Dvadeset minuta. Vreme koje je na raspolaganju je iskorišćeno.
Da li se još neko od predsednika ili ovlašćenih predstavnika javlja za reč? Narodni poslanik Simo Vuković.

Poštovana gospođo Čomić, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, sigurno da od ova tri zakonska predloga najveći značaj i pažnju u našoj debati treba da zauzme zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama.
Taj zakon, o kome će i moje kolege iz poslaničkog kluba mnogo više govoriti, zapravo predstavlja jedan kontinuitet politike koju ne diktira samo Ministarstvo zdravlja, već i Vlada Republike Srbije, a nalazi se u sklopu strategije borbe protiv droga.
Samo ću podsetiti da taj kontinuitet sačinjavaju Komisija za prevenciju zloupotrebe psihoaktivnih supstanci, koja je formirana još 2004. godine, nakon čega je usledila i strategija, a danas donosimo ovaj zakon i ceo taj regulatorni okvir sigurno bi trebalo da bude zaokružen donošenjem zakona o mentalnom zdravlju. Važnost ovog zakona, pre svega, proističe iz učestalosti i značaja mentalnog poremećaja koji su praktično na drugom mestu, posle kardiovaskularnih oboljenja.
Želim da se osvrnem na ova dva zakona koji si tiču izmena sistemskih zakona o zdravstvenoj zaštiti i komorama zdravstvenih radnika. Oni, pre svega, treba da budu dobar povod da razgovaramo o principima koji su uspostavljeni još 2003. i 2004. godine, a pogotovo donošenjem zakona 2005. godine, a koji se tiče decentralizacije i statusnih promena unutar zdravstvenih ustanova koje se tiču osnivačkih prava.
S druge strane, kada su u pitanju komore, dotaći ću se svakako principa koji je utvrđen donošenjem zakona 2005. godine, a to je da se uspostave nezavisne profesionalne organizacije. Da li se uspelo u tome i kakvi su rezultati, moram reći da jeste, da je urađen ogroman posao po tom pitanju, pitanje decentralizacije i srpskog zdravstva je pitanje koje kada u nekom kratkom istorijskom osvrtu pogledamo, jeste jedno smenjivanje centralizacije i decentralizacije, tako da od 1945. do šezdesetih godina praktično smo imali centralizovan sistem u zdravstvu, koji se lagano decentralizovao da bi 1972. godine, sa uvođenjem SIZ-ova koji su bili praktično na opštinskom nivou, ta decentralizacija čak je dobila i nekakve paradoksalne elemente i izazvala ogromne probleme, pre svega u održivom finansiranju zdravstvene zaštite.
Naravno od 1992. do praktično 2002. godine, sa donošenjem Zakon o lokalnoj samoupravi i proširenjem nadležnosti Autonomne Pokrajine Vojvodine, ta centralizacija se vratila, tako da i taj proces praktično mora u ovom momentu sa merom da zameni javni proces decentralizacije, koji pre svega mora da dovede do jednog održivog sistema funkcionisanja zdravstvene zaštite.
Ovo što je sasvim sigurno zacrtano u zakonu koji je donet 2005. godine, to je da praktično primarna zdravstvena zaštita, tj. postojeći domovi zdravlja, apoteke od 1. januara 2007. godine u smislu osnivačkih prava su preuzeti od strane opština i gradova.
Moram da se ovde osvrnem da se veoma često govori, da li iz neinformisanosti ili neznanja, nekad i zbog zlonamernosti, da su u sklopu preuzimanja osnivačkih prava praktično i domovi zdravlja i neke apoteke prepušteni ionako osiromašenim lokalnim samoupravama. Moram da kažem da je te ustanove i dan-danas zaključuju ugovore sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje, to znači da i zdravstveni radnici primaju plate i dalje iz Fonda, snabdevaju se lekovima, medicinskim sredstvima itd, a da osnivačka prava su pre svega podrazumevala da gradovi i opštine preuzmu investiciono tekuće održavanje, nabavku nekakve tehničke opreme, voznog parka itd, ali i u tome je bilo uvek pomoći i intervencije Ministarstva zdravlja.
