Uvažena predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, danas govorimo uglavnom ili skoro isključivo o izborima članova i predstavnika nezavisnih regulatornih tela. Puno je primedaba bilo u poslednjem izveštaju Evropske komisije krajem prošle godine. Ove odluke će svakako biti usvojene, ali sva sreća da u Brisel ne idu i fotografije ili snimci iz ove skupštine. To se odnosi praktično na sve poslaničke grupe.
Mislim da nije dobra slika i da nije dobra atmosfera u kojoj se ove odluke usvajaju; uglavnom predlagača nema, osim gospodina Stankovića, koji je danas ovde, i vas, predsednice, vi ste predlagač jedne od tačaka dnevnog reda, a ostali predstavnici nisu tu. Prosto ne mogu da zamislim šta je danas sprečilo, recimo, gospodina Predraga Markovića, novoizabranog ministra za telekomunikacije i informatičko društvo, da ovde predstavlja predlog koji je trebalo da predstavlja bivša ministarka Jasna Matić, a tiče se Agencije za elektronske komunikacije, ili neke druge ministre da predstavljaju one predloge iza kojih stoje.
Već drugi dan imamo problem sa Ministarstvom finansija, odnosno premijerom, koji je sada ministar finansija, koji svakako neće biti u mogućnosti da ovde dolazi svakog dana i brani predloge iza kojih stoji njegovo ministarstvo ili od pre nekoliko dana i on kao ministar. Znači, puno poštovanje za gospodina Stankovića, koji je danas ovde, ali nisam siguran da će na većinu pitanja koja budemo imali moći da da odgovore.
Neću govoriti ovako široko i dugo kao gospođa Radeta, fokusiraću se na jedno od pitanja, a to je pitanje izbora jednog člana, odnosno popunjavanje jednog upražnjenog mesta u Savetu Republičke radiodifuzne agencije, mada je u međuvremenu istakao mandat još trojici članova, ako se ne varam, i u narednim nedeljama ili mesecima ćemo svakako morati da biramo i nove članove. Savet Republičke radiodifuzne agencije u ovom trenutku je praktično sveden na tek nešto više iznad polovine članova, u situaciji kada se od tog nezavisnog regulatornog tela, koje je od samog početka, od svog osnivanja 2003. godine, suočeno sa čitavim nizom problema, mnogo, ja bih rekao previše, očekuje.
Od Saveta RRA se očekuje da rešava apsolutni haos koji postoji na medijskoj sceni Srbije, pogotovo u sferi elektronskih medija, od rešavanja pitanja rijaliti programa, do pitanja ponašanja emitera u kampanji za, recimo, izbore nacionalnih saveta nacionalnih manjina. To su poslednje dve odluke koje je doneo Savet RRA i sasvim je jasno, i za jednu, i za drugu, i za čitav niz drugih problema koje ovih dana imamo, da Savet RRA, bez obzira na to ko su njegovi članovi, bez podrške države, koju nema, bez podrške Odbora za kulturu i informisanje ovog parlamenta, koju nema, predsednica tog odbora danas nije ovde, neće moći da rešava te probleme.
Neću zloupotrebljavati ono što se dešavalo juče, taj ozbiljan incident koji smo imali sa RTS-om, ali mislim da je prilika, kada već govorimo o izboru člana Saveta RRA, da malo porazgovaramo i o tom konceptu javne televizije i javnog servisa, da vidimo koji su njeni nedostaci i da li smo možda napravili grešku pre sedam ili osam godina. Tada je druga vlast bila u Srbiji. Apsolutno nema nikakvog spora oko toga i nikakve ideje da se na tome poentira, ali i naša iskustva i iskustva nekih drugih zemalja u međuvremenu su pokazala da ipak ne može svaka država da ima BBC kao javni servis ili takav kvalitet javnog servisa, iz mnogo razloga. Najmanje njih je vezano za ovaj parlament, pa čak i za sam RTS.
