Trinaest minuta i 55 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodni poslanik Milan Knežević, posle njega narodna poslanica Elizabet Paunović.

Poštovana predsedavajuća, poštovani ministri, dame i gospodo narodni poslanici, isto kao na početku, kao i moje kolege, stavio bih primedbu na objedinjavanje ovih tačaka. Mogli ste da budete malo objektivniji, pa da spojite ove dve tačke koje se odnose na izmenu Zakona o zdravstvu i ovaj drugi koji se odnosi na lekarske komore, a ovaj zakon o psihoaktivnim supstancama trebalo bi posebno diskutovati, jer ova dva su već u više mahova, raznim izmenama i dopunama u načelnoj diskusiji, raspravljani ranije.
Stvarno sam iznenađen, nepotrebno. Mi smo pre mesec dana diskutovali o zakonima, izmeni Zakona o zdravstvu, u oblasti dopunskog rada i ukidanjem onog člana koji se našao pred Ustavnim sudom, pa stvarno ne mogu da verujem da pre mesec dana ove primedbe, ove izmene koje su danas na dnevnom redu, nisu bili i tada prisutne.
S obzirom na sadržinu primedaba koje su nam sad ovde prezentovali kroz izmene zakona, mislim da je i tada bilo isto i postavljam pitanje - zašto tada istovremeno nisu i ove izmene diskutovane? Poštujem ministra u delu, on je univerzitetski profesor i sigurno njegovo vreme je dragoceno po tajmingu, pa i ovakvo nepotrebno gubljenje rasprave i vremena ostavlja i najblaže rečeno loš utisak rada Vlade, jer vi u mesec dana diskutujete dva puta.
Imamo raspravu u načelu dva puta, raspravu ispred poslaničke grupe dva puta, to nije samo gubitak vremena, to i košta. To i košta i sigurno, kad bi se ovim izmenama sabiralo, samo u ovih mesec dana smo potrošili dva-tri dana kroz razne dnevnice za rad Skupštine, tako da je s jedne strane nepotrebni gubitak vremena, a sa druge strane to i košta i stvarno je ovo nepotrebno, pogotovo što mislim da je moglo i tada da se stavi na dnevni red.
Sada bih hteo nešto da kažem upravo o ovim izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Kada se gleda, gledao sam stari zakon, sve su ovo bile i što se tiče stručnog ispita i primarijata, da se vežem samo za konkretne članove koji su dati, neću da širim raspravu u neke druge sfere koje se tiču zdravstva, to su neke druge moje kolege diskutovale, pa ću da se vežem prvo za izmene člana što se tiče stručnog ispita i primarijata.
U prethodnom zakonu, to je bilo u jednoj rečenici gde opet ministar ima ovlašćenja. Međutim, ovde se postavlja ipak jedno pitanje – imamo da ministar propisuje program, sadržaj, način, postupak, troškove polaganja stručnog ispita, a posle imamo isto da propisuje bliže uslove, način, postupak i troškove za dobijanje naziva primarijusa.
Što se mene tiče i naše poslaničke grupe - u redu, postupak, troškovi, kako izgledaju uverenja o položenom stručnom ispitu, nek budu formalno-tehničke stvari koje će uvek stručni sektor nekog ministarstva da obradi, ali ovaj program polaganja, gde kažemo stručni ispit, kažemo program i sadržinu, to nije tako formalno-pravno, to je suštinska stvar. Kad se odnosi na primarijuse, za taj nivo izbora suštinska stvar su bliži uslovi i način.
Lično smatram, mada nemamo dugogodišnju tradiciju polaganja stručnih ispita, sigurno da forma polaganja stručnog ispita postoji do sada, nije to ništa novo, kao i uslovi i način sticanja zvanja primarijusa, ali je evidentno da u ovom delu, pogotovo kada se misli na stručne ispite, i za zdravstvene saradnike i za doktore, trebalo bi tražiti i taj program i sadržinu zakonski i u zakon staviti, kroz diskusiju neka se odluči, koje će to institucije da budu konsultovane.
Zašto? Promenio se način studiranja što se tiče medicinskih fakulteta. Na neki način su ušli Bolonja, sa načinom organizacije, praktičnim radom i da ne ulazim u sve segmente koji na neki način, iako je suština studiranja ista, menja neke odnose i lično smatram da i to polaganje stručnog ispita ipak ministar ne bi trebalo da preuzme i neka to bude prerogativno ime, a on da formira komisiju koja će da utvrdi novi način i program polaganja stručnog ispita, što je evidentno na putu, jer mora se usaglasiti taj deo sa novim nekim sadržajima, programima, pristupima, da ne ulazimo sada u to.
