Narodni poslanik Dušan Marić ima reč.

Dame i gospodo, terorizam je danas identifikovan kao najveća pretnja svetskom miru i kao polje najveće saradnje među državama i njihovim policijama. Čak često možete čuti zvaničnike NATO pakta kako tvrde da je borba protiv terorizma osnovni zadatak NATO pakta, svrha njegovog postojanja. Međutim, u Sporazumu o policijskoj saradnji između Bosne i Hercegovine i Srbije, koji držim u ruci, pojam „terorizam“ pominje se, i slovom i brojem, jedan jedini put, u članu 2.
U izveštajima obaveštajnih službi zapadnih zemalja, u izveštajima Vlade Sjedinjenih Američkih Država, u izveštajima obaveštajnih službi država bivših jugoslovenskih republika, u analizama eksperata iz bivše Jugoslavije i međunarodnih eksperata za terorizam, u izveštajima samih državnih organa Bosne i Hercegovine već petnaest godina Bosna i Hercegovina se locira kao potencijalno žarište za širenje terorizma, kao država u kojoj su najveći teroristi imali utočište, dobijali njene pasoše i njeno državljanstvo, kao najčešća veza preko koje teroristi iz arapskog sveta stižu na zapad i kao regrutni centar Al Kaide.
Međutim, u ovom sporazumu između BiH i Srbije o saradnji policije dve države o terorizmu nema ni reči. Kao da opasnost od terorizma na ovom prostoru ne postoji. Ovo je teže razumeti ako se imaju u vidu i sledeće činjenice – da je terorizam i na teritoriji Republike Srbije, na Kosovu i Metohiji praktično svakodnevna pojava i da smo prošle godine imali suđenje grupi islamskih terorista iz Raške oblasti.
Navešću sada neke podatke iz kojih je jasno da je Bosna i Hercegovina tempirana bomba, koja može razneti mir na Balkanu, ali i šire. Nakon završetka rata u BiH je ostalo nekoliko hiljada pripadnika bivšeg odreda „El mudžahedin“, jedinice arapskih plaćenika koja je počinila stravične zločine nad Srbima u Podrinju, nad Srbima na Ozrenu i nad Srbima i Hrvatima u srednjoj Bosni.
Podsetiću samo, u julu 1995. godine i u septembru te godine na području Ozrena oni su bukvalno posekli sabljama i motornom testerom nekoliko stotina zarobljenih srpskih vojnika i civila. Po zvaničnim podacima koje je saopštila policija u Sarajevu, najmanje 1300 mudžahedina dobilo je pasoš Bosne i Hercegovine i državljanstvo te zemlje. Nemački dnevnik „Frankfurter rundšau“ je objavio da je posle rata u BiH ostalo najmanje 4000 mudžahedina, a u Sporazumu o policijskoj saradnji između Srbije i BiH o toj temi, o tom problemu nema ni jedne jedine reči.
Ekspert za pitanje islamskog terorizma Dževad Galijašević, musliman iz Moševca kod Maglaja, tvrdi da je većina mudžahedina koji su ostali u BiH na ovaj ili onaj način uključena u strukture Al Kaide. On takođe tvrdi, na osnovu svojih veza u policiji u Sarajevu, da oni uživaju potpunu zaštitu muslimanske obaveštajne službe AID i ekstremnog dela muslimanskog političkog rukovodstva u Sarajevu koji predvodi Haris Silajdžić. U pitanju su tzv. spavači, teroristi koji se ni na jedan način ne eksponiraju, prolaze obuku koju organizuje Al Kaida, a zatim čekaju da dobiju nalog za izvršenje određenih terorističkih akcija.
Podsećam na činjenicu da je najveći živi terorista, kako ga oslovljavaju, Osama bin Laden 1993. godine dobio pasoš Bosne i Hercegovine u Beču iz ruku Muhameda Čengića, jednog od najbližih saradnika Alije Izetbegovića. Pasoš je dobio u znak zahvalnosti za slanje plaćenika, novca i oružja za izazivanje rata u Bosni i Hercegovini i za izvršavanje zločina nad srpskim narodom. Pasoš Bosne i Hercegovine poseduje i Abu Zukar al Madoni, osvedočeni i poznati terorista, inače blizak rođak Osame bin Ladena. Iste godine kada je Osama bin Laden iz ruku Muhameda Čengića dobio pasoš u Beču pasoš je dobio i Mehrez Audoni iz Tunisa, koji je kasnije uhapšen u Turskoj po poternici koju je raspisala Italija zbog učestvovanja u krivičnim delima međunarodnog terorizma.
Grupi islamskih terorista koji su 11. marta 2004. godine izvršili seriju bombaških napada na železničku stanicu u Madridu i tom prilikom ubili 190, a ranili više od 1500 ljudi pripadao je i državljanin BiH Sanel Sikirica, rodom iz Mostara. Podsećam da je tadašnji direktor policije Republike Srpske Dragomir Adnan izjavio kao direktor policije da je deo te grupe obuku vršio nedaleko od Zenice, a da je eksploziv kojim je načinjen masakr u Madridu nabavljen u BiH iz rezervi tzv. armije BiH.
Takođe podsećam na činjenicu da je Muhamed Ata, jedan od otmičara dva aviona koji su izveli teroristički napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku 11. septembra deo obuke završio u BiH, kao deo mreže mudžahedina u ovoj susednoj državi. Takođe podsećam na hapšenje šestočlane alžirske grupe u Sarajevu kada je šest državljana BiH poreklom iz arapskih zemalja uhapšeno zbog pripremanja napada na američku ambasadu u Sarajevu. Ono što je zanimljivo jeste da se svih šest lica nalazilo na rukovodećim mestima u međunarodnim humanitarnim organizacijama koje deluju u BiH.
Sledeća opštepoznata stvar je da je Abu Zabajdah šef svih međunarodnih operacija Al Kaide i da vrši regrutaciju u kampovima ove terorističke organizacije. Dokazano je da je ovaj terorista bio glavna veza između Osame bin Ladena i terorista koji su izveli napad 11. septembra i to se kaže u više izveštaja američke vlade. U izveštaju američke vlade se kaže da je Al Kaida upravo preko Zabajdaha uspostavila sistem širenja i finansiranja terorističke mreže u BiH preko humanitarnih organizacija, a da je posle taj bosanski princip primenjivala u svim zemljama arapskog sveta i u svim zemljama gde postoji Al Kaida.
Većina mudžahedina u BiH okupljena je oko Aktivne islamske omladine, sa sedištem u Zenici. Ta organizacija osnovana je 1995. godine. Po izveštajima Stejt departmenta, Aktivna islamska omladina nalazi se među organizacijama koje su povezane sa međunarodnim terorizmom. Inače, glavnu reč u ovim organizacijama vode bivši komandanti i komesari, ideološke vođe mudžahedina u BiH, Abu Hamza i Imad al Misri. Abu Hamza je široj javnosti poznat kao osnivač kolonije mudžahedina u selu Bočinja kod Maglaja iz koje je pre toga proterano i pobijeno sve srpsko stanovništvo, a Imad al Misri je odmah po dolasku u BiH sredstvima koje je dobio iz Saudijske Arabije, Irana i Pakistana osnovao 19 medresa u BiH za ideološku pripremu bosanskih mladića za stupanje u redove mudžahedina. Prema zvaničnim podacima policije BiH, tu obuku je prošlo preko 2000 bosanskih mladića. Svi oni se sada nalaze u BiH i pripadaju Aktivnoj islamskoj omladini ili ekstremnom vehabijskom pokretu.
Inače, delovanje ove organizacije bilo je i predmet analize u jednom izveštaju nemačke obaveštajne službe. U njemu se tvrdi sledeće: „Aktivna islamska omladina vrši stalnu regrutaciju mladih islamskih svetih ratnika, koji se nakon početne pripreme u centrima u BiH upućuju na obuku u jedan od trenažnih centara Al Kaide u Pakistanu“. Pripadnik ove organizacije bio je i terorista Muhamed Topalović. Ako se sećate, on je pre nekoliko godina pobio tročlanu hrvatsku porodicu u srednjoj Bosni.
Javnost u Srbiji je malo upoznata sa činjenicom da su mudžahedini rodom iz Bosne i Hercegovine učestvovali u ratu u Čečeniji kao pripadnici terorističkog pokreta u Čečeniji, da je njih nekoliko i poginulo u borbama sa ruskim snagama bezbednosti. Inače, njihov odlazak u Čečeniju organizovala je Aktivna islamska omladina. Podsećam na činjenicu da je ova organizacija u Sarajevu proteklih nekoliko godina organizovala više demonstracija podrške čečenskim teroristima.
Podsećam na poslednji podatak koji je vrlo bitan za ovu temu, a to je činjenica da je Aktivna islamska omladina bila u direktnoj vezi sa teroristima iz Novog Pazara koji su osuđeni na višegodišnje kazne zatvora i da su imali česte kontakte sa pomenutim komandantom mudžahedina Abu Hamzom.
Zbog svega ovoga zaista deluje nelogično da u trenutku kada se policije svih zemalja, obaveštajne službe svih zemalja fokusiraju na problem terorizma u BiH kao jedan od najvažnijih bezbednosnih problema u regionu i Evropi Srbija usvaja sporazum sa BiH o policijskoj saradnji u kojem o pojmu terorizma, o problemu terorizma u BiH nema ni jedne jedine reči.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić. Vašoj poslaničkoj grupi ostalo je još četrnaest minuta.

