Dva minuta i 50 sekundi iskorišćeno je od vremena poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč, pošto je ovo jedini amandman podnet na ovaj predlog izmena i dopuna zakona? (Ne.)

Pošto smo završili pretres o amandmanu, zaključujem pretres Predloga zakona u pojedinostima, a Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o Predlogu zakona u načelu, u pojedinostima i u celini.

Prelazimo na 3. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O IZMENAMA I DOPUNAMA ZAKONA O SUDIJAMA.

Primili ste amandmane koje su na Predlog zakona podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Milica Radović, Jovan Palalić, Vlatko Ratković, Srđan Miković i Sreto Perić.

Primili ste i mišljenje Vlade o amandmanima.

Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.

Na član 1. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Miloš Aligrudić, Milica Radović i Jovan Palalić.

Da li neko želi reč? (Da.)

Narodna poslanica Milica Radović ima reč.

Da bismo pokazali koliko se ne slažemo sa izmenama i dopunama ovog zakona, Zakona o sudijama, koji ovde smatramo ključnim zakonom, mi smo podneli amandmane na skoro svaki član ovog predloga zakona.  Smatramo, ono što smo govorili u načelnoj raspravi, da nije smelo da do izmena i dopuna ovog zakona dođe na ovakav način, preko noći, mimo konsultovanja same stručne javnosti.

Vi ovde, pored toga što ne uvažavate mišljenje stručne javnosti, što na neki način bežite od njenog mišljenja, vi se skrivate i bežite i od same rasprave i to prosto nije način kako da se otklone svi oni nedostaci na koje su vam na vreme ukazali u izveštaju Evropske komisije i, naravno, što opozicija, što sama stručna javnost.

U ovom članu 1. Predloga zakona vi kršite opšteprihvaćena pravila. Visoki savet sudstva je već doneo odluku o neizboru određenih sudija i sada mu vi faktički dajete mogućnost da on ponovo odlučuje, ovog puta po samom prigovoru na tu odluku koju je takođe doneo. Znači, postavlja se pitanje – kako je moguće da jedan organ odlučuje i u prvom i u drugom stepenu? To je nešto što bih ja volela da čujem od same ministarke da mi objasni koji su je motivi naterali na takvu jednu odluku.

Međutim, ovaj član 1. je u neposrednoj vezi sa članom 5, gde se kaže, posebno ću da pročitam stavove 2. i 3. koji kažu da – postupci po žalbama, odnosno po ustavnim žalbama, koje su sudije iz stava 1. ovog člana podnele Ustavnom sudu, okončavaju se stupanjem na snagu ovog zakona i predmeti se ustupaju Visokom savetu sudstva.

12/1 DM/TĐ 12,05-12,15

Ovo je prosto neverovatno. Razumela bih da smo mi u vanrednom stanju, da smo u nekom ratnom stanju kada se ovakvi predlozi zakona upućuju u sam parlament, ali ovo stvarno nema nikakvog svog opravdanja. Takođe, stav 3. žalbe, odnosno ustavne žalbe iz stava 2. ovog člana smatraće se prigovorom na odluku Visokog saveta sudstva. To je ono što je prosto neverovatno.

Neverovatno je da prigovor dobija istu pravnu težinu, istu pravnu snagu, kao sama ustavna žalba. Stvarno bih volela da mi objasnite, da mi odgovorite, u kojoj knjizi ste to pročitali i koje je to rešenje koje ste prekopirali, a koje postoji u uporednoj-pravnoj praksi.

Znam da vi želite da izađete iz problema u koji ste sami svojom voljom ušli, ali način na koji želite da izađete nije adekvatan. Ne morate da izlazite na taj način što ćete praviti još veći problem i što ćete faktički stvarati atmosferu sveopšte pravne nesigurnosti. To je nešto što DSS nikada neće prihvatiti. Vremenom smo, da kažem, dve godine ukazujemo na propuste svih ovih predloga zakona i stvarno ovo što smo imali priliku da vidimo i ovo o čemu raspravljamo u najmanju ruku zaslužuje najžešću kritiku.

Iskorišćeno je minut i 30 sekundi od vremena poslaničke grupe.

Da li još neko želi reč? Narodni poslanik Jovan Palalić ima reč.

Gospođo ministarko, veliki problem će stvoriti usvajanje ovog zakona sa ovakvim rešenjima. Naravno, ne obazirući se na sve kritike kojima smo upućivali, kada je u pitanju čitava reforma pravosuđa, i rekli vam u kakav ćete problem doći. Ovo što sada radite sa ovakvim izmenama, pored svih ovih problema koje su moje kolege govorile, stvara jednu potpunu nejednakost stranaka u postupku i mogućnosti korišćenja njihovih prava. Ako već ulazite u ceo postupak preispitivanja izabranih sudija postavlja se pitanje – kakva prava te sudije imaju nakon okončanja tog postupka. Videćemo da postoje tri kategorije sudija sa sasvim različitim pravima ili odsustvom tih prava.