Znači, taj deo programa i sadržine treba i zakonski regulisati, da ne stoji samo ministar, nego na odgovarajući način, neću u ovom trenutku i da kažem bilo koju sugestiju, bilo koje razmišljanje. Smatram da opet treba u okviru stručnih tela, da li komore ili Srpskog lekarskog društva, iznaći način da se kroz stručnu raspravu za neko sigurno dogledno vreme, a dogodiće se veoma brzo, odredi način i program, odnosno sadržaj polaganja stručnih ispita, ali naći najbolje rešenje koje će biti kvalitetno u tome.
Taj deo nije formalni, to je suštinski deo na koji ne treba zaboraviti i o kome treba voditi računa i obratiti pažnju jer će u praksi pokazati mnogo primedbi i problema ako jedna manja grupa u vidu komisije ili bilo kakvog stručnog tela odredi način polaganja ispita dok se ne nađe odgovarajući stručni forum koji će stručnim argumentima i kontraargumentima da se odredi ta forma polaganja stručnih ispita.
Ovo kažem zato što sam svestan da se u nekim zemljama sveta na mnogo drugačiji način određuje stručni ispit, kvantifikuju se i određuju se posle isto i lista fakulteta, odnosno univerziteta na osnovu toga. Svestan sam toga, zato i diskutujem, da taj deo nije kozmetika, nego suština o kojoj ubuduće treba voditi računa.
Jedna praktična stvar koja opet promiče, a isto će da se pojavi kao problem, a to je dobijanje naziva primarijus, koji odavno postoji za ljude koji nisu u nastavi, koji su iskazali veliki trud, doprinos u zdravstvu, u edukaciji, u istraživačkom radu, da ne pričam ono što sigurno i obični ljudi koji nisu u medicini znaju šta je zvanje primarijus.
Ušao sam na sajt Ministarstva o tim uslovima za dobijanje naziva primarijus. Sve je tu: i 12 godina radnog staža, specijalistički ispit, ne ulazim u sve uslove, bodovanje radova, sve je to razrešeno. Pored toga, sada se pojavljuje naizgled banalna stvar, ali koja, na osnovu priče i od svojih kolega, može da nepotrebno preraste u neku koliziju, a sigurno da može da se prevaziđe.
To je da, recimo, za dobijanje naziva primarijus treba mišljenje podružnice Srpskog lekarskog društva, onda mišljenje odgovarajuće sekcije Srpskog lekarskog društva, pa potvrda o članstvu u Srpskom lekarskom društvu.
Prvo da kažem, Srpsko lekarsko društvo ima dugu tradiciju. Osnovano je još 1872. godine, među najstarijim je udruženjima u Evropi. Osnovao je Srpski arhiv. Nemerljiv doprinos ima u razvoju zdravstva, medicine, fakulteta na ovim prostorima. Znači, sve to treba uvažiti i sa dužnim poštovanjem se prema tome ophodim.
Ali, pojavljuje se sledeći problem – da smo mi zakonski formirali komore zdravstvenih radnika od 2005. godine. To je nešto što nije postojalo, što postoji u drugim zemljama i komore daju licence, ukidaju licence, obavezno i tu moramo da budemo članovi i tu se odbija odgovarajuća suma novca za finansiranje, u redu, nemam ništa protiv toga, svake godine moramo da dokažemo broj bodova, da ne zamaram građanstvo koji je taj broj bodova.
Znači, dali ste zakonsku snagu komorama koje treba da postoje. Ali, onda ovde, bar u ovom pravilniku, da dodamo da je potrebno i mišljenje lekarske komore jer u njenom i u zakonu osnovnom i statutu stoji.
Pojavio se jedan problem koji nije problem. Svi smo mi dualisti, da ne kažem, doktori su postali dvoglave aždaje, i članovi komore zdravstvenih radnika i Srpskog lekarskog društva. Nijednu glavu ne smemo da odsečemo.
Ali, moramo da nađemo rešenje da se resori razdvoje, da se jurisdikcije svakog od ovih, i Srpskog lekarskog društva i Komore, ispoštuju. Jer, mi moramo da funkcionišemo na takav način i da uvažavamo Srpsko lekarsko društvo kroz stručne podružnice, sastanke i zakonsku regulativu i snagu komore zdravstvenih radnika, koja isto pokreće inicijative.
Ovo govorim zato što je i kroz ovaj zakon u izmenama moglo da se kod primarijata i nekih drugih stvari to pomene. Pomenuo sam komoru zdravstvenih radnika, da bih se kasnije nadovezao baš i za ovaj drugi zakon.
Ova moja diskusija nije kritika. To su primedbe koje se čuju, a koje mogu da se razreše. Da li će to uraditi ministarstvo, formiranjem nečeg, videćete u budućnosti. Ja sam sada poslanik, a kroz godinu dana to neću biti, ali ću ostati doktor, ali suočavaću se sa ovim problemom našeg esnafa i staleža sa ovakvim stvarima koje nemaju potrebe da budu ovakve. Mogu da budu jasno razrešene.