Zamolio bih vas da dobro zapamtite da kažete predstavniku ove rekonstruisane vlade, izgleda da je džabe bila rekonstrukcija, ovde se kao bolest u kontinuitetu javlja problem predstavnika Vlade. Verovatno ova nova vlada sa gnušanjem gleda na ono što je predložila prethodna vlada.
Ali, danas imamo objedinjenu raspravu, opet osam tačaka dnevnog reda. Samo su dva momenta značajna za sve ove tačke dnevnog reda – to je ispunjavanje naloga o uspostavljanju dobrosusedskih odnosa na teritoriji zapadnog Balkana; i, strpali ste u isti koš ljude i stoku. Ekstradicija se odnosi na ljude, a ova veterinarska saradnja na stoku, pa da spojimo raspravu, pošto tako tretira ova naša vlada ova dva vrlo krupna problema.
Naravno, loše rekonstruisana Vlada, Dačić za živu glavu nije smeo da uđe ovde. Da je Čedomir Jovanović rekao da mora biti prisutan ministar ovde, danas ne bismo imali sednicu dok ne dođe ministar, pa može da bude i trudna Malovićka, a može i odmah posle porođaja, ali bi morala da dođe. Ali, kada pričate vi drugi, to ne sme da se desi, ne sme ništa da zaustavi Srbiju na ovom proevropskom i pro-NATO putu.
Kada pričamo o saradnji koja se tiče ljudi, ima tu više tih konvencija, zakona itd., promovišu se međunarodni standardi i oni važe samo koliko traje sednica. Posle sednice to ne važi. Dokaz za to da ne važi, gospođa Radeta je pročitala jednu malu hronološku evidenciju od kad ovim prostorom haraju vaši prijatelji koji su vas doveli ovde na vlast, koji vas tretiraju kao partnere, uvažavaju, videli ste sami – koga god ste vi optužili, vaše optuživanje je bila svojevrsna amnestija, taj je morao da bude oslobođen. Svi su oslobođeni. To je ta teorija – nametnuti strah, održavati strah. Oni mogu sve, iz Brisela i iz Vašingtona, a vi kao njihovi predstavnici morate sve to da uradite ovde, hteli ne hteli, to nije bitno.
Sada, da vas obavestim, vas koji hoćete da glasate: Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija je naziv u UN i, shvatite, Dejtonski sporazum ne zna za policijsku službu na nivou BiH. Policijska služba pripada entitetima. Ujedaju se tamo gde im nije mesto ovi naši Srbi iz Republike Srpske zato što su neki proevropski političari u prethodnom mandatu potpisali, priznali, i u pogledu carine, i u pogledu policije, i u pogledu vojske i u pogledu suda BiH, nešto što ne postoji u Dejtonskom sporazumu.
U pravu je bio Marinković kada je malopre pričao, šverc sa Lijanovićima iz Hercegovine treba policija da reši, a ne veterinarska služba. Da ne brkamo neke stvari. Nemojte da brkamo neke stvari.
Sutra će ova naša vlada da ide u Banjaluku, da ima zajedničku sednicu sa Vladom Republike Srpske. Zašto za sve odnose sa Bosnom i Hercegovinom, pa šta god da podrazumevate pod tim pojmom, ne idete preko specijalnih paralelnih odnosa, preko Republike Srpske, dajući punu podršku očuvanju tog entiteta Republike Srpske? Ne smete.
I danas vam je otišla jedna delegacija u Brisel, kažu – ako možemo sa Montgomerijem da zaključimo ugovor, možemo i sa Solanom, sada je i on u penziji. Otišli da vas tuže, da kažu da će oni brže i bolje da nas odvedu u Evropu i da će to biti jeftinije za EU. Odmah će oni da isporuče Mladića, a ne da se kilave kao što se vi kilavite ovde.
Razumete li gde ste doveli državu, da građani treba da gledaju na „Marakani“ kako se trkaju proevropske stranke koja će biti prva, koja će da dođe do cilja da što pre nanese što veću štetu Republici Srbiji i građanima Republike Srbije. Treba da budemo kulturni, fini, mazni i da vas poštujemo. Kako da poštujemo takvu politiku? Takva politika zaslužuje osudu.
Libija je prva poslala ček od milion i po dolara, 5. ili 6. oktobra ili novembra 2000. godine, novoj vlasti. Niko nije smeo da uzme ček u ruke. Godinu i po dana je čekala na naplatu. Niko od vas nije smeo da uzme. Od 2004. godine, kada se promenila politika Zapada prema Libiji, svi ste pohrlili u Libiju da se slikate. Jedan ministar uvozi studente za njegov privatni univerzitet ovde. Lilić više voli Libiju nego Dedinje, posreduje oko medicinskih sestara. Ministar odbrane, predsednik Republike, trkaju se – da prodamo oružje, da prodamo oružje, pare, zaradićemo.
Kinuo neko tamo u Vašingtonu, odmah prekidamo odnose, cepaju slike, ne važe više one slike, nismo se slikali sa Gadafijem, ne znamo više ništa, ne interesuje nas više niko. Najveće sankcije ima da uvedete.
Oni su bili jedni od retkih koji su podržavali ovaj narod i danas ga podržavaju, vezano za ono što vi kažete „crvena linija ispod koje se ne ide“, a to je Kosovo i Metohija.
Ko sme sa vama da bude prijatelj? Vi ste u stanju svakoga da prevarite, omalovažite. Želite trajno da uništite naše tradicionalne prijatelje, sa svih strana sveta. Želite nešto da pokažete. Šta želite da pokažete? Kvalifikujete se time što ste ratifikovali neku konvenciju. Ko je taj stručnjak koji nam kaže da je ta konvencija dobra?
