Gospodin Milorad Krstin ima reč.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi građani Srbije, kao i uvek, očekivali smo da ćemo ovde videti i nekoga iz Ministarstva poljoprivrede, a onda i direktora Uprave za veterinu, s obzirom na to da je reč o objedinjenoj raspravi o tačkama 17 - 22, a ja ću svoju priču fokusirati na Sporazum između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara BiH o veterinarskoj saradnji. Zbog toga sam rekao da bi trebalo da bude prisutan i direktor Uprave za veterinu, ali nismo mi krivi što ste vi izvršili personalne promene. To će najviše osetiti građani Srbije.
Ovaj sporazum između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara BiH o veterinarskoj saradnji čini deset članova. Mislim da bi jedan tako važan sporazum trebalo da ima više članova, u smislu da to bude nešto što će nositi neku težinu. Posle tog 10. člana kaže: „Ovaj sporazum zaključuje se na period od pet godina i automatski se produžava za naredni period, ako ga nijedna od ugovornih strana ne otkaže u pismenoj formi, diplomatskim putem, najmanje šest meseci pre isteka tekućeg petogodišnjeg perioda.“ S obzirom na to da ovaj sporazum govori o prometu životinja i proizvoda životinjskog porekla i da istovremeno onemogućuje unošenje zaraznih bolesti i po zdravlje štetnih proizvoda životinjskog porekla, mislim da bi trebalo, ako je već zacrtano da je period od pet godina, posle pet godina takav sporazum ponovo praviti, da se situacija u svetu menja, a i kod susednih država.
Ono što moram da kažem jeste da se ovim predlogom zakona želi olakšati promet životinja i proizvoda životinjskog porekla. Ali, ovde bih zastao i pitao predstavnike Ministarstva poljoprivrede i Uprave za veterinu koliko procentualno iznosi promet preko međudržavnih granica? Koliki je obim prometa sporednim ili zaobilaznim putevima? Na kraju, koliko se grla godišnje prebaci putem drvenih barži, skela i drugim sredstvima preko reke Drine, što se otkrije samo u slučaju kada se desi neki incident pri tom transportu?
Ovde ne osuđujem ove poljoprivredne proizvođače koji se bave uzgojem stoke što moraju i tako da se snalaze, jer je veoma loša ekonomska situacija, ne samo u Srbiji, a loša je i cena stočarskih proizvoda, konkretno mislim na stoku, tako da jedan od puteva jeste i prevoženje stoke, kao što sam naveo, putem drvenih barži i skela preko Drine u BiH.
Normalno da se transport može obavljati ako su ispunjeni veterinarsko-sanitarni uslovi, ali ko nam može garantovati da su sve pošiljke prošle tu kontrolu? Šta ćemo sa pošiljkama koje su zaobišle redovnu proceduru i došle sporednim putem u našu državu?
Problem ovog tipa postoji i sa druge strane Drine; ne vidim da je to pitanje pomenuto ovim predlogom zakona, a kamoli da ste ponudili rešenje ovog problema.
Dalje, govorite o formularima koji su potrebni za transport, administraciji koja se sprovodi na međudržavnim prelazima, ali to je samo deo jednog celokupnog prometa. Kao što sam već izneo, kako ćete urediti promet životinja, proizvoda životinjskog porekla koji se transportuju putevima koji nisu regularni, zakonski tokovi?
Dobro je da dve jedinice ili, kako ih nazivate, ugovorne strane usko sarađuju po pitanju otkrivanja i sprečavanja širenja zaraznih bolesti, ali ko garantuje da promet preko drvenih barži i drugih plovila uvek sadrži materijal koji nije zarazan? Ko garantuje da su životinje zdrave i ko može da potvrdi da su ti proizvodi bezbedni za ljudsku ishranu? Jer, kada dođu na tlo naše ili susedne države već je kasno za bilo kakvu reakciju. Pitanje je ko garantuje meštanima pograničnih mesta uz samu obalu reke da konzumiraju ispravnu hranu? Ko prati puteve te hrane prema unutrašnjosti dveju država? Ili ponovo usvajate kozmetički predlog zakona, a, u stvari, od jednog drveta ne vidite šumu problema na koje sam pokušavao da vam ukažem?