Pojavljuju se neki problemi na koje ne mislimo, a koji u praksi postoje, a ove izmene zakona su me na to podstakle. Ovaj produžetak od osam godina za zdravstvene centre, to bih prokomentarisao. Tu postoje i subjektivne i objektivne okolnosti.
Subjektivne okolnosti, sticajem okolnosti znam neke, a siguran sam da ih i ministar zna, u nekim delovima postavlja se pitanje ovo razdvajanje, da li su samo finansijska sredstva ili su odgovarajući partijski kadrovi, u smislu direktora, koji su možda bili i dobri stručnjaci, ali što se tiče direktorovanja bili su indolentni, ležerni, nedovoljno truda uložili, zaštićeni partijskim direktorskim mestom. Neka razdvajanja domova zdravlja, odnosno razdvajanja u okviru zdravstvenih centara nisu obavljena.
Ali, ima i objektivnih situacija koje nameću pitanje, da li će uopšte zbog nerazvijenosti područja i tako nedovoljnih sredstava moći lokalne samouprave, ne za tri godine, malo je, sigurno možda i u sledećih deset godina da finansiraju domove zdravlja? Najlakše je ukinuti. Otići će doktori. Nije tu stvar samo rad zdravstva, nego i stručnosti i svih onih stvari kojima treba da poduprete da u jednoj nerazvijenoj sredini imate kvalitetno zdravstvo.
Treća kategorija u tim objektivnim situacijama je opet siromaštvo. Ovim bih podržao diskusiju Miletića, verovatno je ministarstvo mnogo bolje upoznato, stvarno, jedna možda sa strane gledano banalna stvar, da objektivna situacija je takva da se teško može razdvojiti dom zdravlja od bolnice. Ili, to čak može da bude i kontraproduktivno i nefunkcionalno.
Znači, u tom delu ovaj rok od tri godine je sigurno mali. Ili tada kada je donet zakon nije snimljena situacija, a sigurno da tad nije snimljena situacija, jer da je snimljena, rekli bi u zakonu – deset godina. Opet će neki drugi poslanici za tri godine da produžavaju rok ili će morati da nađu neki modus, ne razumem se na tom nivou u način te organizacije, gde će za te sredine taj problem da bude razrešen na drugi način.
Ovo je sve što sam imao da kažem o ovim izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Nešto bih rekao o Zakonu o komorama zdravstvenih radnika. Neću da citiram reakcije direktorke, ona je na takvom mestu da takvu reakciju mora da pokaže u konkretnoj situaciji.
Pročitao bih prvi član Zakona o komorama: "Ovim zakonom osnivaju se komore zdravstvenih radnika kao nezavisne profesionalne organizacije". Znači, do 2005. godine ih nije bilo. Tada je ministarstvo moralo snagom autoriteta i zakonske regulative da osnuje, jer postoje i u drugim zemljama sveta.
U završnim odredbama tog zakona je procedura početka rada komora ista kao i u ovim predloženim za konkretnu situaciju – isto, u roku od 60 dana, da ne citiram ovo što je rečeno. Ali, tada ste bili komotniji. U kom smislu komotniji? Nije bilo zakona.
Sad je trebalo nastupiti malo mudrije. Glupo mi je što u ovim godinama kažem ministru koji isto ima dosta godina i iskustva, možda u mnogim stvarima više od mene u tom radu i organizaciji, ali je trebalo ovaj član drugačije. Država ga je formirala, i trebala je komore da formira, ništa nije sporno.
Ali, kad ste rekli da su nezavisne profesionalne organizacije, trebalo je naći modus da intervencija u konkretnom slučaju, čuo sam i malo sam gledao internet, što se tiče stomatološke, da razrešite, da se konsultujete sa njima, da se nađe neki dogovor i da ne snagom ministarske pozicije se napravi jedna nepotrebna dodatna komplikacija, da reaguje komora, da reaguju članovi, da reaguju stranke. Jer, ovim se stvarno gubi nezavisnost komore. Znači, faktički akt jeste da se nameće da ministarstvo postavlja direktora.
Postoji objektivna situacija koja se dogodila. Ne sporimo je mi. Trebalo je to da se razreši. Ali, život nas uči da uvek gde postoje problemi takve vrste, tu je sukob dve ili tri struje. Jedna ima jedan koncept, druga drugi, jedni imaju podršku u jednoj vladajućoj koaliciji, drugi u drugoj itd.
Nije samo u komorama, tako je i na drugim nivoima i tu obično dolazi do ovakvih situacija. Ali, opet ponavljam, trebalo je uvažiti komoru, koju ste formirali kao nezavisnu, od njih tražiti pomoć na fin način i da zajedničkim snagama dođete do rešenja. Jer, opet ponavljam, mi sedimo na dve stolice – i u Srpskom lekarskom društvu i u Komori zdravstvenih radnika.
