Hvala, gospođo predsednice. Ne mogu da ne iskoristim priliku da vas podsetim da sam od ministra koji je u prepodnevnom delu sednice trebalo da bude prisutan očekivala upravo ovo što je gospodin ministar danas pred nama demonstrirao. Ako je to nova energija Vlade, nadam se da će se stvari popraviti, ali se bojim da „petao koji prvi kukuriče ide u lonac“. Ovo je bila šala.
(Predsednik: Znate šta, htela bih da u ime poslanika ne plašimo ministra.)
Naravno, ministra smo pohvalili, ako se ne varam.
S obzirom na to da su u ovoj tački uglavnom kadrovska rešenja, baziraću se na tački koja se odnosi na kadrovska rešenja za člana Upravnog odbora Agencije za borbu protiv korupcije.
Iako Vlada Srbije svaki put kada se neko od njenih zvaničnika obraća poslanicima ili javnosti ističe da je jedan od njenih primarnih ciljeva borba protiv korupcije i da će se protiv korupcije izboriti, činjenice su malo drugačije i pokazuju da Vlada zapravo i nema iskrenu nameru da se u tu borbu upušta na pravi način.
O kojim činjenicama hoću da govorim? Prva od njih je izveštaj Evropske komisije o napretku Srbije, gde se apostrofira da Srbija ima veliki problem sa korupcijom i da sa tom korupcijom ne izlazimo na kraj već jedno izvesno vreme, do sada već tri godine.
Sledeća činjenica, od prvog dana Vlada je opstruirala rad svih nezavisnih kontrolnih tela. Kako je to radila? Prvo, zakidanjem na kadrovskim rešenjima, uvek su imali manjak stručnih kadrova; zatim, zakidanjem na finansijama; prostor za rad im je uvek bio neadekvatan i vrlo mali; zatim, slabom saradnjom i polovičnim informacijama.
Sledeća činjenica o kojoj želim da govorim je izmena i dopuna Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije. Te izmene i dopune su, gospodo moja, legalizovale sukob interesa i duple funkcije. Sukob interesa je uvod u korupciju. To je prvi korak u korupciji, a kada Vlada svojim funkcionerima da mogućnost da budu zaštićeni i da budu iznad zakona, onda ona pravi ne prvi korak, nego autoput ka korupciji.
Duplim funkcijama, koje su takođe proizvod ovog zakona, Vlada je pokazala da su vojvođanski poslanici iznad zakona, ali je, bogami, pokazala i da su tri gradonačelnika (Jagodine, Kragujevca i, koliko se sećam, Žagubice) takođe iznad zakona, kao i potpredsednik Skupštine Kragujevca, jer oni nemaju potrebe da poštuju zakon.
Onda se tu pojavilo čuveno pismo koje je Ministarstvo pravde, ničim izazvano, uputilo gradonačelniku Jagodine i aminovalo to da on može da ostane na duplim funkcijama. S tim u vezi, pročitaću šta kaže Čedomir Čupić o tome: „To se može prihvatiti kao jedno mišljenje koje nema pravnog utemeljenja. Agencija za borbu protiv korupcije je jedina nadležna institucija da u konkretnom slučaju donosi pravno valjane odluke vezane za sukob interesa. Tumačenje koje je dalo Ministarstvo samo je mišljenje, koje ne obavezuje i ja tako vidim i tako tretiram ovaj slučaj.“ Pokazalo se da je to mišljenje koje je dalo Ministarstvo bilo upravo mišljenje koje je posle toga morala i Agencija da ispoštuje.
Dalje, u sukobu interesa je i jedan naš kolega, ne samo jedan, više kolega, ali, recimo, gospodin Bajatović, koji je istovremeno narodni poslanik, direktor „Srbijagasa“, predsednik Upravnog odbora „Jugorosgasa“ i takođe prima platu po ta tri, četiri osnova. Kaže, jedan deo će dati u humanitarne svrhe. Ne znamo koji deo i kome.
Zatim, sledeća činjenica koja nije baš mnogo osvetljena u javnosti, vrlo je poučna, čini mi se, to je tzv. afera „Pismo“. Naime, jedan građanin, sa punim imenom i prezimenom, uputio je Agenciji za borbu protiv korupcije pismo u kome je ukazao na osnovanu sumnju da se jedan funkcioner nalazi u sukobu interesa. To pismo je bilo naslovljeno Agenciji za borbu protiv korupcije, ali je nekim čudom, ako se to zove čudo, stiglo u MUP.