Još jednom da ponovim, uvek smo za saradnju i prosperitet, ali ovom predlogu nedostaje još puno članova koji bi rešili probleme na koje sam vam ukazao.
U daljem izlaganju osvrnuo bih se na problem uvozno-izvoznog kapaciteta Republike Srbije i šta je to što možemo ponuditi i koje su količine u pitanju, a sve u svetlu surove istine da je politika sadašnjeg režima prema stočarstvu dovela sve grane stočarstva na marginu. Nekada je robna razmena u domenu govedarstva i stočarstva među republikama bila na zavidnom nivou. Danas je to samo bleda senka, jer se naše govedarstvo i svinjarstvo bliži potpunom nestanku. To su teme za razmišljanje ove vlade i resornog ministarstva, koje nema strategiju za poboljšanje ovih grana privrede.
Svedoci smo da je stočni fond u stalnom padu, kvalitet grla je sve lošiji jer se sve ređe vlasnici odlučuju za kvalitetna grla, već gledaju da i to malo održe i po cenu ekonomskih gubitaka. Strategija u susednim državama je jasno regulisana i poštuje se. Subvencija je jaka; kontrola, plan razvoja evidentni su i značajni; instruisani su držaoci stoke. Zato oni mogu nama da ponude kvalitetnu robu. Ja vas pitam, šta mi njima možemo da ponudimo i u kojoj meri?
Nedavna nestašica mleka je prvi pokazatelj da je u protekloj deceniji broj muznih krava doveden do nivoa da to ne zadovoljava ni potrebe domaćeg tržišta, već je interventnim uvozom malo ublažena ova kriza. U suštini, ovo je kriza strategije i plana za buduće korake. Domaće tržište je preplavljeno mlekom iz raznih zemalja u okruženju i šire jer je domaća proizvodnja nedovoljna i za minimum sopstvenih potreba. Na najavu nestašice mesa i mesnih prerađevina, jer domaća proizvodnja ne može da odgovori na potrebe, vatra se i tu gasi benzinom, odnosno poseže se za uvozom mesa iz zemalja Latinske Amerike, Azije i ko zna odakle još.
Mi prevashodno treba da rešimo probleme u sopstvenom dvorištu, gde je veliki nered, pa da krenemo od samog trena kada počinje proizvodnja. Da je tu gospodin Mićović, verovatno bi na moje sledeće izlaganje morao nešto da odgovori.
Kao prvo, već u nekoliko navrata vam ukazujem na nestručan rad i rad van zakona. Veterinarske institucije ne mogu da iskažu svoj rad jer se nije raščistilo ko radi po zakonu, ko radi u sivoj ekonomiji, ko može iz iznajmljene sobe da radi veterinarski posao, kome je dovoljno da na prozor stavi kartonski naslov „veterinar“ i da obavlja posao veterinara bez ijednog izdatog računa za svoj rad. Kako je moguće da registrovana ambulanta nema nijedan trihineloskopski pregled mesa, a za to vreme virtuelni veterinari koji posluju iz dnevne sobe pregledaju na stotine uzoraka mesa, i to sa cenama koje sami formiraju i bez ijednog izdatog računa?
Ovaj problem sam iznosio u više navrata i pokušao sam da utičem da gospodin Mićović, kao tadašnji direktor Uprave za veterinu, reši taj problem. Nažalost, sa malim brojem grla stoke, jer je stočni fond uništen u Srbiji, ljudi koji su završili veterinarski fakultet ostali su bez posla i nemaju neku viziju svog puta dalje, nego pribegavaju radu na crno, a to je dovelo do toga da Uprava za veterinu nema kontrolu u Srbiji nad tržištem veterine.