Znači, trebalo je ovaj postupak sprovesti na drugi način. Faktički efekat jeste da pokušavate da utičete i da kršite prvi član, a to je nezavisnost i profesionalni rad organizacije koja se zove Komora zdravstvenih radnika. Znači, u tom delu nije trebalo odmah potegnuti sablju – Gordijev čvor sabljom presecati. To ne treba uvek raditi, treba iznaći rešenje na drugi način. To je naša primedba.
Pošto vidim da je vreme isteklo, završiću, da bih dao svojim kolegama vremena da i oni nešto kažu.

Devetnaest minuta i 20 sekundi iskorišćeno vremena poslaničke grupe.
Reč ima narodna poslanica Elizabet Paunović, posle nje narodni poslanik Mileta Poskurica. Izvolite.

Zahvaljujem. Poštovana gospođo predsedavajuća, cenjeno predsedništvo, cenjeni gospodine ministre i predstavnici Ministarstva zdravlja, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite mi dame i gospodo narodni poslanici, pošto je ovo moje prvo javno obraćanje u Narodnoj skupštini Republike Srbije, da javno izrazim svoje zadovoljstvo što ću sa svima vama narodnim poslanicima sarađivati u Narodnoj skupštini.
Danas bih želela da posebno komentarišem tekstove dva predloga zakona i to Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Predlog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama.
Kada govorimo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, izmene i dopune se uglavnom jednim delom odnose na nešto preciznije opisivanje procedura nego što je to slučaj u postojećem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, a kojima se uređuju procedure kod polaganja stručnog ispita, dodeli titule primarijusa, ali su uslovljene i izmenama neke druge legislative koja je izvan sektora zdravlja, kao što je Zakon o budžetu, tako da sve ovo ima za cilj da se uočene nedorečenosti ili neusaglašenosti, na primer sa Zakonom o budžetu, preciziraju, na što bolji način definišu i da dopune i svakako doprinesu lakšoj i boljoj primeni zakona.
Međutim, želela bih da skrenem pažnju i prokomentarišem i posebno podržim kao narodna poslanica stranke G17 plus, kao stožera Ujedinjenih regiona Srbije, onaj deo koji je direktno povezan sa procesima decentralizacije. Govoreći jednostavnim jezikom, rok za preuzimanje osnivačkih prava nad domovima zdravlja od strane lokalne samouprave je produžen sa pet na osam godina, tj. za još tri godine, jer je Zakon o zdravstvenoj zaštiti donet pre pet godina, a i tada je dat rok od pet godina za preuzimanje osnivačkih prava.
Sada bi onaj ko bi bez mnogo udubljivanja i mehanički komentarisao ovu izmenu mogao da pita – kako upravo oni koji se zalažu za decentralizaciju podržavaju produžavanje ovog roka. Sam proces decentralizacije, dame i gospodo narodni poslanici, veoma je mukotrpan i zahteva postojanje ne samo materijalnih, već i svih drugih resursa na lokalnom nivou, a kao preduslov podrazumeva i postojanje zadovoljavajućih kapaciteta ljudskih resursa.
Takođe, sprovodeći decentralizaciju sa nivoa centralne vlasti direktno ka lokalnim samoupravama, primenjen je model koji je upravo od Ujedinjenih regiona Srbije prepoznat kao praktično teško ostvariv, bez postojanja intermedijarnog ili regionalnog nivoa vlasti.
Upravo se Ujedinjeni regioni Srbije zalažu za takav proces decentralizacije koji bi usluge približio građanima na osnovu regionalnih sličnosti, specifičnosti i karakteristika.
Sprovodeći proces decentralizacije na način direktnog preuzimanja osnivačkih prava sa nivoa centralne vlasti ka lokalnoj samoupravi, lokalna samouprava se zaista suočila sa nizom problema upravo zbog nepostojanja regionalnog tj intermedijarnog nivoa. Ovi problemi su prepoznati ne samo u procesu decentralizacije zdravstvenog sistema, već i u prosveti i uslugama koje pruža socijalna zaštita.
Zbog svega ovoga, da bi proces decentralizacije mogao da se odvija što kvalitetnije već godinu dana u toku je sprovođenje projekta pružanja unapređenih usluga na lokalnom nivou koji sprovode sva tri navedena ministarstva zajedno.
Ovaj projekat je finansiran putem zajma Međunarodne banke za obnovu i razvoj, ukupna vrednost kredita je 32 miliona evra, od čega će Ministarstvo zdravlja za realizaciju osnovnog cilja projekta dobiti 12,5 miliona evra. Koji je to osnovni cilj? To je da se pruži dodatna pomoć započetoj reformi primarne zdravstvene zaštite, da se osnaže kapaciteti ustanova i krajnjih korisnika u smislu poboljšanja dostupnosti i kvaliteta zdravstvene zaštite, na svim nivoima i svim delovima Republike Srbije podjednako.
