Iskorišćeno je sedamnaest minuta i pedeset sekundi od vremena ovlašćene predstavnice poslaničke grupe.

Reč ima narodni poslanik Nikola Krpić.

Poštovana predsedavajuća, uvaženi gospodine ministre Ljajiću, cenjeno predsedništvo, uvažene dame iz Ministarstva zdravlja, saradnice, dozvolite mi da u ime Poslaničke grupe PUPS iznesem naš stav o današnjoj temi, odnosno o Predlogu zakona o socijalnoj zaštiti. Pre svega, dobili smo predlog jednog dobrog zakona, posle dvadeset godina. Ustavni osnov za donošenje ovakvog zakona o socijalnoj zaštiti nalazi se u članu 69. Ustava naše republike.
Prema pomenutom članu Ustava, građani i porodice kojima je neophodna društvena pomoć radi savladavanja socijalnih i životnih teškoća i stvaranja uslova za zadovoljavanje osnovnih životnih potreba imaju pravo na socijalnu zaštitu, čije se pružanje zasniva na načelima socijalne pravde, humanizma i poštovanja ljudskog dostojanstva.
U članu 97. Ustava Republike stoji da Republika Srbija uređuje i obezbeđuje: sistem u oblasti drugih oblika socijalne sigurnosti (tačka 8), sistem u oblasti socijalne zaštite (tačka 10), kao i finansiranje ostvarivanja prava i dužnosti Republike Srbije utvrđenih Ustavom i zakonom (tačka 15).
Kao posebni ciljevi Strategije razvoja socijalne zaštite, donete 2005. godine („Službeni glasnik“ 108/05), navedena su dva cilja: prvi cilj – unapređenje zaštite najsiromašnijih građana, i drugi posebni cilj – razvijanje mreže usluga u zajednici.
Shodno gore rečenom, ovaj predlog zakona o kojem danas počinjemo raspravu obezbeđuje mehanizme za proširenje pomoći siromašnima, kroz veće iznose transfera i mrežu socijalne zaštite koja uključuje najugroženije grupe građana koji su do sada imali teškoća da koriste socijalnu zaštitu.
Ovih dana govori se o tome koliko ima građana koji žive, tj. preživljavaju u najvećoj bedi. O tome se samo priča, pomoći nema. Nažalost, pomoći ima. U predlogu ovoga moramo uzeti još nešto, da je demografija siguran dokaz ove naše tvrdnje. Narodne kuhinje takođe spadaju u ovaj deo posla i one su siguran dokaz socijalne nemoći države i problema koje naša država ima prema ovom problemu. Kažu da ima oko 750.000 gladnih, neuhranjenih, nepismenih, čiji je život jadan i koji žive u teškim uslovima života, punim nepredviđenih prepreka i prepona. Ako tome dodamo i bolest i invaliditet, koji uvek idu jedno sa drugim, onda je slika jadna, crna i teška. Ako pomislimo još i na decu, slika je potpuna, i neizvesna je sudbina tih ljudi. Zato predlažem, u ime Partije ujedinjenih penzionera Srbije, da krenemo u izradu socijalnih karata po svim opštinama Republike, za sva domaćinstva.
Predmet današnje rasprave, gospođo predsedavajuća, jeste predlog novog zakona o socijalnoj zaštiti. Mi treba da ovaj tekst predloženog zakona i preko amandmana prihvatimo i izglasamo. Uveravam vas da će poslanici Partije ujedinjenih penzionera Srbije to i uraditi. Ovaj predlog zakona vezali smo za buduće vreme, za buduće godine i budućnost naroda ove Srbije, pre svega za njene građane, i to za najugroženije slojeve, preuzimajući odgovornost za iznalaženje najboljih rešenja, preko amandmana, koji će uz pomoć svih nas poslanika, svih partija, da dovedu do rešenja, do boljeg standarda, boljeg života onih koji treba da budu u kontingentu onih kojima je naša briga i solidarnost potrebna.
Uvaženi gospodine ministre, poslanici Partije ujedinjenih penzionera Srbije će u danu za glasanje glasati za ovaj dobar zakon. Zašto? Zato što su želje i predlozi poslanika Partije ujedinjenih penzionera Srbije, odnosno svih poslanika, da daju veliki doprinos da bude što delotvorniji u bržem socijalnom uključivanju i smanjenju siromaštva u našoj zemlji, a time i postizanju socijalne pravde. Izmenama teksta i prihvatanjem amandmana želimo da utičemo i da damo pun doprinos Partije ujedinjenih penzionera Srbije unapređivanju socijalnog položaja najugroženijeg i po pravilu najsiromašnijeg dela stanovništva u zemlji.
Da bismo ovo rešili, potrebno je, po našem mišljenju, otvaranje radnih mesta i zapošljavanje svih kategorija stanovništva, kako na selu, tako i u gradu; velika pomoć u poljoprivredi, sa većim angažovanjem Ministarstva za poljoprivredu, a naročito porodicama sa hendikepiranim članovima. U inkluziji invalidnih osoba u obrazovni sistem i njihovom bržem zapošljavanju vidimo šansu da sve gore rečeno može biti i rešeno.
Bolje rečeno, mi iz Partije ujedinjenih penzionera Srbije mislimo da radi onih koji su u stanju potrebe dobijanja socijalne pomoći, na koje se odnosi ovaj predlog zakona, moramo, gospodo poslanici, da prihvatimo i da u danu za glasanje izglasamo ovaj dobar predlog zakona.
Osetljive, ranjive ili vulnerabilne populacione grupe su grupe ljudi koje imaju određene rizike po zdravlje i posebno su osetljive i nesigurne na promenu okruženja.
Vulnerabilnom osobom smatra se ona kojoj nedostaju mehanizmi podrške i odbrane na državnom, nacionalnom nivou, lokalnom i nivou porodice. Osetljivost je povezana sa nedostatkom mehanizma odbrane i zaštite pojedinaca i porodice ili čitave zajednice. Najčešći faktor vulnerabilnosti su: individualni, genetski i drugi biološki faktori, razvojne karakteristike, vaspitanje i odrastanje osoba, struka i funkcije porodice, socijalni, socijalno-ekonomski status, etnička pripadnost, rodna pitanja, ljudska prava i slobode, diskriminacija, zakonodavni okvir, stavovi i ponašanje zvaničnih službi, sistema i drugi.
Među projektima koji se finansiraju ima integrisanih programa za zdravstvene i socijalne programe ranjivih populacionih grupa koje finansira i Ministarstvo rada i socijalne politike.
Evo i nekoliko osnovnih primedaba i predloga: da izbor direktora centara za socijalni rad ne vrši lokalna samouprava, već da to čini Ministarstvo rada i socijalne politike. Ministarstvo plaća rad zaposlenih, i to u visokom procentu, ono kontroliše njihov rad, normalno je i da postavlja svoje direktore.