Sada moramo da postavimo pitanje – ko je taj ko je mogao da pretresa poštu Agencije za borbu protiv korupcije? Ko se to u demokratskoj policiji, jer ako je ona Slobina do 2000. godine bila nedemokratska policija, a ova sada je demokratska policija, ko se to na takav drzak način usudio da krši ljudska prava i slobode? Samim tim što je to pismo dospelo tamo gde mu nije bilo mesto, a nije poštar pogrešio, prekršeno je ustavno pravo građana na nepovredivost pisma. Dodatna povreda je u tome što je reč o zadiranju u rad Agencije, koja je nezavisno regulatorno telo. Da ne govorim o tome da je ovde reč o jednom elementarnom nedostatku domaćeg vaspitanja, kada preturate po tuđim pismima, i da je to vrhunac neukusa i zloupotrebe.
Ono što je dalje sledilo je još zanimljivije. Pogledajte samo odgovor gospodina Šabića, Poverenika za javne informacije. Očito je da ovo nije izolovan eksces, dakle, ovo preturanje po pismima nije izolovan eksces. Dešavalo se dugo vremena i sa tom praksom se mora prestati bez odlaganja. Notorna je činjenica da MUP ne sme da otvara poštu koja mu ne pripada, osim ako za to nema nalog, kao i da je, ako su tvrdnje da je pismo sadržalo i informacije o pošiljaocu tačne, prekršen Zakon o zaštiti podataka o ličnosti. Ali, ni Agencija, ako već tvrde da se to dešavalo, nije smela da čeka da dođe do presretanja delikatne predstavke da bi reagovala. Možemo samo da zamislimo o kome su se ovde informacije davale, kada je to tako delikatno pismo.
Dalja činjenica, kažu da se oko desetak hiljada funkcionera u Srbiji trenutno nalazi u sukobu interesa po raznim osnovama, ali nikada nije objavljen spisak tih funkcionera. Nekim imenima se operiše, ali tog spiska nema javno. Ko su ti ljudi? Zašto njih nema na tom spisku?
Sledeće, zaključili smo da Agencija radi u vrlo teškim uslovima, bez prave podrške države, a onda se još dešava da neki javni funkcioneri i političari zaključe da su oni iznad zakona i održavaju ovaj položaj Agencije i dalje. Još je interesantnije što im je država dala pravo da tako rade.
Ne mogu da se otmem utisku da je ponovo došlo ono vreme kao kada smo devedesetih u „Dugi“ čitali ko će od političara biti javno ispljuvan, ko će biti uhapšen, a ko će biti trajno odsutan. Sada imamo ne samo „Večernje novosti“, sada imamo i neke druge medije koji to rade.
Dakle, među tim koji su iznad zakona direktorka Agencije za borbu protiv korupcije navodi Čedomira Jovanovića, narodnog poslanika, i Božidara Đelića, potpredsednika Vlade Srbije. Protiv njih je Agencija podnela prekršajne prijave zbog toga što nisu obavestili Agenciju o prenosu upravljačkih prava u svojim firmama, a zatim su krenuli pritisci kojima su bili izloženi direktorka i zaposleni u Agenciji.
Evo odgovora Odbora Agencije za borbu protiv korupcije: „Odbor je konstatovao da pozivi i poruke koje su uputili javni funkcioneri Božidar Đelić i Čedomir Jovanović, odnosno osobe koje su se predstavile kao njihovi predstavnici, prevazilaze standarde dodatnog interesovanja za podnete prekršajne prijave i da po svojoj dinamici i sadržaju predstavljaju pokušaj zastrašivanja i nedozvoljenog uplitanja u rad samostalnog i nezavisnog organa.“ To je saopštenje Agencije za borbu protiv korupcije. „Odbor Agencije najoštrije je osudio tu pojavu i upozorio da će ubuduće svaki sličan pokušaj za posledicu imati obaveštavanje nadležnog organa radi pokretanja zakonskog postupka.“ Sada ne razumem zašto se i u ovom slučaju ne obavesti nadležni organ, ali valjda oni znaju zbog čega je to tako.
Zbog svega ovog što sam rekla nije čudo što je moj utisak da Agencija više nije nezavisno telo. Zašto mislim da nije nezavisno telo? Evo, taj čuveni slučaj Dulića, koji se prvo pokazao kao čovek koji ne ume da popuni prijavu, u kojoj nije naveo da je mnogo bogatiji nego što jeste, a zatim nije naveo ni taj podatak koji se kasnije otkrio u medijima, pa je direktorka rekla da je sve u redu, da on kao vlasnik firme koja prodaje kompjutere isključivo posluje sa javnim preduzećima i ustanovama i od toga ubira desetine miliona.