Prvo, sudija kome je Ustavni sud doneo odluku. On tumačenjem ovog zakona nema više pravo na prigovor. Njegova stvar je rešena, jer tako tumačite postojanje prigovora. Druga kategorija, sudije koje su izjavile prigovor i po njihovom prigovoru teče postupak. On će se nekako okončati. Paralelno sa tim postupkom rešavanja po prigovoru teče i postupak ponovnog preispitivanja njegovog izbora. Znači, imamo dva postupka kod sudija koje su izjavile prigovor. Jedna je žalba koja postoje sada prigovor i ona se rešava po prvobitnoj odluci o njegovom izboru ili neizboru, a drugi je postupak gde se ta prva odluka preispituje i koja se opet okončava odlukom protiv koje on ima pravo na prigovor. Tumačeći ovaj vaš zakon, znači, u slučaju ovog sudije mi ćemo imati situaciju da on ima pravo na dva prigovora, tj. ako se ne reši po prvom prigovoru teoretski se može desiti da teku paralelno dva procesa po dva različita prigovora. Treći slučaj su sudije koje nisu izjavile prigovor. Nikakav, tj. žalbu Ustavnom sudu. Po ovom propisu kada se vrši preispitivanje njegovog izbora oni će imati pravo da ulože prigovor, pa nakon odlučivanja po prigovoru oni će imati pravo da se obrate Ustavnom sudu.

Znači, prvi sudija nema nikakvo pravo, drugi sudija ima eventualno pravo da izjavi još jedan prigovor, a to bih voleo da nam objasne kako ćete izaći iz te situacije, sa tim prvim izjavljenim prigovorom koji tom prvo izjavljenom žalbom koja je sada prigovor i gde postupak teče. Ispade da je na najbolji položaj došao onaj sudija koji niša nije učinio u ovom postupku nakon odluke da on ne bude izabran, on nije uložio žalbu Ustavnom sudu i on sada ima pravo i na prigovor i posle toga na ustavnu

žalbu. Ovo je jedan ozbiljan problem, a uzrok tog problema je činjenica da niste hteli da priznate da ste pogrešili i da taj problem otklonite vraćanjem stvari na početak. Ne vi nećete da priznate da ste pogrešili nego hoćete stvar nekako da preispitate upadajući u još kompleksniju i težu situaciju iz koje ćete izaći verovatno opet kad dobijete packe iz Evropske komisije.

Evo slušamo ovih dana Društvo sudija Srbije, Udruženje tužilaca, opet apeluju na poslanike da ne glasaju za izmene ovog zakona. Sad se postavlja pitanje, kako su oni tumačili sve ovo što se događalo oko reformi i otklanjanja ovih problema koji su prouzrokovane izmenom zakona. Znači, stavljeni ste u neravnopravan položaj različite kategorije sudija, odbili ste da priznate grešku i ceo postupak ponovite ispočetka, naravno uz izmene koje se tiču kriterijuma i potrebe da se definišu stvari mnogo jasnije i mnogo konkretnije i da se učini mnogo konkretnijim i da saslušate ljude u ponovljenom postupku. Hvala.

Četiri minuta i 20 sekundi iskorišćeno od vremena poslaničke grupe.

` Narodni poslanik Miloš Aligrudić ima reč.

Evo da se nastavim na moje kolege. Ima tu jedno pitanje interesantno. Taj prigovor  koji ste vi napravili u postupku preispitivanja reizbora sudija, ta međufaza do pravosnažne odluke Visokog saveta sudstva, pazite, ubacili ste tu međufazu. U Ustavu, istini za volju, ne piše da je to zabranjeno. Kako će izgledati postupak do donošenja pravosnažne odluke po razrešenju sudija ili imenovanju sudija, to nije stvar koju Ustav zanima. To je pitanje zakona. S te strane ste u pravu. Kad ste ovo uradili u cilju razrešenja problema sa reizborom sudija koji je iza nas, da imamo problem visokog saveta sudstva, ovo nije prelazna metodologija koju možete rešiti za taj problem.