Na Fakultetu političkih nauka u Beogradu postoji smer za socijalni rad i socijalnu politiku, a i u Predlogu zakona u članu 124. govori se ko može biti direktor centra za socijalni rad. Tim ili ekipu u oblasti socijalnog rada čini stalni sastav ravnopravnih stručnjaka, ali različitih profesija, u kome svaki stručnjak ima svoje osnovne obaveze. Socijalni radnik je matična ličnost i vodi brigu o svim problemima, povezuje sve članove tima, korisnika i članove njegove porodice, kao i radnu i životnu sredinu. Ova časna profesija socijalnog radnika našla je svoje mesto i u Zakonu o porodici, i u Zakonu o dečijoj zaštiti i u Zakonu o krivičnom i pravnom tretmanu maloletnika.
Pored toga, sve najvažnije društveno-političke organizacije koje su bile ili su mogle biti od značaja za socijalnu politiku dale su i daju punu podršku ovoj profesiji. Ovih kadrova ima u privredi, zdravstvu, obrazovanju, službama zapošljavanja, službama PIO, sudovima, službama prevencije MUP-a, socijalno-humanitarnim i organizacijama invalida.
Gospodine ministre, u članu 124. traži se da direktor centra bude diplomirani socijalni radnik. Ali, od ove godine ta profesija na Fakultetu političkih nauka više se neće zvati tako, već politikolog za socijalni rad, pa vas molim da u Predlogu zakona, da ga ne bismo menjali brzo... proverite ovo sa Fakultetom političkih nauka, može da se stavi.
Drugo, da se invalidnim licima uvede pravo na lične asistente, kao što je to urađeno i u Beogradu.
Tuđa pomoć i nega – smatramo da za poljoprivrednike, za lica iz radnog odnosa, za lica iz samostalne delatnosti treba da bude isti iznos za sve, zato što je osnov za ostvarivanje tuđe pomoći i nege invalidnost, a ne ovaj drugi deo posla. Sada je ta razlika znatna.
Četvrto, da se uvede pravo na pomoć starim licima, kako u gradu, tako i na selu, ove geronto-domaćice. Na selu su teži problemi, pogotovo zato što na nekim područjima ima po 10-15 sela bez ijednog lekara i drugih koji bi trebalo da im pruže pomoć. Zato smatramo da treba i na seoskom području uvesti obavezno pravo na materijalno obezbeđenje.
Sledeće, da se jednokratna pomoć ne deli po sistemu lokalne samouprave, kako to oni rade danas. Oni imaju svoje komisije za rešavanje zahteva lica u stanju socijalne potrebe; kroz ove komisije provlači se nekoliko milijardi dinara za politički marketing stranaka na vlasti u pojedinim opštinama, za dodatak i negu i pomoć drugog lica.
Promene u oblasti socijalne zaštite neposredno su vezane za demografske promene – produžavanje životnog veka stanovništva, niska stopu zaposlenosti, nizak rast društvenog proizvoda i loš priliv sredstava doprinosa u budžet, što svakako znatno otežava rad u ovoj oblasti.
Ekonomska situacija je takva da se ne može izaći u susret svim zahtevima, što nas u PUPS-u posebno brine. Po nama, ako dodamo i nisku informisanost građana o njihovim pravima po ovom Predlogu zakona, jasno nam je da je ona na niskom nivou, a Predlog ovog zakona i ono što on nosi direktno utiče na život i budućnost onih koji se nalaze u stanju potrebe korišćenja socijalne zaštite.
S dužnom pažnjom, a polazeći od principa odgovornosti i domaćinskog poslovanja sa budžetskim sredstvima namenjenih onima koji su u stanju potreba, Partija ujedinjenih penzionera sagledala je i ona rešenja koja su prava i koja se moraju poštovati.
Smatramo da će rasprava u načelu, a zatim i o amandmanima i u pojedinostima dati odgovor na pitanje kako se izboriti sa nagomilanim socijalnim problemima u zemlji.
Ovaj predlog zakona je odličan. Gospodine ministre, uveravam vas da će svi poslanici PUPS-a u danu za glasanje glasati za ovaj zakon, i ja lično. U to ime, najlepše vam se zahvaljujem.

Iskorišćeno je dvanaest minuta i pedeset pet sekundi od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Narodni poslanik Milisav Petronijević ima reč.

Poštovana predsedavajuća, gospodo iz Ministarstva, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, u ime Poslaničke grupe SPS-JS želim da iskažem stav povodom Predloga zakona o socijalnoj zaštiti.
Odmah na početku, Poslanička grupa SPS-JS će podržati Predlog zakona o socijalnoj zaštiti i, naravno, u danu za glasanje glasati za taj zakon iz sledećih razloga. Želim da se zahvalim ministru zato što je veoma detaljno predstavio zakon, tako da ne bih prepričavao, ali bih želeo da obrazložim zašto podržavam takav zakon.
Prvo, želim da kažem da smatram da je Zakon o socijalnoj zaštiti veoma značajan zakon, sistemski zakon najvišeg ranga, zakon koji legitimiše Vladu da je posvećena rešavanju ovih pitanja. Da ne upotrebljavam velike reči o Predlogu zakona, pretvoriću to u podršku kroz jednu rečenicu – on unapređuje socijalnu zaštitu onih koji su najviše ugroženi, svih onih koji su nemoćni, stari, bolesni, sa posebnim potrebama ili nesposobni za rad, da ne nabrajam dalje.
Želim takođe da napomenem da upravo u uslovima ekonomske krize ne treba bežati od ovog problema, nego se treba suočiti sa njim. Zbog toga podržavam ovaj zakon, jer se na ovaj način Vlada legitimiše da želi da rešava pitanja, a ne da priča, jer baš u uslovima ekonomske krize povećani su socijalni rizici kojima su prvenstveno izloženi, slabi, stari, bolesni, svi koji nemaju sredstava ni snage da rešavaju svoje probleme ili nisu u stanju da se odbrane od nasilja itd.
Podržavam ovaj zakon iz još jednog razloga, što on legitimiše ovu Vladu da se Vlada suočava sa problemom u Srbiji koji se zove siromaštvo, ne beži od njega, zna da je veliko siromaštvo u Srbiji i želi da svojim merama i na ovaj način pomogne siromašnim ljudima, polazeći od toga da nije sramota biti siromašan, sramota je biti neosetljiv za to i ne rešavati ta pitanja.
Znam da se siromaštvo ne rešava samo zakonom o socijalnoj zaštiti, znamo da se siromaštvo rešava ili predupređuje pre svega brzim privrednim rastom, razvojem, većim zapošljavanjem, većim platama itd., ali, budimo realni, to je barjakče koje je pobodeno tamo negde, ka kome idemo. Siromaštvo traži urgentno rešavanje. Tu dolazi do izražaja zakon o socijalnoj zaštiti, koji pruža pomoć, stvara osnov, okvir, mehanizme, nove programe da se pruži pomoć ljudima. Iz tih razloga mi podržavamo ovaj predlog zakona.