Savet Evrope priprema neki međunarodni dokument, neki novi standard, da optuženi i odbrana i ne znaju u postupku ko će biti svedok. Ne moraju da znaju ni ime ni prezime svedoka, ni njegov identitet, niti da budu u prilici da saslušavaju tog svedoka; dovoljno je da tužilaštvo i policija imaju njegovu izjavu i završen posao.
Opet će neko od vas da kaže, iako je to u suprotnosti sa elementarnim principima, pa, ako hoćemo da pričamo, i sa razvojem nauke od Galileja do danas. U suprotnosti, fundamentalnoj suprotnosti. Vi biste digli i ruke i noge. Evropa to traži, dobićemo kredit, zadužićemo se. Bićemo u idealnoj prilici kroz 675 godina da vraćamo, ako neko preživi. To je vaša politika.
Na svakom koraku ponižavate ovaj narod, uništavate dostojanstvo, ekonomsku i svaku drugu budućnost temeljno uništavate. Zato vas kritikujemo, da građani shvate kojim putem vodite ovaj narod.
Samo dva dana ste se hvalili novom vladom. Gde vam je ministar? Gde vam je prvi potpredsednik, zamenik predsednika, ministar policije? Otišao tamo, kao. Tamo nije ni bilo sednice, nije ni mogla da se održi sednica, nije bilo kvoruma, nije ni on bio u sali. Ćaskao sa novinarima.
(Predsednik: Gospodine Krasiću, ministar unutrašnjih poslova je na izuzetno značajnom državnom zadatku …)
Odakle znam da je on na zadatku? Ne postoji ništa značajnije danas nego da bude ovde da brani zakon.
(Predsednik: Nemojte da vičete.)
Ne vičem, nego vi slabo čujete.
(Predsednik: Nemojte da vičete i nemojte da prozivate ministra unutrašnjih poslova.)
Mora predstavnik Vlade da sedi ovde. Kada to traži Jovanović, svi se usplahirite i privodite ovde.
(Predsednik: Ne pravim razliku u zavisnosti od toga ko traži, nego u zavisnosti od toga koja je tema.)
Pa gde je ministar?
(Predsednik: Nemojte da vičete, da ne bih koristila druge instrumente, ne molbe, nego sankcija.)
Pa gde je ministar? Nema ministra. Da li je moj glas promenio stanje u sali? I kada podignem i kada spustim, njega nema. Gde je predsednik Vlade? Gde ste vi koji garantujete da ste dobro izvršili rekonstrukciju Vlade, gospođo Đukić Dejanović? Čim pomenemo „Večernje novosti“ krene hajka protiv nas, a samo postavljamo pitanje – šta je sa privatizacijom „Večernjih novosti“? Sada će „Novosti“ da pišu o ovome. Dokle više sa tim medijskim manipulacijama?
Nema predstavnika rekonstruisane vlade. Zašto? Ovde ste se zaklinjali na odgovornost prema građanima. Dva dana slušamo predsednika kako kaže – vi, nova vlada, nemojte da razmišljate o strankama, nego o građanima, Pa, gde su vam? Pa gde su vam ti rekonstruisani ministri? Gde vam je ta rekonstruisana vlada?
Ko može da veruje, ko sme vama da veruje, vama koji ste na vlasti? Vaše zaklinjanje, koliko dugo važi? Važi koliko i Dnevnik. Vi ste sigurni kao i predizborna obećanja, je l' tako? Olako se daju, ali se ne poštuju. Narod će da trpi to. A skače vam popularnost, znate. Mnogo vam skače popularnost, naročito u oktobru, a možda i u novembru, ako ne u novembru, onda možda u decembru, ako ne ove godine onda 2016. godine, godine kada će neko da kaže – rekla je Evropska unija da Srbija neće da bude član EU. A ne smete da podignete glas zato što je neko devet godina nevin u pritvoru.
Zato vam je otišao Šojić sa Ćirkom u Brisel da vas tuži, da kaže da on to isto može kao i vi, samo malo brže i jeftinije, da uništi Srbiju od vas, a mi moramo da gledamo tu mrtvu trku. Zašto mrtvu trku i ovo poniženje? Ko sme da veruje ovoj vlasti? Ko sme da veruje strankama koje se zalažu za NATO pakt i za EU? Ko sme da veruje? Ma, niko nema moralno pravo više da veruje vama. Svako mora da ima neku odgovornost prema svojoj kući, svojoj deci. Zbog te odgovornosti ne sme da vam veruje. Ni dva dana od rekonstrukcije, puj pike ne važi se. Takva su vaša obećanja.
Osam zakona ste strpali. Međunarodna konvencija, to je od Boga dato, to ne sme da se pomera. Da li postoje neke rezerve? Da li svaka međunarodna konvencija dozvoljava državi da stavi rezerve, i u pogledu teritorije i u pogledu nekih odredaba? Ne, to vas ne interesuje. Zašto? Postoji spisak šta mora da se uradi.
Jeste li gledali sinoć Đelića? Njemu se prigovora što u ugovoru o zaduženju nema finansijskih uslova kredita. Nije napisano. On priča o drugom zakonu i o političkim uslovima koje Srbija treba da ispuni. Kaže, moramo da odemo pod posmatranje EU. Eto odgovora koji se daje. Ali, vi to pokrijte, imate „Večernje novosti“, Medijski javni servis, terajte. Pokrivajte to, sad ćete 16 ovih programa uživo sa onim ludacima, samo neka bude zanimljivo ljudima. Šteta što vam se Liga šampiona završava, pa još bolje da je ona situacija kada se po 40 utakmica dnevno igra. Zatrpajte. Sve će da bude bolje. Hoće. Kada? Kada dođu Nemci ili Turci, pošto zovete i Nemce i Turke.
Smeškajte se vi, gospođo. Vi sami pišete knjigu o sebi, i vi i vaša vlast. Knjiga o vama se nalazi u vašim stenogramima, nalazi se u vašim delima. Evo, častim vas ovih 30 sekundi, da što pre odete u tu Evropsku uniju.