Tu ste pogrešili. Napravili ste tu grešku. Da ste napravili zakon po kome za sve buduće situacije ili novi sastav Visokog saveta sudstva pro futuro važi pravilo interne igre pred Visokim savetom sudstva da se radi u dva stepena u tzv. dva stepena, a to je jedan stepen, da se donese odluka, pa kandidat izjavi prigovor, pa tek posle toga odluka postane pravosnažna i da se tek onda aktiviraju ustavne odredbe o pravu na ustavnu žalbu, onda biste bili u pravu. Bolje bi bilo da me slušate, a ne da se domunđavate tamo. Onda biste bili u pravu.

Zašto sada niste u pravu? Iz prostog razloga, što ovim prelaznim rešenjem koji pravite, da biste se upleli u postupak izbora sudija, odnosno razrešenja sudija ili ga popravili, prigovorom ga nećete popraviti. Nema načina da to uradite. Ima drugih rešenja koje Društvo sudija traže, a to je da se ceo postupak ponovi, a to je razumno rešenje. Možda vama nije, ali svakom normalnom je razumno.

Drugo rešenje je da se uvede obavezan princip saslušanja kandidata, onda je kod vas uveden kao dobrovoljan princip aspekta kandidata. Ako kandidat hoće da se čuje šta on misli o onom što stoji u papirima, može da traži da se sa njim razgovara. Šta ako ne traži? Nikom ništa. Nije tako. To mora da bude obavezno, znači, mora da postoji poziv. Drugo je ako on neće da se odazove. Nemojte vi njemu inicijativu da stavljamo ili kandidatu inicijativu da stavljate za tako nešto. Inicijativa je na Visokom savetu sudstva, tu ste pogrešili.

Ako mislite da nešto drugo piše od ovog što sam ja rekao, onda ste u problemu i ne znate da pročitate šta ste napisali. Uopšte ceo problem sa vama u komunikaciji ovde je što vi očigledno jedno kažete, slušajući vas u načelnoj raspravi, a drugo je ono što piše. Kako da vam objasnimo da ono što su vam napisali i

što ste vi potpisali i predali Vladi i nama ovde u Skupštini nije ono što vi tvrdite da jeste. To je problem. To je neverovatan komunikacijoni problem između nas. Prigovor, dakle, u ovom slupaju kao što su moje prethodne kolege rekle, prave ozbiljan problem.

13/1 MO/MĆ 12,15 - 12,25

U istom tom trenutku u tom postupku, koji ja shvatam kao jednu celinu, jer samo tako se može i doživeti iz ovih odredaba, stavlja odmah nekoliko različitih kandidata u različite pravne položaje. To je ozbiljni problem. A šta je protivustavno, direktno? To je ono što očigledno ne možete da shvatite. To je što Ustav garantuje pravo na ustavnu žalbu. Ne može se zakonom, osim Ustavom, samo Ustav to može da uradi, ili Ustavni zakon, a nikako ovaj zakon ne može suspendovati ustavne žalbe koje su u toku i proceduru pred Ustavnim sudom koji je u toku, da bi se one pretvorile u nekakav prigovor u postupku donošenja odluke. To ne može biti. To je apsolutno nemoguće. Da li ste vi to nekad čuli, da je tako nešto nemoguće? Da li ste vi završili isti fakultet kao ja? To nije moguće. Sve je moguće, samo to nije moguće što ste uradili. Ne možete zakonom suspendovati postupak koji je u toku pred Ustavnim sudom. Za tako nešto nikada u životu nisam čuo. Da li shvatate to?

Iskorišćeno je pet minuta od vremena poslaničke grupe.

Narodni poslanik Aleksandar Martinović želi reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovim predlogom zakona Vlada Republike Srbije na neki način dezavuiše gospođu Natu Mesarović, predsednicu Visokog saveta sudstva, pošto je ona pre nekoliko dana ovde u Narodnoj skupštini izjavila u stvari da ni jedan sudija nije razrešen, nego da jednostavno u postupku opšteg izbora sudija neke sudije nisu izabrane. Evo, sad u članu 5. piše – stalni sastav Visokog saveta sudstva preispitaće odluke prvog sastava Visokog saveta sudstva o prestanku sudijske dužnosti i sudija iz člana 101. stav 1. Zakona o sudijama, u skladu sa kriterijumima i merilima za ocenu stručnosti, osposobljenosti i dostojnosti, koje će doneti stalni sastav Visokog saveta sudstva.

Dakle, ipak su neke sudije bile razrešene i sad vi pokušavate taj problem da rešite na način koji je s jedne strane suprotan Ustavu Republike Srbije, a s druge strane suprotan je i dobroj pravnoj tradiciji.