U zemlji u kojoj vam program zavisi ili od pretplate ili od oglašivača, ako su najveći oglašivači, pored nekoliko multinacionalnih kompanija, domaća javna preduzeća, onda je jasno da ne možete, bez obzira na to da li ste javni servis, da li ste RTS ili bilo koja komercijalna televizija sa nacionalnom frekvencijom, neću ni da govorim o lokalnim televizijama i situaciji zavisnosti u kojoj se one nalaze, onda je svakako nemoguće ostvariti bilo koju od ovih funkcija.
Zbog toga imamo probleme kakve smo imali u subotu sa zatvaranjem medijskog prostora Srbije za čitav niz vrlo važnih događaja i zbog toga imamo situaciju da Javni servis mora da demantuje sebe, svaljujući krivicu na agencije, od kojih je jedna takođe u državnom vlasništvu ili javnom vlasništvu, kao i RTS.
Uostalom, mi ćemo se ovde za nekoliko nedelja ili nekoliko meseci suočiti sa vrlo ozbiljnim problemom mogućnosti ukidanja prenosa zasedanja Narodne skupštine. Prema svim informacijama koje su dostupne, raspisani tender nije uspeo, da ne kažem da je propao. Prosto je tema za ovaj parlament, bez obzira na to koliko je ljudi danas u sali, da se ne bismo problemom bavili ponovo u minut do 12, da razgovaramo kako ćemo taj problem rešiti, pogotovo u situaciji kada u toj opštoj harangi na parlament postoji ta vrsta prigovora ili ta vrsta očekivanja javnosti, koja je već dovedena u tu fazu ili u taj stadijum da praktično jedva čeka da se ukinu prenosi ove skupštine, da sa tom prljavom vodom ne odu i nekakva ozbiljna dostignuća demokratije u Srbiji, ili makar onaj uzak i redak prozor.
Znate, Radio-televizija Srbije u ovih deset dana, kada je bila posebno aktuelna priča o rekonstrukciji Vlade, nije imala specijalizovanu emisiju o tome. Svaka čast za praćenje katastrofe u Japanu, uz puno saosećanja za japanski narod, dobro je da više nismo potpuno na margini sveta, pa da nas ponekad zainteresuje i šta se dešava oko nas, ali bilo bi dobro i da se bavimo situacijom u Srbiji ili da se bar Javni servis bavi tom situacijom, pogotovo kada vidimo izveštaj Saveta RRA, poslednji dostupan izveštaj o nadzoru nad radom emitera, pre svega Javnog servisa i o ispunjenosti njegovih funkcija iz aprila 2010. godine. Ti podaci su, da ne kažem katastrofalni, ali vrlo zabrinjavajući i oni demantuju nekoliko stvari: demantuju tu uvreženu famu kako prenosi Skupštine Srbije na Drugom programu RTS-a sprečavaju RTS da obavi svoje funkcije javnog servisa.
Predsednica je na početku popodnevnog dela sednice rekla da zbog ranije ugovorenog prenosa fudbalske utakmice neki programi sa Prvog programa RTS-a moraju da budu prebačeni na Drugi program, pa da zbog toga neće biti prenosa Skupštine. Uopšte ne razum šta će prenos fudbalske utakmice na Prvom programu RTS-a, ukoliko uopšte mora da bude emitovan na RTS-u. Nema mnogo zemalja u Evropi gde će gledaoci večeras na javnoj televiziji, koja se plaća iz javnih izvora, gledati Ligu šampiona. Zainteresovanost za takvu vrstu prenosa postoji kod komercijalnih televizija.
Kada RTS uđe u trku za takvu vrstu prenosa pravi štetu na nekoliko načina: prvo, podiže cenu takvog prenosa, zatvara svoj program za one sadržaje koji bi morali da budu emitovani na javnom servisu, a druge televizije bi svakako bile zainteresovane da se takmiče i da dobiju takvu vrstu prenosa.
