Jedan od najvećih nedostataka u Srbiji je to što ne postoji sistemski zakon koji bi se bavio prevencijom i zloupotrebom psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, kao i to da je veliki broj nevladinih organizacija i privatne prakse stvorio tzv. zakon džungle koji odgovara onima koji iskorišćavaju porodice u krajnjoj nuždi.
Kada se pojavio zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama poslanici SRS smatrali su da je takav zakon potreban i neophodan ovoj državi i da će rešiti jedan od veoma bitnih i važnih problema, problema naročito mlade populacije.
Međutim, kada smo pročitali i dobro proučili ovaj zakon shvatili smo da se on uglavnom odnosi na uslove za proizvodnju i promet psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Nešto nam je bilo nejasno tu i zbog toga smo i podneli ove amandmane. Nejasno nam je bilo iz dva razloga. Prvo, što ste u prvom članu naveli na šta se odnosi ovaj član, na promet, proizvodnju, izvoz, uvoz, tranzit psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, a na kraju rečenice ste naveli i druga pitanja iz oblasti značajnih za zaštitu života i zdravlja ljudi.
To ste naveli u obrazloženju i u članu 1. Međutim, mi smo dalje gledali zakon i videli smo da ovaj zakon ima 117 članova, da od toga ima 15 poglavlja i da ste dva poglavlja posvetili prevenciji i lečenju ovih bolesti, što je sasvim kontradiktorno sa ovim obrazloženjem i odbijanjem ovog našeg amandmana.
Vi ste, kažem, između ostalog u obrazloženju naveli, da se amandman ne prihvata iz razloga što se ovim zakonom uređuju uslovi za proizvodnju, promet, izvoz, uvoz i neću dalje da navodim šta. Na kraju ste naveli i promet biljaka od kojih se mogu dobiti psihoaktivne kontrolisane supstance. Niste naveli ono što ste naveli u članu 1. Znači, niste naveli druga pitanja iz oblasti značajna za život, za zaštitu životinja i zdravlja ljudi.
Zatim, dalje u obrazloženju vi navodite da je zakonom samo dat pravni osnov da se podzakonskim aktom uredi oblast načina i uslova za primenu psihoaktivnih kontrolisanih supstanci u zdravstvenim ustanovama i privatnoj praksi za lečenje bolesti zavisnosti, kao i načini i uslovi za primenu psihoaktivnih kontrolisanih supstanci, uključujući i simptomatsko lečenje, odnosno terapijske postupke intervencije.
Zašto vam je onda bilo potrebno da u ovaj zakon ubacujete, evo, sada poglavlje 7 – Zdravstvena zaštita ljudi, član 64? Onda, ono što je jako važno, da li su to podzakonski akti ili članovi zakona? Član 66. odnosi se na referentne zdravstvene ustanove, koje je jedno veoma važno pitanje da se zna u Beogradu ko se čime bavi. U Srbiji, prvenstveno, pošto je najveći broj ovih ustanova uglavnom u Beogradu. Zatim, član 65. propisivanje psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. To je jasno član zakona, to nije podzakonski akt.
Navodite da se članom 70. reguliše smanjenje potražnje psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Članom 71. navodite programske aktivnosti u oblasti psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Član 73. navodite Institut i Zavode za javno zdravlje. To su sve članovi zakona. Ne znam zbog čega ste ovde, mogli ste jednostavno da kažete - ne želimo da prihvatimo taj član amandmana iz ovog ili onog razloga, ali ovo što ste naveli prosto ne stoji kao istina. To želimo da kažemo građanima Srbije.
S druge strane, vi od 2009. godine i dalje u Srbiji, još dok se ovaj zakon ne donese, postoje mnogobrojni zakoni jer ovo pitanje psihoaktivnih kontrolisanih supstanci nije pitanje koje se samo tiče Ministarstva zdravlja. U ovom članu zakona se vidi da o ovim psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, to ste naročito u onom delu gde se odnosi na komisije, naveli da mogu da učestvuju i ostala nadležna ministarstva i da mogu da učestvuju i razni drugi stručnjaci.
Znači, da je to jedan multidimenzionalni problem koji ne može da reši samo Ministarstvo zdravlja. Po ovom Predlogu zakona i po ovome što ste u obrazloženju napisali, najmanje ovim zakonom treba da se bavi Ministarstvo zdravlja. Ono se ne bavi ni gajenjem, ni izvozom, ni tranzitom, ni uvozom psihoaktivnih kontrolisanih supstanci.
Ono što je problem, to je da ste ovim zakonom hteli nešto da uradite, međutim niste, bez obzira što je zakon preopširan, niste pre toga doneli jedan krovni zakon, zakon o mentalnom zdravlju, koji već obećavate više od sedam-osam godina, iz kojeg bi možda proistekao i jedan ovakav zakon o psihoaktivnim kontrolisanim supstancama, ali koji se tiče lečenja i prevencije.
Ovo je primarno i ovo je isto važno. Ne mogu da kažem da nije važno. Ovo sve treba regulisati. Možda je ovo neka početna tačka, ali nije trebalo da mešate, da ne kažem sada, babe i žabe. U ovom zakonu ste stavili i prevenciju, lečenje, rehabilitaciju, institute za mentalno zdravlje, institute koji se bave javnim zdravljem. Vi i sada imate strategiju, pored zakona, koja se bavi opojnim drogama. Imate i akcioni plan iz 2009. godine koji se bavi time.
Međutim, kakvi su rezultati? To svi znate. Sada vas pitam – da li znate koliko ima zavisnika u Beogradu od droge? Kažete da ste dobili neku nagradu, ne znam za koju akciju – moje ne važi ne znam kako. Međutim, bez obzira na sve te akcije rezultati, bar što se tiče neke opšte populacije, jako su nezadovoljavajući. Neću da kažem loši, ali su nezadovoljavajući u odnosu na to koliko ističete da radite.
Takođe bih želela da kažem da ono što je jako važno, to je da se definišu te referentne zdravstvene ustanove koje treba da se time bave, to sigurno u nekom narednom zakonu. Međutim, pošto je problem multidisciplinaran, ne mogu sigurno da se samo te referentne zdravstvene ustanove bave ovim problemom psihoaktivnih kontrolisanih supstanci. Time moraju da se bave i druge zdravstvene ustanove, psihijatrijske, koje imaju dodirnih tačaka sa ovim problemom.
Smatram da smo predložili ovaj amandman baš zbog toga da bi zakon bio dorečeniji, jer s jedne strane imate u zakonu prevenciju, a s druge strane, vi negirate da ste to hteli da predložite. Smatramo da je ovaj amandman trebalo da prihvatite.