Koji je značaj ovog projekta za sam proces decentralizacije? U Povelji o lokalnoj samoupravi Saveta Evrope, čiji je Srbija član od 2003. godine, stoji – poželjno je da javne poslove obavljaju oni nivoi vlasti koji su najbliži građanima i da lokalne vlasti imaju pravo na odgovarajuće sopstvene izvore finansiranja, kojima slobodno raspolažu u okvirima svojih ovlašćenja.
Na putu ka evropskim integracijama i decentralizaciji zdravstvenog sistema, a u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, u Srbiji su osnivačka prava za domove zdravlja i apoteke preneta na opštine. U praksi upravo zbog problema o kojima sam govorila to nije bilo moguće svugde uraditi do danas, a gospodin ministar nas je informisao da je ostalo desetak domova zdravlja, odnosno centara koje bi trebalo decentralizovati, a Zakon o finansiranju lokalne samoupravne iz 2006. godine je utvrdio prava opština na izvorne prihode.
To znači da lokalne samouprave treba da preuzmu zakonom predviđene obaveze i da zdravlje svojih građana dožive kao sopstvenu odgovornost, što predstavlja jedan veliki korak. U tom smislu projekat pružanja unapređenih usluga na lokalnom nivou, finansiran iz kredita Međunarodne banke za obnovu i razvoj, daje snažan doprinos jačanju kapaciteta zaposlenih u primarnoj zdravstvenoj zaštiti i u opštinama, a za donošenje odluka u oblasti upravljanja o novom načinu finansiranja, proceni potreba osetljivih populacionih grupa, strateškom planiranju, stalnom unapređenju kvaliteta i korišćenju informacionih tehnologija, kako bi mogli da brzo i efikasno odgovore na potrebe svojih građana, znači specifične potrebe, i doprinesu efikasnosti, pravičnosti, ujednačenom kvalitetu pružanja usluga na lokalnom nivou.
Takođe, biće stvoren i model koji će moći da primene i ostale lokalne samouprave koje nisu uspele do danas da završe ovaj proces, rekli smo da ima desetak, a i koje ne spadaju u 42 lokalne samouprave koje upravo koriste ova sredstva iz ovog kredita da bi ojačali svoje kapacitete.
Imajući izneto u vidu stranka G17 plus kao stožer Ujedinjenih regiona Srbije zalaže se za ovakav proces decentralizacije koji će biti na dobrobit svih naših građana, a kako će kroz sve ove opisane aktivnosti i uslovi biti stvoreni u periodu od naredne tri godine, mi podržavamo ovakav veoma odgovoran pristup.
Želela bih takođe da komentarišem i Predlog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Ovaj predlog zakona predstavlja idealan primer zbog čega je važno da Republika Srbija uskladi svoju zakonsku regulativu sa legislativom EU, ali i sa dokumentima koja su doneta u nadležnim telima i institucijama organizacija UN, Saveta Evrope, preporukama Svetske zdravstvene organizacije.
Ovim zakonom uređuje se jedna veoma važna oblast, oblast psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, a to su supstance koje izazivaju zavisnost ili kolokvijalno rečeno droga. Jedan od osnovnih ciljeva ovog zakona je uspostavljanje ravnoteže između adekvatne kontrole i zloupotrebe psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, ali i obezbeđivanje njihove dostupnosti u druge humane, naučne, istraživačke, medicinske svrhe, a u skladu sa ovim dokumentima.
Želim da ukažem na neke podatke iz kojih vidimo zbog čega je oblast zloupotrebe psihoaktivnih supstanci potrebno urediti i ovakvim zakonom koji predstavlja novinu u zakonodavstvu Republike Srbije po svom integralnom pristupu, ali i po svojoj usklađenosti sa međunarodnim preporukama i konvencijama.
Naime, ESPAD istraživanje, a to je skraćenica za Evropsko školsko istraživanje o upotrebi alkohola i drugih droga među mladima, sprovedeno je 2005. i 2008. godine u našoj zemlji, a po jedinstvenoj međunarodnoj usvojenoj metodologiji, tako da možemo da poredimo podatke sa drugim zemljama i da vidimo gde smo i odnosi se na učenike prve godine srednje škole. Ovde se radi o petnaestogodišnjacima.
Podaci za 2008. godinu ukazuju da je bar jednom u toku života 7,3 učenika, znači petnaestogodišnjaka probalo kanabis. Doduše, uočeno je smanjenje učestalosti korišćenja kanabisa u odnosu na 2005. godinu, kad je taj procenat iznosio 12,9%, ali to ne treba da nas zavara, jer bez obzira na ovo smanjenje problem i dalje ostaje prisutan.