Reč ima narodna poslanica Milica Radović. Ostalo vam je još trinaest minuta.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo predsednice, mi jesmo ukazali na povredu Poslovnika zbog toga što danas predstavnik Ministarstva nije ovde, ali nismo insistirali na toj povredi iz prostog razloga što i kada je predstavnik Ministarstva pravde prisutan ispada kao da nije prisutan. Nikad nismo bili u situaciji da s njim vodimo dijalog, nikada nismo čuli njegove odgovore ili njegovo mišljenje o podnetim amandmanima ili da na naše kritike eventualno da odgovor, tako da je za nas potpuno svejedno da li je on danas prisutan ili nije i zbog toga smo pristali da idemo u ovu raspravu bez predstavnika Ministarstva pravde.  
Od svih tačaka koje su danas na dnevnom redu zadržala bih se na ovoj koja se odnosi na Treći protokol uz Evropsku konvenciju o ekstradiciji. Ukoliko je cilj ove konvencije da se postupak ekstradicije ubrza, odnosno da se skrati, onda je to nešto što je dobro, nešto što treba podržati, ali se postavlja pitanje da li će postupak ekstradicije biti skraćen ukoliko je uslov ono što piše u članu 4. ove konvencije, a u članu 4. piše da je pristanak traženog lica za izručenje neophodan. Onda se opravdano postavlja pitanje koliko će lice čije se izručenje traži biti u prilici da da jedan takav pristanak?
Zamislite samo jednog Srbina koji traži da mu se sudi u Zagrebu, ili zamislite jednog Hrvata koji insistira da mu se sudi u Beogradu! Bar u našim okolnostima, gde su sećanja na nesrećne devedesete izuzetno prisutna, gde su negativne strasti i prekor jednog naroda prema drugom svakodnevna pojava, verujem da nećemo biti u situaciji da slušamo o velikom broju pristajanja lica čije se izručenje traži.
Zamislite samo kako bi bila brzo izvršena ekstradicija Ganića ili ekstradicija Purde da su oni dali pristanak da im se sudi u Srbiji. Ne samo da je neverovatno očekivati da će oni dati pristanak za izručenje, nego je neverovatno pretpostaviti da će Srbija biti u prilici da odustane od krivičnog gonjenja prema njemu. Verujem da na ono na šta Srbija pristaje danas ne pristaje ni jedna jedina država u svetu.
Postavlja se pitanje, koliko smo mi kao država svesni da posedujemo određeno dostojanstvo i samopoštovanje? Kada nekoliko puta pristanete, za manje od godinu dana, na razna poniženja, onda se stvara vrlo loš utisak o vašoj državi, onda će svaka naredna optužba koja dođe na dnevni red biti sagledana kao neargumentovana, kao neubedljiva i na dokazima nezasnovana.
Ovde se po ko zna koji put zaljuljalo dostojanstvo i međunarodni kredibilitet same države. Hajde sada malo u prošlost, da vidimo o čemu ja to govorim. Dana 1. jula 2003. godine, u Mađarskoj je po srpskoj poternici uhapšen Hašim Tači i odmah nakon toga je pušten. Dana 11. maja 2007. godine u Beogradu je uhapšen Ilija Jurišić, zbog slučaja tuzlanske kolone. Osuđen je na 12 godina zatvora, da bi Apelacioni sud iz potpuno neverovatnih razloga ukinuo presudu i pustio ga da čeka prvostepeno suđenje na slobodi. Treba reći da Ilija Jurišić formalnopravno nema nikakvu obavezu da se posle ovakve presude javi srpskom sudu i da verovatno nećemo biti u mogućnosti da ga više pred srpskim sudom vidimo.
Slično se desilo i sa oslobađanjem nekadašnjeg člana ratnog predsedništva BiH Ejupa Ganića, kojeg je srpsko tužilaštvo optužilo za napad na kolonu JNA u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu 1992. godine, kada je poginulo, ako se ne varam, 50 vojnika i 73 su ranjena. Sud u Londonu ga je oslobodio, a Tužilaštvo za ratne zločine je odustalo od žalbe, možete misliti iz kojih razloga – zbog toga što bi to jako mnogo koštalo srpske obveznike!
Dalje, 24. juna 2009. godine Agim Čeku je uhapšen u Bugarskoj, da bi samo jedan dan nakon tog hapšenja bio pušten.
Naravno, dolazimo do 5. januara 2011. godine kada je uhapšen Tomislav Purda, nekadašnji pripadnik „Zengi“, na osnovu srpske poternice, da bi srpsko tužilaštvo naprasno odustalo od njegovog krivičnog gonjenja.
Nakon ovolikog odustajanja mi smo kao narod dovedeni u situaciju da crvenimo zbog onoga što radi srpsko Tužilaštvo za ratne zločine, jer ono ili odustaje od krivičnog gonjenja ili se izvinjava za podnete optužnice. Da li se tako ponaša ijedna pravna država u svetu koja drži do svog dostojanstva? Gde je kraj samoponižavanju? Gde je kraj tim jalovim izjavama, koje su nas toliko degradirale kada je u pitanju navodno pomirenje u regionu? Ako nam je zaista stalo do tog pomirenja u regionu, zbog čega sada Srbija ne insistira na tome da se ispitaju sve optužbe protiv Srba u Hrvatskoj i BiH, kada smo već pristali na toliko velika poniženja?
Podsetiću vas da se stotine Srba i danas nalaze u zatvorima širom Hrvatske i širom BiH samo na osnovu iznuđenih priznanja koja su dali u zloglasnim logorima, poput Lore ili Kerestinca.
Da li državu zanima slučaj Ivice Vuletića, državljanina Srbije, koji je tri puta osuđen na po dvadeset godina zatvora za navodni zločin u Vukovaru, gde, usput da kažem, nije nikada ni bio? Na sudu je negirao krivicu, ali je sud dao veru njegovom iskazu datom u istrazi, naravno pod prinudom, i on je, bez da je izvršio zločin, odležao u zatvoru 15 godina!
Naravno, državu taj slučaj ne zanima, kao što je ne zanima ni svaki zločin koji je učinjen protiv srpskog naroda, jer su, po pravilu, takvi slučajevi predmet političke nagodbe i trgovine.
Do pomirenja u regionu nećemo doći samo tako što se Srbija stalno izvinjava, što Srbija stalno odustaje od krivičnih gonjenja ili što Srbija stalno popušta. Do pomirenja u regionu možemo da dođemo samo ukoliko postoji bar elementarni reciprocitet u političkim i diplomatskim odnosima.
Ako nam je istinski stalo do pomirenja u regionu, zašto se onda vlast prvo ne pomiri sa sopstvenim narodom? Da li vlast ima snage da podrži peticiju 45.000 izbeglih Srba iz Krajine, koji ne traže ništa više nego samo da im se poštuju elementarna ljudska prava, imovinska prava, stanarska prava i sva ostala ljudska prava? Da li je moguće da Srbija i srpska vlast nisu u stanju da izglasaju rezoluciju o poštovanju ljudskih prava izbeglog srpskog naroda? Postavlja se pitanje da li bi srpska vlast bila u situaciji da ovakvu jednu rezoluciju donese da su potpisnici, kojim slučajem, drugi narodi iz regiona a ne Srbi? Tako se ne brane državni i nacionalni interesi, tako se, nažalost, ne vodi računa o sopstvenom narodu.
Posle svih ovih odustajanja i posle svih ovih poniženja srpsko Tužilaštvo za ratne zločine i srpska vlast imaju još jednu šansu, to je poslednji test ozbiljnosti, kada je u pitanju slučaj Jovana Divjaka. Postavlja se pitanje da li će država na ovom slučaju pokazati da poseduje elementarno dostojanstvo i samopoštovanje ili će i ovaj predmet i ovaj slučaj biti predmet političke nagodbe i trgovine? Hvala vam.