Dakle, taj proces koji je postavljen Zakonom iz 2005. godine, a koji je podrazumevao ovo o čemu govorim – preuzimanje osnivačkih prava, praktično je u Beogradu završen preuzimanjem tih prava na četiri kliničko-bolnička centra i domova zdravlja, u Vojvodini su sve ustanove od primarnog, sekundarnog i tercijarnog nivoa.
Ideja je bila da i u sklopu svega toga zdravstveni centri koji su, da kažemo, takve ustanove koje su relikti jednog prošlog vremena, trebalo je da se razdvoje na domove zdravlja i opšte bolnice, pri čemu bi domovi zdravlja bili preuzeti takođe od gradova ili opština, dok bi osnivač bolnica bila Republika.
Danas kada vidimo taj skor, a on se, pre svega, odnosi na područje centralne Srbije, od ta 22 centra, dva su završila taj postupak, 18 zdravstvenih centara je daleko odmaklo što se tiče procesa tzv. razdvajanja, dok su dva zdravstvena centra na samom početku. Kada biste ušli u analizu tih uzroka, oni su veoma različiti od centra do centra.
Pre svega i u najvećem delu su se ljudi suočili, govorim o upravama zdravstvenih centara, sa objektivnim problemima na terenu. Oni su se ticali, pre svega jedne teškoće u definisanju i izradi deobnog bilansa, gde je došlo do problema u raspodeli objekata, kadrova, opreme itd.
S druge strane, negde je bilo nespremnosti i jedne nesolidnosti lokalne samouprave da preuzme osnivačka prava, bilo da nije imala administrativnih kapaciteta, bilo političke volje. Svakako da, po onoj operativnoj proceduri koju je napravilo Ministarstvo, a koja se sastoji od nekakvih 16 administrativnih koraka, gde je najveći broj zdravstvenih centara u finalizaciji tog procesa i on će se svakako završiti.
Zašto mi danas donosimo ovaj zakon? Zato što je, praktično, istekao taj rok od pet godina i ne treba da dozvolimo da zdravstveni centri koji nisu završili ovaj postupak dođu u jednu vrstu pravnog vakuuma, gde eventualno ne bi mogli da zaključe, npr. ugovor sa Republičkim zavodom za zdravstveno osiguranje, gde bi sasvim sigurno bila ugrožena isplata plata ili snabdevanje lekovima i medicinskim sredstvima.
Dakle, omogućava se taj kontinuitet i mislim da mi, kao ljudi koji smo u zakonodavnoj vlasti, treba da omogućimo da se sprovede ono što je osnovno načelo, a to je jedan kontinuitet u sprovođenju zdravstvene zaštite.
Što se tiče drugog zakona koji se tiče izmena u oblasti komora zdravstvenih radnika, moram da kažem da je povod, pretpostavljam, za predlagača bila situacija u Stomatološkoj komori Srbije. Sigurno da je donošenjem zakona 2005. godine proklamovano načelo da se formiraju nezavisne profesionalne organizacije koje treba da omoguće, pre svega najbolje moguće uslove za funkcionisanje profesije.
U najvećem delu komore su uspele da uspostave jedan kvalitetan rad. Da li to može da bude bolje, pošto su se neki od prethodnika osvrtali na to, sigurno da može, ali čini mi se da institucije kakve su komore, koje u nekim društvima postoje stotinama godina, nerealno je i preoptimistički očekivati da će se ustrojiti i imati takav ugled za svega nekoliko godina.
Ono što se događalo u Stomatološkoj komori jeste bila jedna vrsta manjkavosti zakona, jer u sukobu koji je nastao u samoj upravi komore između direktora i upravnog odbora, odnosno skupštine, nije bilo predviđene zakonske procedure koja bi taj sukob razrešila. Kao i svaki zakon, gledajući u praksi, treba da ga unapređujemo i u tom smislu smatram da su ovo dobri predlozi koji će nas poštedeti ubuduće takvih problema kakvi su se javili u Stomatološkoj komori.
Ono što moram na ovom mestu da kažem, to je jedna stalna udvojenost u razmišljanju prema nezavisnosti institucija. Sa jedne strane, imamo stalnu potrebu ljudi iz nekih komora za mešanjem izvršne vlasti u njihov rad i za stalnom intervencijom. S druge strane, mislim da je Ministarstvo našlo jako dobru meru da se ne umeša u nezavisnost komora.