Čuo sam za kategoriju da se silom zakona stavlja van snage neki pojedinačni pravni akt. Dakle, zakon je po definiciji pravni akt koji ima jaču pravnu snagu u odnosu na pojedinačne akte, kako u odnosu na upravne akte, tako i u odnosu na sudske presude. To je nešto što u praksi inače nije baš uobičajeno, ali je moguće da se desi. Ali, nisam do sad bio upoznat sa ovom pojavom da se silom zakona prekida postupak pred jednim organom, okončava se, i onda se postupak prenosi u nadležnost nekog drugog organa. To je zaista, kao što kaže gospodin Aligrudić, blago rečeno neuobičajena situacija i zaista je sporna sa stanovišta Ustava. Pogotovo u situaciji kad već imate jednog sudiju povodom čije ustavne žalbe je Ustavni sud doneo odluku. Sad smo praktično u situaciji da će o istoj pravnoj stvari jedan organ da rešava po pravnom leku, odnosno pravnom sredstvu jednog sudije, a po pravnim sredstvima svih drugih sudija odlučivaće neki drugi organ, jer za tog sudiju odluku po ustavnoj žalbi doneo je Ustavni sud Republike Srbije, a za sve druge, o čijim ustavnim žalbama Ustavni sud nije stigao da reši, rešavaće Visoki savet sudstva. To je nešto što nije baš uobičajeno u pravnom životu jedne demokratske i pravne države, da u istoj pravnoj stvari, u istoj identičnoj pravnoj situaciji imate odluke dva različita organa. S jedne strane Ustavnog suda, a s druge strane Visokog saveta sudstva. Time se zaista dovodi u pitanje koncept ljudskih prava i sloboda koje je definisano Ustavom Republike Srbije. Time se u velikoj meri dovodi u pitanje pravna sigurnost građana Republike Srbije.

Ono što je za SRS ne prihvatljivo, i mi smo to istakli u načelnoj raspravi, sa kojim pravom Vlada Republike Srbije kaže da menja bilo koji zakon u pravnom sistemu Republike Srbije zato što to tako smatra da treba da se čini EU, Evropska komisija ili bilo koje drugo telo EU? Da sam na vašem mestu, gospođo Malović, kao što nisam, ja bih pitao tu istu EU da li oni znaju gde je Holandija na karti Evrope i da li znaju gde je Hag na karti Evrope? Kako je moguće da pred očima dušebrižnika iz EU, koji liju krokodilske suze nad sudijama i javnim tužiocima u Srbiji, ne vide da se u Haškom tribunalu, gospođo Malović, dešava nešto što se nije dešavalo ni u nacističkoj Nemačkoj? Da se jedan čovek, samo zato što je predsednik SRS, samo zato što je slobodan čovek, zato što je srpski rodoljub, samo zato što se zove Vojislav Šešelj, drži u pritvoru osam godina? To nema ni u Haitiju, ni u Somaliji, ni to niste imali ni kod onog u Gandi diktatora - Amin Dade. Ne znam da li je takav slučaj postojao u Kambodži u vreme Pol Pota, u Kini – Mao Ce-tunga, u Severnoj Koreji itd.

Dakle, to je praksa koja je potpuno ne zabeležena. Mislim da je to jedinstven slučaj u analima svetskog pravosuđa, da pritvor u jednom sudskom postupku traje osam godina. Pazite, Vojislav Šešelj je još uvek formalno pritvorenik. On se nalazi u pritvorskoj jedinici Haškog tribunala. Osam godina se vodi postupak i za osam godina sudije Haškog tribunala ne mogu da donesu prvostepenu odluku. Kažite mi, kako je moguće da EU ne zna za princip suđenja u razumnog roku, kako je moguće da EU ne zna za princip pravičnog suđenja i kako je moguće da EU toleriše u nekim slučajevima drastičnog kršenja ljudskih prava i sloboda, a u nekim drugim situacijama činjenicu da je jedna vlada ili jedna skupština, po njihovom mišljenju, prekršila Ustav Republike Srbije i to koriste kao sredstvo pritiska na tu istu Republiku Srbije?

Da li to znači da će sutra Republika Srbija da donosi zakone samo zato što stigne odgovarajući politički nalog iz Brisela, iz Vašingtona ili nekog drugog centra moći?

SRS ne može a da se ne zapita, da ne pita i Vladu Republike Srbije, da ne pita i tu istu EU, kako je moguće da EU jednog ubicu, jednog teroristu, jednog monstruma, kao što je Hašim Tači, od 1998. godine prikazuje kao borca za ljudska prava i slobode, kao borca protiv jednog navodno diktatorskog režima, kao borca za evropske vrednosti? Ne samo Hašim Tačija, nego i Haradinaja i mnoge druge. Kakvi su to evropski standardi? Kakva su to evropska merila? Da li oni zaista vode računa o ljudskim pravima i slobodama, o pravičnosti ili je jednostavno to samo fasada da bi mogli po potrebi da vrše pritisak na državu koja nije baš poslušna u onoj meri u kojoj oni to očekuju da bude? To je za SRS neprihvatljivo.