Ne bih da ponavljam, da se vraćam na sam tekst zakona, biće prilike i u raspravi u pojedinostima se govori konkretno o tome, želim samo još nekoliko napomena da dam. Mislim da je zakon u jednoj rečenici, počev od definicije šta je socijalna zaštita, pošao logično od toga šta su ciljevi koje treba da ostvarimo, a zatim trasirao put kako doći do tih ciljeva – ostvariti ih pružanjem usluga, pa je onda njih razradio, povećan je njihov broj i obim, kroz materijalnu podršku kao drugi vid, u ovom trenutku i najvažniji za građane Srbije, uvođenjem uvećane novčane pomoći i dodatka za pomoć drugim licima, i uvećan je dodatak za pomoć drugim licima itd. Definisao je ko su korisnici toga, grupe korisnika, ko pruža usluge socijalne zaštite, ustanove i drugi pružaoci usluga, da ne nabrajam dalje. Sve to vodi u jedan sistem socijalne zaštite i iz tog razloga mi podržavamo ovaj zakon.
Želim da kažem da je ovo jedan od zakona koji su imali najširu moguću raspravu, želim da kažem da je i moja poslanička grupa učestvovala u njoj prošle godine, da je moja partija učestvovala u toj raspravi, da smo dali sugestije i predloge, da je najveći broj njih uvažen. To prosto želim da iznesem, da se ima u vidu da se donosi jedan zakon koji ne treba da bude samo lepo napisan, nego da se čuju sva mišljenja, struke i svih, i da onda bude zakon koji će stvarno ostvariti onu ulogu koju želimo.
Iz tih razloga želim da pozovem Ministarstvo, ministra da i ovo danas, kroz načelnu, a narednih dana kroz raspravu u pojedinostima, takođe bude završna javna rasprava.
Kada to kažem imam u vidu da želim da predložim da se posveti pažnja svakom predlogu koji je dat kroz amandmane, da se ne gleda ko ih je dao, već da li doprinose poboljšanju tog zakona i da se sve ono što vredi uvaži. I mi imamo nekih predloga, mi ćemo ih obrazložiti i želja nam je da unapredimo, da pomognemo da se dođe do boljeg. Recimo, pitanje bioloških porodica koje imaju decu sa posebnim potrebama, ometenu u razvoju – treba razmisliti da li ih izjednačiti sa hraniteljskim porodicama itd. Dakle, to su već neki detalji o kojima ćemo govoriti kada bude bila rasprava u pojedinostima.
Želeo sam da kažem da i ovo treba da shvatimo kao završnu raspravu i da svaku ideju, svaki predlog, bez obzira na to od koga dolazio, uvažimo i sa najvećim uvažavanjem razmotrimo, a prihvatimo ono što mislimo da poboljšava zakon.
Dve karakteristične stvari izdvajam: to su usluge pomoću kojih se ostvaruju ciljevi zaštite, koje su proširene i veoma kvalitetno uređene, definisane, od pružanja dnevne pomoći, do smeštaja. Primećuje se da se porodica stavlja u prvi plan. Primećuje se da se porodični smeštaj favorizuje, što opravdava ovo što je ovde navedeno. Naravno, pri tom bih želeo da, u skladu sa onom narodnom „Ne zatrpavaj bunar dok drugi ne iskopaš“, obratimo pažnju i na one domske ustanove koje su se i te kako dokazale; dok ne stvorimo neke bolje uslove, treba da imaju punu pažnju.
Kada je u pitanju materijalna podrška, ono što je u ovom trenutku najvažnije za građane da bi preživeli u ovim uslovima, kroz sistem stalne novčane pomoći, uvećane novčane pomoći, pomoći drugim licima, uvećane pomoći drugim licima, jednokratne pomoći itd., primećuje se da je Vlada ovde učinila veliki napor; čak se najveće proširenje, kako bih rekao, odnosi upravo na ovu oblast; koliko se meni čini, dodatno će to da košta oko četiri milijarde dinara za te stvari. Tu se Vlada legitimiše, kada je ova oblast u pitanju.
Želim još da se zadržim na jednom pitanju, kratko, a to je pitanje decentralizacije. Decentralizacija nije sporna, pa i u ovoj oblasti, jedino na šta treba obratiti pažnju jeste da decentralizaciju prate sredstva. Tu se može primetiti da je predlagač predvideo tipske transfere, ako tako mogu da nazovem, tri vrste, gde izdajemo onaj prvi, koji se odnosi na opštine koje su najmanje razvijene, da ne bude samo da se decentralizuje. Koliko mi se čini, to je oko pola milijarde dodatnih sredstava za tu vrstu transfera.
Želeo bih da podržim pristup koji je karakterističan za ovaj zakon. Obaveza države je da brine o ugroženim građanima u bilo kom smislu, ali ne samo države, već i društva i društvene zajednice u celini, naravno i građana. Ali, obaveza države ne sme da se zapostavi. Pri tom, zakon kaže da dosta toga rade i jedinice lokalne samouprave, čak mogu da povećaju obim prava itd. Želim to da podržim, ali i da skrenem pažnju da to mogu da urade jedinice lokalne samouprave koje imaju sredstva, i na način o kome sam govorio malopre, kroz ovaj tipski transfer, ali ima i lokalnih samouprava koje imaju sredstva, ali nemaju političku volju. To je nešto što mora da se istakne.
Želim ovde javno da pohvalim gradske vlasti Beograda, kada je u pitanju ova oblast, evo, kroz podatke: za ova pitanja u 2009. godini tri i po milijarde, u 2010. godini četiri milijarde, u 2011. godini četiri i sedamsto – besplatni obroci, jednokratna pomoć, materijalno obezbeđenje, subvencije za komunalne troškove, da ne nabrajam šta sve, dodatni oblici zaštite trudnica i porodilja, pomoć penzionerima čija primanja ne prelaze 15.000 (četiri puta godišnje) itd. To je nešto što govori o političkoj volji i spremnosti da se pomogne tim kategorijama stanovništva. To nisu mala sredstva, to su velika sredstva i veliki broj ljudi je obuhvaćen time.
Želim to da podržim i pohvalim. Znam da ima opština, gradova koji nemaju sredstava, kojima treba pomoći preko ovog tipskog transfera, ali želim da prozovem one koji imaju, a nemaju dovoljno političke volje da to reše.