U ovom trenutku želim, sa ovog mesta, da poručim kolegama da je najveća odgovornost zapravo na svima nama kao članovima komora da li ćemo izgraditi njihov ugled. Sigurno da postoji jedan deficit u legitimitetu predstavnika u pojedinim komorama. Sigurno da postoje određeni problemi organizacioni koje je možda ovde neko i apostrofirao, ali mi svi zajedno treba da učinimo napor da te institucije učinimo do te mere uglednim da i taj, da kažem, nemedicinski svet, koji to spolja i posmatra, ima jedan respekt kakav inače lekari i uopšte ta struka imaju u našem društvu.
Dakle, što se tiče sva ova tri zakonska predloga, poslanička grupa G 17 plus će naravno podržati ove predloge i kao što sam rekao, moje kolege će nešto šire govoriti o Zakonu o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Zahvaljujem.

Jedanaest minuta iskorišćeno vremena predstavnika poslaničke grupe. Da li se još neko javlja za reč? (Da.) Narodna poslanica Gordana Paunović Milosavljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, opet po ustaljenoj praksi imamo objedinjenu raspravu o setu zakona iz zdravstvene sfere, tri zakonska akta, dve su izmene i dopune, znači, Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i Predlog zakona o dopunama Zakona o komorama zdravstvenih radnika i treći, koji mislim da je sistemski jako važan, Predlog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama.
Ove zakone danas u veoma kratkom i ograničenom roku razmatraćemo u okviru ove objedinjene rasprave i to je jedna od najvećih kritika SRS, jer smatramo da poslanici neće imati dovoljno vremena da u ovako kratkom roku iznesu sve primedbe koje se odnose na ove zakone, posebno na ovaj treći, koji je poseban zakon i koji smatramo da je zakon koji treba da bude od nacionalnog značaja i za koji na ovaj način nećemo rešiti probleme koji su do sada postojali u našoj zemlji.
Što se tiče ovog prvog zakona, zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, već ne znamo po koji put se ovde u ovom uvaženom domu raspravlja o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Pre mesec i po dana, 19. oktobra ove godine, raspravljali smo o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti kojim se reguliše oblast tzv. dopunskog rada zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika i zbog toga bih, pošto je ministar prisutan, postavila pitanje – gde i u kojoj evropskoj zemlji, kojoj toliko težimo, ima da se zakoni menjaju bukvalno na svakih dva meseca?
Svi znamo, koji smo imalo putovali po Evropi i po evropskim parlamentima, da zakoni u evropskim zemljama neki važe i traju i do 100 godina.
Sledeće logično pitanje je, koje ne postavljam samo ja, vidim da su postavili i poslanici iz drugih poslaničkih grupa – čijom krivicom su napravljeni propusti i nedostaci koji dovode do tako čestih izmena i dopuna zakona iz oblasti zdravstva i do stvaranja opšte konfuzije?
Vama, poštovani poslanici, želim da skrenem pažnju da nakon rasprave Odbor za zdravlje i porodicu nije doneo odluku o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti, shodno članu 80. stav 1. i članu 155. stav 2. novog pravilnika o radu u Narodnoj skupštini.
Bio je kvorum, bilo je 12 poslanika, ali za predloženi zakon je glasalo za šest poslanika, pet protiv i jedan poslanik nije glasao.
Ono što je takođe važno je da ovo nije prvi put da u Odboru za zdravlje i porodicu vladajuća koalicija koja ima većinu nije bila saglasna sa predloženim zakonima.
Sada ću da pređem na ovaj predlog zakona koji ima izmene koje su uglavnom da se pet-šest članova menja. Počeću prvo od članova od 1. do 4, gde je izvršeno usklađivanje sa propisima kojima se uređuje oblast budžetskog sistema, odnosno budžeta za 2011. godinu. Navode se odredbe koje se odnose na uređenje načina i postupka polaganja tzv. stručnih ispita, za zdravstvene radnike, zdravstvene saradnike.
Tu je takođe naša primedba – zašto je ministar ta kompetentna osoba koja postavlja propise za polaganje stručnih ispita? Zatim, dobijanje naziva primarijusa i navedeno je da sva ta ostvarena sredstva pripadaju budžetu Republike Srbije, kao i namena trošenja tih sredstava.
