Suština komore je u njenoj nezavisnosti, u njenoj autonomiji. Upravo to je srž propisa koji definiše komoru i njen rad. Pošto je nezavisno pravno lice, ona podleže zakonima ove države. Onaj ko ispituje njeno finansijsko poslovanje, zna se ko je, to su finansijske inspekcije i one su, po prijavama koje su stizale i iz skupštinskog Odbora za zdravlje i porodicu i po prijavama Ministarstva zdravlja, sprovođene.
Ministarstvo zdravlja ima jedan jedini mehanizam koji deluje u odnosu na komore i on se, za razliku od ovog što prethodnik neprecizno kaže, verovatno omaška ili neznanje, ne zove vanredni stručni nadzor, nego se zove upravni nadzor.
Dakle, upravnim nadzorom Ministarstvo zdravlja ima pravo da konstatuje da li se komora ponaša po zakonu i u skladu sa propisima ili ne. Taj upravni nadzor je sproveden.
I sada, kao i svih prethodnih puta, pokušano je, u okviru ponavljane komunikacije sa predsednikom Skupštine Komore, da se objasni da je u interesu svih stomatologa, pa i prethodnika koji je, čini mi se, to po profesiji, i u interesu građana Srbije kojima bi ti stomatolozi u Srbiji trebalo da pomažu, dakle da je u interesu profesije da se sprovedu izbori kad istekne mandat, uprkos ponavljanim inicijativama, razgovorima.
Ponavljam – komore su nezavisne. Onog trenutka kada su formirane kao nezavisne, država im je poverila tu autonomiju, da budu samoregulacija struke i da same budu odgovorne za svoj rad. Kome da budu odgovorne? Po zakonima, institucijama koje kontrolišu poštovanje zakona, a u moralnom smislu – građanima Srbije, jer predstavljaju izraz samoregulacije struke, koji je dobro da postoji.
Naša struka treba da ima mehanizme kojima sama pravi razliku između žita i kukolja, kojima sama insistira da odnos pacijent-doktor treba da bude izbrušen do najviših mogućih granica poverenja i kvaliteta rada, sama da svojim delovanjem utiče na napredak čitavog društva, tako što unapređuje svoju profesiju.
To smo učili od svetlih prethodnika ove profesije koji su se još pre 200 godina borili sa kugom u ovim krajevima, koji su se borili sa tuberkulozom, koji su pokušavali da osmisle propise koji će nas približiti modernom svetu. Koren nam je dubok i on seže, podsetiću vas, nije zgoreg, osam vekova unazad – do Studenice, kada je osnovana prva bolnica u Srbiji.
Dakle, komore su mnogo vrednije, značajnije, sjajnije, nego što pokušavamo da ih ovako spuštamo na neki administrativno-birokratski nivo. Autonomija je zagarantovana Zakonom o komorama i neće nijedan ministar zdravlja u ovoj republici Srbiji moći tek tako da raspušta komore, da ulazi unutra i da se meša u autonomiju.
Upravo u izlaganju prethodnika je kontradikcio in adjekto. Znači, kaže se – vi se izmenama zakona mešate u komoru, remetite njenu autonomiju, a onda se kaže – poslednje dve godine niste učinili dovoljno da se sprovedu izbori. Onda sam kao ja odgovoran.
Ne, prethodnik je između ostalih odgovoran zato jer je stomatolog po profesiji. Zašto nije otišao na svoju komoru? Zašto nije razgovarao sa svojim kolegama? Zašto nije uticao na svoje radno okruženje, tamo gde je radio, ako već danas taj posao ne radi i da utiče, zaista, kolegijalnim delovanjem da komora shvati koliko je visok nivo odgovornosti u organizaciji novih izbora.
Prikazali smo se svi zajedno kao nedovoljno ozbiljna profesija i ukoliko ne budemo u stanju da zakonom to regulišemo – onda to nije dobro. Onda se reaguje nekim drugim aktom. Trudim se u svom poslu da pitam one koji bolje znaju te stvari, nisam pravnik, pomalo sam pravnik-amater jer se nekoliko godina bavim tim stvarima, pomalo sam ekonomista-amater, ali, pre svega sam lekar.
Onda pitam pravnike i ljudi mi lepo kažu – autonomija komora je zagarantovana. Ne možete uraditi ništa tek tako. Možete samo otići u Skupštinu, predložiti izmene zakona, koje možda vama izgledaju kao presecanje Gordijevog čvora mačem, ali nekad se i to mora učiniti.