Ovo je primer gde su veterinarski radnici potpuno van kontrole institucija, gde se veštačko osemenjavanje krava vrši sa najjeftinijim semenom (koje je naravno nabavljeno mimo zakona), a stočni fond biva lošiji, jer se proizvode manje kvalitetna grla. U selima se priplodne krmače oplođuju nerastima koji nisu licencirani za veštačko osemenjavanje krmača u individualnom sektoru; takođe su ih sumnjivim kanalima nabavljali i distribuirali. Stočarstvo time gubi na kvalitetu; neretko dolazi do incesta i velikih ekonomskih gubitaka, pogotovo u manjim sredinama.
Kada se u politici Vlade dođe do modela da se veterinarski posao vrši u registrovanom objektu, kada se više ne ponovi slučaj da jedna ambulanta prestane sa radom jer je sa druge strane ulice neko uzeo karton i napisao „veterinar“ i radi posao bez ikakve kontrole države i Ministarstva poljoprivrede, koje bi moralo da sankcioniše... Dokle god veterinarski tehničari rade posao predviđen za diplomiranog veterinara i dokle god Uprava za veterinu ne shvati ozbiljno ova upozorenja, mi susedima nemamo šta da ponudimo. Ovaj predlog zakona o saradnji je dobar, ali se nijedna kuća ne zida od krova, već od temelja. Hvala.

Hvala vama. Po Poslovniku, gospodin Miroslav Marinković. Izvolite.

Mogu i repliku da koristim, ali i po Poslovniku, jer su neistinite tvrdnje iznesene ovde.
Gospodin Krstin je u vrlo nadahnutom izlaganju izneo realnu problematiku koja postoji...
(Predsedavajući: Gospodine Marinkoviću, prvo morate da se pozovete na član.)
Član 107.

Drugo, povredu Poslovniku mogu samo ja da učinim, a nikako gospodin Krstin. Dakle, to odmah da raščistimo. Sada imate reč. Izvolite.

Hvala. Potvrđivanje ovog sporazuma sa BiH ne predstavlja problem koji postoji, o kojem je gospodin Krstin govorio u nameri da prikaže veterinarsku službu kao nesposobnu, tj. inspekciju, da funkcioniše na teritoriji Srbije. Ono što ste vi ovde rekli, to je… Ovim sporazumom se uvodi red. Znači, barže o kojima vi pričate i šverc preko Drine predstavlja nešto što je protivzakonito i to se tretira kao krivično delo i takvo saznanje se prijavljuje policiji.
Da to dođe na tržište, može, ukoliko ljudi razmišljaju na taj način da to može tek tako da se donese na pijacu i prodaje, gde isti ti ljudi, poput vašeg razmišljanja, kupuju takvu robu, a da nemaju za to nikakav dokaz o kvalitetu; oni mogu sebe da izlože opasnosti. To vam je isto kao kad kupite mobilni telefon na pijaci, a možete da ga kupite u radnji.
Ono što je mnogo bitnije i ono što sam želeo da vam kažem jeste da kriza mleka koja je nastala nije nastala zato što se prevashodno smanjio broj krava. Jeste, i to je tačno, ali ne u toj meri, jer je izvoz mleka... U periodu kada se pojavila nestašica mleka mi smo imali rekordni izvoz mleka na tržište baš te Bosne i Hercegovine, Hrvatske i ostalih zemalja, za koje je narod dobio zdrave pare, koje se izražavaju u deviznim sredstvima. Ono što je najvažnije jeste postojanje zakona tržišta, ponude i potražnje. Znači, cilj nam je da svaki naš proizvođač izveze na tržište EU poljoprivredne proizvode i za to zaradi pare.

Zahvaljujem, vreme je isteklo. Dakle, nema povrede odredbe člana 107. Zloupotrebili ste pravo iz člana 103; dao sam vam reč pošto ste reklamirali povredu Poslovnika, pa ću vam na osnovu poslednjeg stava člana 103. dva minuta oduzeti od vremena ovlašćenog predstavnika. Molim vas da ubuduće to ne radite.
Gospodine Krstin, izvolite, imate pravo na repliku.