Pitanje je – gde su do sada išla sredstva na osnovu uplate naknade za polaganje stručnih ispita zdravstvenih radnika, zdravstvenih saradnika i sticanje naziva primarijus koji sada idu u budžet?
Zakon o budžetu je najvažniji u svakom parlamentu i reforme treba prvo da počnu od načina finansiranja zdravstvene službe, a ne unošenjem modernih rešenja koja nemaju realnu pretpostavku da se ostvare.
U dosadašnjim budžetima nigde se ne vidi iznos koji Ministarstvo zdravlja ostvaruje uplatom naknade za polaganje stručnih ispita i za sticanje naziva primarijus, niti kome ta sredstva idu. Dalje se ne bavimo otklanjanjem sistemskih uzroka koji su doveli zdravstvo u ćorsokak, već posledicama, odnosno krpljenjem rupa u budžetu.
U članu 5. zakona propisali ste da se rok od pet godina za preuzimanje osnivačkih prava nad domovima zdravlja od strane lokalne samouprave produžava na osam godina. Zato zakon i donosite po hitnom postupku, jer do 10. decembra ove godine, znači, rok je već istekao, prema važećem Zakonu o zdravstvenoj zaštiti svi zdravstveni centri prestali bi da postoje kao takvi, a umesto njih funkcionisali bi domovi zdravlja i apoteke, koje bi finansirala lokalna samouprava, a opšte bolnice bi i dalje bile pod ingerencijom Republike Srbije.
Kako ste mislili da završite ovaj posao, kada su transferna sredstva za lokalne samouprave nekada bila oko 60 milijardi dinara, a u međuvremenu su smanjena i negde na 23 milijarde, sa kojima ćete teško uspeti da pokrijete ove dodatne troškove.
Lokalne samouprave ističu problem preuzimanja osnivačkih prava, odnosno deobe koja se vrši između doma zdravlja i opšte bolnice iz prostog razloga što dugo godina na ovim našim prostorima egzistira zdravstveni centar u mnogim opštinama kao jedinstvena ustanova, tako da razdvajanje nimalo nije jednostavno, pre svega iz fizičkog razloga, jer se radi o zajedničkim objektima, o zajedničkim službama, o zajedničkim kadrovima koji optužuju jednu i drugu ustanovu, tako da apelujemo da zaustavite ovaj proces.
Novi oblik organizacije zdravstvene službe neće doneti boljitak Srbiji, niti bolju zdravstvenu zaštitu i zbog toga građani Srbije strahuju.
Proces razdvajanja počeo je deobnim bilansom i tu su nastali i prvi i najčešće nerešivi problemi. Ako i uspe i dom zdravlja stekne svojstvo pravnog lica, ono što je prosto neprihvatljivo, nehumano i što će stvoriti još veći haos u zdravstvu, a to je da i dom zdravlja i opšte bolnica imaju zajedničku dijagnostiku, laboratoriju, rendgen, ultrazvuk i neke specijalističke službe.
I do sada su postojale razne liste čekanja. I do sada su ljudi iz svog džepa plaćali uslugu da ne bi po šest meseci čekali ove specijalističke preglede. Zato smatramo da je ovo nehumano i neprihvatljivo.
U većini evropskih zemalja preko 80% usluga zdravstvene zaštite obezbeđuje privatna praksa. Zar ne bi bilo efikasnije ukoliko bi se uključila i privatna praksa sa svim raspoloživim kapacitetima i pružanjem usluge primarne zdravstvene zaštite obavezno osiguranim građanima? Time bi se povećala i dostupnost i obim i kvalitet zdravstvene zaštite.
Na ovaj način bi se zaposlio veliki broj zdravstvenih radnika i zdravstvenih saradnika. Znamo da na birou ima oko 1000 lekara i oko 4000 medicinskih sestara. S druge strane, ukoliko bi zdravstveni radnici i zdravstveni saradnici bili adekvatno plaćeni ne bi bilo potrebe za dopunskim radom, u kome neki lekari i po 12 sati rade. Zato smatramo da o ovom zakonu morate da razmislite još jednom.
Smatramo da efekti ovog dopunskog rada predstavljaju izvor konflikta interesa. U vezi sa tim ukazujem na direktivu EU o radnom vremenu zdravstvenih radnika. Mislim da je tu ograničeno vreme zdravstvenih radnika i o tome bi trebalo više da znate.