Prema podacima iz istog istraživanja, korišćenja kanabisa ili hašiša u poslednjih 12 meseci, opet napominjem da je reč o petnaestogodišnjacima, prijavilo je 4,9 učenika i to duplo više dečaka nego devojčica. Korišćenje kanabisa ili hašiša obično predstavlja uvod u teže oblike zavisnosti, pa Nacionalna kancelarija za HIV/SIDU procenjuje da u Republici Srbiji ima između 12,5 hiljada i 25 hiljada intravenski, znači inektirajućih korisnika psihoaktivnih supstanci.
Ovo su zvanični podaci Kancelarije za HIV – sidu.
U 2007. godini registrovano je 138 smrtnih slučajeva usled zloupotrebe droga. Imajući sve ovo u vidu, neophodne su aktivnosti koje vode smanjenju broja korisnika i to kako one koje se odnose na smanjenje potražnje, a za koje su ključne i na prvom mestu porodica, to zaista moram da istaknem, zatim zdravstveno-vaspitni preventivni rad, ono što se kaže škola, društvo, zdravstveni sistem, ali porodica na prvom mestu, to ne smemo da zaboravimo, tako i one koje se odnose na smanjenje ponude, a to je predmet ovog zakona.
Znači da je saradnja u okviru međunarodne zajednice na kontroli psihoaktivnih supstanci ključna, a da bi se to sprovodilo neophodno je da se oblast na jedinstven način i uredi. Zbog toga, kao što sam već rekla, usklađivanje sa UN dokumentima, ali i EU legistlativnim okvirom, ima za cilj smanjenje zloupotrebe psihoaktivnih supstanci u Republici Srbiji i, naravno, smanjenje broja zavisnika.
To jeste suština usklađivanja naših zakona sa pravnim tekovinama EU. Zato sam i rekla da je ovo jedan idealan primer da se vidi da se ne radi o mehaničkom usklađivanju i usklađivanju sa nečim što nema nikakve veze sa nama, jer je ostvarivanje neposredne koristi u Republici Srbiji usled primene zakonskih rešenja koja su se već pokazala efikasnim, funkcionalnim, i u ovom konkretnom slučaju omogućavaju efikasnu saradnju i razmenu podataka, kako bi se obavila procena rizika i kontrola novih psihoaktivnih supstanci.
Zbog svega ovoga podržavamo ovaj predlog zakona, koji je usklađen sa pravom EU, koji predstavlja značajan korak u evropskoj integraciji Srbije, a na prvom mestu, koji će doprineti smanjenju broja zavisnika od psihoaktivnih supstanci ili kolokvijalno onih koji su zavisni od droga i zbog svoje zavisnosti su potpuno mentalno i fizički propali, nesposobni da normalno žive, da rade, da budu zadovoljni, srećni, a ovo je naročito pogubno među mladim ljudima.
Stranka G 17 plus, kao stožer Ujedinjenih regiona Srbije i kao deo grupe ZES, glasaće za Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Predlog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Zahvaljujem na pažnji.

Iskorišćeno je 13 minuta i 25 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica, a posle njega narodna poslanica Jelena Travar Miljević. Vreme na raspolaganju je sedam minuta i pet sekundi.

Dakle, stali smo kod laboratorija na mestu gde se govori o tome šta će moći da radi ovlašćena laboratorija. Između ostalog, vršiće fizičko-hemijsku kontrolu supstancije koja prouzrokuje trovanje.
Mislimo da je neprikladan izraz trovanje, tim pre ako je ta psihoaktivna supstanca nekada u sastavu leka ili sama po sebi može i biti lek, recimo, metadon. Možda je logičnije, u skladu sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, Agencijom za lekove i u drugom krovnom zakonu upotrebiti izraz "štetna dejstva", "neželjena dejstva", jer onda se ona mogu kategorizovati na laka, teška itd. Dakle, terminološko pitanje u okviru nadležnosti.
Međutim, nije više samo terminološko pitanje. Ako se radi o uzimanju biološkog materijala i da ministar to propisuje, nema potrebe, to bi trebalo da uradi ministar, da službeno odradi posao koji radi referentna laboratorija. To je i njena nadležnost iz člana 20, da propisuje, a ko će bolje znati nego oni koji rade u laboratoriji, šta je to dostatni biološki uzorak za utvrđivanje prisustva, da li samo ove tri vrste organskih materija u kojima se može iz ljudskog organizma izolovati, šta je reč o modernim supstancijama i kako se moderne, nama još uvek možda nepoznate i neprepoznate supstancije sve mogu eliminisati.
Zavod za toksikologiju, akademije i laboratorije brojne koje tu mogu da pomognu, iako to tehnički lepo zvuči da propiše ministar, da, ali ako se sa nekim konsultuje. Prosto to uvek nekako stavljamo u prvi plan.
Kliničko ispitivanje. Ne treba bežati od smernica koje su propisane u Agenciji za lekove. Možda treba ministar na određen način, zajedno sa Komisijom, da bude upućen i da odobri da takav lek, koji ide u ispitivanje, uopšte može biti i korišćen, a onda da se nastavi procedura koja je vezana za kliničko ispitivanje lekova.