I u ovakvoj situaciji, na Drugom programu RTS-a, koji je rezervisan u dobroj meri za prenose skupštinskih zasedanja, u posmatranom periodu od tri meseca bilo je dvostruko više sportskih prenosa i sportskih programa nego prenosa Skupštine. Da stvar bude još gora po one koji kritikuju prenose Skupštine, pogotovo iz RTS-a, prenosi Skupštine su gledaniji čak i od tog sportskog programa. Imam neke podatke za prošlu nedelju: 7. i 8. marta je RTS 2, u vreme dok su na njemu tekli prenosi Skupštine, bio znatno gledaniji od programa RTS 2 u subotu i nedelju, 5. i 6. marta, kada su, između ostalog, na Drugom programu RTS-a prenošeni mečevi Dejvis kupa. Dakle, u tom moru brojeva i toj glasnoći, da ne kažem vikanju koje vrlo često dolazi iz RTS-a, vrlo se često zaborave neki egzaktni podaci.
Tačno je, ima Skupštine Srbije tri ili četiri puta više nego zabavnog ili kulturno-umetničkog programa na RTS 2, ali takvih programa ima šest ili sedam puta manje nego sportskih prenosa. Uostalom, u Zakonu o radio-difuziji, koji reguliše položaj Radio-televizije Srbije, nigde ne piše da je za ostvarivanje funkcije javnog servisa, a to su one funkcije zbog kojih građani Srbije, bez da ih iko pita, plaćaju taj mesečni iznos, koji nije mali (mada plaćaju sve manje, koliko pokazuju poslednji statistički podaci), dakle, nigde u tom zakonu ne piše da je Drugi program RTS-a rezervisan za takvu vrstu programa, a da Prvi program treba da služi za komercijalne sadržaje, bez obzira na to koliko su gledane serije koje se emituju na RTS-u.
Ako RTS hoće da bude komercijalna televizija, onda za to postoje drugačija pravila, postoje drugačiji uslovi na tržištu. Ne može se, s jedne strane, biti zaštićen i Zakonom o radio-difuziji i relativno sigurnim izvorima prihoda i posebnim pravilima koja važe, a da se, s druge strane, ne ostvaruje praktično nijedna od onih funkcija koje je zakon stavio RTS-u u zadatak. Ostvarenja su 7, 11, 15%, nezavisno od toga da li postoje prenosi Skupštine ili ne postoje.
Da ne govorim o situaciji u kojoj za tri meseca RTS na Prvom programu napravi 399, a na Drugom stotinak prekršaja Zakona o radio-difuziji. Mogu da kažu da su neke od tih grešaka nenamerne, samo je katastrofalno kada se većina njih odnosi na povredu pravila o upotrebi srpskog jezika. To je javni servis, koji mora da čuva nacionalnu kulturu, nacionalno pismo itd. Najviše problema i najviše prekršaja pravi u tom sektoru.
To što je država formirala nezavisna regulatorna tela u čitavom nizu oblasti, pa i u ovoj, ne znači da može da stoji sa strane i da to mirno posmatra, a, s druge strane, ne preuzme nikakvu odgovornost za to.
Poznato je šta LDP misli o trenutnom rukovodstvu Radio-televizije Srbije, pa i o njenom direktoru, ali ne može se sve ono što je ovde problem, što je problem u funkcionisanju RTS-a svaliti na jednog čoveka ili na jednu grupu, menadžment koji vodi tu televiziju u ovom trenutku.
Neke druge zemlje su imale slične probleme, pa su se umešale, neke na dobar način, neke na loš način. Mađarska je nedavno intervenisala, očigledno na pogrešan način, pa zbog toga ima relativno ozbiljne probleme sa Evropskom komisijom. Neke druge zemlje su svoj problem javnog servisa, kvaliteta njegovog programa, načina finansiranja, pitanja da li ima mesta komercijalnim sadržajima i oglašavanju u toj vrsti programa, regulisale na drugi način. Srbija to još uvek nije u stanju da učini i nisam siguran da će to moći da uradi ni sa nepotpunim sastavom Saveta RRA.
Zastrašujući je taj program. Ne govorim o programu RTS 2, pogledajte programsku šemu RTS 1 za danas: repriza i repriza reprize. Neke čak nisu ni navedene kao reprize, pošto se na RTS-u kao repriza računa ta vrsta programa kad sutradan reemitujete ono što ste prethodne večeri emitovali, bez obzira na to koliko ste puta u prošlosti, u prethodnih pet, šest ili dvanaest meseci taj isti program emitovali. Hvala.