Smatramo da zdravstveni centri nisu prevaziđena rešenja i da je to selektivni pristup, imajući u vidu da nije prevaziđen važeći način finansiranja zdravstvenih centara.
Ne bih se više bavila ovim izmenama i dopunama zakona. Ima gomilu manjkavosti. Prešla bih na druge zakone. O tome će da nastave dalje moje kolege.
Sada bih se kratko osvrnula, koliko mi vreme dozvoljava, na Predlog zakona o dopunama Zakona o komorama zdravstvenih radnika.
Izražavamo neslaganje sa obrazloženjem predstavnika Vlade prema kojem se ovim predlogom stvaraju uslovi za kontinuiran rad komora zdravstvenih radnika, te da se ovim dopunama daje mogućnost za ponovno konstituisanje organa komora, član 27b ovog predloga zakona.
Smatramo da ovim predlogom ministar i Srpsko lekarsko društvo imaju najviše uticaja u predlaganju članova odbora za raspisivanje izbora za skupštinu komore, što stavlja u pitanje rad komora kao nezavisnog tela.
U predloženim dopunama zakona obrazloženje ne korespondira sa konkretnim situacijama, pa zbog svih iznetih razloga poslanička grupa SRS neće podržati ovaj predlog zakona.
Sada bi i kao psihijatar i kao lekar i kao poslanik se najviše zadržala na ovaj predlog zakona o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama. Donosi se po hitnom postupku i bez učešća konsultanata u izradi propisa i njihovog mišljenja o usklađenosti, što smatramo da nije dobro.
Naša primedba predlagačima je da sve sistemske zakone upućuju u skupštinsku proceduru po hitnom postupku. I ovaj zakon spada u sistemske zakone, veoma je opširan. Ima 117 članova u 15 poglavlja i smatramo da je od nacionalnog značaja i da nije primeren način na koji se donosi.
Sledeća primedba je na dato obrazloženje u kojem, između ostalog, kao razlog navodite potrebu harmonizacije propisa, a zatim se nabrajaju propisi još 1961, 1971, 1996, 2004, pa i 2005. godine, zatim Strategija EU o drogama i akcioni plan EU za sprovođenje ove strategije. Da li to znači da naša država do 2005. godine nije bila u obavezi da se pridržava navedenih evropskih propisa?
Takođe, naša primedba je zašto ovde nije spomenut dokument EU "21 cilj za 21. vek", odnosno tačka 15. ovog dokumenta u kojoj se navodi da se mora smanjiti broj zavisnika od psihoaktivnih kontrolisanih supstanci do 2015. godine?
Na ovaj način narodni poslanici se dovode u nezavidnu situaciju da ozbiljnu materiju na brzinu moraju da čitaju te ne mogu kvalitetno da rade. Ovakav rad nije tipičan ni za jedan evropski parlament. Znamo da se u ovim parlamentima obavljaju i po tri čitanja pre nego što se zakon donese ili ne donese.
Ovakva zakonska regulativa je nesporno potreba. SRS se sa tim slaže, ali ovako nekvalitetan način rada je za svaki protest.
Ovde nedostaje zakon o mentalnom zdravlju kao krovni zakon i to nigde nije navedeno. Ministarstvo zdravlja je imalo od 2001. godine dovoljno vremena od kada govorite da ćete doneti ovaj zakon da ovaj krovni zakon donese i postavljam pitanje zašto to nije urađeno.
U obrazloženju je navedeno da donošenje ovog zakona ne zahteva dodatna finansijska sredstva u budžetu. Na strani 3. predloženog zakona, član 4, gde se govori o komisiji za psihoaktivne kontrolisane supstance, navedeno je da se sredstva za rad ove komisije obezbeđuju u budžetu Republike Srbije.
Sa ovom komisijom se na ovaj način prvo uvećava državni aparat. Smatramo da bi postojeća administracija u ministarstvu trebala da preuzme odgovornost za ove aktivnosti i da treba da ih radi efikasno a ne da se administracija na ovaj način umnožava.
Kao što smo već napomenuli, o ovom zakonu se raspravlja u objedinjenoj raspravi i zakon je preopširan, ali nedorečen. Evo, dodirnuli smo se ovog člana 4. i komisije. Ovde nigde u članu 4. ne spominjete, navodite samo da su predstavnici ministarstva članovi komisija, ali nigde na navodite koliko ćete imati istaknutih stručnjaka iz ove oblasti. Smatramo da je ova komisija, kao još jedna komisija koju uvodite dodatni udarac za državni budžet i za sve, ali i niste dovoljno jasno i precizno definisali.
