razmisli, da još jednom razmotri ovaj amandman i da usvoji, ako ne moj amandman, onda amandman od neke druge opozicione stranke. Videli smo ovde da je koleginica Janković podnela istovetan amandman, samo je razlika u udaljenosti tih objekata od obrazovnih ustanova.
Dakle, radi se o jednoj veoma delikatnoj stvari. Nešto što im je nadohvat ruke, veoma je teško suprotstaviti se tome, pogotovo ako su u pitanju mladi životi, mladi ljudi, a oni su u najvećem delu poročnici i zavisnici od ovoga. Hvala.
...
Socijalistička partija Srbije

Slavica Đukić Dejanović

Socijalistička partija Srbije - Jedinstvena Srbija | Predsedava
Na član 40. amandman je podnela narodni poslanik Lidija Dimitrijević. Da li neko želi reč? (Ne.)
...
Srpska napredna stranka

Milan Knežević

Napred Srbijo
Amandman koji smo podneli odnosi se na član 91a, a u tom članu se predviđaju uslovi kada se oduzima saglasnost za priređivanje nagrada kod igara u robi i uslugama. U tom pridodatom članu u stavu 2. kaže se da se protiv ovog akta iz stava 1. ne može izjaviti žalba, ali se može pokrenuti upravni spor u roku od 30 dana od dana prijema akta.
Naš amandman se odnosi na ovaj stav 2. i smatramo da stav 2. ovog člana treba da se promeni i da glasi – protiv rešenja iz stava 1. može se podneti žalba ministarstvu nadležnom za finansije u roku od 15 dana.
Suština našeg amandmana jeste da se uvede i da mogućnost da se podnese žalba ministarstvu u ovim slučajevima. Inače, uskraćivanje prava na žalbu je direktno u suprotnosti sa članovima 4, 20, 21. i 36. Ustava i sa članom 13. stav 1. Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava.
U svim ovim dokumentima, kako u Ustavu, tako i Evropskoj konvenciji, postoji apsolutno obaveza da se obezbedi pravo na delotvornu žalbu. Nije problem što je samo ovaj stav u ovom članu, skoro smo imali u prošlom sazivu Skupštine Zakon o fondovima i zadužbinama, gde smo isto kao poslanički klub podneli amandmane, gde je i u tom zakonu isto bilo stavova gde se uskraćuje pravo na žalbu i sve se upućuje na upravni postupak, tako da se ovo ponavlja.
I tada Vlada nije usvojila amandmane, a i tada praktično kao sada uskraćuje pravo na žalbu i u stvari žalbu i postupak, ne treba mešati sa upravnim postupkom, pošto su to dva nezavisna postupka i rešavaju se odgovarajućim zakonima.
S druge strane, uspostavljanje postupka koji je efikasan i dovoljno brz da suštinski zaštiti prava građana u odnosu na sve akte kojim su oni oštećeni od strane države, jeste međunarodna obaveza naše države, zato što smo mi potpisnici međunarodnog akta o građanskim i političkim pravima i u članu 6. stav 1. u ovoj konvenciji zahteva se i stoji – da postoji pravična i javna rasprava u razumnom roku.
Znači, zahteva se da taj postupak zaštite ugroženosti prava bude efikasan i dovoljno brz, odnosno da bude u razumnom roku. Ako bi sada jedan spor koji upućuje ovaj član, ne uvažavajući pravo na žalbu, i ako bi se oštećena strana u upravnom postupku žalila, to obično traje par godina.
Imamo pred upravnim sudom od 2008. godine postupke koji nisu rešeni. Ako bi se posle tih dve-tri godine uvažila žalba, znači do njenog uvažavanja je prošlo par godina.
Ako dođe do toga da organ uprave ne želi da uvaži presudu suda, onda opet oštećena strana može da se sudi, pa da taj upravni spor opet traje par godina, pa uz to ide i naknada štete u jednom građanskom sporu i sada mi imamo praktično zaštitu i ostvarivanje prava posle par godina, a to je apsolutno u koliziji sa ovim članom 6. stav 1. Evropske konvencije, koja traži da se rasprava i svaki zahtev bude pravičan i da se rasprava završi u razumnom roku.
Iz svih ovih razloga smo predložili da žalba nadležnom organu državne uprave bude taj postupak jer smatramo da odlučivanje po žalbi u kratkom periodu može da se dogodi i praktično ispunjava odgovarajuće uslove da ta žalba bude i delotvorna. Tako da smatramo da treba dati mogućnost i na žalbu i ovaj upravni spor ne treba izjednačavati i uskraćivati prvo na žalbu.
Tako da bi ovaj amandman trebalo prihvatiti, ali mislim da verovatno od toga nema ništa, jer smo slično pričali i u prethodnom zakonu o fondacijama i zadužbinama, istu priču, pa nije bio usvojen uopšte po tom pitanju ni jedan amandman koji je ukazivao na uskraćivanje prava žalbe. Hvala.