Izvinjavam se, ali ja sam se obraćao direktoru Uprave za veterinu, nisam se obraćao kolegi. Nisam znao da on predstavlja i da se on preziva Mićović... Stvarno se izvinjavam. Ali, ako već želite da ga predstavljate, a verujem da ne možete u toj meri, ipak bih vas zamolio da iz ovog sporazuma između Vlade Republike Srbije i Saveta ministara BiH o veterinarskoj saradnji pročitate član 4, molim vas, i biće vam jasno. Jasno sam rekao, prvo sredimo situaciju u veterini ovde kod nas, pa ćemo onda imati valjan sporazum između Srbije i Saveta ministara Bosne i Hercegovine. To je bila suština mog govora, i ništa više.

Hvala. I ja sam tako shvatio.
Reč ima narodni poslanik gospođa Vjerica Radeta.

Dame i gospodo poslanici, iz sednice u sednicu mi na dnevnom redu imamo veliki broj ugovora i sporazuma, zapravo potvrđivanje ugovora i sporazuma međunarodnog karaktera. Svaki put, kao i danas, spojite nespojivo, spojite babe i žabe, zato što... kao što je gospođa predsednik na početku današnjeg rada rekla da je ovo, otprilike, nebitno, pa nam ne treba ni predstavnik Vlade. Zapravo, svaki od ovih sporazuma i ugovora je od izuzetnog značaja, pre svega zbog činjenice da potvrđivanjem ovakvih sporazuma i ugovora vi samo legalizujete podanički odnos koji režim Srbije ima u odnosu na velike sile i legalizujete ponižavanje i države, i državnih interesa i svih građana Srbije.
Zašto ovo tvrdimo? Zato što imamo niz primera da to zapravo jeste tako. Koliko smo samo sporazuma potpisali sa Bosnom i Hercegovinom, sa Hrvatskom, koliko su nam se ovde iz Ministarstva pravde hvalili šta ćemo sve postići potpisivanjem tih ugovora i tih sporazuma, a šta zapravo imamo na delu?
Radi podsećanja, u julu 2003. godine u Mađarskoj je po srpskoj poternici uhapšen Hašim Tači i odmah pušten, a mi imamo sporazum o razmeni ovih sa Interpolove poternice, crvene, žute, kakve već poternice dajete.
Juna 2009. godine Agim Čeku uhapšen je u Bugarskoj na osnovu poternice srpskog Interpola, a pušten dan kasnije. Isti taj Agim Čeku 2003. godine je uhapšen u Sloveniji, 2004. godine je uhapšen u Mađarskoj i pušten. Isti taj Agim Čeku 15. decembra 2006. godine sreo se na skopskom aerodromu sa Borisom Tadićem i, kako je Tadić tada izjavio, on je kao psiholog razgovarao sa Čekuom kao vojnikom. Dakle, više nego neverovatno, ali, nažalost, istinito.
Februar 2010. godine, u Londonu je uhapšen Ejup Ganić, po tužbi za slučaj u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu. Sud za ekstradicije u Londonu je odbio da ga isporuči Srbiji.
Januar 2011. godine, uhapšen Tomislav Purda, nekadašnji pripadnik ZNG-a, na osnovu poternice iz Srbije; srpsko tužilaštvo je odustalo od procesa. Inače, bio je uhapšen zbog zločina nad ratnim zarobljenicima.
Marta 2011. godine Jovan Divjak je uhapšen u Beču po nalogu za hapšenje koji je tražila Srbija, koja ga optužuje da je odgovoran za napad na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 2. i 3. maja 1992. godine, kada su ubijena 42, ranjena 73 i zarobljeno 215 pripadnika JNA. Naravno, sud u Korburgu odlučio je da Divjak bude pušten iz ekstradicionog pritvora u Austriji, uz plaćanje kaucije od 500.000 evra.