Ovaj zakon o supstancama je jako neophodan, kao što sam rekla, naročito jer je ugrožena u Srbiji mlada populacija i mislimo da na ovaj način donesen zakon neće zaštititi od zloupotrebe, bolesti zavisnosti, kriminala i nasilja naročito mladu populaciju. U obrazloženju razloga za donošenje zakona navodite da je predloženo sistemsko regulisanje uslova za proizvodnju, promet, izvoz, uvoz i tranzit psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, uslove za gajenje, preradu biljaka od kojih se mogu dobiti psihoaktivne kontrolisane supstance, a na kraju, kao i druga pitanja značajna za zaštitu života i zdravlja.
Smatramo da ovaj predlog zakona neće učiniti efikasnim ono što treba da bude efikasno, a tu pre svega mislim na smanjenje broja zavisnika od droga, odnosno od psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
U Srbiji postoje mnogi zakoni koji regulišu ovu materiju koja je u ovom predlogu zakona ponuđena. Od 2009. godine sprovodi se i nacionalna strategija, kao i Akcioni plan za lečenje bolesti zavisnosti. Kakvi su rezultati? Država i dalje nema tačno evidenciju koliko postoji zavisnika od narkotika. Pretpostavlja se da ima negde između 30.000 i 130.000 zavisnika od psihoaktivnih supstanci, a 24.000 njih su heroinski zavisnici.

Iskorišćeno je 20 minuta. Zahvaljujem.
Narodni poslanik Simo Vuković, zamenik predsednika Odbora za zdravlje. Pravo na repliku.

Korektnosti radi i činjeničnog stanja, ovde se često Odbor za zdravlje i porodicu koristi ne bi li se prikazalo da možda politika ministarstva nema većinu na Odboru. To apsolutno ne stoji, jer praktično od početka rada samog odbora, čak i uz neke poslanike opozicije, ministarstvo je dobijalo punu podršku i tako je i danas.
Nekorektno je govoriti o tome da neki zakonski predlog nije dobio podršku zato što se u isto vreme npr. zakaže neki drugi odbor na koji poslanik koji takođe treba da učestvuje u radu trenutno izađe. Mislim da ne sporim legitimno pravo opozicije da se bavi tim stvarima, ali nije korektno predstavljati Odbor na taj način da poslanici većine, koji uz maksimalno zalaganje u radu tog odbora, pružaju maksimalan napor da bismo unapredili kvalitet rada Odbora i gotovo po pravilu na plenumu se netačno izveštava o sednicama tog odbora. Zahvaljujem.

Narodna poslanica Gordana Paunović Milosavljević, pravo na repliku.

Ne mogu a da ne odgovori gospodinu Simi Vukoviću. Mislim da nisam iznela ništa što nije tačno. Tačno sam citirala i po kom članu i koliko je bilo članova na Odboru. To je jedan primer kada nije bilo dovoljno poslanika većine koji bi podržali zakonski predlog.
Kada se donosila odluka o zakonskom predlogu o duvanskom dimu i tada je isto bilo nedovoljno da se donese mišljenje o ovom zakonskom predlogu. Nismo krivi zbog toga. Vi treba kao većina da imate i većinu prilikom održavanja sednica.

Da li se još neko od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa javlja za reč da iskoristi svoje pravo u ovom toku sednice? (Ne.)
Obaveštavam vas da su na osnovu člana 96. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine do otvaranja zajedničko načelnog pretresa prijave za reč, a u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika podnele sledeće poslaničke grupe: poslanička grupa SPS, poslanička grupa Napred Srbijo, poslanička grupa G17 plus, poslanička grupa Nova Srbija, poslanička grupa DSS i poslanička grupa SRS.
Prelazimo na deo sednice i diskusiju po redosledu narodnih poslanika, a prema prijavama za reč u zajedničkom načelnom pretresu o predlozima zakona iz tačaka 2, 3. i 4. dnevnog reda.
