Predlažem da se u članu 111. reč „može“ zameni rečju „mora“. Ovaj član obrađuje druge vrste materijalne pomoći koje lokalne samouprave mogu predvideti na svojoj teritoriji, a tu se navode narodne kuhinje, subvencije i drugo.
Po vašem planu, decentralizacija je drugi nivo socijalne zaštite koja se pruža u lokalnim samoupravama. S obzirom na katastrofalno ekonomsko stanje u Srbiji, koje je postojalo i pre ekonomske krize i kome se ne nazire kraj, i druge vrste materijalne pomoći koje navodite u ovom članu moraju postojati na nivou lokalne samouprave.
Da su lokalne samouprave bogate, ovaj član zakona bi mogao da se prihvati, ali u našem slučaju sve vlade od 5. oktobra pa do sada su učinile sve da se razvijaju samo veliki centri, a ostali delovi Srbije za njih nisu ni postojali. Setili su ih se samo u predizbornim kampanjama, kao i sada kada navodno razvijaju regione, i to upravo čine oni koji su najviše doprineli njihovom siromaštvu.
Lokalna samouprava, tj. opština, jeste prva stepenica na kojoj se građanin susreće sa svojim državnim aparatom i sa svojom državom. Ako tu ne može da zadovolji najmanju od svih vrsta socijalne pomoći koje jedno društvo može da pruži, a to je jedan obrok dnevno iz narodne kuhinje, onda ova rasprava postaje besmislena.
Po zvaničnim podacima, u Srbiji se u tzv. narodnim kuhinjama hrani oko 40.000 građana, a po nezvaničnim taj broj je i do 70.000. Budžet najsiromašnijih opština, kojih zvanično ima preko 40, nedovoljan je da finansiraju postojanje narodnih kuhinja na svojoj teritoriji, a da ne govorim o nekim subvencijama koje se pominju u ovom članu. Pored toga, zbog smanjenja transfernih sredstava opštinama od strane Republičke vlade neke opštine su bile primorane da zatvore svoje narodne kuhinje.
Postojanje nepristojno bogatih dovelo je do toga da u Srbiji ima preko 700.000 građana koji žive na granici ili ispod granice siromaštva. Tako tas na vagi tranzicije na kome se nalazi 5-10% dobitnika tranzicije dodiruje „vrh ekonomske uspešnosti“, dok se tzv. gubitnici tranzicije nalaze na tasu u vazduhu iluzija da će im liberalni kapitalizam doneti mnogo bolji život.
Zbog broja siromašnih građana i zabrinjavajućeg podatka da je njihov broj u porastu lokalne samouprave moraju da obezbede postojanje narodnih kuhinja, subvencija i ostalih vidova materijalne pomoći ugroženom stanovništvu. Pošto nema međunarodnih opšteprihvaćenih standarda u oblasti socijalne zaštite, kako nam je ministar rekao u načelnoj raspravi, osim primera dobre prakse, a dobra praksa u našem slučaju je postojanje narodnih kuhinja, one moraju postojati u lokalnim samoupravama, a ne – mogu, kako ste naveli u članu 111.