Kvalitet svih nas, cele države jeste u tome koliko brinemo o onima koji su nemoćni, bez obzira na to da li su stari, da li su bolesni, da li su nesposobni za rad, da li su u stanju posebne potrebe itd. Mislim da se kroz ovaj zakon o socijalnoj zaštiti Vlada na pravi način legitimisala da želi da rešava ove probleme, probleme u ovoj oblasti, svesna da ih ima mnogo u Srbiji i ne želi da nad tim problemima plače, već da ih rešava.
Iz tih razloga mi ćemo podržati ovaj Predlog zakona o socijalnoj zaštiti. Zahvaljujem.

Iskorišćeno je šesnaest minuta od vremena ovlašćenog predstavnika poslaničke grupe.

Reč ima narodna poslanica Milica Vojić Marković.

Gospođo potpredsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, začuđena sam što se o ovako važnoj temi kao što je socijalna zaštita i socijalna situacija u Srbiji govori na ovaj način, tiho, sporadično, niko ne komentariše činjenično stanje.
Siromaštvo je jedan od najvećih i najozbiljnijih problema u svetu. Jedan od milenijumskih ciljeva jeste suzbijanje siromaštva. Zemlje UN su se složile i obavezale da će intenzivno raditi na iskorenjivanju i prevazilaženju ovog problema do 2015. godine. Sada ću vam vrlo slikovito brojkama pokazati kako se tom milenijumskom cilju odazvala Vlada Republike Srbije i kako ona radi na suzbijanju siromaštva u Srbiji.
Ovo je socijalna mapa Srbije. Dva miliona siromašnih građana, a od toga 300.000 dece živi na ivici ili ispod donje granice siromaštva. U Srbiji ima tri miliona izdržavanih osoba, ima 500.000 korisnika nekog vida socijalne pomoći. Podaci o korisnicima narodne kuhinje su vrlo različiti: podatak Crvenog krsta je 30.000 korisnika, podatak savetnika gospodina ministra, Pejakovića - 36.000, a ministrov podatak u jednom intervjuu je - 40.000 korisnika. Od toga, šest hiljada korisnika su deca, a od toga dve i po hiljade je onih koji imaju manje od deset godina. Moram da pomenem da je u 2009. godini broj korisnika narodnih kuhinja bio 21.000.
Procenat siromašnih je za 3% veći u selu nego u gradovima, oko 10% veći kod starog seoskog stanovništva i iznad 9% kod dece do 14 godina.
U Srbiji je samo 1.800.000 zaposleno. Redovno isplaćuje plate 17% poslodavaca. Neredovno prima platu 650.000 zaposlenih. Socijalnu pomoć prima 63.000 porodica. To je pomoć u iznosu od 5.300 dinara za jednočlano domaćinstvo, odnosno za višečlano domaćinstvo 10.700 dinara. To je jako malo. Govorite o povećanju iznosa. To povećanje već vam je pojela inflacija, a to povećanje govori i o tome da je predizborna godina pred nama.
Dečiji dodatak prima 202.000 porodica. On iznosi, kao redovan, 1.800 dinara, a uvećan 2.400 dinara. Šta drugo da kažem – tuga.
Petsto hiljada penzionera prima penziju manju od 13.000 dinara. Nemam komentar.
Kada smo napravili novu vladu 2000. godine, koja je rešila da radi na iskorenjivanju siromaštva, evidentirano je 13,6% onih koji žive ispod granice siromaštva. Vlada je 2006. godine uspela da smanji na 6,6%. Godine 2009. taj procenat se kretao oko 9,2%. O 2010. godini još uvek ne postoje podaci, ali postoje podaci koje je nakon svog istraživanja u maju objavio CESID, koji kaže da je 14% građana koji nemaju za hranu, još 27% onih koji imaju samo za hranu, bez ijedne druge potrebe. Gospodine ministre, to trećina stanovništva Srbije preživljava.
Podaci za 2009. godinu: ekstremno siromašnih je bilo 9,2%, sa primanjima manjim od 8.300 dinara. Kod starijih od 65 godina taj procenat je 10,1%. Kod nezaposlenih je 19,3%. Među najugroženijima su deca do 13 godina i samohrane majke, kao i višečlane porodice. Srbija se danas nalazi na nivou 70% BDP iz 1989. godine. To je način na koji se Vlada Srbije bori sa siromaštvom.
Jedna od najstrašnijih slika Srbije jesu narodne kuhinje. Već sam spomenula da broj korisnika narodnih kuhinja varira, prosto se ne zna, jer su podaci različiti. Crveni krst bi trebalo da daje najkorektnije podatke. To je oko 30.000. Oko 72 narodne kuhinje trenutno postoje u Srbiji. Mnogo je više korisnika danas nego 2009. godine. Ono što je strašno i što je poražavajuće jeste da među tih 30.000 - 40.000 korisnika narodnih kuhinja 6.000 dece stoji u redu za jednu veknu hleba i polovinu litra kuvanog obroka, a od toga je 2.500 mlađih od 10 godina.
Ogromna je potreba za narodnim kuhinjama, ali otvaranje narodnih kuhinja ne zavisi samo od potreba, zavisi od finansijskih sredstava. S te strane, jeste dobro što Vlada Srbije opredeljuje neka sredstva za one opštine koje nisu u stanju da otvore narodne kuhinje, ali je činjenica da narodnih kuhinja nije bilo ili se gase tamo gde su najpotrebnije, u jugoistočnoj Srbiji i na jugu Srbije.
Danas je gospodin predsednik Odbora za rad i socijalna pitanja pitao gde je ovde država. Reći ću da je danas država tamo gde je otvorena nova „narodna kuhinja“, na Kopaoniku. Tamo je država. Iz te narodne kuhinje nam pokazuju svoje lice.
Prvi kriterijum po kome zaista možemo da odmerimo jednu zemlju, integritet te zemlje i tog društva jeste odnos prema deci, naročito prema deci koja su socijalno ugrožena, koja su siromašna, koja zaista nemaju ni najosnovnije stvari, ni najosnovnije za ishranu.
Prema podacima koje je objavio UNICEF, koji je jedini uradio kvalitativno istraživanje među porodicama sa decom koja primaju socijalnu pomoć, kaže se sledeće: prema podacima, za najsiromašnije smanjenje potrošnje znači ne samo odricanje od svega što nije najneophodnije, već i odricanje od iole kvalitetnije ishrane. Iako se za decu izdvaja najbolje, ishrana je oskudna i nekvalitetna, bez dovoljno mleka i mesa. Ovo što sada govorim su odgovori onih koji su anketirani. Ne kupuje se mesecima mleko i meso. Povrće i voće – podelim im po jednu bananu, bez slatkiša, sokova i sladoleda. Ima ispitanika koji kažu da deci uskraćuju sve osim hrane, a ima i onih koji kažu da ne mogu ni hranu da obezbede. Kažu – često ostaju gladni, tada jedu hleb i čaj.