Prvi prijavljeni govornik je narodni poslanik Miletić Mihajlović, a posle njega narodni poslanik Milan Knežević.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, poštovani saradnici ministra, dame i gospodo narodni poslanici, u svom izlaganju ću govoriti o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti.
Taj deo je značajan sa aspekta onoga što nalaže Zakon o zdravstvenoj zaštiti kada je reč o razdvajanju segmenata zdravstvene zaštite na primarnu i onu drugu sekundarnu. Zapravo reč je o transformaciji zdravstvenih centara koje je trebalo uraditi po zakonu od 2005. do 2010. godine.
Postojala je zakonska mogućnost da osnivačka prava domova zdravlja preuzmu lokalne samouprave i sada smo suočeni sa činjenicom da to nije urađeno u pojedinim zdravstvenim centrima, naročito u onim lokalnim samoupravama koje su u nerazvijenim opštinama.
Na početku ću reći, da ne bude zabune, da će poslanička grupa SPS – JS podržati ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Ovde pre svega kada je reč o ovoj temi o kojoj govorim reč je da se za tri godine produžava mogućnost preuzimanja osnivačkih prava od strane lokalnih samouprava za domove zdravlja.
Ovi problemi u preuzimanju osnivačkih prava, kada je reč o domovima zdravlja i kada je reč o transformaciji zdravstvenih centara koji po zakonu praktično više i ne postoje, mogu se svrstati u dve kategorije.
Jedna kategorija problema koja stvara teškoće jeste nemogućnost lokalnih samouprava iz grupacije nerazvijenih opština da finansiraju domove zdravlja u onom delu koji treba da preuzmu, odnosno nemogućnost da obezbede dovoljno sredstava u budžetu svojih lokalnih samouprava. Moramo priznati da danas postoje drastične razlike između pojedinih lokalnih samouprava, kao što su one koje su najrazvijenije, recimo Beograd i neki drugi veći centri, i lokalne samouprave na jugu ili istoku Srbije ili u drugim delovima.
Te su razlike, ako bismo hteli to slikovito da prikažemo, kao Amerika i nerazvijeni svet. Možda je predimenzionirana ovakva jedna ocena, ali svakako postoji drastična razlika u svemu što jeste život i svemu što je razvijenost i način života i taj ekonomski razvoj npr. između Beograda i juga Srbije.
Mi još nismo ujednačili ili bar približili ono što su razvijenost pojedinih područja u Srbiji i kako onda možemo stvoriti pretpostavke u zdravstvenoj zaštiti ako postoje tako velike i drastične razlike između lokalnih samouprava.
Drugi problem koji se ovde pojavljuje jeste realna nedeljivost zdravstvenih centara. Jer, zapravo, dugo godina sva ulaganja i razvoj zdravstvenih centara išao je u pravcu funkcionisanja i stvaranja pretpostavki za funkcionisanje jedinstvenog, jednog sistema unutar zdravstvenih centara.
Mi posle takve jedne prakse, jednog takvog opredeljenja danas imamo, praktično, veoma teško deljiv prostor u okviru zdravstvenih centara. Imamo te objekte koji su tako organizovani i napravljeni da su oni, praktično, nedeljivi, a u funkciji su i primarne zdravstvene zaštite i sekundarne itd.
Dalje, imamo jedinstvenu infrastrukturu kao što je struja, grejanje ili recimo gasne stanice koje su potrebne u funkcionisanju ovih ustanova. Ili, na primer, imamo instaliranu opremu za rad zdravstvenih radnika i određenih specijalnosti u objektima koji sada, po ovoj novoj deobi, treba da pripadnu drugom segmentu zdravstvene zaštite.
Ponuđene izmene i dopune ovog zakona ne dozvoljavaju amandmansku intervenciju u smislu onoga da bi se možda dao neki predlog u smislu prevazilaženja ovih problema i uvažavanja ovakve realnosti koju imamo u pojedinim zdravstvenim centrima, naročito u nerazvijenim opštinama.
Naravno, ponuđena izmena zakona u delu da se produžava tri godine mogućnost preuzimanja osnivačkih prava od strane lokalnih samouprava, možda i teorijski daju mogućnost da, Ministarstvo ili neki drugi subjekt, ali naravno, pre svega, Ministarstvo, možda u datom trenutku i ponudi izmenu i dopunu zakona u pravcu rešavanja ovih problema, bar u onom delu gde imamo manji broj preostalih zdravstvenih centara koji možda i posle tri godine neće moći da reše ove probleme o kojima ovde govorim u ime poslaničke grupe SPS-JS.