Neka je zakon najgori na svetu, neka ništa ne valja, a zaista je loš, ali onda recite – zakon je sadržinski loš, u praksi se pokazao kao nedelotvoran, imamo problema sa primenom zakona, smatramo da zakon treba promeniti na bolje. Ali da u obrazloženju ovog predloga zakona i svih pravosudnih zakona Vlada Srbije kaže da promenama zakona pristupa zato što to radi pod pritiskom EU, izvinite, to znači da je Republika Srbija izgubila karakter suverene države.

Ko će nama da veruje da se borimo za suverenost u Prištini i u Prizrenu, ako smo izgubili ovde u Beogradu? To je potpuno jedan sulud koncept odbrane države i njenih vitalnih interesa. Dakle, nije ništa sporno da se menja zakon. Nije ništa sporno da Vlada Srbije prizna da je napravila grešku, ali da Vlada Srbije dve godine tvrdi da nije napravila grešku, a da onda posle dve godine kaže – jeste, napravili smo

grešku, ne zato što mi to tako mislimo, nego zato što su nam to tako rekli iz EU, izvinite, to je zaista nanošenje velike štete za Republiku Srbiju i njene građane.

Kako je moguće da za tu istu EU ljudi koji su 2000. godine učestvovali u dovođenju DOS na vlast nisu bili kriminalci, nisu bili mafijaši, a posle dve, tri, pet ili deset godina to u međuvremenu postanu. Znate, nešto nije uredu sa tim standardima. Mi smo vam taj prigovor istakli i u načelnoj raspravi, bez želje da budemo advokat bilo čiji, ni Legije, ni Caneta Žabca, niti bilo koga drugog, ali nešto ne valja u odnosu države prema svetu kriminala.

14/1 LjS/MS 12,25-12,35

Ne možemo da shvatimo da je neko 5. oktobra 2000. godine nacionalni heroj zato što se slikao sa Đinđićem, Čovićem, Vladanom Batićem, itd, zato što je otkazao poslušnost Slobodanu Miloševiću i omogućio da DOS na neustavan način preuzme vlast u Srbiji, zapali ovo zdanje, zapali RTS, sa automatima da upadnu u javna preduzeća, u Narodnu banku, Upravu carina itd. i ne prođe tri godine taj čovek postane državni neprijatelj broj 1. Nemojte mi reći da oni koji su 2003. godine vodili Srbiju nisu znali kakav je čovek u pitanju i 2000. godine. Kako je moguće da bivši premijer Srbije koristi avion Stanka Subotića Caneta - Žabca, kralja duvanske mafije, pre sedam ili osam godina, a da u međuvremenu taj čovek danas ne sme da da intervju u Srbiji nego mora da ga daje iz svog stana u Švajcarskoj.

Narodni poslaniče, o temi dnevnog reda, molim vas.

Gospođo Čomić, ovo je tema dnevnog reda sve ove pravosudne zakone moraće da primenjuju neke sudije i moraće da primenjuju neki javni tužioci, da bi se mogla voditi ozbiljna borba protiv organizovanog kriminala koji zaista predstavlja veliku opasnost po državu Srbiju, onda moraju da se utvrde neka merila. Ako je neko kriminalac, on je kriminalac bez obzira na to da li je blizak ovoj ili onoj partiji ili ne. Pokušavam da ukažem gospođi Malović, da ova država ima problem sa činjenicom da postoje naši kriminalci i oni koji nisu naši. Ovi koji su naši, njih ne sme niko da popreko pogleda. Mislite da nema sad organizovanog kriminala u Srbiji? Ima ga.

Neki od njih su zaštićeni. Ovi protiv kojih se vode istrage, protiv kojih se vode krivični postupci, to su oni koji su nekad bili naši, pa su se u međuvremenu sa nama posvađali. Nemojte mi reći da je Danko Šarić mogao da opere tolike milijarde evra, a da niko živi u Srbiji to deset godina nije znao.

Dakle, SRS hoće da kaže - mi smo apsolutno za borbu protiv organizovanog kriminala, za borbu protiv kriminala i korupcije, za to da sudije imaju odgovarajući status u srpskom društvu, ali borba protiv tog organizovanog kriminala mora da se vodi na jedan pošten i fer način. Ne sme biti selektivna i ne sme biti politički obojena.