Ovaj amandman i nekoliko sledećih amandmana su dobar povod da se otvori jedno pitanje na načelan način. Šta se u stvari radi? Možda je sada kasno, pošto je ova mašinerija pokrenuta, u vezi sa zakonom, ali ako je svrha izmene ili nekog novog rešenja bila da se poboljša materijalno obezbeđenje korisnika socijalne zaštite, onda nije trebalo da se menja zakon, nego da se samo promeni odgovarajuća odredba postojećeg Zakona o socijalnoj zaštiti.
Međutim, ovde se krenulo malo šire, malo dalje, očigledno u susret nekim evropskim uslovima. Obično, kada se nešto prepisuje, onda se napravi ovakva greška jer Predlog zakona je najobičniji provizorijum. Ovaj zakon nećemo moći da primenimo u punom obimu, na onaj način kako neko možda i želi da se primenjuje ovaj zakon.
Verovatno nije sporno na kojim se načelima zasniva ovaj zakon, koji se principi koriste, ali se gubi iz vida da ovaj zakon pre svega treba da reguliše situaciju kada pojedinac ili neka porodica dođe u stanje socijalne potrebe. To je sada najširi oblik, da ne ulazim u pojedinačne razloge zbog čega; negde je to zbog prihoda, negde zbog zdravstvenog stanja ili nekih drugih okolnosti. Nije tu problem kada se taksativno navode, što kažete, prava ili usluge. To je oduvek postojalo manje ili više, samo se neka terminološka razlika pojavila. Međutim, moram da skrenem pažnju da ste ovde izgubili iz vida da država garantuje to. Ovo ne garantuje lokalna samouprava, ovo ne garantuje teritorijalna autonomija, već samo država i državna vlast.
Prošli put sam vam rekao, ako ste išli na transformaciju Vlade, rekonstrukciju, kako to kažete, onda ste morali da napravite ponovo ministarstvo koje bi u sebi imalo i rad, i zdravstvo i socijalnu politiku. Vidite i sami, u nekim pravima gotovo 60% materije je iz oblasti zdravstva, a reguliše se socijalnim propisom.
Dalje, ovde nije jasno da li se neki poslovi socijalne zaštite prenose nižim oblicima, navodno, vlasti, a to nije vlast, lokalna samouprava, kao povereni poslovi države ili su to izvorni poslovi lokalne samouprave. To nije slučaj samo kod socijalne zaštite, to je slučaj i kod zdravstva, obrazovanja itd. Mislim da ne treba to tako da prenosite, jer onda imamo potpuno različitu situaciju od jedinice lokalne samouprave do jedinice lokalne samouprave, povodom prava za koja garantuje Republika. Kada garantuje Republika, ona mora da garantuje u punom obimu i u Crnoj Travi i na Dedinju. Ali, to se gubi jednostavno iz vida jer se pojavljuju neki drugi faktori, kako da se obezbede sredstva itd.
Postoji prostor da se to reguliše, ako se napravi jedan stabilan sistem koji funkcioniše, koji ima svoju piramidalnu organizaciju i zna se ko za šta odgovara.
Kažete – fale socijalni radnici. Verovatno fale, ali prosto ne mogu da shvatim da diplomirani sociolog može da se prekvalifikuje u diplomiranog socijalnog radnika. To ne mogu da shvatim. To bi otprilike bilo kao da idemo na kurs šest meseci, pa će lekar da bude veterinar. Nemoguće je, ljudi. To što je Nacionalna služba za zapošljavanje u Nišu, G17 plus, našla dobar način da izvuče pare, da da Filozofskom fakultetu, sa prezimenom Jovanović, to je njihova lična kombinacija i to treba javno da kažete, a ne sada da se zamotava levo, desno. Kako ćemo da prekvalifikujemo diplomiranog pravnika u diplomiranog fizičara? Hajde da je neki psiholog nešto uradio, pa da bude kursista - socijalni radnik, pa ima neke logike, ali sociolog u socijalnog radnika, to je nemoguće. Počinje sa „s“. Svašta počinje sa „s“, i srce, ali ga leči kardiolog. Mislim da je to principijelni promašaj.
Mnoge svetske organizacije razmatraju socijalna pitanja: pored onih klasično socijalnih, tu se javljaju i Svetska banka i MMF i govore o različitim stubovima socijalne zaštite. Nulti stub socijalne zaštite koji se sad razvija je socijalna, negde kažu državna, penzija – nagrada od strane države za građanina koji je doživeo 65. godinu života. Daleko smo mi još od toga, to je potpuno jasno.