Neću da kažem šta je sa izmenama i dopunama Zakona o javnim nabavkama, koje su direktan generator korupcije, prosto zato što hoću da ostavim vremena i mojim kolegama, ali sve ovo me danas uverava da ovaj član Upravnog odbora Agencije ništa bitno u ovome neće pomeriti. Hvala.

Zahvaljujem.

Dajem reč narodnoj poslanici potpredsednici Nataši Jovanović. Nije tu.

Replika. Samo se prijavite.

(Aleksandar Martinović, s mesta: Gospodin Paja Momčilov je tu.)

Izvinite, imala sam dogovor sa Natašom da ona bude sada, ali pošto ste vi došli, daću vam reč. Replika prvo.

Narodni poslanik Dejan Pisarević ima reč.

Poštovana predsednice, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, moje drage kolege, ulažem repliku na osnovu izlaganja prethodne sagovornice, zato što je pomenula mog predsednika Dragana Markovića Palmu, koji nije tu. Želim joj reći da je gospodin Marković dobio poverenje građana da bude i narodni poslanik, kao i gradonačelnik Jagodine. On je to dokazao svojim delom, i to ne u jednom, nego u dva mandata. Nadam se da će i u trećem mandatu tako da radi. Njegov primer treba da slede svi. Hvala.

Zahvaljujem. Mislim da nema potrebe za replikom. Milica Vojić Marković, replika.

Hvala. Završiću taj krug replika. Meni je jako žao što moram da pomenem vašeg predsednika, gradonačelnika, narodnog poslanika i slično. Zaista nemam ništa protiv toga da se on na narednim izborima kandiduje i za predsednika Rusije. Prosto nemam razloga da sumnjam u to da će da osvoji. Ali, ono što je činjenica, ne postoji ni način, ni zakon da se kandidujete i za jedno i za drugo u istom trenutku. Ni to nije bitno. Ono što je bitno, govorim o povredi zakona, a vašeg gradonačelnika nema potrebe da pominjem ni po ovom, ni po onom osnovu. Govorim o zakonu o sukobu interesa, o tome i o pismu koje je uputilo Ministarstvo pravde. Dakle, o tome govorim. On se pominje prosto kao neko ko je nosilac toga.

Narodni poslanik Paja Momčilov ima reč. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana predsednice parlamenta, poštovani ministre Stankoviću, evo, mi raspravljamo, kao što je već rečeno, opet o jednoj združenoj grupi propisa koje ovaj parlament treba da usvoji. Pravo da vam kažem, mi smo već oguglali na to i navikli smo se na to. Više bih se iznenadio da je situacija drugačija, da možemo svaki od ovih propisa koji su danas na dnevnom redu u jednom razložnom vremenu i na kvalitetan način da razmotrimo, pa onda, naravno, nakon toga da skupštinska većina donese meritornu odluku. No, šta je tu je, nama je već ovo stalna praksa.
Budući da sam iz zdravstvene delatnosti, iz struke, u svom izlaganju ću se osvrnuti, naravno, na ovaj predlog o izboru člana Zdravstvenog saveta Srbije. Pretpostavljam da su moji prethodnici već jasno ukazali na osnovni problem sa kojim smo se mi sreli. Koristim samo priliku da iznesem dodatno možda neku argumentaciju, vezano za rad Saveta, za očekivanja nas iz Odbora za zdravlje, a verujem i javnosti Srbije, građana Srbije, šta su očekivali od jednog ovakvog tela, šta mi to danas imamo, a onda ćemo sve to upodobiti da dođemo na konkretni materijal kojim treba da se bavimo.
Gospodin Stanković nije kriv za propust koji je načinjen i mi nemamo biografiju profesora Savića, koji je, pretpostavljam, istaknuti stručnjak. Međutim, koliko možemo da verujemo, toliko imamo pravo i da ne verujemo da je to tačno. Samo ću podsetiti ovaj parlament kako ste na Medicinskom fakultetu posle 2000. godine zdušno oduzimali profesorska zvanja mnogim profesorima; ne samo profesorima, nego i docentima. U svakom slučaju, raspravljati bez biografije je nekvalitetno i nedozvoljeno. Šta bi bila prava mera? Prava mera bi bila da se povuče ovakav dokument, a ne da se izvinjava. To bi bila prava mera u jednoj normalnoj i civilizovanoj zemlji.