Zahvaljujem. Dajem reč narodnom poslaniku Milanu Dimitrijeviću.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, zajednički jedinstveni pretres o nabrojanim tačkama dnevnog reda od 23. do 27. ima samo jednu zajedničku nit, a to je izbor kandidata za razne agencije, savete, parlamentarne delegacije, a teme su toliko raznorodne da je prosto nemoguće govoriti u ovom kratkom vremenu o svim ovim temama. Zadržaću se na dvema temama, a to su izbor Fiskalnog saveta i izbor jednog člana Zdravstvenog saveta Republike Srbije.
Dakle, kada govorimo o izboru Fiskalnog saveta, tu se može reći da postoji dilema da li su zadovoljene i forma i suština. Trebalo bi da bude tako, ali nije. Zadovoljena je samo forma, zakonska obaveza da se izabere Fiskalni savet. Suština nije, zato što taj Fiskalni savet praktično nema nikakve nadležnosti. On je savetodavno telo, koje daje svoje mišljenje u vezi s vođenjem fiskalne politike, a kad se prekrši fiskalna politika, kad se nenamenski troše sredstva u budžetu, ono ne može da interveniše, ne može da kazni onog ko pravi fiskalni prekršaj u fiskalnoj politici, ne može da pokrene postupak, ne može da obustavi one projekte za koje se utvrdi da nisu u skladu sa zakonom.
Na kraju krajeva, jedan od članova Fiskalnog saveta je predlog sada već bivšeg ministra finansija, gospođe Diane Dragutinović. Da li je to predlog i sadašnjeg ministra finansija, odnosno predsednika Vlade gospodina Mirka Cvetkovića? To ne znamo. Ali, to je manji problem.
Veći problem je kad pogledate nešto što ide uz članove Fiskalnog saveta – pada vam u oči da je plata predsednika Fiskalnog saveta oko 188.000 dinara, da članovi Fiskalnog saveta primaju oko 169.000 dinara. Ali, tu nije kraj. Tu postoje specijalni savetnici, koji primaju oko 144.000 dinara, s mogućnošću da im se prinadležnosti povećaju za oko 30%, kako je navedeno, usled posebne složenosti na radu.
Vidite, ovo je jedna strašna demagogija. Predsednik Fiskalnog saveta ima platu 188.000 dinara – primaće. Predsednik Republike ima platu oko 140.000 dinara i deo daje u humanitarne svrhe. Kako je to moguće u ovakvoj jednoj državi koja ima odgovornu Vladu? Prosto je neverovatno da se na ovakav način rugate građanima Republike Srbije, koji jedva sastavljaju kraj sa krajem. Sve je više gladnih u Republici Srbiji, sve je više ljudi koji ostaju bez posla. Sve je više ljudi koji čekaju u redu u kuhinjama za jedan obrok, a vi određujete platu članovima Fiskalnog saveta u trenutku kada se povela javna debata o smanjenju troškova u državnoj administraciji. Evo kako vi smanjujete troškove u državnoj administraciji.
Dakle, ovo je jedna vrlo ružna odluka. Zašto niste našli volontere da rade, da budu članovi Fiskalnog saveta, kad se toliko borite za socijalnu pravdu, kad imate toliko razumevanja za gladne građane Republike Srbije? Vi ćete vrlo lako da nađete volontere da se time bave. Među našim ljudima ima dosta stručnjaka iz oblasti ekonomije koji bi se rado odazvali pozivu da budu članovi Fiskalnog saveta.
To je stanje te socijalno odgovorne vlade i to je stanje trenutno u državi Srbiji.