Ovde ću da stanem, prvo, zato što je ovo što sam izgovorila strašna slika Srbije, a drugo, da pitam ministra Ljajića kako on stoji ovog trenutka sa onim širenjem optimizma, onim psihološkim pokretom koji je naređen od strane predsednika Tadića, koji je i autor tog psihološkog pokreta, negde pred Novu godinu?
Životni standard građana nikad nije bio lošiji, a vi kažete da ste socijalno odgovorna Vlada. Zamislite da tek niste socijalno odgovorni.
Ovaj zakon je zaista dugo najavljivan kao jedna od najvažnijih mera kojima će se Srbija boriti protiv siromaštva, i on to treba i mora da bude. Dugo je ovde trajala javna rasprava, mnogo je grupa reklo šta treba da se kaže i šta je trebalo da se izmeni, ali ono što mi kao DSS zameramo ovom zakonu to je što se ponovo kaska sa preventivom. Ponovo država daje nekakve interventne mere, a te interventne mere neće doprineti boljitku u Srbiji, pre svega zato što se dodeljuju mrvice i zato što takvim interventnim merama samo doprinosimo pasivnom karakteru korisnika kome treba da se obratimo.
Sada ću da pričam nešto o zakonu. Zakon treba da pođe od odgovornosti države za ostvarivanje prava građana, ali već u uvodnom delu zakona kažete da ćete govoriti o potrebama građana i sve nas stavljate pred dilemu da li ovaj zakon treba da govori o potrebama građana ili o pravima građana.
Podsetiću vas da je Srbija potpisnik mnogih konvencija. Ratifikovali smo silne konvencije koje govore o pravima dece. Evo, pala mi je na pamet Konvencija o pravima deteta. Time što pravimo dilemu da li govorimo o pravima ili o potrebama mi dovodimo u zabludu sve građane Srbije. Znači, ako smo ratifikovali neku konvenciju obavezali smo se da preuzimamo trajnu obavezu države da obezbedi ta prava, a ne samo kada se identifikuje potreba i kada za to postoje resursi, kako ste vi dalje rekli. Moram da vas podsetim da ste vi proevropska Vlada, pa vas zato molim da koristite izraze koji su evropski i koji se u svim evropskim zakonima pojavljuju kao „prava građana“, a ne kao „potrebe građana“.
Osim toga, ako govorite o potrebama, onda formulacija koju koristite, koja se odnosi na procenu potreba, znači da će nečija potreba biti prepuštena slobodnoj proceni. To je vrlo opasna stvar, te slobodne procene su uvek uvod u korupciju, a to dalje znači da će pod istim uslovima neki korisnici ostati uskraćeni za socijalnu zaštitu. To se i do sada dešavalo, ali mislila sam da će ovaj zakon to ispraviti.
Zakon kaže da svako ima obavezu da brine o sebi, član 8, pa ste to ponovili u članu 80. Ako je to konstatacija, onda je to u redu i možete da je unesete u zakon, ali valjda je ovaj zakon namenjen onim građanima kojima je potrebna podrška države. Zakon je namenjen onima koji su siromašni, koji žive na marginama društva, zakon je namenjen onima koji su socijalno isključeni. Kako onda odgovornost za stanje u kome se nalaze spuštate na te iste građane?
Ne treba ovaj zakon da reguliše odgovornost svakog građanina za svoj život. Ovaj zakon mora da reguliše odgovornost države u skladu sa ratifikovanim konvencijama o ljudskim pravima i najvišim standardima u poštovanju tih prava.
Tu se pojavljuje još jedan problem – šta ćemo sa onima koji su svoje siromaštvo nasledili, šta ćemo sa decom koja su svoje siromaštvo nasledila od roditelja? Šta ćemo sa decom sa hendikepom? Hendikep se definiše kao nedostatak infrastrukture, usluga, podrške, svesti, svega onoga što smeta i nedostaje jednom društvu kako bi sva deca bila uključena u život svoje zajednice. Kako ta deca mogu da svojim radom doprinose poboljšanju materijalnog i socijalnog položaja svoje porodice? Prosto ne mogu. Društvo mora da pronađe rešenje za one koji su nasledili siromaštvo. Istraživanja vam govore da oni koji su rođeni u siromaštvu, oni koji žive u siromaštvu najčešće to siromaštvo ostavljaju svojoj deci.
Kada već govorim o načelima koja ste vi ovde koristili, moram da napomenem da ste zaboravili... Ne znam da li ste zaboravili ili ga prosto iz nekog razloga niste stavili, ali bih volela da to prokomentarišete. To je načelo inkluzivnosti. Ono predstavlja podršku pojedincu, niz aktivnosti za sagledavanje prepreka koje postoje u društvu, s krajnjim ciljem da se taj pojedinac uključi u život svoje zajednice.
Sve dok budemo posmatrali pojedinca i njegove potrebe izolovano, nikada nećemo doći do ključa, odnosno do uzroka problema koji su doveli do socijalne isključenosti. Na taj način ćemo se baviti samo posledicama, a nećemo ići prema izvoru, prema onom što je uzrok problema. To je jako loše iz dva razloga: prvi je što tako ne možemo adekvatno pomoći pojedincu da se uključi u život zajednice; drugo, to je skuplje za državu.
Daću vam primer. Jako mnogo govorite o podršci porodici i porodičnom smeštaju, a nekako zaboravljate da pomenete koje vrste pomoći ćete dati biološkoj porodici.
Uzgred, moram da pomenem, ovo je drugi zakon koji vi predstavljate, a da nigde ne spominjete reč „roditelj“. Još uvek imamo roditelje, u zakonu još uvek postoje, a vi ih u zakonu spominjete kao staratelje.
Dalje, ne kažete kako ćete pomoći biološkoj porodici u materijalnom, savetodavnom i svakom drugom smislu da ne dođe do situacije da dete izmeštate u drugu porodicu ili neki drugi vid institucionalne zaštite. Da ne pominjem da u zakonu skoro da ne dotičete pitanje bioloških porodica sa decom sa invaliditetom. To je veliki problem. Često su nam se obraćali roditelji koji su upravo u ovoj situaciji, koji ne mogu da rade zato što žive sa tim problemom i moraju da brinu o detetu. Vi to ne razrešavate.
Uzgred, podržavate život dece u porodici. Podržavate njihov opstanak u lokalnoj zajednici, a onda dozvoljavate osnivanje velikih ustanova koje smeštaju 50 korisnika, pedesetoro dece. Jasno je da je i 25 veliki broj dece za jednu takvu ustanovu. Ako je intencija zakonodavca da podržava život dece i mladih u porodici, lokalnoj zajednici, onda je uputnije da broj dece bude manji.
Smatramo da bi bilo efikasnije, kvalitetnije i za državu jeftinije kada bi se porodici pružala preventivna podrška. Zakon potencira podršku porodicama usvojitelja i to je sasvim u redu, ali bih vas molila da se obratite i biološkoj porodici.