Zašto? Dodatna argumentacija zbog čega smatram da je to neophodno – na Odboru za zdravlje mi smo blagovremeno stavili pretres i razmatranje ovog predloga kao tačku dnevnog reda, posebno. Možete se uveriti ako vidite dnevni red poslednje sednice Odbora za zdravlje. Niko nije došao od pozvanih predstavnika Ministarstva zdravlja. Nama je jasno da je to jedna nova situacija, da je verovatno tamo rasulo nastalo. Uvek su nam se odazivali i uvek su dolazili. Na našu intervenciju tokom samog sastanka, koji je započeo, da li će doći, odgovoreno nam je da neće niko doći.
Prvi put je došlo do tog kuršlusa, ali smo insistirali kod njih na prethodnom sastanku, kada su bili prisutni, da nam dostave i biografiju profesora Savića. Ministarstvo zdravlja je obećalo da će to poslati. Znači, nismo to dobili. Sada smo mi u velikim sumnjama zbog čega je to tako, da li je to tanka biografija, da li je to nešto što je problematično? Ne kažem da jeste, ali u civilizovanoj zemlji ovo ne bi došlo na sednicu parlamenta.
Hajde sad sa par reči da se malo osvrnemo na Savet. Zašto je važno da ovaj savet radi onako kako je zakonskim normama zamišljeno? Znate dobro da je 2005. godine Zakon o zdravstvenoj zaštiti svojim članovima jasno propisao nadležnosti ovog saveta. Ovaj savet bi praktično trebalo da bude, po meni, jedan savet mudraca (arhont kod starih Grka), koji vodi brigu o zdravstvenoj politici. On je glavno savetodavno i stručno telo.
On je sa velikim zakašnjenjem oformljen pre godinu dana i mi smo ulagali primedbe na pojedina kadrovska rešenja u tom savetu. Bogami, imate tamo predloge i Stomatološke komore, koja uopšte nije zaživela i nije radila, da figurira u ovom savetu. Da ne govorim sada o tim drugim problemima sa kojima smo se sretali. Evo, posle godinu dana rada ovog saveta na poslednjoj sednici smo imali izveštaj koji je upućen Skupštini.
Ono što verujem da je i gospodin Dimitrijević rekao, ne znam da li je moja koleginica Vjerica Radeta to kazala, mi smo imali frapantnu situaciju: vidite, ovaj Zakon o zdravstvenoj zaštiti se praktično krši u tri člana. Jedan član, koji propisuje ko može biti član Saveta, jasno kaže da ne može biti direktor neke institucije, ali mi imamo članove Saveta direktore institucija. Po meni je ta odredba tog zakona besmislena. To smo kritikovali kada je donošen, da je to besmisleno. Znamo i zašto je to doneto, niske su pobude, da se sada njima ne bavimo. To je stvarno besmisleno, ali tako piše u Zakonu. Međutim, direktori sede, i sam predsednik Saveta je direktor instituta.
Ono što je dalje kršenje ovog zakona, po meni... U jedanaest tačaka je pobrojano koji su zadaci Saveta. Recimo, tačka 1 – da prati razvoj sistema zdravstvene zaštite. Znači, to je osnovno, da se bavi sistemskim pitanjima, onim što je najbitnije. Ako gledate, videćete da je jedan od zadataka koji su predviđeni akreditacija programa kontinuirane edukacije i, praktično, Savet se tokom čitave godine svog rada najviše time i bavio. Međutim, bavio se na jedan, po nama krajnje loš, način, pogrešan način, bio je zatrpan hiljadama papira, koje nije mogao sam da reši; onda je to prosledio Komori, koja mu je pomagala da bi rešio tu situaciju.
Iks puta smo ukazivali na moguća racionalnija rešenja, gde treba delegirati pravo Srpskom lekarskom društvu da programi koji se ostvaruju u aktivnostima tog društva, koje već više od sto godina traje na ovim prostorima, koje jeste najznačajniji faktor za struku i nauku, treba da nose i akreditaciju, bez dodatne papirologije i stalnog pisanja i ponavljanja. Na kraju krajeva, nema nikakve kontrole sadržine onoga što se kroz kontinuiranu edukaciju događa. Znači, to je ono na šta smo ukazivali i na šta je valjalo obratiti pažnju.