Zahvaljujem.

Pošto na listama poslaničkih grupa više nema prijavljenih za reč, pre zaključivanja zajedničkog jedinstvenog pretresa pitam da li žele reč predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa ili još neko ko nije iskoristio svoje pravo iz člana 96. Poslovnika? (Ne.)

Na osnovu člana 98. stav 4. Poslovnika, zaključujem zajednički jedinstveni pretres.

Narodna skupština će u danu za glasanje odlučivati o predlozima zakona.

Određujem pauzu od 60 minuta. Dakle, u 14.45 časova ćemo nastaviti rad.

(Posle pauze – 14.55)

Dame i gospodo narodni poslanici, nastavljamo rad. Sa nama je i ministar, dobar dan. Izvolite. Gospodin Zoran Stanković, ministar za zdravlje.

Htela bih da vas obavestim da u sredu, 16. marta 2011. godine RTS neće biti u mogućnosti da od 17.20 časova prati zasedanje Skupštine Srbije u direktnom prenosu na Drugom programu, jer će zbog ranije ugovorenih obaveza prenosa fudbalske utakmice Partizan – Crvena zvezda redovni program sa Prvog programa biti prebačen na Drugi. Ukoliko Skupština i posle tog termina nastavi rad, odloženi snimak zasedanja biće emitovan u večernjim satima.

Prelazimo na zajednički jedinstveni pretres 23 - 27. i 29. tačke dnevnog reda – PREDLOG ODLUKE O IZBORU PREDSEDNIKA, ZAMENIKA PREDSEDNIKA I ČLANOVA UPRAVNOG ODBORA REPUBLIČKE AGENCIJE ZA ELEKTRONSKE KOMUNIKACIJE, PREDLOZI KANDIDATA ZA PREDSEDNIKA I ČLANOVE FISKALNOG SAVETA, LISTA KANDIDATA ZA IZBOR JEDNOG ČLANA SAVETA REPUBLIČKE RADIODIFUZNE AGENCIJE IZ REDA KONFERENCIJE UNIVERZITETA SRBIJE, PREDLOG KANDIDATA ZA ČLANA ODBORA AGENCIJE ZA BORBU PROTIV KORUPCIJE, PREDLOG ODLUKE O IZBORU ČLANA ZDRAVSTVENOG SAVETA SRBIJE I PREDLOG ODLUKE O IZMENAMA ODLUKE O UTVRĐIVANjU SASTAVA STALNIH DELEGACIJA NARODNE SKUPŠTINE RS U MEĐUNARODNIM PARLAMENTARNIM INSTITUCIJAMA

Saglasno odluci Narodne skupštine da se obavi zajednički jedinstveni pretres o predlozima po tačkama od 23. do 27. i tački 29. dnevnog reda, pre otvaranja zajedničkog jedinstvenog pretresa podsećam da, prema članu 193, shodno članu 97. Poslovnika Narodne skupštine, ukupno vreme rasprave za poslaničke grupe iznosi pet časova i raspodeljuje se tako da Poslaničkoj grupi Za evropsku Srbiju pripada jedan sat, 33 minuta i 36 sekundi, Poslaničkoj grupi SRS jedan sat, osam minuta i 24 sekunde, Poslaničkoj grupi Ujedinjenih regiona 28 minuta i 48 sekundi, Poslaničkoj grupi Napred Srbijo 25 minuta i 12 sekundi, Poslaničkoj grupi DSS - Vojislav Koštunica 24 minuta, Poslaničkoj grupi SPS - JS 18 minuta, Poslaničkoj grupi LDP 15 minuta i 36 sekundi, Poslaničkoj grupi Nova Srbija 10 minuta i 48 sekundi, Poslaničkoj grupi manjina osam minuta i 24 sekunde i Poslaničkoj grupi PUPS šest minuta.