Sada ću se malo pozabaviti izborom jednog člana Zdravstvenog saveta. Doneli smo Zakon o zdravstvenoj zaštiti 2005. godine. Nekoliko godina ova skupština je (govorim i o poslanicima pozicije i o poslanicima opozicije) vodila borbu sa ministrom zdravlja da se formira nacionalni zdravstveni savet. Ministar nije imao sluha. Posle nekoliko godina, uz silne rasprave na ko zna koliko sednica Odbora za zdravlje i porodicu, ministar zdravlja je odlučio da se formira nešto što je bila zakonska obaveza, nešto što stoji, što je propisano članom 150. Zakona o zdravstvenoj zaštiti. Ali, prilikom formiranja Zdravstvenog saveta došlo je do niza kršenja zakona. Nekoliko članova Zakona se prekršilo. O tome ću naknadno govoriti.
Nedugo zatim, u decembru mesecu, jedan član Zdravstvenog saveta je zbog svojih prevelikih obaveza podneo ostavku. Govorim o decembru 2009. godine, a mi smo sada u martu 2011. godine. Pogledajte koliko je ta vlada odgovorna i koliko joj je vremena trebalo da prođe, maltene godinu i po dana, da se predloži novi član Zdravstvenog saveta Republike Srbije.
U Zakonu o zdravstvenoj zaštiti postoji nešto što govori o mandatu članova Zdravstvenog saveta, koji traje pet godina, i o tome ko može, a ko ne može biti član Zdravstvenog saveta. Ako pažljivo pročitate taj član 152, član Zdravstvenog saveta ne može biti lice imenovano, pored drugih zabrana, u organe organizacija koje obavljaju poslove zdravstvenog osiguranja, odnosno organe zdravstvenih ustanova, visokoškolskih ustanova, komora zdravstvenih radnika, Srpskog lekarskog društva i udruženja zdravstvenih ustanova.
Da pođemo od toga ko je predsednik Zdravstvenog saveta Republike Srbije, nemojte shvatiti da je to nešto lično upereno – prof. dr Dragan Dedić, koji je direktor Infektivne klinike. Imate direktno kršenje Zakona.
Mi vam govorimo da Zakon o zdravstvenoj zaštiti ne valja, da zakon treba menjati, a bivši ministar se bavio izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti na taj način što je menjao jedan član, baveći se dopunskim radom zdravstvenih radnika, čime je otvorio širom vrata još većoj korupciji u zdravstvenim ustanovama.
Ko može da se bavi dopunskim zdravstvenim radom? Da li može da se bavi dopunskim radom neki lekar koji radi u nekoj prigradskoj, seoskoj ambulanti? Ni slučajno. Zna se ko se bavi dopunskim radom i ko ima izvore prihoda i sa jedne, i sa druge i sa treće strane.
Treća stvar, kada se govori o radu Zdravstvenog saveta, pre neki dan smo imali sednicu Odbora za zdravlje i porodicu, gde nam je bio predstavljen jedan izveštaj o radu Zdravstvenog saveta, koji je na tom odboru ne odbačen, nego je vraćen na doradu, jer je potpuno neprecizan i nije odgovorio onim zahtevima koje Zakon predviđa.
Ono što je interesantno jeste da se predsednik Zdravstvenog saveta Republike Srbije obratio Odboru za zdravlje i porodicu rečima da Zdravstveni savet nije imao finansijska sredstva, nije imao tehničku podršku Ministarstva, čak ni telefon, nije imao ni nameštaj, a kada se predsednik Zdravstvenog saveta obratio nadležnim institucijama, Vladi RS, onda mu je rečeno da se obrati i donatorima.
Gospodine ministre, zakon kaže da su sredstva za rad Zdravstvenog saveta Republike Srbije obezbeđena u budžetu. Kako je moguće da nešto stoji u zakonu, a da predsednik Zdravstvenog saveta kaže da je upućen na donacije? Dakle, prosto je neverovatna stvar. Sve to govori o ozbiljnosti Vlade Republike Srbije kada treba da se uhvati u koštac sa problemima u zdravstvu.
Čini mi se da je kriza ove neodgovorne vlade počela ostavkom bivšeg ministra zdravlja gospodina Tomice Milosavljevića. Ta kriza je došla do te mere da je zdravstveni sistem ozbiljno narušen i niz problema se tu otvorilo. Pošto je tu prisutan novi ministar zdravlja, gospodin Zoran Stanković, prilika je da se o tim stvarima kaže par reči.