Ni u čemu u tome ne treba odstupati. Mislimo da su tu neki rokovi neophodni da bi se znalo kad će ko odgovoriti na zahtev institucije, sponzora koji želi da provede kliničko ispitivanje sa lekom koji sadrži i psihotropnu supstanciju ili je sam po sebi to.
Način na koji se govori o primeni zdravstvenih tehnologija. Pa mi već imamo jednu komisiju o primeni zdravstvenih tehnologija i u onom krovnom zakonu. Često govorim krovni, prosto mi deluje značajniji zakon od ovoga. Ne vidim šta bi sad još tu trebalo da se stvara kao alternativa, ako se uopšte uvode nove zdravstvene tehnologije, možda u vezi sa samom laboratorijom, ne znam u čemu bi bila nova zdravstvena tehnologija vredna pažnje.
Doduše, ne znam ni da li funkcioniše ta komisija za procenu zdravstvene tehnologije, koju imamo u Zakonu o zdravstvenoj zaštiti. Pitanje je da li je ona formirana, ko je šef te komisije, šta je rešavala itd. Svašta je u Srbiju ušlo i kroz donacije i kroz nepotrebne kupovine. Da li je to sve prošlo, da li je išlo kao hitno, neophodno, bez njihovog mišljenja, o tome smo i ranije pričali, ali ostaje još uvek nejasno, nismo odgovore na to dobili. Mislimo da ovaj problem ne treba usložnjavati sada i u ovom zakonu dodatno.
Prijavljivanje slučajeva trovanja i smrtnih slučajeva je obaveza, naravno, svake zdravstvene institucije. Da izbegnemo reč "trovanja", nego da to malo preciznije podelimo – po neželjenim dejstvima, laka, teška, ozbiljna itd. Ta je nomenklatura usvojena u mnogim pravilnicima, a tako nejasan izveštaj u posebnim okolnostima. Ko treba da ga piše, ko je to neuobičajeno mnogo naručio itd?
Prekinuću sada, da dam kolegi vremena da i on iznese svoj stav. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je tri minuta i 30 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodna poslanica Jelena Travar Miljević, a posle nje narodni poslanik Predrag Mijatović. Vreme na raspolaganju je 15 minuta i 20 sekundi.

Poštovani ministre i predstavnici ministarstva, poštovane koleginice i kolege, građanke i građani, bez tendencije da bilo kome ponovo još jednom ponovim da kada govorimo o ovakvim zakonima ne treba da postoje stranačka opredeljenja i stranački ciljevi, prosto, ovo je problem koji se tiče i velikog Beograda i mog malog Žitišta, i EU i međunarodne saradnje.
Naravno da postoji lično zadovoljstvo što usvajamo još jedan zakon koji vodi ka evropskim integracijama i međusektorskoj saradnji i međuregionalnoj saradnji. Naravno da postoji zadovoljstvo kada jednu ovako ozbiljnu oblast pokušavamo da regulišemo zakonski. Svakako je dobro kada u jednom zakonu imate ponuđena rešenja za ono što konkretno sme i za ono što konkretno ne sme.
Ako uzmemo u obzir sistem poremećenih vrednosti u kome većina naših mladih sugrađana stvara ličnost, nepostojanje, tj. nedostatak zdravih stilova života, sociopatološke pojave i poremećaje u, nažalost, savremenoj porodici, složićete se da usvajanje jednog zakona, kao što je Zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, ne može biti plod kompromisa, nego treba biti u suštini jedna zajednička aktivnost koju svakako treba svi da sprovodimo.
Inače, Predlogom zakona propisani su uslovi i postupak, kao i obaveze pravnih i fizičkih lica, koji se odnose na proizvodnju i promet psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, posedovanje, poslove ovlašćenih laboratorija, izvoz, uvoz i tranzit psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Ono što bih posebno pohvalila jesu članovi 4, 92. i 105. u Predlogu ovog zakona, jer ovaj zakon jeste preduslov za formiranje komisije za psihoaktivne kontrolisane supstance, koja predstavlja međusektorsku komisiju između više ministarstava, to su ministarstvo zdravlja, prosvete, unutrašnjih poslova, rada i socijalne politike, odbrane, omladine i sporta, kulture, pravde, poljoprivrede i veterine, lokalne samouprave, kao istaknutih stručnjaka. Jer ovo nije tema kojom treba da se bavi samo Ministarstvo zdravlja i bez zajedničkog rada ne može dati određene rezultate.
Svakako da u smislu onoga o čemu je govorila i moja koleginica, u smislu decentralizacije, član 92. propisuje formiranje komisija za praćenje posledica nastalih zloupotrebom psihoaktivnih kontrolisanih supstanci i unapređenje stanja u lokalnoj samoupravi, odnosno u lokalnim sredinama. Ne može niko bolje znati šta se dešava u lokalnim sredinama od onih ljudi koji tamo žive i borave. Ne može niko bolje pretpostaviti šta su rešenja u određenim situacijama osim onih ljudi koji se time bave.