Saglasno članu 96. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, narodni poslanici koji nisu članovi nijedne poslaničke grupe imaju pravo da govore svako po jednom do pet minuta.

Molim poslaničke grupe, ukoliko to već nisu učinile, da odmah podnesu prijave za reč, sa redosledom narodnih poslanika, što je u skladu sa članom 96. stav 4. Poslovnika.

Obaveštavam vas da su poslaničke grupe ovlastile da ih po ovim tačkama dnevnog reda predstavljaju: narodni poslanik Milan Dimitrijević Poslaničku grupu DSS - Vojislav Koštunica, narodni poslanik Vjerica Radeta Poslaničku grupu SRS, narodni poslanik Bojan Đurić LDP.

Saglasno članu 192. stav 3, a shodno članu 157. stav 2. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram zajednički jedinstveni pretres o: Predlogu odluke o izboru predsednika, zamenika predsednika i članova Upravnog odbora Republičke agencije za elektronske komunikacije, koji je podnela Vlada, Predlozima kandidata za predsednika i članove Fiskalnog saveta, koje su podneli predsednik Republike, guverner NBS i ministar finansija, Listi kandidata za izbor jednog člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije iz reda Konferencije univerziteta Srbije, koju je utvrdio Odbor za kulturu i informisanje Narodne skupštine, Predlogu kandidata za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije, koji je podnela Vlada, Predlogu odluke o izboru člana Zdravstvenog saveta Srbije, koji je podnela Vlada i Predlogu odluke o izmenama Odluke o utvrđivanju sastava stalnih delegacija Narodne skupštine Republike Srbije u međunarodnim parlamentarnim institucijama, koji je podnela predsednik Narodne skupštine prof. dr Slavica Đukić-Dejanović.

Da li predstavnici predlagača žele reč? (Ne.)

Da li izvestioci odgovarajućih odbora žele reč, odbora za saobraćaj i veze, za kulturu i informisanje, za pravosuđe i upravu? (Ne.)

Da li predsednici, odnosno predstavnici poslaničkih grupa žele reč? (Da.)