Dakle, šta je ono na šta smo mi upozoravali bivšeg ministra zdravlja gospodina Milosavljevića? Prva stvar, da li mi znamo kolika je javna potrošnja zdravstva u Srbiji? Dobijali smo tri različita podatka: jedan od Ministarstva zdravlja, drugi od Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje, a treći od Svetske banke.
Druga stvar je da li u Republici Srbiji postoji nacionalni zdravstveni račun, a znamo da su u prethodnom periodu dobijene donacije da se uradi nacionalni zdravstveni račun da bismo znali kolika je javna potrošnja zdravstva u Srbiji?
Da li je finansijski plan Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje podložan promenama ili bilo kakvoj diskusiji? Nije, gospodine ministre. Mi dobijamo taj finansijski plan u okviru budžeta, gde imamo zbirno ko zna koliko cifara sa nekim opredeljenjima, kolika je ukupna potrošnja za lekove, koliko ide na primarni nivo zdravstvene zaštite, koliko ide na sekundarni, koliko ide na tercijarni, a to je toliko jasno da jedna trećina tih sredstava ide u primarni nivo zdravstvene zaštite, a dve trećine idu u sekundarni i tercijarni nivo. Čini mi se da je tu glavni poremećaj.
Da li građani Srbije mogu istovremeno da finansiraju tri paralelna zdravstvena sistema, dakle, državni, vojni i privatni?
Sledeća stvar, da li sistem može da odgovori potrebama građana Republike Srbije? Imali smo ubeđenja da može, ali tu se otvara pitanje – ako može i ako je to tako, čemu onda dopunski rad? Zašto postoje liste čekanja? Na ta pitanja nismo dobili odgovor.
Zašto se u pojedinim ustanovama u državnoj svojini uskraćuju osnovna prava iz Zakona o zdravstvenom osiguranju? Javnost Srbije je brujala o aferi s citostaticima, povređivanju osnovnih prava iz zdravstvenog osiguranja u Institutu za onkologiju i radiologiju Vojvodine i nekim drugim ustanovama.
Na koji način su utrošena sredstva od donacija i kredita namenjenih zdravstvenom sistemu Srbije? Kad god smo to pitanje postavili, vladin odgovor nikad nismo dobili.
Šta ste učinili da se suzbije korupcija u zdravstvu, i ona sitna, a pogotovo ona krupna, ona sistemska, za koju ova država podiže kredite? Kada će biti ukinute koruptivne odredbe zakona koje regulišu zdravstvo?
Zašto ne funkcionišu strukovna udruženja? U ovom trenutku jedna komora zdravstvenih radnika, Stomatološka komora, ne funkcioniše, a imali smo izmene i dopune Zakona o komorama zdravstvenih radnika.
Na kraju, ono što brine obične građane najviše, zašto u Srbiji povremeno dolazi do alarmantne nestašice pojedinih grupa lekova i sanitetskog materijala? Sećate se da se zimus u Zdravstvenom centru Užice jedan hirurg zaključao sa nekoliko pacijenata u hirurški blok zato što nije bio u mogućnosti da ljudima ukaže pomoć zbog nedostatka materijala?
To su ta pitanja na koja nismo dobili odgovore. Svih ovih godina ukazivali smo na ozbiljne probleme, na poremećaj u sistemu, da u ovom trenutku ne postoji zadovoljstvo ni kod zdravstvenih radnika, a još je veće, čini mi se, nezadovoljstvo korisnika usluga.
Najavljivao se štrajk zdravstvenih radnika. Da li je pacijent zaštićen? Nije. Zašto nemamo zakon o zaštiti prava pacijenata? Ko štiti pravo zdravstvenih radnika? U ustanovama gde je država vlasnik imamo jedan surogat, jedan privid zaštitnika prava pacijenata, imamo osobu koja je tobože zaštitnik prava pacijenata, ali to je osoba koja je zaposlena u toj zdravstvenoj ustanovi i pitanje je čija će prava on da štiti, pacijenta ili ustanove od koje prima platu? Odgovor je potpuno jasan.