Ako se pogleda dalje šta je kršenje zakona, u članu 155. jasno se kaže da su u budžetu obezbeđena sredstva. Nama je predsednik Saveta rekao da oni rade volonterski, da ni telefon nisu imali, a da su dobili dve prazne sobe u Nemanjinoj pre par meseci. Čitao je pismo koje je uputio Vladi Srbije, gde moli za osnovni nameštaj, ne za luksuz, nego fotelje, ne za aerodrom i pepeljare. Dobio je odgovor – snađite se sami, nađite sponzora. Tako se Vlada odnosi prema vrhunskom stručnom telu, i to je realna situacija danas.
Rekao sam, nažalost, mi živimo u vremenu kada institucije ne predstavljaju ono što bi trebalo da predstavljaju, kada moć odlučivanja nije u institucijama. Ono što iz toga proističe, kao ovakvo pismo Vlade jednom ovakvom organu, jeste samo jedna karikatura koja se namerno crta da bi se obezvredile institucije sistema Srbije u ovom interegnumu od upumpavanja sadašnje tzv. nove energije do one naredne koja vas čeka na jesen, kada ćete projektom uništavanja i podvođenja tobožnje opozicije pod nekog novog gazdu ili starog gazdu imati naredne izbore. To je suština.
Elem, hoću da kažem i ovo. Pročitao sam, gospodine ministre, da ste vi kazali da ćete kao prioritet u vašem radu imati borbu protiv korupcije. Nemojte, neka vam bude to drugo, treće. Treba da bude vama zadatak briga o zdravlju naroda, koja je katastrofalna. Mi smo biološki ugroženi.
Ako uzmete strateški dokument ove vlade o održivom razvoju, pročitajte sedam tačaka koje se tiču zdravstva, ima i korupcije na kraju, gospodine ministre, vi ste dužni da odgovorite na ovo. Kaže ovako: „Od oko 6.000 obolelih pacijenata u Vojvodini koji čekaju na radioterapiju, njih 3.500 zbog malih kapaciteta i trgovine listama čekanja na Institutu ne dobijaju šansu da se leče“. To je vaš prioritet, gospodine ministre. Hteli vi to ili ne, vi ćete morati to da rešite.
Da vam ne čitam pismo Dežeru, koje ćete i vi sigurno dobiti, koje je upućeno od strane pacijenata, gde kažu da je u Novom Sadu danas moguće da jedan lekar zaradi godišnje 500.000 evra. To ombudsman saopšti u Subotici, na Višegradskoj inicijativi. Mislim da bez korupcije nema tog posla. To sigurno treba rešiti.
Znači, problem je kako da reforme sprovedete. Reforme su izmena politike. Deklarativno su prethodni ministar i njegovi pomoćnici prihvatili da sprovedu reforme, međutim, samo na rečima, na delu ne. To je veliki problem tranzicionog društva Srbije. To vi treba da radite.
Iskreno da vam kažem, vrlo sam skeptičan da ćete to moći uraditi. Cenim vaš dosadašnji stručni opus i politički opus; ne volim da pročitam da ste bili ekspert političkog haškog suda za ratne zločine, time se nikada ne bih hvalio. Sada je možda prilika da kao ministar zdravlja, nasuprot svim drugim pokušajima da se o Vojislavu Šešelju i njegovom zdravstvenom stanju ne govori, kako u Skupštini Srbije, tako i na Odboru za zdravlje, kao čovek humanista podignite svoj glas i stanete na čelo nas koji smatramo da njemu treba pomoći. Hvala.

Dajem reč potpredsednici Nataši Jovanović.

Gospođo predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ove tačke dnevnog reda i ovih imenovanja pažnju ću usmeriti na ono u čemu sami učestvujemo, a to je rad srpske delegacije u Parlamentarnoj skupštini SE. S obzirom na to da je javnost bila u toku januara meseca upoznata sa problemom koji je Srbija imala i koji je gospođa Radeta spomenula u uvodnom izlaganju, pokušaću da ostalim kolegama, koji očigledno ne znaju pravu istinu o tome, a i srpskoj javnosti, pokažem svu neozbiljnost države Srbije, pre svega Demokratske stranke i predsednika Odbora za inostrane poslove, koji se predstavlja kao šef delegacije Srbije u SE, a u situaciji u kojoj se to naziva tehničkim problemom.
Za mene kao pripadnicu, uslovno rečeno, slabijeg pola, kao i za sve prisutne dame ovde u Skupštini, a verujem i u celoj Srbiji, više je nego uvredljivo – s obzirom na to da se, kao što smo rekli u uvodnom izlaganju, zalažete za ravnopravnost u političkom sistemu i u društvenom životu oba pola, i onog koji je manje zastupljen, u ovom slučaju su to žene – da se to naziva tehničkim problemom.