Reč ima Vjerica Radeta. Izvolite.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo, i sada imamo u jedinstvenoj raspravi nadrobljeno sve i svašta, tačke dnevnog reda koje niko živi ne može da poveže osim ove Vlade Republike Srbije. Vidite u kakvu nezgodnu situaciju dovodite ministra koji je ovde došao da predstavlja, pretpostavljamo da ne zna ni on, a ne znamo ni mi šta. Prozvali ste ga kao predstavnika predlagača, mi po ovih šest tačaka imamo šest predlagača. Da li je on dobio ovlašćenje baš za svaku? Ne verujem.
Naravno, to nije jedina anomalija ovih predloga, nego ćemo ovako od jednog do drugog po nešto da kažemo. Mi srpski radikali se u principu, i to je poznato, ne mešamo personalno u izbor vladajuće koalicije, ali principijelno postoje neke stvari koje zaista moraju da se rasprave kada su konkretno u pitanju određeni predlozi. Zašto sam rekla da se ne mešamo? Zato što ste vi odgovorni za stanje u svim ovim oblastima, odgovorni ste uopšte za stanje u državi. Stanje je katastrofalno u svakoj oblasti, pa i u oblastima koje su u nadležnosti ovih saveta, agencija, konferencija, šta sve nemamo ovde.
Potpuno je nebitno šta je prvo na dnevnom redu, ali, evo, predlažete nam odluku o izboru članova Zdravstvenog saveta Srbije. Mirko Cvetković, predsednik Vlade Republike Srbije, to je tada bio, danas je već ministar finansija, podneo je ovaj predlog i za člana Zdravstvenog saveta Srbije predlaže se prof. dr Dragan Savić, redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu. Šta bi ovde trebalo da bude sporno? Šta mi znamo o gospodinu Draganu Saviću? Da li on ispunjava uslove, koji su to uslovi, koje su njegove reference, šta ga preporučuje? Ne znamo apsolutno ništa. To je ono što govori o načinu vašeg rada, mislim i na Vladu Republike Srbije i na skupštinsku većinu.
U obrazloženju imamo sledeći stav: „Član Zdravstvenog saveta koji se bira predložen je u skladu sa kriterijumima propisanim zakonom, odnosno prof. dr Dragan Savić redovni je profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu...“. Ovo zaista ne može biti karakteristika. Možda je gospodin Savić idealno rešenje za ovo. Možda je u svojoj struci maksimalno postigao i dostigao, ali to bi trebalo da imamo napisano i to bi trebalo neko da nam kaže da bismo uopšte mogli da raspravljamo o jednom ovakvom predlogu, a morate da se složite da Zdravstveni savet Srbije nije mačiji kašalj. Znate u kakvom je stanju zdravstvo. Šta je onaj prethodni ministar, gospodine Stankoviću, verovatno još niste ni sagledali šta vam je sve ostavio? Haos. Na kraju krajeva, iz medija se svakodnevno upoznajemo sa korumpiranim lekarima, sa tragedijama koje su posledica, navodno, lekarske greške. Kažem navodno, jer nikad ne govorimo ono što ne znamo sigurno, ali ako se toliko o tome piše, onda verovatno postoje neki problemi.
Dakle, ozbiljan organ je u pitanju, neozbiljan predlog. Neozbiljan je način predlaganja. Kakav je predlog, ne znamo, jer nemamo ništa na osnovu čega bismo mogli da formiramo svoje mišljenje.
Sledeći, recimo, član Fiskalnog saveta. Predlaže nam se mr Nikola Altiparmakov, fiskalni savetnik na projektu ekonomskog razvoja Srbije. Ovde imamo zaista od Ministarstva finansija malo detaljnije obrazloženje, ali predlagač ovog predloga je gospođa dr Diana Dragutinović. Pošto je ministar, ili premijer, Cvetković (a i skupštinska većina) ocenio da Diana Dragutinović nije radila dobro, jer da jeste i danas bi bila ministar finansija, sad mi pitamo – da li je ovaj njen predlog validan? Istina je da bi trebalo da iza predloga stoji Vlada Republike Srbije, ali s obzirom na razloge rekonstrukcije Vlade i s obzirom na ovu neustavnu odredbu u Zakonu o Vladi, da ministri ne smeju da pričaju, onda se zaista postavlja pitanje da li je ovo i dalje predlog Vlade, odnosno Ministarstva finansija?
Šta je gospodin mr Nikola Altiparmakov? Karijeru je započeo kao analitičar za javni dug u Upravi za trezor Republike Srbije. Dakle, očigledno neslavna karijera, s obzirom na javni dug Republike Srbije. Ako je radio i započeo karijeru kao analitičar u ovoj upravi, onda bi trebalo i da je nešto analizirao i da je skrenuo pažnju ovima iz režima da nas ne uvaljuju i dalje u ove dugove i da malo povedu računa o javnom dugu, o javnoj potrošnji uopšte, ali, naravno, on to očigledno nije radio. Posle toga je zauzeo, preuzeo, kažete, poziciju makroekonomskog analitičara pri makrofiskalnom odeljenju Ministarstava finansija. Evo, nismo ni znali da imamo i takvo odeljenje, ali s obzirom na to da nije dalo nikakve rezultate koji bi bili za očekivati iz ovakvog odeljenja, onda nije ni čudo što nismo znali da postoji.
Dalje je radio kao ekonomski savetnik u Poreskoj upravi Srbije, gde je pratio proces uvođenja poreza na dodatu vrednost i istraživao mogućnosti reforme itd.
Pošto je bio analitičar, pa je pratio i proces uvođenja poreza na dodatu vrednost, baš me zanima da li je on Vladi Republike Srbije preporučio da se odbije predlog SRS, naše poslaničke grupe, o izmeni Zakona o porezu na dodatu vrednost, gde smo hteli da zaštitimo porodicu u Srbiji smanjenjem ili ukidanjem PDV-a na određene proizvode, pre svega na ono što se odnosi na potrošnju dece, odnosno na proizvode koje troše deca, od odeće, obuće, hrane, udžbenika itd. Nismo čuli da li se izjasnio.
Šta je dalje radio? Sledeće dve godine gospodin Altiparmakov provodi radeći kao konsultant na projektu penzijske reforme. Aman, ljudi, što niste napisali bar nešto čime biste mogli da se podičite i vi i on? Šta je urađeno na projektu penzijske reforme? Činjenica da penzioneri nemaju šta da jedu? Činjenica da se dovodi u pitanje isplata penzija? Činjenica da su penzije ispod svakog nivoa? I on je, čovek, radio kao konsultant na projektu penzijske reforme!
Šta je još radio? Kao fiskalni savetnik na projektu ekonomskog razvoja Srbije. Gde je ekonomski razvoj Srbije, dame i gospodo narodni poslanici, gde je ekonomski razvoj Srbije? Pa u Srbiji ništa ne funkcioniše. U Srbiji dnevno desetine hiljada ljudi dobijaju otkaze. U Srbiji je, otkad je ova vlada na vlasti, 250.000 ljudi ostalo bez posla. U Srbiji je milion ljudi nezaposleno, milion ispod egzistencijalnog nivoa. U Srbiji je beda, siromaštvo, ljudi nemaju šta da jedu, a on se, čovek, bavio ekonomskim razvojem Srbije i zato je zaslužio, između ostalog, da sada bude član Fiskalnog saveta Republike Srbije.
Dalje, gospodin se usavršavao pri Institutu Međunarodnog monetarnog fonda i centru za edukaciju Međunarodne asocijacije aktuara. Dakle, u Međunarodnom monetarnom fondu, tamo je izučio znanje, tamo, znate, idu svi koji su ovde u ime tog MMF-a da dokusure Srbiju, da nas zaduže preko svake mere, da nas dovedu u fazu dužničkog ropstva, u kojem Srbija, nažalost, danas već jeste, iako to niko iz vladajućeg režima neće i ne želi da prizna. Ali, ne morate vi to da priznate, vidi narod kako živi.