Ilija Jurišić uhapšen, odnosno prvostepeno je osuđen na 12 godina zbog učešća u masakru vojnika JNA u Tuzli, tzv. tuzlanska kolona, iz 1992. godine. Tada je ubijen najmanje 51 vojnik, a ranjeno najmanje 50 vojnika. Silajdžić traži od Borisa Tadića da Ilija Jurišić bude pušten, kako je rekao, da ga Vrhovni sud Srbije oslobodi. Apelacioni sud je učinio ustupak Tadiću i Silajdžiću i Ilija Jurišić, ratni zločinac, pušten je. Borisu Tadiću je bilo mnogo bitno da udovolji Harisu Silajdžiću, jer, sećate se, mediji su nas obavestili, Silajdžić je rekao da ako mu ne pusti Iliju Jurišića Silajdžić neće posetiti Srbiju. Zamislite koja bi to tragedija bila. Dakle, neverovatno!
Kada je u pitanju Tomislav Purda, to je ovih dana aktuelno, brane ga borci, tzv. borci za ljudska prava, kažu – ima prava da se brani sa slobode. Ti borci za ljudska prava, naravno, takozvani, ne setiše se za, evo, već devet godina da dignu svoj glas i da kažu da Vojislav Šešelj ima pravo da se brani sa slobode.
Kakav je efekat raznih sporazuma koje smo potpisali sa Hrvatskom? Pored ovih drastičnih primera koje sam pomenula, efekat je i taj da je Hrvatska Srbiji dala spisak 1.534 Srbina koja su, kako oni kažu, procesuirana za ratne zločine u Hrvatskoj. Zamislite šta je Srbija dala Hrvatskoj – spisak od 40 Hrvata (od toga je zapravo samo jedan državljanin Hrvatske, ali na tom spisku nema, na primer, Purde) koji su odgovorni za neki ratni zločin. Gde je tu proporcija? Gde je tu isti odnos države Srbije prema svojim građanima, prema svojim žrtvama, prema svemu što se dešavalo u prethodnim ratovima?
Dakle, iz koraka u korak, iz sporazuma u sporazum ponižavate građane Srbije; vi stavljate građane Srbije u potčinjeni položaj, čak i više nego što se to od vas traži.
Sa kim razgovaraju predstavnici Srbije, sa kim razgovara gospođa Malović u Hrvatskoj? Sa predstavnikom DORH-a, to je Državno odvjetništvo Republike Hrvatske. Ko je taj državni odvjetnik? Mladen Bajić. A ko je Mladen Bajić? Čovek koji je bio državni odvjetnik, kako oni kažu, i 1992. godine, koji je prikupio podatke o zločinima izvršenim nad Srbima, zapravo o zlostavljanju ratnih zarobljenika u šibenskim Kulinama. On je te podatke krio, krije ih i danas dan. On je tamo neko sa kim se pregovara, on je neko ko će da goni državljane Hrvatske koji su počinili ratni zločin. Ne, on zajedno sa Jadrankom Kosor prima Purdu, uz sve državničke počasti.
A šta radi država Srbija u odnosu na građane Srbije za koje je nekom palo na pamet da kaže da su počinili ratni zločin, bez dokaza? Za svakog na koga se prstom upre u Srbiji svi skoče, nadležni državni organi, i kažu – da, taj treba da bude uhapšen. Kada se sa mnoštvom dokaza pokaže prstom na nekog ko nije državljanin Srbije, ko je državljanin Bosne i Hercegovine ili Hrvatske, onda kažu – ima pravo da se brani sa slobode. Pa dobro, da li neko u ovoj državi od nadležnih državnih organa bar nekad vodi računa o interesima države Srbije? Da li je moguće da ste toliko sve podredili sopstvenim interesima i da gazite dostojanstvo građana Srbije na svakom koraku?
Purda ima pravo da se brani sa slobode, Jurišić je pušten, Divjak ima pravo da se brani sa slobode, sa Čekuom se susreće na aerodromu Boris Tadić. Svi oni, dakle, imaju pravo da se brane sa slobode, a slobodan građanin države Srbije stane u centru Beograda na dan rođendana generala Mladića, drži sliku generala Mladića (uzgred, na vašu žalost, prilaze građani da se fotografišu s njom, oduševljeni), ali dolazi policija i privodi tog čoveka. Je li to državna politika, drage kolege narodni poslanici? Nažalost, jeste.