Mi ovde ne govorimo o zamenicima članova delegacije Srbije. Srbija ima sedam članova i sedam zamenika i, kao što je koleginica Radeta rekla, četiri žene iz četiri poslaničke grupe. Dakle, to smo gospođa Radeta, moja malenkost, gospođica Elvira Kovač i gospođica Nataša Vučković, učesnici u radu Parlamentarne skupštine SE; mi od 2007. godine, a mislim i pomenute koleginice od istog perioda.
Desio se jedan neviđeni skandal. Dakle, Srbija obiluje skandalima na unutrašnjoj političkoj sceni. Verujte mi da će i ovaj „zipovani“ Cvetkovićev kabinet i te kako da bude podložan raznim skandalima, iako se predstavlja već dva dana kao spasilačko rešenje za Srbiju. Ali, ovo ne samo da je zaista ponizilo nas kao predstavnike naše zemlje u tom telu, koje je osnovano davne 1949. godine posle UN i koje za osnov ima bavljenje ljudskim pravima, jer osnovna Konvencija o ljudskim pravima je osnovni dokument Parlamentarne skupštine SE, čiji je SRJ član od 2003. godine, već to pokazuje svu bahatost i osionost aktuelne vlasti u Srbiji.
Boris Tadić, koji je na sebe preuzeo ulogu faraona, svemoćnog vladara, koji diktira i rad Skupštine, koji „zipuje“ Vladu kako on hoće, određuje resore, spaja ih i razdvaja ih itd., nije se uopšte oglasio povodom ovog pitanja koje je, kako kažem, i ponižavajuće i uvredljivo. A vi ste pribegli sada, gospođo Đukić Dejanović, u nevolji koja je vas lično zadesila kao predsednika parlamenta, jednom kompromisnom rešenju, u dogovoru sa kolegom Čedomirom Jovanovićem, mada je trebalo da se obratite na drugu adresu. Dakle, kako je do tog dogovora došlo, da li je to bio džentlmenski potez Jovanovića, u to ne želim da ulazim, ali vaša adresa je bio Dragoljub Mićunović, koji je napravio ceo problem.
Kako ga je napravio? Pošto čovek hoće da bude i predstavlja se kao šef delegacije... Uzgred budi rečeno, on nikada ne zastupa interese Srbije u Parlamentarnoj skupštini SE na način kako je to potrebno Srbiji. Kao što je sada bio izveštaj Dika Martija, a on je govorio nekakvu filozofsku, uopštenu priču; niti je pominjao zlikovca Tačija, niti je govorio o UČK, niti je govorio o Srbima kojima su vađeni organi, načinu na koji se to odvijalo. Ne, on je u nekom svom filozofskom zanosu pričao tri-četiri minuta i na tome se sve završilo.
Kada je trebalo da nam kaže na vreme da je Srbija u rangu San Marina i doskorašnje srpske Republike Crne Gore, u slučaju da nema predstavnika, u onoj meri u kojoj to Savet Evrope zahteva, pripadnika ženskog pola, jer je to manje zastupljeni pol, koleginica i ja, kao i sve prisutne druge kolege smo to saznale na aerodromu, neposredno pred poletanje aviona za Francusku. To je zaista bezobrazluk, ne znam koju drugu reč da upotrebim, ova je najpristojnija, verujte mi, u kontekstu svih dešavanja.
Ne samo to, činjenica je da smo do poslednjeg trenutka bili u nerešenom, nekom stendbaj statusu da li možemo da učestvujemo u raspravi o Martijevom izveštaju i o drugim temama, u radu komiteta u kojima takođe učestvujemo, a koleginica Elvira Kovač i ja smo članovi Komiteta za ravnopravnost polova u SE. Jednostavno, svojim kasnijim izjavama gospodin Mićunović je pokazao da nije dostojan te funkcije koju obavlja kao šef srpske delegacije. Ne samo to, nego postoji potpuna indolentnost prema krucijalnim problemima koji treba da se tretiraju u tom evropskom parlamentarnom telu, njega to uopšte ne dotiče.
To je nekako sa Dikom Martijem prošlo u tom govoru koji je bio opšteg karaktera. Mnogo su oštrije od njega govorili predstavnici nekih zemalja EU koje su priznale šiptarsku veštačku tvorevinu, a da se on nije setio da žigoše UČK, šiptarske teroriste i njihove zapadne saveznike, one koji su ih finansirali i doveli nas u tu situaciju.