Vidite, imali smo i ovih dana u medijima, počeli su ljudi već da ostaju bez krova nad glavom zbog dugova bankama, javnim komunalnim preduzećima itd. Zamislite onog oca i sina u Čačku čiju kuću su prodali da bi naplatili dug, u odnosu, recimo, na zgradu Predsedništva Srbije, zgradu Vlade, Narodne skupštine itd., koji su milione dužni za komunalne račune. Zašto niko ne iseli predsednika Srbije iz kabineta zato što i za njegovu zgradu u kojoj radi nisu plaćeni komunalni računi, a onog oca i sina u Čačku su iselili?
Evo, konačno, nečeg što je gospodin Altiparmakov dobro uradio, samo što to ništa ne može da pomogne državi, kaže – kao državni prvak iz informatike predstavljao je Jugoslaviju na Međunarodnoj olimpijadi iz informatike 1998. godine. Dakle, ljudi, ovo je smešno. Zapravo, da nije tragično, bilo bi smešno.
Šta imamo dalje? Za člana Odbora Agencije za borbu protiv korupcije predlaže se Zlata Đorđević, zamenik glavnog i odgovornog urednika Novinske agencije „Beta“. Ništa više ne znamo o gospođi Zlati Đorđević, zašto je baš ona predložena i zašto hoćete baš nju da izaberemo. Ne znamo, Mirko Cvetković je potpisao predlog. Očigledno je da nije dao obaveštenje gospodinu Stankoviću, jer nije imao šta da nam kaže ni za ovaj predlog.
Ali, ono što bi trebalo da bude tema ovog parlamenta jeste dosadašnji učinak Agencije za borbu protiv korupcije, pa onda u sklopu toga da vidimo koliko može gospođa Zlata Đorđević da pomogne ili odmogne radu Agencije, kakav je do sada bio. Svi se sećamo, građani Srbije odlično znaju koliko se o toj Agenciji za borbu protiv korupcije pričalo, pisalo, koliko je ona gospođa Zorana Marković obećavala – kad ona dođe, korupcija se seče iz korena, neće više biti korumpiranih ni u političkim strankama, ni u državnim organima, ni u javnim preduzećima, sve će ona da uvede u red. Šta smo imali za ovo vreme? Već je ušla u drugu godinu mandata. Šta je rezultat rada te agencije? Ništa, apsolutno ništa. Neke greške sekretarica, tako nam je svojevremeno gospođa Marković rekla u javnosti, kada se utvrdilo da su iznosili neke pogrešne podatke za neke funkcionere.
Ono što je interesantno nama u SRS, a uvereni smo i celokupnoj srpskoj javnosti, jeste kako to da Agencija za borbu protiv korupcije za godinu i po dana postojanja nije obavestila javnost u Srbiji iz kojih sredstava se finansira Vučićeva i Nikolićeva napredna stranka? Dakle, to je stranka koja ne dobija ni jedan jedini dinar iz budžeta Republike Srbije, a ima najskuplje kampanje na lokalnom nivou. Ne skidaju se sa televizija, i to sve u plaćenim terminima. Obilaze beli svet. U centrima svih mesta imaju na najskupljim lokacijama stranačke prostorije. Hvale se kako prave kuće po Kraljevu. Kažu da im njihovi volonteri to prave, a onda se slikaju sa Peđom „Trgomenom“ iz Kraljeva, kao da niko ne zna ko je Peđa „Trgomen“ i kao da ga ne prepoznaju iza Nikolićevih leđa.
Dakle, ova agencija nije odgovorila ulozi zbog koje ste je formirali ili vam nije ni bila namera da se sazna prava istina, jer imali ste i imamo još uvek Savet za borbu protiv korupcije. Ona gospođa Verica Barać, koja se batrga i koja se bori sa javnim tužilaštvom i sa drugim nadležnim organima, pokušava da dokaže razne kriminalne afere i kriminalne radnje, ali, naravno, ona više nema vašu podršku. Nekad je imala. Dok ste mogli da je kontrolišete, imala je. Pošto nema više vašu podršku, onda ste joj suprotstavili gospođu Zoranu Marković, koja je samo pričala priču, a rezultati su, i to celokupna javnost u Srbiji vidi i zna, nula. Da li je ona otkrila neku korupcionašku aferu, odnosno agencija na čijem je čelu? Da li je dokrajčila neku započetu korupcionašku aferu? Da li su se smanjili korupcija i kriminal u institucijama sistema? Nažalost, sve su negativni odgovori. Zato mi ne možemo da znamo da li će gospođa Zlata Đorđević pomoći radu ove agencije, jer o toj gospođi ne znamo ama baš ništa, jer nam ništa niste ni napisali.
Upravni odbor Republičke agencije za elektronske komunikacije, imamo četiri, pet imena: predsednik prof. dr Jovan Radunović, zamenik predsednika dr Zdravko Stanimirović, članovi prof. dr Miroslav Dukić, prof. dr Vlade Milićević i mr Vuk Vujović. Akademske titule zaista za uvažavanje. Opet o ovim ljudima ne znamo ništa i zato, naravno, nećemo ni govoriti o njima pojedinačno, jer ne želimo da se ogrešimo o bilo koga.
Zato pitamo predlagača, ovo je potpisao zamenik predsednika Vlade gospodin Ivica Dačić, a predlagač je Vlada, pa ćemo pitati Vladu. Rekli ste, između ostalog, u obrazloženju šta je pravni osnov. Dobro. „Zakonom je propisano da su organi Agencije upravni odbor i direktor, kao i da predsednika, zamenika predsednika i članove upravnog odbora Agencije bira Narodna skupština na predlog Vlade, na osnovu sprovedenog javnog konkursa.“ Naša pitanja, na koja nemamo odgovore, jer to ovde ne piše, a ne zna ni predstavnik Vlade, jesu: da li je bilo konkursa javnog; kad je bio; koliko je bio zaista javan; ko je sve konkurisao, da li samo ovi ljudi ili neki drugi koji su možda i bolji od njih? Možda su ovi zaista najbolji, ali niste nas ubedili u to. Što je najgore, niste se ni potrudili.
Predlog liste kandidata za izbor jednog člana Saveta Republičke radiodifuzne agencije iz reda Konferencije univerziteta Srbije. Imamo dva predloga: prof. dr Nataša Gospić, univerzitetski profesor, ali imamo i drugi predlog, gospodina Gorana Petrovića, diplomiranog pravnika iz Kragujevca, kojeg predlaže Rektorat Kragujevačkog univerziteta. Vrlo je interesantno da na nivou Kragujevačkog univerziteta nema nijednog profesora koji bi to, pošto je ovo predlog iz rada Konferencije univerziteta Srbije... Da li je moguće da nema nijednog kandidata, nego da to mora da bude neko ko je samo diplomirani pravnik? Opet kažem, ništa o čoveku, jer ništa ne znamo, niste ni ponudili.
Sad ova poslednja dva minuta, bojim se, biće malo. Predlog odluke o izmenama Odluke o utvrđivanju sastava stalnih delegacija Narodne skupštine Republike Srbije u međunarodnim parlamentarnim institucijama. E, ovde malo, gospodo, o vama, skupštinskoj većini.
Radi javnosti, mi smo bili na januarskom zasedanju Parlamentarne skupštine Saveta Evrope i tamo smo bili u nedopuštenom sastavu. Tamo je pretila opasnost da nam ne dozvole da uopšte učestvujemo u radu Parlamentarne skupštine zato što nismo u sastavu delegacije imali nijednu ženu. Nas četiri, koliko nas ima žena, sve smo zamenice članova, ali niko nije bio član.
Možda bismo mogli da prihvatimo, evo, ispravićemo to, ali je problem bio u tome što je gospodin Mićunović, kao samozvani šef delegacije, napravio veliki problem, opasno se posvađao sa nama, do vređanja čak, zašto smo mi iz Strazbura preko SRS, preko generalnog sekretarijata obavestili javnost da imamo problem i da nama delegacija nije u propisanom sastavu. Tad je gospodin Mićunović nama rekao da mi to samo želimo, ali da delegacija jeste u propisanom sastavu. Pitali smo ga – ako je tako, gospodine Mićunoviću, znači li da ćemo u aprilu u istom sastavu? On je rekao – ne, ne znači, nego ćemo da menjamo. Pa, ako moramo da menjamo, onda mora i da se prizna da smo sve ovo vreme bili u delegaciji koja nije poštovala, kako volite da kažete, rodnu ravnopravnost. Još jedan od dokaza, završavam, da vi jedno pričate, a drugo radite. Hvala lepo.

Narodni poslanik Bojan Đurić ima reč.