Ovaj zakon ne može da vidi razlike koje postoje na teritoriji Republike Srbije. A one postoje. Sela se prazne, gradovi se pune, prave se megapolisi koji će imati problema sa strujom, vodom, kanalizacijom, prevozom, energijom itd. Kao da je Tito još živ. Industrijalizacija na nivou. Od kad je došao traktor, zemlja se ne obrađuje. To znate i sami. Dok nije bilo traktora, sve je bilo obrađeno. Jeste malo smešno, ali je istina. Znači, ovaj tekst ne vidi stvarno te potrebe.
Zašto sam pričao da je ovo ministarstvo moralo da objedini sve ove poslove? Iz jednog prostog razloga: ne može pravo iz socijalne zaštite da bude pravo na prekvalifikaciju. To može da se ostvaruje preko Nacionalne službe za zapošljavanje. Znači, čovek je u stanju socijalne potrebe. Treba da se prekvalifikuje. On će to pravo kod Nacionalne službe za zapošljavanje da ostvari, a ne da centar za socijalni rad finansira i pravi neke radionice, kurseve itd. Ja se slažem za radionice i kurseve kad su u pitanju deca koja su ometena u razvoju, da postoji neki prostor da mogu da se angažuju, ali to je druga varijanta. Ali, ako mislite da trajno rešite stanje socijalne potrebe porodice ili nekog pojedinca prekvalifikacijom, obrazovanjem, da bi se zaposlio, molim vas, postoji institucija gde to treba da se uradi.
Znam da se radi, ali jeste li videli malopre šta je bilo sa socijalnim radnicima? Ispada da su oni bili u stanju socijalne potrebe. Verovatno da jesu u stanju socijalne potrebe ako ne rade.
Samo bih vam skrenuo pažnju da između članova 81, 87, 88. i 89. (govori se o iznosu novčane socijalne pomoći) postoji neusaglašenost i svojevrsna kolizija u pogledu nekih pojmova. Gospodine Ljajiću, ne može da se rešava socijalna situacija u našoj zemlji prilozima od minut na televiziji, slikanjem i saučestvovanjem u bolu sa licem koje je u stanju socijalne potrebe. Ne pominjem nijedno ime. Ne može da se rešava ni kada neka stranka finansirana od tajkuna izgradi nekome kuću pa kaže – mi smo humani. Ispada da svi drugi nisu humani, a da su samo oni humani.
Daću vam nekoliko konkretnih primera kako to može da se reši. Ovo je obračun jedne gospođe koja je radila dve godine kao frizer. Verovala je da može da krene sa svojim poslom i da reši pitanje egzistencije svoje porodice. Radila, mučila se dve godine i zatvorila radnju. Ovo je sada obračun: u prvom delu se nalazi obračun doprinosa za penzijsko-invalidsko osiguranje, koje nije platila, drugi je iznos doprinosa za zdravstveno, treći za slučaj nezaposlenosti i četvrti porez na lična primanja. Cela priča na ovom velikom papiru se zasniva na sledećem: pre dve godine ona je po ovom osnovu dugovala dvadeset i nešto hiljada dinara. Pošto nije radila, odjavila je, u međuvremenu kamata, kamata, kamata – 280.000 dinara. Kada se sad pogleda taj obračun kamate, ispada da je najveći zelenaš Republika Srbija, jer po osnovu docnje za doprinose i poreze zaračunava zelenašku kamatu, goru nego „Banka Inteza“. Kako je moguće da za dve godine kamata četiri puta prevaziđe glavnicu?
Da li je taj obračun kamate nešto realno što pripada državi? Nije realno. Otpišite. Otpišite prvo ono što je nerealno potraživanje, nenaplativo potraživanje; muči vas po bilansima u upravi prihoda i dovodite ljude u neprijatnu situaciju. Ova gospođa je sa suprugom podstanar; da je kojim slučajem vlasnik stana, proradila bi ona logika Kori Udovički – prodaj pa plati.
Znači, to je jedna mera gde može da se značajno pomogne. Država može značajno da pomogne.
Zašto je kod nas PDV 18%? Zašto ga ne smanjimo na 14%? Ukinite onda sve subvencije i sve pomoći koje idu iz Ministarstva za ekonomiju. Sada imamo sledeću situaciju: svi plaćaju, svi moraju da obračunaju, pa ko plati, plati. To dođe u budžet. U budžetu se nađe dasa pa kaže – evo, ja ću ovoliko da odredim da budu subvencije za privredu, pa onda selektivno, Mika može, Pera ne može, ovaj ima stend-ap, start-ap itd. Kao Deda Mraz. Smanji ti za 4% PDV, pa budi Deda Mraz za sve. Ovako, em ga držiš u stanju zavisnosti, em uništavaš potencijalne mogućnosti da čovek sam svojim radom preuzme socijalno staranje o sebi i svojoj porodici.