Jako je dobro što ste prepoznali i pomenuli pojam socijalne uključenosti, odnosno socijalne isključenosti, ali ne definišete ga, što je loše. Ovo je pravo mesto da ga definišete i da taj problem definitivno razrešimo kroz sistem socijalne zaštite.
Vrlo često govorite o tome da su korisnici socijalne zaštite deca i dobro je što ste to prepoznali u ovom zakonu, ali ne vidim da ste se obratili deci koja su učinioci krivičnih dela, niti deci koja imaju problema u ponašanju. Njih nekako preskačete u ovom delu, mada vidim da se često obraćate deci. Recimo, imam podatak iz decembra 2008. godine, kada ste iz vašeg budžeta sa pozicije dečije zaštite izdvojili milion dinara na ime kupovine karata za koncert Emine Jahović. To je ono što vidim ovde. Ne znam da li je to doprinelo deci da se uključe, ali možda jeste.
Pitanje lokalnih samouprava – mislim da je dobro što ste na taj način to dotakli, što ste na taj način pokušali da nađete pravu meru gde je uloga lokalnih samouprava. Na kraju, lokalne samouprave su te koje su u neposrednom kontaktu sa centrima za socijalni rad. Ne delim mišljenje kolega iz PUPS-a koji kažu da treba direktore da određujete vi, a ne lokalna zajednica. Pre svega, centri za socijalni rad su u lokalu i oni su direktno povezani sa strateškim dokumentima i akcionim planovima sa lokala; znaju svoje resurse, materijalne i stručne. Oni na lokalu mogu da ostvare jedan multisektorski pristup i da više dopru do onih koji imaju probleme.
Što se tiče centara, moram da prokomentarišem da sam zaista očekivala da ćete biti mnogo realniji, s obzirom na to da su pritužbe korisnika uvek da su centri za socijalni rad trome institucije, institucije koje ne odgovaraju svojoj nameni, ne rade svoj posao. Čini mi se da ste ponovo birokratizovali centre, korisnici će ponovo gubiti silno vreme u pribavljanju dokumentacije. Pazite, radi se o ljudima koji se nalaze na ivici, na marginama društva, koji su socijalno isključeni i zaista ne mogu da se izbore sa institucijama, kojima institucije i pribavljanje papira predstavlja veliki problem. Tu smo napravili jedan amandman. Mislim da će taj amandman biti prihvaćen, pretpostavljam.
Ono što je vrlo važno, garantujete pluralizam usluga, što je jako dobro. Čini mi se da bi bilo bolje da ste ovde definisali taj odnos između državnih i privatnih pružalaca usluga i njihovo finansiranje iz budžeta, koje jeste na jedan način regulisano, mada se čini prilično nejasnim.
Pominjete ravnopravan tretman civilnog sektora. Jako je dobro što je civilni sektor ušao u ovu oblast, pre svega zato što civilni sektor godinama unazad ima mnogo bolje, istinitije podatke od centara za socijalni rad o mnogim oblastima koje se tiču socijalnih usluga. Recimo, sada govorim o SOS telefonima, to mi je palo na pamet. Mislim da je dobro što ste to prepoznali, ali mi se čini da ih niste stavili u ravnopravni odnos, jer oni prvo moraju da prođu proveru od onih u centrima za socijalni rad da bi konkurisali za projekte. Oni koji su, a to je javna tajna, napravili svoje nevladine organizacije, sa kojima konkurišu za sredstva budžeta, lokalnog, pokrajinskog ili državnog. Prosto, morate voditi računa da je to jako dobar uvod u korupciju, i ta korupcija je godinama izražena. To komentarišu radnici koji rade u takvim centrima.
Kod starijih korisnika imamo ponovo problem sa brojem onih koje smeštate u dom – sto je preveliki broj. Imamo jako mnogo amandmana koji se tiču starih osoba.
Pitanje za vas je – šta je sa zemljoradničkim penzijama? One nisu isplaćivane i kasne. Država time uvodi ove ljude, ove penzionere na selu, u krug siromaštva i ne znam kako biste im pomogli.
Imam jako mnogo komentara, a nemam mnogo vremena. Agenciju koju treba da osnujete... Mislim da nema potrebe.
Imate i edukaciju zaposlenih. Kažete da je ona lična obaveza, na trošak onih koji se edukuju, a zatim obaveza poslodavca. Moram da vas podsetim da Zakon o radu u svom članu 49. kaže da je obrazovanje i stručno usavršavanje isključivo obaveza poslodavca. Molila bih vas da to uskladite.
Uzgred, kada usklađujete, uskladite da se pojam mladih ne slaže sa pojmom mladih koji je odredila nacionalna strategija mladih. Tamo je mlad onaj ko ima do 30 godina. Kod vas je u zakonu mlad onaj ko ima 26 godina. Razumem zbog čega je to, ali prosto, u dva dokumenta u Srbiji ne bi valjalo da se različite stvari pojavljuju.
Imamo još mnogo komentara i volela bih o tome da pričam. Imamo oko 50 amandmana, mislim 52 amandmana. Biće vremena da još o tome pričamo.
Pred nama je zakon koji je napravio jedan mali iskorak. Od njega smo očekivali mnogo više, s obzirom na to kako je najavljivan, s obzirom na to da smo učestvovali u mnogim javnim diskusijama i slušali šta komentarišu ljudi. Neke stvari ste u međuvremenu popravili, a neke niste. Mislim da ovakav zakon nema preventivu, i dalje će kaskati za onim posledicama koje ste vi kao Vlada napravili. Hvala.

Reč ima ministar Rasim Ljajić.

O ovim ću primedbama, sugestijama, predlozima koji su ovde izneti govoriti na kraju ove rasprave. U izlaganju gospođe Milice Vojić Marković ima stvari koje stoje, a ima stvari koje apsolutno nisu tačne, čak i puno materijalnih grešaka, ali o tome ću nešto kasnije.
Ono što sada moram da kažem, to je vaša optužba, kleveta izrečena ovde u parlamentu, da sam iz budžeta izdvojio milion dinara za koncert Emine Jahović, za kupovinu karata za taj koncert. Ako je to tačno, treba da idem u zatvor. Ako to nije tačno, vi treba da se izvinite ovde za to što ste izgovorili.

Zahvaljujem. Da li još neko od predsednika ili predstavnika poslaničkih grupa želi reč? (Da.) Reč ima Gordana Paunović Milosavljević.

Dame i gospodo narodni poslanici, Predlog zakona o socijalnoj zaštiti koji danas ovde obrazlažemo veoma je značajan sistemski zakon za građane Srbije.