Sutradan kada je bio izveštaj o tzv. zaštićenim svedocima, koji je pred Savetom Evrope podneo poslanik Gardeto iz Monaka, naravno da njega ta tema nije tretirala, iako se tiče direktne povezanosti, takođe, presije i torture koju Haški tribunal vrši nad građanima Srbije u kontekstu ucene od strane istražitelja Haškog tribunala da lažno svedoče, pre svega u slučaju našeg predsednika dr Vojislava Šešelja.
Evo, tu sede ljudi koji su pravni stručnjaci u komitetu koji mu pomaže za odbranu, gospodin Krasić je o tome govorio milion puta, preko 80 svedoka je prošlo kroz proces, a 55 njih je dalo pisane izjave. Mi smo o tome upoznali gospodina Mićunovića kroz specijalno izdanje lista „Velika Srbija“, koji smo specijalno za tu priliku štampali i odneli u SE. Dakle, da je hteo, mogao je kao šef delegacije da se oglasi po tom pitanju. Odštampali smo ga na ruskom, engleskom i francuskom jeziku. On neke od ta tri... valjda razume bar ruski, pouzdano znam da ne govori ni engleski ni francuski jezik. Služi se nemačkim jezikom.
U svakom slučaju, nije mu palo na pamet da na bilo koji način tretira to pitanje koje je važno za jednog građanina Srbije, za predsednika najveće opozicione političke stranke, za čoveka koji je na pravdi boga preko osam godina u haškom kazamatu.
Šta je onda rekao, pošto je napravio ovaj problem? A on ga je napravio i vi to znate, gospođo Đukić Dejanović, vas je o tome ko zna kada obavestio. On nije sposoban da obavlja taj posao šefa delegacije (jer postoji takva funkcija u Savetu Evrope), jer ga nije zanimalo da ide u oktobru mesecu u Antaliju na Stending komitet i da mu lepo kažu da je promenjeno Pravilo 2003 (oni tamo imaju pravilo o postupcima i proceduri za rad, kao i mi naš poslovnik ovde) i da mora da bude ta zastupljenost manje zastupljenog pola u nacionalnim parlamentima.
Bojim se, gospođo Đukić Dejanović, da ste vi zaista napravili jednu lošu uslugu Demokratskoj stranci, da li pod pritiscima, što ste se obratili na adresu Čedomira Jovanovića. Reći ću vam zbog čega. Vaše prvo obraćanje trebalo je da bude prema onome ko je ukrao mandat SRS, a ko ima status člana. Zamislite taj skandal – em je ovde sa ukradenim mandatom, Tomislav Nikolić, i nelegitimni je predstavnik građana, on ima status člana u Savetu Evrope!
Prošle godine, čini mi se u junu mesecu, kada smo razgovarali sa predstavnicima Monitoring komiteta u Savetu Evrope, to sam njima rekla. Rekla sam im – navedite mi, evo, mi smo jedna članica od 47, od 46 zemalja koje su članice Saveta Evrope, da li se desilo da posle održanih izbora neko ukrade mandate, formira neku fantomsku poslaničku grupu i posle svega toga još ga pošalju da bude predstavnik Srbije u takvom telu? To je prva bruka koja nam se desila. Onda je usledilo ovo sa jednim objašnjenjem da je to neka tehnička stvar.
Verujte mi da su konsekvence mnogo veće, ne zbog samog ugleda države Srbije, nego zbog činjenice da odnosi u ovakvom nepostojanju zdrave komunikacije i postavljanja stvari na svoje mesto u Srbiji posle 20 godina parlamentarizma nikada ne mogu da budu dobri.
Mi smo opoziciona, izričito, politička stranka, koja najoštrije kritikuje Tadićev režim i koja je protivnik Demokratske stranke i njenih koalicionih partnera, ali to ne znači da možete da nas gazite, to ne znači da možete na takav način da se igrate sa izbornom voljom građana, jer i to jedno mesto predstavnika Srbije od ovih sedam koje uzurpira Nikolić kao fantomski poslanik ovde i tamo, naravno pripada Srpskoj radikalnoj stranci po izbornoj volji građana Srbije.
Dolazimo u situaciju da će o tome da se izjašnjava sada, post festum, nadležni komitet na zasedanju koje počinje 11. aprila, ali ne vidim, osim toga što će to nekako da se zabašuri i što će da se napravi ta izmena Jovanovića i gospođe Vučković, da ćemo moći kao delegacija da radimo za dobrobit građana Srbije i za ove krucijalne nacionalne interese u ovom sazivu i na ovakav način kako nas tretira gospodin Mićunović kao šef delegacije.