Naravno da je ovo jedan problem koji zahvata sva područja i iz svog skromnog iskustva koje sam imala u saradnji sa mladima moram da napomenem da kada smo otvoreno razgovarali o upotrebi psihoaktivnih supstanci nije bilo preterane zainteresovanosti. Kada smo ostavili mogućnost da neko na ceduljici napiše pitanje, nažalost, pitanja su bila tipa: koliko nešto košta i gde može da se nabavi, što je sigurno pokazatelj da postoji interesovanje za korišćenje onoga što nije dozvoljeno, što takođe pokazuje još jednu činjenicu – da nedozvoljeno korišćenje psihoaktivnih supstanci nema granice i ne može se definisati da ovde postoji i negde ne postoji ili u mojoj sredini ne postoji, to postoji svuda.
Moram da kažem mojim kolegama, spominjao se zakon o mentalnom zdravlju i ovo je jedan od pretkoraka ka usvajanju zakona o mentalnom zdravlju i da će se verovatno taj zakon naći u skorije vreme u proceduri.
Zahvaljujem se na pažnji i još jednom apelujem na sve moje kolege, kako u parlamentu tako i na kolege na lokalnom nivou, da samo zajedničkim radom možemo da dovedemo do određenih rezultata kada je u pitanju kontrola korišćenja psihoaktivnih supstanci. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je četiri minuta i 25 sekundi vremena poslaničke grupe. Reč ima narodni poslanik Predrag Mijatović, a posle njega narodna poslanika Aleksandra Janković. Vreme na raspolaganju je tri minuta i 30 sekundi.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo potpredsednik, gospodine ministre, ponovo ću da kažem da mi je drago da ste ovde, jer retko vas viđam. Pošto mi je vrlo malo vremena ostalo, ne bih elaborirao sva ti zakona. Moje kolege su već vrlo iscrpno govorile o zakonima.
Hteo bih da uputim par pitanja i nešto konkretno da kažem gospodinu ministru. Dokle ćemo cepkati Zakon o zdravstvenoj zaštiti i svakih mesec do dva dana donositi nove propise, odnosno nove dodatke? Da li smo u stanju da već jedanput, ako nismo u mogućnosti da sastavimo valjan zakon, gospodine ministre, onda ga prepišite od nekoga ko je to uradio kako treba, saobrazite sa uslovima majke Srbije i neka to važi bar godinu dana. Ovo je valjda četvrti put kako razgovaramo o proširenju i dodavanju novih članova na Zakon o zdravstvenoj zaštiti.
Ono što sam hteo da kažem, to je upravo u vezi Zakona o zdravstvenoj zaštiti, odnosno o podeli zdravstvenih centara na dom zdravlja, apoteku i opštu bolnicu. Mi smo jedan od spomenuta dva zdravstvena centra koja su to završila, a to je zdravstveni centar u Vršcu, pre dve i po godine smo se podelili po sili zakona i došli smo sada u situaciju da, faktički, ne možemo da funkcionišemo.
Ono što želim da čuje cela javnost, a i vi, taj zakon, koji je sproveden na silu, da moramo da se podelimo, nije na adekvatan način pratio fond, tako da su zdravstveni centri bili u mogućnosti da dođu do nekih ekstraprihoda, da kroz medicinu rada, kroz neke edukativne, zatim sistematske preglede itd, tako da su mogli da nedostajuća sredstva koja je fond davao nadomeste na taj način.
Sada smo u situaciji da je opšta bolnica u Vršcu na ivici bankrotstva, ako mogu da kažem na ivici mogućnosti funkcionisanja. Prve godine kada smo se razdvojili, nedostajuća sredstva su iznosila pet miliona dinara, druge godine osam miliona, a ove godine 15 miliona dinara koje trenutno nedostaju za funkcionisanje opšte bolnice u Vršcu. Da li znate koja je to cifra?
Godinu dana lekari ne dobijaju pripadajuća sredstva za prekovremeni rad i za pripravnost. Znači, rade džabe, rade iz humanosti. Fond ni na koji način ne želi da sklopi ugovor sa opštom bolnicom da ta sredstva nadoknadi. Molio bih vas da to uzmete u obzir.
Drugo, bili smo u situaciji, ono što sam rekao i na Odboru za zdravlje, gospodin Perišić je upoznat sa tim, da nismo znali šta da radimo sa krvlju koju smo dobili od dobrovoljnih davalaca…
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje vam je na raspolaganju je iskorišćeno.)
Da li mogu da završim rečenicu?
Hteo sam da kažem da smo bili u situaciji da možda bacimo svu količinu krvi, jer nemamo mogućnosti da uradimo preradu i čuvanje krvnih elemenata.