Gospodine Stankoviću, nadamo se da ćemo u nekom narednom periodu od vas dobiti te odgovore.
Nameće se još jedno pitanje: kao ministar zdravlja, da li ćete stajati iza politike koja je dovela do ovakvog stanja u zdravstvenom sistemu Srbije i nastaviti tu vrstu politike ili ćete preduzeti neke korake? Ti koraci moraju biti reforma zdravstvenog sistema, promena zakona. I da krenete putem reformi, mandat vam je oročen na nekoliko meseci. Pitanje je da li je za nekoliko meseci moguće napraviti jednu temeljnu reformu. Mislim da nije, ali ako učinite jedan korak, a najvažniji korak je da se spreči uskraćivanje osnovnih prava pacijenata, koja su garantovana Zakonom o zdravstvenom osiguranju, napravili ste jedan odlučan i ozbiljan korak. Zahvaljujem.

Reč ima ministar. Izvolite, gospodine ministre.

Uvaženi poslanici, ovo je moje prvo obraćanje ovom cenjenom skupu i dozvolite da vam u kratkim crtama odgovorim na ovo što ste do sada rekli.
Primedba koju je iznela poslanik Radeta je potpuno u redu. Svi vi morate da dobijete, bar po meni, biografije ljudi koji se predlažu za važne funkcije. Ako toga nije bilo, a u konkretnom slučaju vidimo da nije dostavljeno Skupštini, a Vladi jeste, onda ću sutra na prvoj sednici Vlade predložiti da sva kadrovska rešenja u Skupštini budu propraćena obrazloženjima o predloženom kandidatu. Ovaj propust preuzimam na Ministarstvo zdravlja i to mi daje za pravo da vam se izvinim za propust i da obećam da u narednom periodu toga neće biti.
Ono što je govorio poslanik, oprostite, ne znam vaše ime, iz LDP-a, mislim da je isto u redu i da ćemo raditi na otklanjanju tih problema.
Ovo što ste vi sada rekli, gospodine Dimitrijeviću, jeste jedan širok dijapazon problema i ja sam sagledao neke od tih problema. Mogu da na ove probleme, u nekom narednom periodu, dam odgovore poslanicima Skupštine, i vi treba da ih imate.
Ono što je izuzetno značajno, samo na današnji dan imam tri veoma jaka utiska o problemima u zdravstvu, što su objavila sredstva javnog informisanja. Da li je moguće da mi 30 godina upućujemo pacijente na rehabilitaciju, kardiološku rehabilitaciju u centar koji je iznad hiljadu metara nadmorske visine, a da je to kontraindikacija za slanje tih bolesnika, na planinu Zlatar, ili u centar Zlatar? Trideset godina, ako je to istina. Ljudi iz vrha kardiologije kažu da oni nisu u tome učestvovali. To u svetu važi, takav je propis, da se na preko hiljadu metara ne upućuju kardiološki pacijenti. To je veliki problem.
Kada sam jutros dobio informaciju, očekivao sam da ćete me možda to pitati, da su, recimo, u Novom Sadu bačene zalihe krvi zato što im je protekao rok. Naložio sam nekakvu istragu, o čemu ću prvo referisati Vladi, ali imaćete prilike i vi da vidite.
Prema tome, koristim ovaj prvi nastup, i neću više da vas opterećujem, da primim sve vaše zahteve, sva vaša pitanja, da se potrudim da u narednom periodu dobijete adekvatne i prave odgovore. Ali, istovremeno vas molim, kao što je, recimo, ovo za Zdravstveni savet, da je on formiran mimo zakona, nadležne službe to moraju da provere i da se onda postupi po zakonu koji važi. U tom pravcu, zahvaljujem vam se na svim ovim sugestijama i svemu onome što ste označili kao problem.