Ne samo to, gospođo Đukić Dejanović, ovde se sad otvara jedan drugi problem, koji je koliko danas trebalo da bude na dnevnom redu ovog zasedanja, a to je nedolazak na dnevni red inicijative koju smo dobili od strane Ruske Federacije, naše bratske, prijateljske zemlje, koja nam pomaže uvek i u svakoj situaciji, i mi iz SRS smo za još veću saradnju sa Rusijom.
Evo, sledeće nedelje dočekujemo ruskog premijera gospodina Putina. Do dana današnjeg, takođe samovoljom Dragoljuba Mićunovića, meni je žao što nije sada u sali, čitavog dana nisam ga videla na zasedanju... Stavio je negde u fioku poziv od strane Ruske Federacije za članstvo Srbije, odnosno za status posmatrača u Organizaciji dogovora o kolektivnoj bezbednosti, tzv. ODKB, na koji već dugi niz meseci čekamo.
Naime, takođe ste morali da napravite kompromis sa DS, vi lično, gospođo Đukić Dejanović, i vi znate, to je vama teško i bolno, verovatno sa Tadićem i sa Mićunovićem, sa Nadom Kolundžijom, da kao predsednik Skupštine zbog nepostojanja formirane delegacije za ODKB pošaljete neke predstavnike. Išao je gospodin Todorović već dva puta kao predstavnik SRS, ali vi ste to uradili zbog nepostojanja delegacije.
Znate da smo mi pretprošle nedelje bili kod njegove ekselencije gospodina Konuzina, u vezi s dogovorom o radu i funkcionisanju Grupe prijateljstva Ruske Federacije i srpskog parlamenta; prvo pitanje koje je bilo sa te strane je kada ćemo da izglasamo stalnu delegaciju, da dobije status posmatrača za sledeću parlamentarnu skupštinu ODKB, koja će da se održi 24. maja.
Kako da dođemo do toga kada Mićunović svesno to gura u fioku? Jer, on je za saradnju sa NATO paktom, to je očigledno. On je čovek koji se sa mesta predsednika Odbora za inostrane poslove drznuo da se, protivno svim drugim zvaničnicima u Srbiji, prvi pojavi u Dnevniku državne televizije i osuđuje pukovnika Gadafija i da priča o tome kako treba da preispitamo odnose sa Libijom, koja je za nas srpske radikale i srpski patriotski narod prijateljska zemlja. Da ne pominjemo sve ono od sankcija, od 1992. godine, a mogla bih da vam pomenem onaj ček koji je nestao, koji je gospodin Gadafi poslao posle 5. oktobra, pa pošto je došla ova dosovska bulumenta, ovaj konglomerat od 18 stranaka, ne zna se kod koga je ček završio. Gospodin Šešelj, predsednik naše stranke, sve do odlaska u Hag je svaki čas sa govornice pitao – gde je onaj ček koji je poslao Gadafi, ko ga je strpao u džep?
U trenutku kada treba da se osvrnemo ka onim zemljama koje su nam prijatelji, koje ne priznaju šiptarsku tvorevinu tzv. Kosovo, Mićunović ne samo da osuđuje pukovnika Gadafija, ide i dalje – on dovodi u pitanje održavanje samita, konferencije nesvrstanih u septembru mesecu na nivou šefova diplomatija, u situaciji kada se zna da su nam upravo te zemlje pomogle da u Savetu bezbednosti UN, svuda i na svakom mestu branimo suverenitet naše zemlje, a ne ovi prijatelji, odnosno razbijači srpskog nacionalnog prostora iz Amerike i zapadne Evrope, koji nam ne žele ništa dobro.
Ovo će da se završi na izglasavanju novog člana delegacije i te rokade koja će da se napravi. Nikolić, koji je otputovao u Brisel da razgovara o svojoj daljoj poslušničkoj ulozi koju mu je namenila briselska direktiva, kao i Boris Tadić, vratiće se, opet će da sednu u ove klupe, a mi ćemo, gospođo Đukić Dejanović, ipak biti poniženi, iako ćemo ovo (što nije greška, već očigledna namera DS) da ispravimo ovim glasanjem, ali bruka i uniženje Srbije će ostati za sva vremena zbog ovakvog postupka. Hvala.

Zahvaljujem. Narodni poslanik Srđan Milivojević, replika.