O čemu još danas raspravljamo u okviru ovih sporazuma koje ste nam ponudili? Naravno, jedini sporazum koji je zavređivao pažnju, o kojem je trebalo ovde zaista da raspravljamo, jeste Sporazum između Republike Srbije i Velike Socijalističke Narodne Libijske Arapske Džamahirije, koji je predvideo ukidanje viza za nosioce diplomatskih, službenih i specijalnih pasoša. Ovo ste skinuli sa dnevnog reda.
Vi ste, gospođo Đukić Dejanović, 1. marta, čini mi se, ovo stavili na dnevni red, dobili smo to napisano kao predlog dnevnog reda. Bilo bi lepo, kada ste nas takođe u pisanom obliku 3. marta obavestili da se to skida sa dnevnog reda, da ste nas obavestili po čijem to nalogu radite, po čijem to nalogu Vlada Republike Srbije radi.
Znam da ćete vi sada da kažete – formalno, Vlada je predlagač, vi samo po nalogu Vlade. Vi dobro znate šta ja sada pitam i pitamo Vladu Republike Srbije – po čijem nalogu mi sada treba da kvarimo odnose sa Libijom? Šta se to Libija zamerila Srbiji da mi ne bismo raspravljali o jednom ovakvom sporazumu? Šta se to Libija, koja se uvek dokazala i pokazala kao prijateljska država... Kome se mi dodvoravamo?
Amerikancima se dodvoravamo, zato što libijski narod ne dozvoljava da bude okupiran, ne dozvoljava da Amerika eksploatiše libijska bogatstva. Mi sada trčimo... Vi trčite, ne daj bože mi, vi trčite da se dodvorite Amerikancima i skidate sa dnevnog reda Sporazum sa Libijom. Ovo je bruka i sramota! Ovo su neverovatna poniženja!
Kao što vi sami procenjujete, suprotno odluci Ujedinjenih nacija, kako se neka država zove. Gde ste vi pročitali da se Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija zove Makedonija? Zašto gurate prst u oko Ujedinjenim nacijama? Nama često kažete – nemojte da gurate prst u oko Amerikancima i Evropskoj uniji, jer su oni, bože moj, sile. A vi gurate prst u oko tamo gde vam neko naredi da to smete.
Dame i gospodo, šta je sa... Vezano je takođe za jedan od ovih sporazuma; nažalost, ne govorim im imena, jer bih na to trošila vreme. Šta je sa državnim organima, što se ućutaše o izveštaju Dika Martija? Insistirali smo i tražili smo da nadležni organi traže da se istraga o prodaji organa na Kosovu i Metohiji vodi tako što bi se tu angažovali nadležni organi Srbije, nadležni organi Albanije, da se to naravno radi na teritoriji Srbije, pod pokroviteljstvom Ujedinjenih nacija, sa vrlo prostim i jasnim objašnjenjem – na teritoriji Srbije, na Kosovu i Metohiji su živim Srbima vađeni organi, ti organi su prodavani u Albaniji, sve se to dešavalo pod okriljem, kako vi volite da kažete, međunarodne zajednice.
Sada će nekome pasti na pamet da tu istragu vodi Euleks, koji je, uzgred budi rečeno, mimo Rezolucije 1244 instalisan na teritoriji Kosova i Metohije. Ali, naravno, vas to ne interesuje. Kao što ne interesuje državne organe zašto se neko ne oglasi i ne zapita ko je odgovoran u Haškom tribunalu, koji je 2003. godine znao za trgovinu organima srpskih žrtava, i ko je odgovoran za to što je uništeno 400 uzoraka DNK žrtava sa Kosova i Metohije.
Mnogo toga se zna, ali mnogo toga vi gurate pod tepih, dame i gospodo. Sve radite u sopstvenim interesima, a sve radite suprotno interesima građana Srbije. Zato, naravno, građani Srbije jedva čekaju da odete, jedva čekaju da se vrati Vojislav Šešelj, da konačno neko ovom narodu otvori oči. Hvala.