Znači, ovo je druga ideja. Dao sam vam samo dve ideje, a postoji 25 takvih ideja za konkretne uštede, koje ništa ne koštaju. Apsolutno ništa.
Shvatio sam vas zašto ste pričali o centrima za socijalni rad i ustanovama socijalne zaštite za veći broj jedinica lokalne samouprave. U nekim mestima je neracionalno praviti samostalan centar jer ne može lokalna samouprava da obezbedi broj zaposlenih prema nekim standardima, a negde se i preklapaju, negde postoje i ta razuđena područja. Imamo sela gde živi po jedno domaćinstvo. Ono je stvarno u stanju socijalne potrebe. Evo, na primer, u Sjenici, da ne idem po ovim čukama po Srbiji, gde na 20 km ne postoji nijedna živa duša, jedan čovek prima neku poljoprivrednu penziju od pet, šest hiljada dinara. On može sa tim parama da živi tamo, bitno mu je da plati struju, da mu je ne isključe, ali nema sa kim da razgovara. Socijalni radnik uopšte ne zna da taj čovek postoji tamo na toj čuki.
Napravite politiku. Manite koridore, pravite prema selima, šaljite ljude, dajte im uslove da mogu da obezbede neku egzistenciju. To ne može preko noći, za to je potrebna nacionalna strategija. Treba da se razviju naša sela, da se život u tim selima učini humanijim. Oteše nam teritoriju, gospodine Ljajiću. Prazne nam teritorije. Nekima je tesno. On samo pređe preko planine i kaže – moje ovce, moja zemlja. Mi moramo da vodimo računa i o tome.
Ovde je sve pomešano. Slažem se, nivo socijalne zaštite, usluge koje pružaju ljudi koji su zaduženi da rade na socijalnim pitanjima moraju da imaju neki kvalitet, da ispunjavaju neke standarde, ali moramo da budemo svesni da je nemoguće taj kadar obezbediti u nekim malim opštinama. U nekim opštinama možete da obezbedite učitelje, ali ne možete da obezbedite lekare i drugo.
Evo, i ovde, obezbedili jednog lekara pa ga ovi sada izbacuju iz doma zdravlja gde je stan, jer treba neko drugi da se zaposli, nečije dete. Danas je to postalo okrutno: imam vlast, imam moć, baš me briga, izbacim to napolje; kako ću da prođem na sudu, to me uopšte ne interesuje. Ako ne mogu da završim preko suda, kroz tri, četiri, pet godina, kad prođe, iz budžeta ćemo da nadoknadimo štetu i da završimo posao.
Mislim da ovaj predlog zakona taksativno, po pravima itd. prihvata standarde – mi smo nekada imali izuzetno dobre propise iz socijalne zaštite – ali ovakav kakav je neće biti primenljiv. Zbog činjenice da nema piramide, da država odgovara za ovakve stvari, već je to razuđeno, lokalna samouprava će, htela ne htela, u praksi faktički da opstruira primenu ovog zakona, a vi ne možete ništa da uradite.
Ovde se javlja još jedan deo. Znate, kada neko kaže – o namenskim i nenamenskim sredstvima iz budžeta za finansiranje lokalne samouprave, ja se prosto naježim. Pre tri godine je donet Zakon o finansiranju lokalne samouprave i dve godine se ne primenjuje zakon. Je li tako? Zašto? Nema para. Deco, rešili smo jedan problem, nema para. To je otprilike ta poruka. Zašto smo onda donosili zakon? Doneli smo taj zakon da se ne bi poslanici trkali u Skupštini, kada se donosi budžet za transferna sredstva, da svako vuče za svoju opštinu. Naravno, neki objektivni kriterijumi, pa broj stolica, pa broj učenika, pa broj obdaništa, pa broj male dece, pa ovo, pa ono. Sve je ušlo u neku matematiku. Jedne godine se primenio taj zakon, a sledeće godine nema para, ne može da se primeni.
Znate, zakon treba da ispuni neki uslov, mora nešto da garantuje, mora nešto da obezbedi i mora da bude moguć. Džabe mi pišemo ovde – za direktora centra za socijalni rad izabraćemo čoveka koji skoči sedam metara uvis. Pa, niko neće da skoči sedam metara uvis, jer je nemoguće. Znači, mora da bude moguć i prilagođen našim potrebama. Hvala vam.