Narodni poslanici SRS žele da upoznaju javnost sa tim šta se u stvari ovim, kako kažete - reformskim, zakonom predlaže, tim pre jer smo svaki put kada je gospodin ministar Ljajić obrazlagao svoje zakone u ovom parlamentu shvatili da želi da nas podseti, a ujedno i građane Srbije, da Srbija korača krupnim i sigurnim koracima ka Evropi i EU. Ali, dragi građani Srbije, ako malo prošetate ovom našom lepom Srbijom, što poslanici SRS redovno čine, ne samo u vreme predizborne kampanje, kao što to čine ostali, uverićete se da to nije baš tako.
Svako uspostavljanje socijalne zaštite i socijalne sigurnosti pozdravljamo. Naime, mi smo za sređivanje i uvođenje reda u ovoj oblasti, ali u ovom predlogu zakona to nije slučaj, iako ste imali dvadeset godina na raspolaganju, iako ste imali jedanaest izmena i dopuna važećeg Zakona o socijalnoj zaštiti i socijalnoj sigurnosti. Siromaštvo u Srbiji je posledica, a uzrok su loši politički, ekonomski i socijalni potezi vladajućih koalicija od petog oktobra pa do danas.
Ovaj predlog zakona skreće pažnju sa gorućeg problema, sa problema najsiromašnijih građana Srbije i problema kako im najjednostavnije, najefikasnije i najbrže pomoći. Građani Srbije u stvari ne žele socijalnu pomoć, građani Srbije žele da rade, da budu adekvatno plaćeni za ono što rade i da mogu od svojih primanja da izdržavaju svoje porodice.
Srpski radikali smatraju da je suština dobre socijalne politike dobra ekonomska politika. Zvanična politika možda ne želi ili nema mehanizama da zaštiti socijalno ugrožene građane kako bi ih što duže držala u nekoj vrsti zavisnosti. Svi znamo u kakvoj zemlji živimo. Ekonomska politika Vlade, u kojoj sedite i vi, gospodine ministre, pogubna je za ovu državu. Pokazalo se za ove tri godine kakvi su rezultati ekonomske politike. Rezultati su poražavajući: umesto 200.000 novih radnih mesta, koja ste obećavali u kampanji, bez posla je ostalo 400.000 radno sposobnih građana, odnosno 550 ljudi svakodnevno ostaje bez posla ili, još preciznije, 70 ljudi na sat.
Takođe, nezaposlenost u Srbiji je najveća u regionu, oko minus 26,7%; zatim, najveća stopa inflacije - preko 11%, a guverner na Kopaoniku najavljuje da će ova stopa inflacije i dalje da raste; najniže plate u okruženju - oko 32.000; zatim, industrijska proizvodnja je smanjena za 12%; monopolizacija tržišta; sveopšta beda, siromaštvo, opšta apatija i beznađe.
Visina materijalnog obezbeđenja porodica koje nemaju prihode za septembar 2010. godine za jednog člana iznosila je 5.694 dinara, a za četvoročlanu porodicu 10.665 dinara.
Prema predlogu novog zakona, novčana naknada namenjena zaštiti najsiromašnijih slojeva stanovništva naziva se novčana socijalna pomoć i to je naknada za obezbeđivanje garantovanog minimalnog dohotka. Po svojoj suštini, ona je istovetna sa naknadama koje su se u prethodnim zakonskim rešenjima nazivale „materijalno obezbeđivanje“, odnosno „materijalno obezbeđivanje porodice“.
Predlog novog zakona uvodi pojam osnovice u nominalnom iznosu, koji predlažete u članu 87, i ona iznosi 6.050 dinara jer se množi sa koeficijentom 1,00. Iznos i način utvrđivanja visine novčane socijalne pomoći definišete u članu 88. Za pojedinca ona iznosi 6.050, a za četvoročlanu porodicu oko 13.000 dinara. Iznosi pomoći u Srbiji za višečlana domaćinstva su značajno niži nego u zemljama u okruženju, i to je ono što je veoma loše.
Da li, gospodine ministre, možete da date savet porodicama kako da prežive sa ovim davanjima? Šta one mogu mesečno da kupe sa 13.000 dinara kada je u Srbiji prosečna potrošačka korpa, prema najnovijim istraživanjima, oko 50.000 dinara?
Ovo je za nas neprihvatljivo. Smatramo da država mora da bude opozicija siromaštvu i da svojim zakonima spreči poniranje socijalnog i egzistencijalnog stanja čoveka vršeći pravovremeno intervenciju.
Pitanje siromaštva nije samo pitanje dohotka, već i dostupnost zdravstvenih, obrazovnih i drugih usluga neophodnih za život.
Nažalost, broj korisnika materijalnog obezbeđenja iz godine u godinu raste, ali je i dalje mali procenat onih koji uspeju da ostvare ova davanja; 2010. godine samo 3% siromašnih je uspelo da ostvari ova materijalna davanja. Uslovi za ostvarivanje ovih prava su bili i ostali strogi i birokratski.
Ono što niste zaboravili, to je da i dalje umnožavate administraciju i birokratiju. U članu 19. kažete: „Radi unapređenja usluga socijalne zaštite, Republika Srbija, autonomna pokrajina ili jedinica lokalne samouprave može osnovati javnu agenciju i fondaciju.“ Iako ste u ovom uvaženom parlamentu doneli zakon o limitiranju maksimalnog broja službenika, vi i dalje povećavate državnu administraciju, koja je inače teret poreznika građana Srbije i koja je preglomazna.
Koncept siromaštva u Srbiji je prethodnih godina u značajnoj meri bio zasnovan na pasivnoj podršci siromašnim građanima i porodicama. Ankete o životnom standardu koje su realizovane 2003. godine pokazale su da je 14% stanovnika, ili milion ljudi, živelo ispod linije apsolutnog siromaštva. Na osnovu ovih podataka, tadašnja vlast napravila je Strategiju za smanjenje siromaštva. Osnovni cilj ove strategije bio je da se apsolutno siromaštvo u Srbiji prepolovi do 2010. godine. Međutim, rezultati su poražavajući: i 2010. i ove, 2011. godine imamo više od milion, možda, te podatke niko ne zna, siromašnih građana Srbije.
Ono što je značajno i što su ankete utvrdile, to je da siromaštvo i nezaposlenost u Srbiji predstavljaju kod građana Srbije jedan od najvećih strahova. Znači, 77% građana Srbije ima svakodnevni strah da ne ostane bez posla i da ne bude siromašno.
Zato smatramo da pored pasivnih mera koje ste predložili u ovom zakonu treba da se sve više uvode mere aktivne politike zapošljavanja radno sposobnog stanovništva, osposobljavanje za produktivan život u zajednici i predupređenje zavisnosti od socijalnih službi, što se ovim zakonom nedovoljno postiže.