Prema tome, mi ćemo u narednom periodu... mi ne možemo da napravimo u narednih godinu dana reformu sistema. Za godinu dana možemo da uradimo puno, ali i ništa. To zavisi sada, na neki način, od mene kao ministra; ja sam rekao svojim saradnicima u Ministarstvu – sve što je dobro i ako uradimo nešto dobro, uradili smo zajedno, za sve ono što ne valja, ja sam kriv.
Prema tome, možda je to moja preslobodna izjava, ali ću se truditi da u narednom periodu ovakve stvari budu svedene bar na jedan obim koji može da podnese kritiku i koji je dozvoljen u ovakvom parlamentarnom životu. Hvala vam.

Zahvaljujem, gospodine ministre.

Gospođo Radeta, ministar se sa vama složio i pohvalio je vaše inicijative. Ali nije dobro shvatio? Dajem vam reč, ako nije dobro shvatio to što ste rekli.

Hvala lepo i hvala ministru, zaista je dobro, ministri treba da se obraćaju, odnosno da komuniciraju sa narodnim poslanicima. Istina, ja se pomalo pribojavam zbog ovog što je ministar rekao, s obzirom na Zakon o Vladi koji je donet. Da li je ovo vaš lični stav ili je mišljenje Vlade, da malo ne odete iz onih okvira, da ne smete da pričate neke stvari? Mala šala, ali, nažalost, istina.
Zaista, sugestija, nemojte da se informišete iz medija, nego vidite da sa saradnicima dođete do nekih podataka, pa da vi informišete medije. Zbog čega ovo govorimo? Zato što u Vladi Republike Srbije postoji jedan ministar, a doskora je bio još jedan, koji kroz rad Vlade i ministarstva zapravo promoviše svoju stranku. Jedan od njih je gospodin Ljajić, koji narodnim poslanicima i javnosti, recimo, priča koji su problemi u oblasti rada i socijalne zaštite, ali ih i ne rešava. On se ponaša kao opozicija. Takav je u poslednje vreme bio i Mlađan Dinkić, gospodin koji je predsednik stranke koja je vas predložila za ministra.
Ono na šta želimo da vam skrenemo pažnju je da ako želite saradnju sa narodnim poslanicima, što se tiče nas iz SRS, apsolutno ćete je imati, samo vas molimo i predlažemo vam da ta saradnja bude na osnovu nekog rada, na osnovu argumenata.
Uvereni smo da u Ministarstvu u koje ste došli ima puno ljudi koji su savesno radili i rade svoj posao, samo to treba i da koristite. Hvala lepo.

Narodni poslanik Milan Dimitrijević, replika.

Ministar je prosto iskoristio svoj prvi boravak ovde, pa je mimo teme dao određene informacije i obratio se. Mislim da vas je potpuno dobro shvatio, ali, evo, izvolite.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dakle, gospodine ministre, pošto ste bili iskreni u svom prvom obraćanju narodnim poslanicima, nastaviću u tom tonu. Pokušaću da vas upozorim na jedno rešenje, a to je predlog radnog tela Zdravstvenog saveta za procenu stanja u banjsko-klimatskim centrima Srbije.
Malopre ste pomenuli jednu pogrešnu odluku, unazad 30 godina, o lečenju kardiovaskularnih bolesnika u klimatskim lečilištima na nadmorskoj visini preko hiljadu metara, verovatno asocirajući na Zlatibor, Zlatar. Vidite, u toj radnoj grupi, što se tiče procene banjsko-klimatskih lečilišta, nalazi se, da ne pominjem ime, daću vam to da pogledate, jedna osoba koja je idejni tvorac toga o čemu ste vi govorili, znate. Dok se otvoreno ne suprotstavimo takvim pojavama ne možemo napraviti nijedan mali korak.

Zahvaljujem.

Da li još neko od predstavnika ili predsednika poslaničkih grupa žele reč? (Ne.)

Prelazimo na izlaganje poslanika prema prijavama za reč, po rasporedu u zajedničkom jedinstvenom pretresu tačaka koje su na dnevnom redu. Dajem reč narodnoj poslanici Milici Vojić Marković. Izvolite.