Ta izmena i dopuna možda bi mogla ići u pravcu kategorizacije ovih zdravstvenih centara, koja bi se praktično suočila sa pitanjem koje za sada zakon traži, a to bi bila veštačka podela ovih zdravstvenih centara. Ta kategorizacija bi mogla da se vrši od državne jedne komisije, sastavljena od stručnih ljudi, koja ne bi ostavila mogućnost improvizacije ili subjektivnog tumačenja mogućnosti da možda postoji i treća kategorija u organizaciji zdravstvene zaštite.
To je da na teritoriji Republike Srbije u zdravstvenom sistemu ipak ostane i kategorija zdravstvenih centara, tamo gde imamo drastično nerazvijenost lokalnih samouprava i gde imamo te specifičnosti koje su, tipa, nedeljivosti kapaciteta i svega onoga što jeste logistika, infrastruktura itd. u tim zdravstvenim centrima.
Ovakav tip problema postoji u jednom zdravstvenom centru odakle dolazim, a to je Petrovac na Mlavi. Mislim da je bilo potrebno, ali da možda nije i kasno to učiniti u preostalom delu gde će biti problema, a verujem da će ih biti i posle tri godine. I kada se ova mogućnost na ovim izmenama i dopunama završi, da ćemo biti suočeni sa tim problemom.
Treba snimiti situaciju u ovim opštinama o kojima govorim, biti realan, objektivan i nešto učiniti na tom planu. Mi ne možemo pretendovati da stvorimo jednake uslove zdravstvene zaštite u razvijenim sredinama i nerazvijenim sredinama. A onda, ako to insistiramo da posle ovog zakona to svedemo u jednu formu, jer je zakon neumoljiv, mi ćemo doći u situaciju da smo praktično diskriminisali ljude u pojedinim delovima Srbije, u smislu da tu nisu stvorene odgovarajuće pretpostavke za funkcionisanje te primarne zdravstvene zaštite ili za funkcionisanje ovog drugog dela, stacionarnog dela itd.
Naravno, ne treba obesmisliti, kada govorim o ovome, ne pretendujem i svestan sam činjenice da ne bi valjalo obesmisliti ono što je intencija i ono što je bio zadatak ovog zakona, u smislu suštinske i funkcionalne razdvojenosti između onoga što je primarna zdravstvena zaštita i ostali segmenti.
I to bi se možda moglo uraditi u manjem broju i u okviru jedinstvenih tih zdravstvenih centara, kroz tačno normiranje i opisivanje onoga što jesu nadležnosti i što su funkcije pojedinih službi, pojedinih specijalnosti, pojedinih delova zdravstvenih službi, i da u okviru jedinstvenog sistema imamo tu funkcionalnu razdvojenost, kako bi vodili računa o onome što jeste racionalizacija, i kako ne bi razvodnili ono što jeste bila težnja donošenja ovog zakona, kada smo imali rešenja da se to podeli na domove zdravlja i na one druge segmente stacionarne, odnosno bolnice itd.
U ovom trenutku bih u ime poslaničke grupe SPS-JS skrenuo pažnju i zamolio gospodina ministra i njegove saradnike da se u narednom periodu pozabave ovim pitanjem, ne u cilju razgradnje i povlačenja onoga što jeste bio pokušaj i što jeste cilj ovog zakona, ali pre svega u smislu uvažavanja ovih poteškoća kada je reč o tim materijalnim mogućnostima nerazvijenih opština, a ipak je to manji broj, ali i drastično nerazvijenih opština.
Drugo, kada je reč o zdravstvenim centrima koji su se, zapravo, razvijali kao jedinstveni sistem i koji je sada teško podeliti. Svaka podela bi bila veštačka.
U naredne tri godine možda možemo učiniti jedan izuzetak, u smislu stvaranja jednakih ili bar, približno jednakih pretpostavki za zdravstvenu zaštitu ljudi koji žive i u tim delovima Srbije.
Zahvaljujem se na pažnji. Naravno, poslanički klub SPS - Jedinstvena Srbija glasaće za ovaj zakon i za preostala dva zakona iz ovog seta.