Jedna od velikih manjkavosti ovog zakona je svakako to što u većem delu ovog zakona težište pomerate sa korisnika usluga ka pružaocima usluga. Licemerno je, a i vređa korisnike ovog zakona, da se u vreme ozbiljnog pada proizvodnje i dvocifrene inflacije zakonom predviđa unapređenje kvaliteta stručnog rada kroz kontinuiranu obuku, licenciranje, programe akreditacije i uvođenje komore socijalne zaštite.
Šta ovo znači? Da li to znači da do sada stručni radnici i ustanove socijalne zaštite nisu ispunjavali kriterijume i standarde za pružanje usluga u oblasti socijalne zaštite? Da li to znači da stručni radnici i ustanove socijalne zaštite nisu bile stručno i profesionalno edukovani da ostvare ciljeve socijalne zaštite u najboljem interesu korisnika? Zašto to niste rešili mnogo ranije? Zašto formiranje komora, licenciranje i akreditaciju niste predložili u izmenama i dopunama važećeg zakona mnogo ranije?
U obrazloženju zakona naveli ste da će promene u zakonu koje se odnose na novčanu i socijalnu pomoć uticati na povećanje rashoda za oko 70% u odnosu na do sada potrebna sredstva, odnosno oko četiri milijarde dinara.
Niste naveli koliko će da košta poreske obveznike ocenjivanje, nagrađivanje i profesionalno napredovanje stručnih radnika, o čemu svedoči član 146, i službena legitimacija, član 139.
Ovaj član je, mislim, bruka i sramota za socijalnu zaštitu i moram da ga pročitam: „Stručni radnici Centra za socijalni rad imaju status službenog lica i ovlašćenja koja dokazuju službenom legitimacijom. Obrazac i sadržaj službene legitimacije iz stava 1. ovog člana propisuje ministar nadležan za socijalnu zaštitu.“
Na ovaj način, gospodine ministre, socijalna zaštita ima prednost u odnosu na druge delatnosti i vršite diskriminaciju drugih građana. Zašto službenu legitimaciju nemaju vozači, koji su svakodnevno prebijani, elektromonteri, koji takođe dobijaju batine kada hoće da iseku nelegalnim potrošačima struju? Zatim, vodoinstalateri, lekari, koji su mnogo više ugroženi, pa na kraju i nastavnici, koji su od svojih učenika veoma često ugroženi.
Ovo je ponižavanje najugroženijih građana Srbije, i najsiromašnijih. Od koga se zaposleni u ovim centrima štite? Od najugroženijih građana Srbije, od onih kojima treba da pruže adekvatnu pomoć na vreme i na najefikasniji način.
Ono što je do sada bio jedan veliki nedostatak važećeg zakona, što smo mislili da ste ovim zakonom na neki način promenili, to je da niste otklonili teškoće koje su postojale u ostvarivanju socijalne pomoći na ovaj način.
Smatramo da treba doneti zakon koji sadrži realna i primenljiva rešenja, što u svakom slučaju ovaj predlog zakona nije, jer ste na početku svog obrazloženja naveli da morate, da bi implementacija ovog zakona bila potpuna, da donesete veliki broj podzakonskih akata. Mislimo da je u članovima zakona to trebalo bolje da regulišete, a ne podzakonskim aktima.
Zatim, manjkavost ovog zakona je to što predviđate decentralizaciju socijalne zaštite. Kao što znate i kao što ste napomenuli, iskustva zemalja u okruženju su pokazala da je decentralizacija složen proces i da ne može da se obezbedi jednostavno promenom zakona, već da su za to potrebna mnogo veća sredstva, kako iz budžeta tako i sa lokalnog nivoa.
Posledice decentralizacije novčanih naknada siromašnima u zemljama tranzicije su negativne, što potvrđuju i primeri Rumunije, Litvanije, Bugarske, u kojima je odgovornost za isplatu socijalne pomoći preneta na lokalne organe vlasti, uz ograničena davanja iz budžeta, pa je posledica toga bilo donošenje novih zakona o socijalnoj zaštiti.
Gospodine ministre, da li možete građanima Srbije da odgovorite koliko je sredstava iz republičkog budžeta za 2011. godinu predviđeno da dobiju lokalne samouprave po tri osnova o kojima ste govorili na početku svog izlaganja i koja su to sredstva, kako će da se raspodele? Govorili ste o 122 opštine koje će da dobiju, ali da li će tu da bude ravnomerna raspodela, jer mnoge samouprave nisu imale ni 1% za izdvajanje za socijalnu zaštitu? Da li smatrate da će uvećan iznos koji ste napomenuli, da je 2,7 milijardi dinara, biti dovoljan da poboljša kvalitet života primalaca usluga socijalne zaštite?
Do sada se, kaže, iz lokalnih budžeta za socijalnu zaštitu izdvajalo oko 2%, a mnoge lokalne samouprave nisu čak izdvajale ni ova dva procenta. U 2010. godini bilo je oko 765.000 korisnika različitih oblika socijalnih davanja, što je 15% više nego 2009. godine. Za preko sto hiljada porodica to je jedini način da prežive i da izdržavaju svoju decu.
Sada malo o najugroženijima. Smatramo da su to deca. Podaci su različiti, a mi smo došli do podataka da deca žive na granici bede i da u bedi ima oko 120.000 dece u Srbiji. Znači, svako deseto dete u Srbiji je izuzetno siromašno, a svako 20. dete je na granici siromaštva. U Srbiji 6.200 dece koristi usluge narodnih kuhinja.
Da je siromaštvo stvarno pogodilo Srbiju pokazuju i sve veće potrebe za narodnim kuhinjama, kao oblikom pomoći najugroženijim građanima. Vi to ovim zakonom niste predvideli, već ste jedinicama lokalne samouprave ostavili mogućnost da građanima pruže i druge vidove pomoći, kao što su narodne kuhinje, subvencije, u članu 111, što ne znači da će lokalne sredine da to i realizuju. Kako će onda građani u tim najugroženijim mestima da žive?
Predvideli ste u jednom članu da centar za socijalni rad može da osniva jedna opština, a već u sledećem stavu 3. predlažete da u nekim situacijama centar za socijalni rad može da se osniva za više opština. Ovo je stvarno krajnje neprihvatljivo, jer znamo da su neke opštine toliko razuđene... Pomenuću Zaječarski okrug, gde su četiri opštine, a Sokobanja je od Zaječara udaljena 80 kilometara; kako će taj iz Sokobanje da dođe u Zaječar da realizuje novčanu socijalnu pomoć ili neki drugi vid materijalne pomoći kada nema para ni da plati kartu od Sokobanje do Zaječara i nazad? Takođe, na tome se ne završava njegov odlazak u Zaječar, potrebno je skupljanje 101 papira, koje niste uspeli da ovim ukinete, tako da će ovi građani i dalje biti oštećeni što se tiče dobijanja socijalne naknade.